Представе

Народно позориште у Београду
ДОН ЂОВАНИ
Актуелна подела - Опера

Премијера, 12. октобар 2006. / Велика сцена

опера у два чина
Либрето написао Лоренцо да Понте
Редитељ, сценограф и костимограф Љев Пуљезе к. г. (Италија)
Диригент Марко Бердондини к. г. (Италија)

Премијерна подела:

Дон Ђовани, млади племић Паоло Кони к. г. / Владимир Андрић
Комтур Драгољуб Бајић
Дона Ана, његова кћи Сања Керкез / Тања Андријић
Дон Отавио, њен вереник Дејан Максимовић / Љубомир Поповић
Дона Елвира, дама из Бугоса, напуштена од Дон Ђованија Сузана Шуваковић Савић / Драгана Станковић
Лепорело, слуга Дон Ђованија Лизандро Гуинис к. г. / Алекса Васић
Мазето, млади сељак Небојша Бабић / Предраг Милановић
Церлина, његова невеста Драгана Томић / Александра Стаменковић

Остали: Сељаци, сељанке, слуге, музиканти, играчи, играчице
Радња се догађа у Шпанији у XVII веку
Асистент диригента Ђорђе Станковић
Хорове спремио Ђорђе Станковић
Сценски покрет Љупка Стаменовски
Музичка припрема Срђан Јараковић / Невена Живковић / Иван Јовановић
Речитативе свира Срђан Јараковић / Иван Јовановић
Концертмајстори Весна Јовановић/ Едит Македонска
Превод за титловање Константин Царина
Суфлери Силвија Пец / Биљана Манојловић
Инспицијенти Мирјана Голочевац / Бранислава Пљаскић Ристић
Дизајнер светла Наит Илијази
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Небојша Костић
Костим и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.

 

ДОН ЖУАН – ОПЕРА НАД ОПЕРАМА
Понедељак, 29. октобар 1787. године. У позоришту, које је изнајмљено угледној италијанској оперској трупи, у Прагу, после два одлагања, најзад се приказује нова опера бечког композитора Волфганга Амадеуса Моцарта, прослављеног аутора ,,Фигарове женидбе”. Он и његов либретиста, дворски песник, опат, Лоренцо да Понте овога пута су за прашку публику одабрали познату и омиљену причу о неустрашивом, дрском заводнику, легендарном шпанском племићу Дон Хуану. Пражани, музикални и велики љубитељи италијанске опере, Моцартове мелодије слушају: на баловима, у крчмама, од уличних верглаша и зато Моцартов улазак у оркестар поздрављају троструким аплаузом, који се иначе намењује само владарима. Моцарт има поверење у своје певаче и у публику, и зна да ново дело, смело и неуобичајено, мора освојити зналце. И није се преварио јер је успех из представе у представу само растао, а новине су писале да ,,тако још никад није било”. Први је на сцену извео лик Дон Жуана, смелог освајача жена, шпански монах Габриел Телес, познат под псеудонимом Тирсо де Молина у комаду ,,Заводник из Севиље”. Године 1665. Молијер је психолошки продубио ову тему, под именом ,,Дон Жуан или камени гост”, која знатно одступа од импровизација италијанских путујућих трупа. Обрада Карла Голдонија спада у мање успеле и није се дуже задржавала на сцени. У Немачкој и Аустрији се разни комади о легендарном заводнику приказују током целог осамнаестог века. Бечко позориште у Леополдштату је без прекида од 1783. до 1821. играло једну комичну обраду ове радње. Касније су знамените књижевне обраде дали Пушкин, Мериме, Грабе, Бернард Шо и други, а Макс Фриш је написао комад ,,Дон Жуан или љубав према геоматрији”. „Дон Жуан" се први пут пева ,,на италијанском у Брну 1734, затим је јунак у Глуковом истоименом балету”, а потом читав низ тада успешних композитора стварају опере са овом темом. По мишљењу стручњака, по тадашњој пракси која није познавала новије прописе о ауторском праву, либрето Моцартове опере је врло спретна компилација разних, до тада познатих обрада популарне радње. Моцарт и Да Понте су сигурно сарађивали на либрету, али тачно се не могу установити захтеви композитора и његово директно учешће у обради појединих сцена. Почео је са компоновањем у пролеће, радио са прекидима до краја лета и пошао у Праг са незавршеном партитуром не почетком септембра, како се до скора сматрало, већ 1. октобра, да би се са својим извођачима нашао тек 3. октобра! Увертиру, сцену сеоске свадбе са хором, аријом Мазета из првог чина, уводни дует другог чина, канцонету Дон Жуана и цео знаменити финале другог чина написаће тек током проба! Данас се ни штимови не би расписали за то време. Премијера, заказана за 14. октобар, у част боравка у Прагу надвојвоткиње Марије Терезије и њеног супруга принца Антона Саксонског, морала се одложити прво за 24. а потом, због болести једне певачице, коначно утврдити за 29. октобар. И либретиста Да Понте почетком октобра стиже у Праг, али остаје само неколико дана, јер су га у Бечу чекале пробе нове Салијеријеве опере. Померањем премијере се добило још шест дана за пробе и Моцарт је све увежбао како је био замислио, и врло много помогао Гвардасонију при режији, о чему сведоче и неке анегдоте... По тадашњој пракси, критике нису писане, само је 3. новембра у прашким „Поштанским новинама" забележено да је са чежњом очекивана опера мајстора Моцарта давана 29. октобра, и да познаваоци и музичари кажу да у Прагу нешто налик на то још није извођено. ,,Господин Моцарт је сам дириговао. Опера је иначе изразито тешка и свако се диви ванредном извођењу после тако кратких припрема. Сви, сцена и оркестар, напрегли су снаге да награде Моцарта добрим извођењем. Изузетно мноштво гледалаца сведочи о општем допадању”...
За извођење у Бечу, Моцарт је извршио неке измене и допуне, од којих је најзначајнија нова тенорска арија. До скора се сматрало да је он сам одобрио извођење опере без завршног секстета, како би се постигло веће непосредно дејство пропадањем Дон Жуана у ,,пакао” који се отвара, али је сада утврђено да је у Бечу игран исти крај као и у Прагу, а да је Моцартов ученик Зисмајер уписао ,,скок” на крају. Око овог питања ломила су се копља, писане дисертације, водиле расправе, па је чак и Густав Малер у Бечу прихватио извођење без правог краја?! У Паризу су почетком прошлог века, после смрти главног јунака, његов леш носили преко сцене уз звуке мајсторовог ,,Реквијема”. Шта је све измишљено, мењано и додавано да би се опера ,,спасла” за публику? Изгледа да је оригинал ипак најбољи. Моцартов ,,Дон Ђовани” певан је већ 1789. на немачком у Мајнцу, 1797. у Петербургу, 1828. на руском, 1805. на француском у Паризу, 1817. на енглеском у Лондону и брзо је постао познат у целом оперском  свету. У Италији дуго није могао да се одомаћи. Стендал у својим успоменама спомиње неког миланског грофа који је плаћао певаче и музичаре неколико месеци не би ли научили правилно извођење ове музике. Југословенска премијера била је 19. јануара 1875. у Загребу. У Београду је приликом премијере наслов био ,,Дон Жуан”, али је касније погрешно изговорено шпанско име, враћено на Дон Хуан. Данас се ипак одлучујемо за назив ,,Дон Жуан” према француском, јер је и у нашем језику овај загонетни, неуморни и неодољиви заводник познат под тим именом. Дон Ђовани би сигурно био оправдан када би се певало на италијанском, на којем је и компонован, и на којем се једино могу потпуно савладати брзи речитативи. У оперском свету ,,Дон Жуан” важи као Моцартово ремек-дело, а музички писци га стављају изнад свих других опера уопште. У нашој средини, опера није никада имала правог и трајног успеха, вероватно због тога што се ово дело, ова музика, тек после више слушања може упознати и заволети. Моцарт нам је у сцени Дон Жуановог обеда у другом чину, сам дао прилике да његову музику упоређујемо са оном његових такмаца и ми, слушајући најпознатије арије из двеју опера, одмах схватамо потпуну предност мелодије из ,,Фигарове женидбе”, која је тада у Прагу била врло омиљена. И аријe из ,,Дон Жуана” су се могле купити већ на дан премијере, али углавном нису постале довољно популарне, сем  шампањ-арије, канцонете, дуета ,,Пружи ми руку” и арије Церлине. ,,Дон Жуан” се мора схватити, неуморно пратити, психолошке финесе у музичком уобличавању сцене разјаснити, тако да се слушалац не може препустити простом обиљу лепих звукова, музичких тема и складу гласова. Многи писци, од којих спомињемо романтичаре Е.Т.А. Хофмана и Серена Кјеркегора, тумачили су либрето и музику, али то је доступно онима који сами свирају партитуру или бар клавирски извод. Бројни снимци комплетне опере на грамофонским плочама, увели су је у многе домове љубитеља музике, а тумачи насловне улоге: Џорџ Лондон, Чезаре Сјепи и Руђеро Рајмонди постали су љубимци публике највише због неупоредивог тумачења шпанског разузданог заводника. Оперски слушалац од првог акорда увертире просто је увучен у магични круг „Дон Жуана". Тајанствену напетост лаганог увода смењује живахни allegro molto, који сјајно црта необуздани полет, смелост и слободољубље, Дон Жуана. Једноставни напев слуге на почетку опере, следи драматична сцена Дон Жуана са дона Аном, која на сваки начин жели да препозна насилника. Двобој са Комтуром и његова смрт – са терцетом басова – доказује да генијални аутор може наћи решење за сваку гласовну комбинацију. Терцет са дона Елвиром пружа могућност певачима да све одглуме гласом. Знаменита – регистар-арија је антологијски пример арије из комичне опере: нико не може боље окарактерисати свог господара него његов слуга. Сеоска свадба дата је са неколико радосних тонова, напевом који звучи готово фолклорно. Дуетино умилног звука сваком слушаоцу предочава да се прави пар најзад нашао, јер то није кокетерија, то није галантност, већ позив и пристанак на телесно блаженство. Квартет има све одлике мајсторства, али обични слушалац би више волео лако памтљиву мелодију. Знаменити оркестарски речитатив и арија дона Ане у којој она дон Отавиу исповедно саопштава догађаје злокобне ноћи, представља један од најтежих задатака и вечни изазов за сваког сопрана. Тенорска арија и  шампањ–арија представљају праве антиподе. Енергија, замах, полет и одлучност домаћина су непоновљиви и публика стварно не може да прихвати да му више ништа не успева, јер смо сви уверени да ће до јутра његов регистар бити још пунији! Финале, са наступом три оркестра који свирају разне игре у различитом ритму истовремено, проучава се у свим музичким школама. Грађење целине од појединачних делова запањује, тако да потпуно прихватамо Брамсово мишљење да други композитори ипак пролазе само зато што публика не познаје довољно Моцарта. Терцет маски, клицање слободи у којој сталежи не важе, и знаменити  менует, заслужују посебно помињање. Откривање, односно раскринкавање насилника – злочинца вођени су музички не само убедљиво, већ у једном даху, без прекида. Отмени и угледни племић је демаскиран као ноћни ,,вампир” који живи двоструким животом и зато он до краја опере неће моћи да наступа у друштву. Преостаје му још неколико часова које ће искористити на уобичајен начин, умиљатом кантиленом удвараће се Елвириној собарици; мораће да се прикрије на пустом месту на гробљу и да се, на крају, врати своме столу и обеду који неће довршити. Када прерушен  као Лепорело испребија Мазета, проширује свој ,,репертоар”, јер сељака не напада витешким оружјем – мачем. На гробљу је још самоуверен и смео, и нико други жив не би позвао аветињског госта. Ту се уочава и његов прави однос према слузи, јер иако су нераздвојни и заправо део више целине, он прети мачем и тражи покорност силом. У финалу је опет самоуверен, више не сматра ,,да му данас ништа не полази за руком, да се све удружило против њега”, и ужива у јелу,  вину, музици и кличе свим женама. Зато Елвирина опомена не може утицати на њега. Комтуров долазак мења све из основа, јер то је прави противник достојан неустрашивог витеза. Некада се Комтур схватао као изасланик Провиђења, као ,,виша – неземаљска сила”, која једино може казнити онога који се огрешио о ,,вечне” законе. Данас режисери налазе разна тумачења, почев од емитовања Комтуровог гласа преко звучника из целе сале, до изостављања његове физичке појаве уопште. Тако Дон Жуан  пада сломљен унутрашњим раздирањем, покошен инфарктом или можданим ударом (што се све чешће примењује као решење и у ,,Борису Годунову”). Уопште се Дон Жуан обилато користи за нова и нова тумачења. Сва та мудровања око појединости либрета за слушаоца и љубитеља опера немају значај, јер сваки такт ове музике зрачи лепотом и трајаће док траје опера, на срећу и задовољство оних који се препуштају лепоти, изражајности и снази ,,опере над операма”.

                                                                              Константин Винавер


МАРКО БЕРДОНОДИНИ, диригент
Рођен је у Фаенци (Равена). Дипломирао је клавир 1987. године. Од 1989. био је главни корепетитор у Театру „Комунале" у Болоњи сарађујући на Равена фестивалу под вођством  диригената као што су: Ђ.Гавацени, Р.Мути. Сарађивао је и са Театром „Соћале" у Ровигу. На академији у Пескари завршио је дириговање у класи професора Доната Ренцетија. Дебитовао је као диригент са оперетом Весела удовица Ф.Лехара после које је започела његова богата диригентска каријера у Италији и ван ње (Немачка, Белгија, Чешка, Француска, Малезија, Холандија, Турска). Његов репертоар обухвата опере: Трубадур, Травијата, Федора, Севиљски берберин, Риголето, Дон Карлос, Чаробна фрула, Мадам Батерфлај, Тоска, Набуко, Реквијем Ђ.Вердија. Дириговао је и симфонијска дела: Пећа и вук С.Прокофјева, Мала миса солемнис Росинија са Лондонским симфонијским хором, Миса солемнис Бетовена са хором Националне академије Санта Ћећилија, Кармина бурана К.Орфа, Немачки реквијем Брамса са хором Темишварске филхармоније као и симфонијска дела Р. Штрауса. Године 2003. дириговао је Травијату у Театру „Масини" у Фаенци, Стабат Матер и Салве Ређина Ђ.Б.Перголезија у катедрали Светог Петра у Болоњи. Такође, 2003. године дириговао је оперу Дон Пасквале Г.Доницетија у Театру „Ђузепе Верди" у Падови, а у Театру „Вентидио Басо" у Асколи Пићену Моцартовог Дон Ђованија. У јулу 2004. учествовао је на 29. фестивалу „Долине Итрија" на првом извођењу у Италији Доницетијеве опере Петар Велики, цар Русије. Године 2004. год. дириговао је Ратни реквијем Б. Бритна на инаугурацији музичке фондације ,,Musicale Ino Savini" из Фаенце, чији је и уметнички директор, јулу 2005. год. Кавалерију рустикану П.Маскањија, у оперској сезони театра „Ла Фортуна" у Фану. као и Травијату Ђ.Вердија. у театру „Ђузепе Верди" у Сасарију. Богату дискографију овог уметника чине дела Манчинелија, Доницетија, Сартија као и рецитали певача.


ЉЕВ ПУЉЕЗЕ, редитељ
Одрастање у породици потпуно окренутој музици ( отац Клаудио је био уметнички директор у многим италијанским позориштима, деда познати бас а рођак Рико успешни редитељ), помогло му је да још као сасвим млад стекне значајно искуство. Уствари, његово формирање као уметника почиње 1990 када започиње студије клавира, што прекида 1994 када се сели у Јоханесбург (Јужна Африка) да би завршио средњу школу и усавршио знање енглеског језика. 1995. године добија диплому средње школе Гринсаид у Јоханесбургу. Годину дана касније, уписује студије психологије. У међувремену сарађује са Мауруциом Скапаром, као помоћник редитеља на представи  Тако чине све од В.А.Моцарта у “Politeama Greaco”, историјском позоришту Лечеа. Ово прво значајно позоришно искуство натерало га је да се наизменично бави студијама психологије и позориштем. Године 2002. дипломира психологију  на римском универзитету “La Sapinza”. Ово му омогућава да се у потпуности посвети уметности и да две године касније дебитује као редитељ са Моцартовом Фигаровом женидбом. Позоришта и фестивали са којима је сарађивао: “Nation’s Festival od citta di Castello”, “Operaincanto Festival”; “Veneto Festival Of Bassano”;  Gaspare Spontini Theatre; Arsizio Theatres; Монца, Биела, Бусто; италијанска позоришта у Тренту, Болцану, Косенци, Пизи, Аскола Пицени, Рецанати, Лечеу, Санрему; “Erodes atticus” у Атини, у Сеулу и Даегу у Јужној Кореји.


ИЗ РАЗГОВОРА СА ДИРИГЕНТОМ МАРКОМ БЕРДОНДИНИЈЕМ...

Моцарт је окарактерисао Дон Ђованија као комичну оперу а она је заправо врло драматична, сама музика је таква, шта Ви мислите о томе?
Структура је комична али постоји много драматичних ситуација. Сама прича је више драматична него комична. Моцарт је своје опере писао под утицајем италијанске опере... То је било време када се морало писати по укусу италијанске опере. Али Моцарт је успео да немачку оперу, са Чаробном фрулом, доведе до врхунског нивоа. Његова трилогија Фигарова женидба, Дон Ђовани, Тако чине све писане су са Да Понтеом, чувеним либретистом. Оне су врхунац италијанске опере за Моцарта.
Како се то огледа у Дон Ђованију?
У потпуности. Можда и највише. У време када сам био јако млад један велики диригент је изговорио реченицу која ми је остала утиснута у сећању: „Дон Ђовани није само једна опера – она је ОПЕРА''. У Дон Ђованију имате све, савршенство које можете наћи у прелепим вокалним деоницама, структуру, моцартовску врхунску оркестрацију и позориште. Свака улога је важна и дефинисана.
Како сте разрешили вечиту дилему везану за финале?
Као што сам на почетку рекао, то није комична опера, тако да нећемо завршити комично већ смрћу Дон Ђованија. То је, уосталом, у немачкој традицији у извођењу ове опере. Моцарт није волео тај буфо завршетак. Почетак увертире је у истом тоналитету (d-molu) у коме је и тема смрти Дон Ђованија на крају и тако као да се круг затвара.
Споменули сте арију Дон Ђованија (шампањ-арија) која Вас асоцира на његов одлазак у пакао?
Да, зато што је то његова филозофија. Као кругови Дантеовог пакла. Велики круг који се окреће, окреће...жене, вино, шампањац, забава – животна филозофија, нема времена да се заустави, само се живи и иде наниже.


ИЗ РАЗГОВОРА СА РЕДИТЕЉЕМ ЉЕВОМ ПУЉЕЗЕОМ...

Многи су обрађивали тему Дон Ђованија и пре и после Моцарта, како Ви видите тај лик?
Многи пре Моцарта су причали о том миту Дон Ђованија али је исто тако тачно да су два велика уметника, Моцарт и Да Понте, дали допринос који до тада није постојао било на наративном или на музичком нивоу. У овој трагикомедији, Дон Ђовани је личност која је мало испред свог времена, личност која је живела један одређени начин живота. А суштина његовог живота је идеализовање жена. Насупрот ономе што се често дешава у продукцијама Дон Ђованија где се он приказује као насилан и агресиван, (у тексту постоје тренуци када се према женама тако понаша), желео сам да развијем тему љубави према женама. Дон Ђовани заправо остаје веран осећајима  које гаји према сва три женска лика у опери.