Представе

Народно позориште у Београду
ЧУДО У ШАРГАНУ

Премијера, 20. фебруар 2015. / Велика сцена

Режија, адаптација и избор музике Егон Савин
Драматург Славко Милановић
Сценограф Герослав Зарић            
Костимограф Бојана Никитовић
Лектор Радован Кнежевић
Видео и аудио продукција Петар Антоновић
Стручни сарадник за сценски покрет Иста Степанов
Сарадник сценографа Владислава Канингтон
Асистент редитеља (на пракси) Белинда Божичковић
Продуцент Борислав Балаћ


Премијерна подела:
Иконија Душанка Стојановић Глид
Госпава Наташа Нинковић
Цмиља Хана Селимовић
Анђелко Иван Босиљчић
Миле Александар Ђурица
Ставра Небојша Кундачина
Просјак Предраг Ејдус
Скитница Бранко Видаковић
Јагода Слобода Мићаловић
Вилотијевић Борис Пинговић
Иследник Бојан Кривокапић
Манојло Александар Срећковић
Танаско Никола Вујовић

Статисти Милан Шавија, Милан Дмитровић
Организатори Јасмина Урошевић, Наталија Игњић
Инспицијенти Сања Угринић Мимица и Сандра Жугић Роквић
Суфлер Јелена Халупа
Mајстор светла Миодраг Миливојевић 
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Декор је израђен у радоницама Народног позоришта под руководством Горана Милошевића
Костими и обућа израђени у радионицама Народног позоришта
Моделар мушких костима Дрена Дринић
Шеф мушке кројачнице Јела Бошковић
Моделар женских костима Радмила Марковић
Шеф женске кројачнице Снежана Игњатовић
Моделар обуће Милан Ракић
Шеф обућарске радионице Жарко Лукић

 

 

 

ЉУБОМИР СИМОВИЋ (АУТО)БИОГРАФИЈА
Љубомир Симовић је рођен 2. децембра 1935, од оца Драгише, ужичког обућара, и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Рођен je у Ужицу, „градићу с две цркве и пет пијаца (дрварском, зеленом, ракијском, сточном и житном), са две основне школе (једном градском, ужичком, и другом сеоском, бугарском), с реалном гимназијом и Учитељском школом, с ковачким и поткивачким, браварским и казанџијским, цреварским и ледерским, вуновлачарским и бојаџијским, с опанчарским, коларским, столарским, берберским и гвожђарским радњама, с потоцима и јавним чесмама, с реком, и с две електричне централе на тој реци, са железничком станицом, колницом и ложионицом, с ткачницом, пушкаром и кожаром, с Малим и Великим парком (у чијем су се павиљону пре рата понекад одржавали променадни концерти), с бакалницама, пекарама и кафанама, с три хотела и једним фотографом, с две касарне, са соколаном и јавним купатилом, с две воденице и једним парним млином, с три апотеке и болницом, с две мале приватне штампарије и, ако се добро сећам, с две књижаре, и са силуетом оронуле средњовековне тврђаве изнад свега тога...“

Реч на промоцији зборника
„Народно позориште Титово Ужице 1945-1985“,
Театрон, МПУС, бр. 65 / 66 / 67

„... моја бака, мамина  мајка, удала се за једног руског емигранта, козака, коњаника, чију су целу породицу побили бољшевици... брат и ja (смо) као свог јединог деду упамтили тог високог и плавокосог Руса, Андреју Красјукова, који je лепо причао, и који нас je много волео. Тако смо кроз њега, и кроз баку и бакине приче, брат и ja завиривали у тајанствене светове који су постојали далеко од нашег Ужица: у исламски исток, који je нама лежао на западу, и у Русију и Немачку...“

Ковачница на Чаковини, Стубови културе, 2004.

„Цело моје детињство било je једно велико позориште (...) Почев од покладне, Беле недеље, кад смо се маскирали и пред кућама певали песме које смо понекад и сами измишљали... Или лети, с фењерима од тикава, кад je цела улица постајала једна велика фантастична сцена... A затим, негде одмах после рата на Росуљама – a то je најлепши крај мог родног Ужица – међу нама децом, позориште je постало велика мода. Сцену смо добијали разапињући конопац између једне кајсије и дирека од ограде, у дворишту шумара Велизара Филиповића, код кога смо становали. Били смо све, и писци, и глумци, и публика. Текстови нису постојали, измишљала се кратка прича, a онда се на самој сцени, на лицу места, импровизовало, дијалог се спонтано одвијао. Трајало je то две до три године. И било заборављено, као свака игра... Онда je дошло неколико сјајних сезона ужичког позоришта... Био je то почетак педесетих година, и ми смо у том позоришту, смештеном у згради предратног биоскопа 'Луксор', видели све оно што на почетку треба видети... Ko није живео у малом месту никада неће знати колика je, и колико je непроцењива, вредност тих малих позоришта...“

Олга Божичковић, интервју
Поезија на сценски начин,
Политика, 17. јануар 1976.

„То што je овај град отворио Позориште, значило je да неко у њему жели да се он отвори свету и светској култури. Taj неко je знао да то што позорница, из практичних разлога, мора да буде уздигнута бар један метар изнад тла, значи да она не само дословно, него и симболички, и суштински, представља други и виши ниво у односу на ниво пијаце и улице, на коме се одвија наш свакодневни живот. Taj неко je можда знао и да je позорница, у ствари, дрвена раскрсница на којој се укрштају разлити путеви и судбине. И можда je знао да пут, којим нешто из света може овде да дође, и којим одавде може да се оде у свет, води преко те дрвене раскрснице. Преко те раскрснице у Ужице су стигли Скапени, и Помети, Тартифи и Жутилови, стигле су Мирандолине и Петруњеле, Госпође Ворн и Госпође Живке министарке, стигли су Шајлоци и Кир-Јање, Буличови и Глембајеви, Бопчински и Допчински, Ујка Вање и Станоји Главаши, Дездемоне и Коштане, ревизори и малограђани, уображени болесници и родољупци, лаже и паралаже, учене жене и покондирене тикве, ожалошћене породице и хвалисави војници, млетачки трговци и севиљски бербери... Преко те дрвене раскрснице у Ужице je почео да стиже онај чудесни глумачки народ, коме je неизвесност често једина извесност, који често нема сигурност дома ни крова, али који je код куће свуда где постоји позоришна завеса, и чији су најсигурнији зидови и бедеми позоришне кулисе...“  

Реч на промоцији зборника
„Народно позориште Титово Ужице 1945-1985

По завршеној средњој школи, из Ужица долази у Београд и уписује Филолошки факултет, где је дипломирао на Групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик октобра 1962. За време студија је радио као уредник и одговорни уредник студентског књижевног часописа „Видици“. „Изгледа да сам у Београд стигао у правом тренутку... Тада je најзанимљивије било Београдско драмско позориште, чији ме je репертоар, са савременим делима, младим глумцима и режијским експериментима, заиста одушевљавао... Тада се оснивао Атеље 212, у згради „Борбе“... Прве представе које су на мене оставиле снажнији утисак? Оне које су ме наљутиле! Добро их се сећам: Јонескове Столице и Сартрова драма Иза затворених врата. Док сам их гледао чинило ми се да се гушим, желео сам да се отвори неки прозор, да уђе чист ваздух, да дуне неки ветар... Циљ тих дела и јесте да изазову то осећање гушења и тескобе код гледаоца, али ja сам од њих очекивао и нешто друго, свежину побуне против свега тога што су она приказивала. Moje незадовољство није било идеолошко, него, тако да кажем, још основније, биолошко... Не знам... мислим да човек нема права да говори другима, ако нема наде... Признајем: не волим, не трпим безнађе. To не значи да га не признајем као чињеницу, онда кад оно јесте чињеница. Али ja безнађе никад нећу признати као дефинитивно. Јонеско, Сартр, пa и Бекет – кога више ценим јер мислим да je доследнији својим идејама – ипак нису моји писци. To су, пo мом осећању, писци једног прелазног периода. По једном већем сазнању и живота и позоришта, мени je ближи Брехт, кад није превише тенденциозан, и ближи ми je Евгеније Шварц са својим Змајем, или Петер Вајс са Мара-Садом. Волим дела у којима се осећају животни сокови. Нећу да искључујем ни једну песничку ни позоришну могућност...“

Олга Божичковић, интервју
Поезија на сценски начин,
Политика, 17. јануар 197.

Радни век је провео као уредник у Редакцији културе Радио Београда. Од 15. децембра 1988. je дописни, a 27. октобра 1994. редовни члан Српске академије наука и уметности (приступну академску беседа Стерија међу маскама, свечани скуп САНУ, 30. маја 1995). Члан је Одбора за заштиту уметничких слобода Удружења књижевника Србије (1992); Управног одбора Српског ПЕН центра (од 1998). Почасни је грађанин Ужица.

БИБЛИОГРАФИЈА (избор)
Књиге песама: Словенске елегије (1958, 1971), Весели гробови (1961), Последња земља (1964), Шлемови (1967), Уочи трећих петлова (1972; библиографско издање, у издању Јовице Вељовића, Хамбург, 2006), Субота (1976), Видик на двe водe (1980), Ум за морем (1982), Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983), Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, додатак „Књижевним новинама“, 1983), Горњи град (1990), Игла и конац (1992), Љуска од јајета (1998), Сабране песме (1999), Тачка (2001, 2004), Најлепше песме Љубомира Симовића (избор Александра Јовановића, 2002), Среда у суботу (по избору Бранка Кукића, 2002)... Његове песме су превођене и штампане на многим језицима, у посебним књигама, али и у антологијама, зборницима и часописима. Књиге прозе: Ужице са вранама – „хроника, која je повремено роман, или роман, који je повремено хроника“ (два издања 1996, треће 2002); Сневник – дневник снова (часопис „Дело“ 1987, посебно и знатно допуњено издање 1998); Кина: читање спаљених књига – путопис (сепарат из часописа „Књижевност“, 2007). Есеји, беседе, разговори, писма и сл: Дупло дно (есеји о српским песницима, 1983, 1991, треће, допуњено издање, садржи и есеје о комедијама Стерије и Нушића, 2001); Галоп на пужевима (1994, 1997, 1999); Ковачница на Чаковини (1997, 2004), Гуске у магли, дневник писан 1999, у време бомбардовања НАТО (2005); Читање слика (есеји о сликарима и вајарима, 2006); Обећана земља (2007). Изабрана дела: Дела у пет књига (Српска књижевна задруга / БИГЗ / Просвета / Дечје новине, Горњи Милановац, 1991); Одабрана дела (Стубови културе, 1998–2003 ); Одабрана дела у 12 књига (Београдска књига, 2008). Приредио је изабране комедије Јована Стерије Поповића (Лаже и паралаже) и Бранислава Нушића (Сумњива лица). Драме: Хасанагиница, Чудо у „Шаргану“, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Инострана издања: Путујуће позориште Шопаловић у познатим позоришним часописима Пољске („Дијалог“), Румуније („Лумина“) и Русије („Театар“); два засебна издања на француском (1989, 1995) и корејском (2001). Чудо у Шаргану је објављено на француском (2001). Највише успеха у иностранству доживела је драма Путујуће позориште Шопаловић, која је преведена на француски, енглески, пољски, чешки, словачки, руски, румунски, бретонски, корејски, словеначки, македонски, шпански, бугарски и украјински језик, и која је играна у преко педесет позоришта у Француској, ако и на сценама у Белгији, Швајцарској, Чешкој, Словачкој, Пољској, Канади, Словенији, Македонији, Јужној Кореји, у француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Од јануара 2003. на француским сценама се игра и Чудо у Шаргану. О извођењима Симовићевих драма у земљи и у свету приређена је, у Музеју позоришне уметности Србије у Београду, у пролеће 2005. изложба под насловом Путујуће позориште Љубомира Симовића.
ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ (избор)
Змајева награда (1973); Награда „Бранко Миљковић“ (1980); Награда „Милан Ракић“ (1982); Октобарска награда Београда (1989); Седмојулска награда (1990); БИГЗ-ова награда (1990); Награда „Десанка Максимовић“ (1994); Жичка хрисовуља (1995); Награда „Стефан Митров Љубиша (1997); „Исидоријана“ (1997)...
Стеријине награде за најбољи драмски текст: Хасанагиница (1975), Путујуће позориште Шопаловић (1986) и Чудо у Шаргану (1993). Стеријине награде за најбољу представу: Путујуће позориште Шопаловић (ЈДП, режија Дејана Мијача, 1986), Чудо у Шаргану (СНП, режија Егона Савина, 1993), Чудо у Шаргану (Атеље 212, режија Дејана Мијача, 2002).

Библиографија према: Годишњак САНУ за 1998.
http://www.sanu.ac.rs
http://www.skd.rs


ЧУДО У ШАРГАНУ НА ДОМАЋИМ И ИНОСТРАНИМ СЦЕНАМА
Прво извођење: Велика сцена Атељеа 212, Београд, 24. октобар 1975. (ова поставка Мире Траиловић је играна све до 1991, и доживела је 240 реприза; поред гостовања на домаћим сценама представа je приказивана и на гостовањима и фестивалима у Минхену, Персеполису – Иран, Мексико Ситију, Каракасу, у оквиру Театра нација у Паризу и Театра нација у Софији)

Крушевачко позориште, редитељ Примож Беблер, 1976.
Позориште Тимочке крајине, Зајечар, редитељ Душан Родић, 1976.
Народно позориште Ниш, редитељ Љуба Милошевић, 1976.
Словенско народно гледалишче, Марибор, превео Франце Форстнерич; редитељ Boja Солдатовић, 1976.
Народно позориште „Стерија“, Вршац, редитељ Душан Родић, 1977.
Театар „Јоаким Вујић“, Крагујевац, редитељ Петар Говедаровић, 1977.
Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин, редитељ Душан Родић, 1979.
Народно позориште, Сомбор, редитељ Радослав Златан Дорић, 1984.
Народно позориште „Љубиша Јовановић“, Шабац, редитељ Љуба Милошевић, 1988.
Народно позориште, Титово Ужице, редитељ Бошко Димитријевић, 1989.
Народно позориште, Тузла, редитељ Славенко Салетовић, 1990.
Српско народно позориште, Нови Сад, редитељ Егон Савин, 1992. (најбоља представа на Стеријином позорју 1993)
Народно позориште, Параћин, редитељ Душан Јовановић, 1997.
Народно позориште, Приштина, Српска драма, 29. децембар 1997.
Позориште Приједор, редитељ Миодраг Maгa Милановић, 1999.
Народно позориште Републике Српске, Бањалука, редитељ Душан Петровић, 2001.
Атеље 212, редитељ Дејан Мијач, 2002. (најбоља представа на Стеријином позорју 2002)
Compagnie Moitie Raison-Moitie Folie / Theatre de Cavaillon, редитељ Натали Шемелни (Chemelny), 2003. (Miracle au Chargan, превод: Јозо Уводић и Клер Селешковић – Claire Seleskovitch)
Les Baladins de Marly de Four-queux, редитељ Anne-Sophie Nedelec, 2003.


ЕГОН САВИН
Професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је у готово свим значајним позориштима некадашње Југославије, а његове представе су гостовале у Нансију, Паризу, Варшави, Тал Авиву, Бечу, Њујорку, Чикагу. Добитник је великог броја награда за режију. Огледао се са успехом у свим код нас присутним продукционим моделима: од представа које су средином седамдесетих окупљале групу младих глумаца-завереника, до представа у институцијама од националног значаја као што су Народно позориште у Београду, Српско народно позориште у Новом Саду, Црногорско народно позориште у Подгорици, Македонско народно позориште, Словенско народно гледалишче, Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Београдско драмско позориште...
Са великим успехом поставља дела домаћих и светских класика, у којима проналази конкретне трагове који откривају суштинску моћ позоришта у нашем времену и везују та дела и њихове ауторе за наш простор и време. У Народном позоришту је режирао Ростанову комедију Сирано де Бержерак (премијера 22. марта 1991), Стеријиног Кир Јању (премијера 25. децембра 1992) и Покондирену тикву (премијера 18. јануара 1998), потом драме Демон Исака Бaшевиса Сингера (премијера 15. марта 2000), Стања шока Сема Шепарда (премијера 26. октобра 2001), Дервиш и смрт по роману Меше Селимовића (премијера 27. децембра 2008), Нушићевог Покојника (премијера 26. децембра 2009), Молијеровог Мизантропа (премијера 19. маја 2012).

 

cudo_1.jpg
cudo_1.jpg
cudo_10.jpg
cudo_10.jpg
cudo_11.jpg
cudo_11.jpg
cudo_12.jpg
cudo_12.jpg
cudo_13.jpg
cudo_13.jpg
cudo_14.jpg
cudo_14.jpg
cudo_15.jpg
cudo_15.jpg
cudo_16.jpg
cudo_16.jpg
cudo_17.jpg
cudo_17.jpg
cudo_18.jpg
cudo_18.jpg
cudo_19.jpg
cudo_19.jpg
cudo_2.jpg
cudo_2.jpg
cudo_20.jpg
cudo_20.jpg
cudo_21.jpg
cudo_21.jpg
cudo_22.jpg
cudo_22.jpg
cudo_23.jpg
cudo_23.jpg
cudo_24.jpg
cudo_24.jpg
cudo_25.jpg
cudo_25.jpg
cudo_26.jpg
cudo_26.jpg
cudo_27.jpg
cudo_27.jpg
cudo_28.jpg
cudo_28.jpg
cudo_29.jpg
cudo_29.jpg
cudo_3.jpg
cudo_3.jpg
cudo_30.jpg
cudo_30.jpg
cudo_31.jpg
cudo_31.jpg
cudo_32.jpg
cudo_32.jpg
cudo_4.jpg
cudo_4.jpg
cudo_5.jpg
cudo_5.jpg
cudo_6.jpg
cudo_6.jpg
cudo_7.jpg
cudo_7.jpg
cudo_8.jpg
cudo_8.jpg
cudo_9.jpg
cudo_9.jpg
Представе - Драма