Представе

Народно позориште у Београду
ДОН ПАСКВАЛЕ
Актуелна подела - Опера

Премијера, 12. април 2008. / Велика сцена 

Комична опера у три чина
Либрето Ђованија Руфинија
Праизведба у Паризу 1843. године
Диригент Алесандро Санђорђи к. г. / Зорица Митев-Војновић
Редитељ Саша Габрић к. г.
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Марина Меденица
Кореограф Исидора Станишић

Премијерна подела:

Дон Пасквале Драгољуб Бајић / Вук Матић
Доктор Малатеста Владимир Андрић / Предраг Милановић
Ернесто Дејан Максимовић / Љубомир Поповић
Норина Софија Пижурица / Драгана Томић / Иванка Раковић / Габријела Убавић
Нотар Свето Кастратовић / Небојша Бабић
Трубач Владимир Јовановић
Балерине, манекенке, глумице, певачице, фото-модели: Ивана Глишић, Милена Ивић, Силвија Џуња, Ивана Савић, Душанка Ђорђевић
Ансамбл „Вагабундо“ Игор Лазаревић, Александар Пауновић, Душан Слијепчевић
Народ

Догађа се у априлу 2008. године.
Учествују Оркестар, Хор и Балет Народног позоришта у Београду.
Помоћник редитеља Бранислава Пљаскић-Ристић
Шеф хора Ђорђе Станковић
Концертмајстор Весна Јансенс
Асистент костимографа Ивана Гутеша
Музички сарадници Невена Живковић, Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Tатјана Шчербак Пређа
Лектор Маја Јанушић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић Ристић, Маја Ружић
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић
Превод либрета за титлове Гаврило Рабреновић
Дизајн светла Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор тона Тихомир Савић
Видео продукција Петар Антоновић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду под руководством Жељка Рудића.

 

У стваралаштву италијанског композитора Гаетана Доницетија (1797–1848, Бергамо) комична опера Дон Пасквале заузима најистакнутије место. Публика увек радо слуша и гледа ову оперу, певачи се такмиче у савлађивању тешких и захвалних улога, стручњаци траже и налазе оригиналну ауторску верзију партитуре, доказују ауторство либретисте, а режисери изналазе стално нове и оригиналне приступе неуништивом делу. Изгледа да зуб времена, толико немилосрдан код многих дела музичке сцене, не успева да оштети ни такт ове опере. Радња није ни нова, ни оригинална, већ опште позната у историји позоришта. Музика је течна, слушљива, ненаметљива, пријатна, духовита – по потреби. На сцени се не збива ништа нарочито, чак ни сценографи не могу пустити на вољу бујној машти. Па ипак, у целини, Дон Посквале је не само успело већ и мајсторско дело, једна од најбољих комичних опера уопште, међу оних неколико које не силазе са оперске сцене. После низа од готово седамдесет опера свих жанрова, Доницети је своје ремек-дело написао, према подацима из кореспонденције, за само једанаест дана, током јесени 1842. године у Паризу. Дуго се сматрало да је он и писац либрета, а и данас у разним издањима име либретисте је различито! Несумњиво је утврђено да је као узор послужила опера Сер Маркантонио Стефана Павезија, са либретом Анђела Анетија, изведена 1810. у миланској Скали. Доницети је на либрету сарађивао са својим пријатељем, италијанским емигрантом, песником Ђованијем Руфинијем, који је више волео да остане анониман – са иницијалима М. А. (Микела Акурси) и, по обичају, сам корепетирао, режирао и дириговао. Повест о матором момку, својеглавом, неповерљивом и шкртом старомодном човеку, који у старости жели да се ожени младом и лепом девојком и који после низа перипетија, лажног венчања и изненадног преображаја кротке невесте у намћорасту, окрутну, расипну и насилничку аспиду, пристаје са одушевљењем и олакшањем да се ослободи ове, у његовим очима, праве „напасти“ – интересовала је већ античке комедиографе. У комедији дел арте личности и њихове перипетије доведени су до виртуозног мајсторства кроз импровизацију. Сличне ситуације радо је обрађивао и Голдони, не без морализаторских тенденција. Доницети и његов либретиста поједностављују радњу, сажимају број личности на само четири певача (високи женски и мушки, и два дубља мушка гласа) узгредног лажног нотара и бројне слуге, које наступају у хору. Али то су оне исте слуге које покрећу све у уобичајеној комедији дел арте, у буфо операма, код Молијера, Моцарта и Да Понтеа. Ова четири певача ипак нису марионете већ, захваљујући музици и њеној изражајности, праве личности. Поред комичних сцена и ситуација, у којима искричави музички хумор врца, сија и блешти, ритмови се преплићу, заврћу, сустижу, мелодије без застоја бујају – опера чак садржи и делове који представљају извесно обогаћење у односу на Росинијеве буфонијаде. Доницети пише романтичну музику, осећајну, надахнуту, понекад сентименталну, искрену и лепу. Управо онакву какву захтева публика навикнута на мелодичног Белинија (уводни део Норинине каватине, Ернестова арија и серенада, дует Норине и Ернеста). Неодољива буфо музика влада опером од самог почетка: потпури-увертира са коришћењем најпопуларнијих мотива опере, арија Дон Пасквалеа, сви дуети, живахни део Норинине каватине, знаменити квартет у финалу I чина, управо разуздани хор слугу и, као посебан бисер, дует Дон Пасквалеа и Малатесте, са безбројним брзим понављањем – блебетањем. Уз музику која слика унутрашњи живот личности, и радња је обогаћена детаљима који кулминирају кад Норина ошамари Дон Пасквалеа, па прети опасност да све пређе у трагикомедију. На завршетку није исмејан само шкрти старкеља, коме није пошло за руком да спречи љубав двоје младих, већ је унет и помирљиви тон – насловна личност није матора луда, по угледу на Теренција и комедију, већ добродушни човек који се није снашао у улози младожење.Бројне Доницетијеве опере падале су врло брзо у заборав, тако да су у деветнаестом веку игране само неке: Лучија од Ламермура, Фавориткиња и Лукреција Борџија. Почетком двадесетог века поново се дају комичне опере Дон Пасквале, Љубавни напитак, за које се залажу диригенти Тосканини и Бруно Валтер. Пре двадесетак година, почела је права ренесанса Доницетија, објављују се критичка издања његових давно заборављених опера а на сцени оживљавају партитуре које нико не познаје. Опере са историјском садржином – Ана Болен, Марија Стјуарт, Роберто Девере и друге, приказују се на фестивалима са великим успехом. Показује се да још има певача који могу успешно савладати големе певачке захтеве. Од комичних опера више се изводе једночинке Рита и Ноћно звоно као и лакрдија из живота оперских уметника Viva lа tatma (Позоришне згоде и незгоде). Време ће показати да ли су ова дела неправедно била пала у заборав, или им је суђено да стану уз бок Дон ПасквалеаДон Пасквале је први пут изведен 4. јануара 1843. године у Италијанском позоришту у Паризу, са нај-славнијом певачком поставом. Норину је тумачила двадесетседмогодишња Ђулија Гризи, идол публике, славна по лепоти гласа и стаса и по изузетном сценском шарму и техничком вокалном виртуозитету. Ернеста је тумачио најбољи лирски тенор века Ђовани Марио, каснији супруг Гризијеве; Малатесту-Антонио Тамбурини, а насловну улогу је тумачио знаменити бас, четрдесетшестогодишњи Луиђи Лаблаш.

Константин Винавер, 1979.


БЕОГРАДСКА ПРЕМИЈЕРА ОПЕРЕ ДОН ПАСКВАЛЕ
Доницетијев Дон Пасквале и по тексту, и по личностима, и по музици, и најзад по изричној и утврђеној традицији, замишљен је као ствар лакога, каћиперскога, блиставога рококоа. Онај сладострасни смешни старац из Молијера који хоће да је на силу младожења; па лукавости љубавнога пара које потичу из једне блиставо и наивно подмлађене Commedia dell arte; најзад стални осмеси музике, чипкасти оркестар, трилери, иронична подвлачења (...)
Уместо рококоа, замишљен је декор и костими из ранога широкога ренесанса, који се тек ишчаурио радосно из тешких окова злураде и фантастичне готике. Линије широке, свежина стила који се јавља и осваја: све то у крајњој супротности са музиком, која из свакога такта струји: слатко намештена, претрпана безбројним украсима, замрла у вечност свог освојеног мудрог блаженства. Али има дражи тај контраст, има суптилности у том контрапункту људи и онога из чега људи извиру; у тој опреци невидљиве музике са видовним призором. Оправдање се може дати још овако: хтело се, за слатку мелодију Доницетија да нађе већма италијанско доба, онај ренесанс који је у нашим умовима везан за Италију нераскидним реминисценцијама. И тај ренесанс одговарао би идеалу Доницетијевог основног надахнућа, мада би био у сукобу са случајностима рокока у које је Доницети, просто силом околности, убацио своју почетну нимало рококоску инспирацију. Леп и сладак је тај сусрет испао, и музика се баш за то мило и свеже кикотала, што се није везала за декор (...)

Станислав Винавер „Време“, 19. новембар 1924.


АЛЕСАНДРО САНЂОРЂИ, диригент
Алесандро Санђорђи је рођен 1960. у Ферари, Италија. Дипломирао је клавир на Вердијевом конзерваторијуму у Милану, а потом наставио усавршавање на пољу композиције и дириговања. Године 1989. отишао је у Израел, где је дириговао Јерусалимским симфонијским оркестром и постигао велики успех код публике и критике. Касније, исте године, позван је у Бразил, за сталног диригента и уметничког диригента Градског позоришта у Рио де Жанеиру. Током боравка у Бразилу дириговао је свим великим оркестрима те земље, као што су Симфонијски оркестар Сао Паола, Симфонијски оркестар Брасилеира, и снимао је за бразилску ТВ станицу „Култура“. Каријеру је наставио у Европи, где је дириговао у Градском театру St. Gallen (Швајцарска), Хрватском националном казалишту у Сплиту (Хрватска), „Маноел театру" на Малти, на Вердијевом фестивалу у Бусету (Италија), Оркестром „Guido Cantelli“ (Италија), Државним оркестром Пловдива (Бугарска), Оркестром регије Тоскана (Италија), Државним оркестром „Dinu Lipatti“ (Румунија), Divertimento ансамблом (Милано), Neue Vocal Solisten (Штутгарт). Од 1996. до 1999. био је музички директор и уметнички саветник Симфонијског оркестра Ареца и Lyric Workshop (Италија). Од 1998. је постављен за гостујућег диригента Симфонијског оркестра Парана (Бразил), где је ангажован као музички директор/диригент, а од 2002. као уметнички директор. Године 2006, на позив Националног моравско-шлеског театра из Остраве (Чешка Република), дириговао је оперу Манон Леско; тренутно је гост-диригент у том театру. Исте године је дириговао оперу Травијата у Народном позоришту у Београду, после чега је одмах постављен за гостујућег шефа диригента за сезону 2006/2007, током које је дириговао Боеме, Бал под маскама, Трубадура. Септембра 2007, на позив Словачког националног театра из Братиславе, дириговао је Кавалерију рустикану, Пајаце и Лукрецију Борџију; и у овом позоришту је ангажован као гостујући диригент.


САША ГАБРИЋ, редитељ
Рођен 17. фебруара 1967. године у Суботици. Основну школу и гимназију, као и Економски факултет завршио у Суботици. Дипломирао мултимедијалну режију на Академији уметности у Новом Саду 1994. године. Од 1996. године има статус слободног уметника. Живи и ради у Београду. Режирао 20 професионалних позоришних представа, као и више кратких играних и документарних филмова, међу којима:
Џемс Џојс, Портрет уметника у младости
Лопе де Вега, Фуенте Овехуна
Антон Павлович Чехов, Три сестре
Ади Ендре, Брзи снови
Вилијам Шекспир, Тимон Атињанин
Бертолт Брехт, Бубњеви у ноћи
Александар Поповић, Ружичњак
Петер Хандке, Каспар
Вилијам Шекспир, Кориолан
по Уликсу Џемса Џојса, Џојстик
Артур Милер, Смрт трговачког путника
Милорад Павић, Свадба у купатилу


ДОН ПАСКВАЛЕ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Звуци музике Гаетана Доницетија први пут су се са сцене Народног позоришта чули још давне 1879, када је играна шаљива игра у два чина с певањем Марија, кћи пуковније. Дон Пасквале, по многим мишљењима после Росинијевог Севиљског берберина најбоља италијанска opera buffо, прва је Доницетијева опера која се нашла на репертоару Народног позоришта. Премијера је била 12. новембра 1924, дириговао је Ловро Матачић, представу је режирао Теофан Павловски, а сценограф и костимограф је био Владимир Жедрински. На плакату је још писало: „комична опера у три чина (пет слика) написао М. А.“ Занимљиво је да се као писац либрета ове опере у критикама и другим изворима из тог времена, наводи Салваторе Камаран; у неким каснијим али и скорашњим изворима стоји да је либретист Анђело Анети; на плакату премијере су уместо имена и презимена писца либрета иницијали М. А. (Микело Акурси) што је био псеудоним Ђованија Руфинија – за кога су новија истраживања потврдила да је написао текст за ову Доницетијеву верзију Дон Пасквалеа. У насловној улози је наступио Александар Туцаковић, Доктора Малатесту је тумачио Рудолф Ертл, Дон Пасквалеовог нећака Ернеста је играо Живојин Томић, млада удовица Норина је била Неонила Волевач, а Нотар – Василиј Шумски. Критика је била веома задовољна овим репертоарским потезом, а и општи утисак после премијере је био веома позитиван. Оштро око Станислава Винавера најпре је регистровало временско и стилско измештање опере из рококоа у ренесансу. У причи рецензенти препознају молијеровског „сладострасног смешног“ старца који на силу хоће да буде младожења, лукавости љубавног пара које потичу из комедије дел арте, а нарочито смењивање сцена „незлобиве, готово пастирске идиле са хитром градацијом спретних везова“. Насупрот оваквом ткиву, текстуалном, драматуршком и музичком, сцена и костим су дали једноставност ренесансних мотива. Критика овакву концепцију оправдава и подржава. Пре свега, „маркизе, перике, пасторале, животна мудрост на деликатне дозе – испадају у нашој крепкој и узрујаној средини без свакога убедљивога смисла“, а осим тога, Дон Пасквале, по мишљењу критичара, „у свом родноме декору испада скучен, сладуњав и натегнут, а његове су руже ипак лако и сетно увеле“. Иако је стил ренесансе у директној супротности са украсима претрпаном музиком, редитељ и сценограф су овим занимљивим контрастом комад приближили нашој публици, а да нису наштетили ни причи, ни музици. Наравно, нису сви критичари били истог мишљења, па су се чула и она да би било боље да су се „држали старе традиције“. Поред овога, декори Жединског су оцењени као „хармонични, свежи и ванредно духовити“, а режија Павловског „пажљива, ведра, без пропуштања и једне ситнице – нешто мало тешка“. За Норину, Неониле Волевач је забележено да је била „фина и отмена, и знала да са љупком, веселом и ведром, детинском кокетеријом вуче старца за нос. Свим колоратурним украсима у каватини могла је подати праву лепршаву лакоћу“. Уз хитро каћиперство у свим покретима, она је била „гласовно савршена до најфиније нотице, дала је чипку вокалну – бачену раскошно преко строжијих и тамнијих бисера звонке музике“. Александар Туцаковић је у улози Дон Пасквалеа „налазио подршке у оркестру, његови су ефекти нарастали из музике“. Било је и критичара који су оценили да је он улогу боље донео глумачки него певачки, јер „тежина и нееластичност његова гласа тешко може да савлада све финесе“. Рудолф Ертл није успео да одигра Доктора Малатесту како би требало. Био му је „стран и хумор, и лукавост, и досетљивост“, играо је ову улогу „гломазно и веристички, и био је отприлике неки мрачни и демонски, и то лажно, злочини човек који се смеје“. Његове вокалне способности су оцењене различито: за једне је био „гласовно недовољан“ за захтеве ове улоге, за друге, пак, он је успео „верно дати праве староиталијанске фразе, за које је његов леп баритон предестинован“. У улози младог Ернеста, Живојин Томић је био „необично дискретан“. Неки су оценили да се добро сналазио до последњег чина, и „отпевао фино и нежно серенаду, али очито је због индиспозиције затајио у дуету“. По другима, Томић је био „свеж“ у првом чину, „топао“ у другом, али није успео да распореди снаге, није играо „филигрански, рококоски“, већ је играо „веристички, пуним гласом, пуним током и хуком и сломио се, што је неминовно морало доћи“.Апсолутна звезда вечери, међутим, био је диригент, Ловро Матачић: „Господин је јак диригентски таленат, суверено савладава партитуру, и има у власти цео ансамбл“. Лирски расположени Станислав Винавер кличе: „млад, свеж, на махове рококо китњаст, у моментима полетно широк италијанским једним ведрим заносом, диригент г. Матачић прелазио је из чипке рококоа у стварнију и снажнију лепоту искрене ренесансе. То дражесно осцилирање диригента, једним дивним нагоном, између спољњег и унутрашњег стила музике, давало је право час декору, час оним трилерским љупкостима које знамо са других позорница“. И још: „Ансамбли одлични. Тријумфатор вечера: г. Матачић, данас изврстан диригент, за коју годину велики диригент“. Представа је одиграна свега пет пута у тој сезони, и потом се угасила.Следећу премијеру, 18. октобра 1947, дириговао је Предраг Милошевић који је и превео либрето, режирао је Јосип Кулунџић, сценограф је био Станислав Сташа Беложански, костими су урађени према нацртима Милице Бабић Јовановић а хорове је спремио Милан Бајшански. Улоге су тумачили: Жарко Цвејић (Дон Пасквале), Станоје Јанковић (Др Малатеста), Никола Јанчић (Ернесто), Нада Штерле (Норина) и Живојин Милосављевић (Бележник). Ова поставка одржала се на репертоару све до 1965. године.Последњи пут, опера Дон Пасквале је имала премијеру на Сцени на Тргу 1. фебруара 1979, под диригентском палицом маестра Николаја Жличара, у режији Дејана Миладиновића, сценографији Милете Лесковца и костимима Љиљане Драговић. Певан је исти превод Предрага Милошевића. Хорове је спремио Слободан Крстић. Александар Веселиновић је наступио у насловној роли, Слободан Станковић у улози Доктора Малатесте, Предраг Протић у тенорској улози Ернеста, Гордана Јевтовић је била Норина, а у овој режијској поставци три нотара су играли Вера Милчић, Слободан Симић и Ђорђија Бошковић. Представа је до краја сезоне одиграна једанаест пута, од тога шест пута на гостовањима у Костолцу, Шапцу, Ужицу, Нишу, Ваљеву и Чачку. То је био крај сценског живота ове поставке. 

Јелица Стевановић