Вести

Народно позориште у Београду
БАЛЕТ „ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО“ 31. ЈАНУАРА, ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА КОРЕОГРАФА ДИМИТРИЈА ПАРЛИЋА
04.01.2017.

Балет "Лабудово језеро", на музику Петра Иљича Чајковског, према либрету Владимира Бегичева и Василија Гелцера, у кореографији и режији Димитрија Парлића, биће изведен 31. јануара на Великој сцени, поводом сто година од Парлићевог рођења.
У том антологијском остварењу, учествоваће целокупни ансамбл Балета и Оркестар Народног позоришта у Београду.
„Лабудово језеро“, прави бисер класичног балетског репртоара, премијерно је изведен у Народном позоришту, у овој кореографској поставци, 14. маја 1970, а обновљен 23. априла 1998. године.
Парлић је задржао кореографску целину у другом, антологијском чину Лава Иванова са појединим кореографским интервенцијама, док је први и трећи чин креирао сам.
Суштину овог антологијског дела, за које Чајковски није ни претпостављао да ће постати езотеричан, магичан, снажно експресиван и најигранији балет у историји, чине заклетва као искушење љубави и преваре, сазревање кроз одлуке, људско двојство, лукавост, жртвовање, сједињавање у фиктивној смрти и апотеоза идеалној љубави.
На сцени Народног позоришта, "Лабудово језеро" је први пут постављено 1925. године у кореографији Александра Фортуната.
Наредну инсценацију, 1951. године, урадила је Нина Кирсанова, а потом је уследила Парлићева верзија која је, према оцени бројних критичара, оставила много снажнији уметнички утисак у односу на претходне две поставке "Лабудовог језера" на сцени Народног позоришта у Београду.
Обнова овог балета 1998. године, представљала је дуг према признатом српском кореографу, али и знак великих естетских вредности.
Рестаурацију сценског дизајна према оригиналу Кжиштофа Панкијевича урадили су Борис Максимовић (декор) и Катарина Грчић (костими).
Парлић, један од најистакнутијих српских балетских играча и кореографа, који је својим стваралаштвом оставио неизбрисив траг у историји балета, рођен је у Солуну 1916. године.
Као играч је показивао посебан смисао за улоге засноване на играчкој традицији наших народа, док му се кореографски опус одликовао складношћу играчких фраза и линија, заснованих на споју класичног и савременог балета.
Глумачку школу похађао је у Београду, а балетски се школовао у Бечу и Берну.
Од 1942. године био је солиста у Народном позоришту у Београду, а потом шеф балетског ансамбла и кореограф.
У периоду од 1958. до 1962. године био је директор балета Државне опере у Бечу, а након тога, имао је ангажмане у Риму, Хелсинкију, Берлину, као и у Загребу, где је и почео да се бави кореографијом поставивши плесне сцене у опери „Пикова дама“ Петра Иљича Чајковског.
Од 1971. године, као слободан уметник, радио је у многим позориштима у земљи и иностранству.
Због болести је био принуђен да се повуче са сцене, али је наставио изузетно успешну кореографску каријеру током које је поставио низ балетских дела са маштовитошћу и оригиналношћу каква се ретко среће, што га је и уврстило у ред наших највећих кореографа.
Међу њима су "Ромео и Јулија" (Прокофјев), "Орфеј" (Стравински), "Чудесни мандарин", "Дама с камелијама", "Ана Карењина", „Жар птица“, „Копелија“, "Двобој", "Симфонијски триптихон", "Охридска легенда", "Лабудово језеро"...
Преминуо је у Београду 1986. године.
М.Б.