Представе

Народно позориште у Београду
ДР

Премијера, 26. јун 2008. / Велика сцена

Режија и адаптација Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Божана Јовановић
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Избор музике Јагош Марковић
Дизајн тона Владимир Петричевић
Специјални ефекти Милан Алавања
Продуцент Борислав Балаћ
Асистент редитеља Срђан Обреновић
Драматург-асистент Бисерка Савић*
Асистент костимографа Олга Мрђеновић

Премијерна подела
:
Живота Цвијовић Предраг Ејдус
Мара, његова жена Радмила Живковић
Милорад, њихово дете Александар Срећковић
Славка, њихово дете Ивана Шћепановић
Ујка Благоје Бранко Видаковић
Г-ђа Спасојевићка, чланица управе обданишта бр. 9 Александра Николић
Г-ђа Протићка, чланица управе обданишта бр. 9 Олга Одановић
Г-ђа Драга Јелисавета Саблић
Велимир Павловић Ненад Маричић
Др Рајсер Дарко Томовић
Сојка Наташа Нинковић
Сојкин муж Драган Николић
Клара Ивана Жигон
Пепика Милан Вучковић**

Организатор Немања Константиновић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлери Гордана Перовски / Душанка Вукић
Дизајнер светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
Дизајн хране Стевица Живков
Костим и декор су израђени у радионицама
Народног позоришта у Београду
* Студент III године драматургије Академије уметности „Браћа Карић", у класи професора Синише Ковачевића
** Студент III године глуме Факултета драмских уметности у Београду, у класи професорa Биљане Машић

 

УМЕСТО РЕЧИ ДРАМАТУРГА
Молина Удовички
Нушићево чуло смеха је без премца – олимпијско-боговске лакоће, хомеровско, необуздано, силовито, бунтовнички усмерено против свих стега („напрегнутости“, „бола“, „ружног“) – па чак устремљено и против свих ограничавања свога сопственог израза (против „заната“, против „вештине“). Тај нагон је у Нушићу био тако неодољив да му је и он сам подлегао. И у своме стварању се – очигледно – уздао само и једино у њега. Отуда Нушић (као и већина великих стваралаца) није био – „интелектуалац“. Он никад није (као Стерија, рецимо) помно проучавао поетике, и законитости, и механику сцене. По нашем медитеранском менталитету и нестудиозности, за њега је учење било нешто што је својство неталентованих. По природи изразит романтичар – (боемство; национална екстаза; службовање с Војиславом Илићем на Косову; добоши, заставе, трубе, патриотски говори; Народна одбрана; калабрески шешир; „Дарданели“, Скадарлија; отпуштања из службе и оставке; материјална кубурења) – Нушић је веровао само у надахнуће и спонтаност (...) Зато је његов смех имао нечег убојитог. И зато тај смех није био ни готски; ни скитски; ни варварски; ни источњачки; ни сотијски. У њему нема ничег горког, пресног, као насртај на личност – него је медитерански – као ослобођење, као својеврсна катарза. Сви се смеју свима, и у свима и себи самима; сви у себи разоткривају сопствену карикатуру као негацију нечег огромно морално светлог што се помаља као зора ружопрста, али (чак ни декларативно) не улази у комедију... јер је над комедијом. То је она скривена суштина Нушићеве комедиографије.А јер је она (слично Есхилу) сва сажета у емоцији смеха; и јер се остварује не „сценском вештином“, већ једним дубљим и нешаблонским поступком сликарско-карикатуралне визије што се, по једној суптилној естетској законитости, оживљава глумом и њеним сустваралаштвом и њеним сценским престварањем те визије (попут комедије dell` аrte која је устала против ренесансно-књижевних правила о „вештини“ и „занату“ као једном за свагда одгонетнутој тајни позоришта – и доказала огроман значај глумачког стваралаштва; слично ономе како су художественици позоришно створили Чехова; слично Бекету и Јонеску), Нушић је најмодернија и изразита антидрама (...) Перспектива Нушићевог даљег дијалектичког трајања на позорници и вечитог освежавања новог у њему, јесте управо у сагледавању да стојимо пред антидрамом коју увек треба престварати да би се сценски поново оживела ова велика мапа карикатура. Њен дубљи смисао. И генијалност смеха.

Бора Глишић, Нушић – антидрамаСрпска књижевност у књижевној критици – Драма, приредио Рашко Јовановић; Нолит, Београд, 1973.  


БРАНИСЛАВ НУШИЋ
(Београд,1864—1938) је најпопуларнији комедиограф и писац прве половине нашега века, најплоднији књижевник свога времена, велики козер и одличан конферансије. Нушић је основну школу учио у Смедереву, гимназију у Београду, права у Грацу и Београду. Чиновничку каријеру почео је као нижи службеник Министарства иностраних послова. Десет година је провео при конзулатима у Македонији и Старој Србији. При крају је био вицеконзул у Приштини. Године 1900. постаје драматург Народног позоришта у Београду. Касније је пензионисан, па убрзо враћен у државну службу, али на друге дужности, па опет пензионисан. Затим, једно време је управник Народног позоришта у Новом Саду. Такође је повремено уредник разних листова и стални фељтониста „Политике“, под псеудонимом Бен Акиба. У два маха је уређивао „Звезду“, прво са Јанком Веселиновићем, затим са Павлом Маринковићем. Године 1912. први је окружни начелник ослобођеног Битоља; године 1913. организује позориште у Скопљу и постаје његов први управник, на којој дужности остаје до 1915; у то време уређује „Српски југ“. За време Првог светског рата повлачи се с војском преко Албаније, затим борави у Италији, Швајцарској и Француској. После рата је био начелник Уметничког одељења, касније управник Народног позоришта у Сарајеву и, најзад, библиотекар Народне скупштине. Књижевни рад је почео, као већина младих људи, поезијом, али се убрзо сасвим посветио прози, поглавито позоришним комадима, достигавши у комедији врхунац својих могућности. Његова дела и данас се радо гледају. Неке комедије су постале класична дела још за његова живота и већ тада је било сигурно да ће имати трајну вредност. Нушићева дела су превођена и све се више преводе на многе стране језике. Током педесетогодишњег књижевног рада, Нушић је написао огроман број дела: комедија, драма, ревија, приповедака, фељтона, козерија, путописа. Комедије: Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција, Госпођа министарка, Обичан човек, Свет, Мистер Долар, Београд некад и сад, Ожалошћена породица, Покојник, Ујеж, Др, Пут око света, Власт (недовршена, завршио је Миле Станковић); краћи комади: Аналфабета, Шопенхауер, Наша деца, Кирија, Мува, Миш, Кијавица, Светски рат, Свиња; драме: Тако је морало бити, Кнез Иво од Семберије, Наход, Кнегиња од Трибала, Хаџи Лоја, Туђинче, Иза божјих леђа, Жена без срца, Пучина, Јесења киша, Томаида, Данак у крви, Растко Немањић, Опасна игра, Велика недеља; проза: Приповетке једног каплара, Листићи, Рамазанске вечери, Ташула, Општинско дете, Бен Акиба I, II, III, Деветстопетнаеста; Приповетке I, II; Аутобиографија, Хајдуци; путописи: С Косова на сиње море, Крај обала Охридског језера, Косово.

Преузето из: Синиша Пауновић, Писци изблиза, „Просвета", Београд, 1958.  


ЈАГОШ МАРКОВИЋ редитељ
УМЕСТО БИОГРАФИЈЕ
Веома сам почаствован што ми је поверено да награду Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић“ вечерас уручим Јагошу Марковићу. (...)
И својим црним сликама, и својим филмовима и својим књигама, и својим јавним деловањем, и целокупним својим животом, Мића Поповић је био изазов и провокација. На другачији начин, изазов и провокација је и сам Јагош Марковић, са својим специфичним, фантастичним, бурним и богатим позориштем. У делу које поставља на сцену, Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све, Јан Кот је у једној прилици име Годо написао са малим г, и тако је то име човека или бога претворио у име појма. Тако му је и дао неочекиван садржај, и неочекиван досег и обим, и неочекиван смер. Сличним поступком се служи и Јагош: његов тврдица не броји, не мази и не пребира златнике, него кликере стакленце. Са тим стакленцима се један класични драмски текст, и класични драмски проблем, откотрљао у неочекиваном правцу. Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле. Награду „Мића Поповић“ вечерас уручујемо човеку који је цело једно живо позориште, позориште без паузе, позориште без радног времена, позориште које се никад не затвара и не гаси. Јагош Марковић је ову награду заслужио истим оним вредностима којима је Мића Поповић заслужио да ова награда носи његово име; талентом, који је можда добио од Бога, али који мора да оствари сам, без Божје помоћи, с највећом доследношћу и искључивошћу служећи ономе што воли и у шта верује.


Љубомир Симовић Галерија „Хаос“, 12. јуна 2004.

И НУШИЋ И ЈАГОШ СУ ОЗБИЉНИ УМЕТНИЦИ
Др у Народном позоришту у Београду је трећи Нушић у опусу Јагоша Марковића. Његове режије Сумњивог лица у сомборском Народном позоришту 1998. године се слабо сећам, Госпођу министарку у Народном позоришту у Београду знам у свакој појединости, јер сам сезоне 2003/2004. био драматург представе, а представу Др чекам са великим нестрпљењем. Јагошу Марковићу драматург није много потребан. Он сам скраћује или додаје текст, лично смишља приступ комаду и аутору, а захтеве и примедбе сам упућује свом ансамблу. Зашто онда уопште, с времена на време, позива драматурга на сарадњу? Мени је јасно зашто. Да га подржава у некој смелој замисли, да му исправи неки детаљ, да глумцима и сценографима потврди оно што он сам мисли да им каже, да напише текст за програм и да му се диви. Ја све то умем, чак ми није тешко да му се дивим, јер уживам у његовом начину: како режира, како држи пробе, како сарађује са ликовњацима и композиторима и како штити права својих сарадника у управи позоришта. Попут Ступице и Беловића, Јагошеве пробе су представа за себе. У њима уживају чак и матори глумци који су се већ помало заситили позоришта, те за редитеља скромног дара отаљавају задатак рутином. Са Јагошевим озарењем и радошћу стварања у њима се буди њихова некадашња страст према позоришном чину. Драматург са Јагошем најбоље постиже ако му пре почетка рада напише шта мисли о аутору и комаду, ту и данас. Он то проучи код куће и упије што га инспирише. Када пробе одмакну, онда је током пробе могућно и интервенисати током Јагошевог рада са глумцима. Колико год био обузет демоном свога дара, могућно је убацити понешто корисно о глумцу током пробе: „Претерује!“, „Где је ту карактер?“, „Много лаже!“… Још ниси ни реченицу завршио, Јагош, ако осети да си у праву, сместа интервенише свом силином свога темперамента. За Госпођу министарку, како сам малочас написао, на две странице сам му скренуо пажњу на један мој текст о Нушићу који сам написао за Зборник поводом стогодишњице пишчевог рођења, 1964. године. Цитирао сам му ове своје речи: „Преко Нушићеве ведрине, ведрине упркос сатиричности, неповратно је пала сенка једног Јонеска и Бекета... Ово не треба схватити као поистовећење с Бекетом и Јонеском, већ као начин да уочимо колико је Нушић савремен, какво је његово осећање хумора – у формама и парадоксалности његовог хумора има нечега од хуморизма оних које савремена генерација сматра писцима свога времена... Нушићеве комедије је окрзнуло неповратно осећање за апсурд као могућ извор смеха... Нушић се својом бескрајном ведрином сваког часа отргне од суморности, чак и када му се намеће као друга страна песимизма... Нушић се рађа у свету који жуди за оптимизмом, ведрином, чак праштањем помоћу смеха...“
Уз овај текст испричао сам на првој проби Министарке своје искуство из Југословенског драмског позоришта, кад сам присуствовао пробама будућег, можда највећег домета у тумачењу Нушића после Другог светског рата. Реч је о Ожалошћеној породици, првом Нушићу у том репрезентативном театру 1955. године, у режији Мате Милошевића. ЈДП је оклевало готово пуних осам година да стави на репертоар овог класика српске комедиографије. Сматрали су да је сувише хуморан, чак површан. Како је често о њему писао Велибор Глигорић, громовник међуратне „Политике“, који је од Нушића очекивао да буде сатиричнији, убојитији, немилосрднији према српском грађанству, у стилу његове друштвене хронике у том листу. Мата Милошевић, који и сам није био за забавни хумор, трудио се да Нушићеву малограђанску фамилију прикаже што тамнијим бојама. Њихова похота према материјалним вредностима јача је од сваке лажне породичне „ожалошћености“. Њихова грамзивост их све повезује и изједначава, иако свако вуче на своју страну. Ту заједничку особину Мата Милошевић, у знаку свог „стилизованог реализма“, претвара у колективну реакцију чланова породице. Али гле јада! У тој стилизацији је нестао хумор, и то онај драгоцени и препознатљиви вербални хумор који публика воли и препознаје откако се Нушић појавио на размеђи 19. и 20. века. И ево још једног апсурда: тај Велибор Глигорић, који је својевремено грмео против његовог вербалног хумора, помогао је редитељу Мати Милошевићу да представа сине, кад је препоручио да се обрати пажња на Нушићево главно „оружје“ – вербални хумор. Уображавам да је то било важно што сам испричао ансамблу Ожалошћене породице, мада се Јагош не би никада лишио хумора у Нушића трагајући за сенкама у његовим ликовима. Не знам зашто ме привлачи тај принцип да данас није лоше да се у најхуморнијем драмском тексту нађе нека натруха драмског, чак сеновитог, сатиричног, ако је могућно. То ме подсећа на онај гастрономски принцип за који сам чуо од добрих кувара да у сваки слаткиш треба ставити мало соли, а у свако слано јело мало шећера. Со и шећер подвлаче основни укус јела. Да Јагошева Госпођа министарка има нешто што није било представа пуког хумора, говори и чињеница да су челници „Драматена“ из Стокхолма били одушевљени кад су његови представу Министарке видели у Београду. Позвали су је у Стокхолм и представа је имала незапамћен успех. Кад сам недавно био у Стокхолму, рекли су ми да је шведску публику и критику одушевило са колико непоштедне самокритичности Срби говоре о себи. А то је готово дефиниција сатире. После тога су му дали прилику да изрежира Стриндбергову драму Краљица Кристина. По принципу супротног елемента који сам изложио, у представи кад сам је видео, нашао сам неколико елемената духовитости усред драматичне духовности на тему власти и ирационалности људске природе, толико блиске овом великом северњаку. Ево, пишем за програм представе Др, иако нисам ни речи причао с Јагошем о његовом трећем Нушићу. Уверен сам да ће представа успети, јер овај комад је један од оних о којем Јагош годинама машта да га постави. Био је стални кандидат током наших легендарних вишесатних разговора на тему шта да Јагош Марковић режира за ЈДП, док сам био на његовом челу.

Јован Ћирилов


НУШИЋ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

ПРОТЕКЦИЈА
, редитељ Ђура Рајковић, премијера 30. III 1889.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Ђура Рајковић, премијера 19. X 1896.
ПРВА ПАРНИЦА, редитељ Ђура Рајковић, премијера 11. X 1897.
КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ. Редитељ Милорад Гавриловић (или Светислав Динуловић), премијера 24. II 1900.
ОБИЧАН ЧОВЕК, редитељ Ђура Рајковић, премијера 23. V 1900.
ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ, редитељ Милорад Гавриловић, премијера 19. X 1900.
ШОПЕНХАУЕР, редитељ Милош Цветић, премијера 31. X 1900.
ЉИЉАН И ОМОРИКА, музика Станислава Биничког,  редитељ Милорад Гавриловић (или Светислав Динуловић), премијера 21. XI 1900.
РАСТКО НЕМАЊИЋ, редитељ Милорад Гавриловић (или Милош Цветић), премијера 14. I 1901.
ОБИЧАН ЧОВЕК, редитељ Светислав Динуловић, премијера 6. IX 1901.
ПУЧИНА, редитељ Милорад Гавриловић (или Светислав Динуловић), премијера 29. XI 1901.
ПОД СТАРОСТ, редитељ Илија Станојевић (или Светислав Динуловић), премијера 6. II 1903.
ПРОТЕКЦИЈА, редитељ Илија Станојевић, премијера 13. IV 1903.
НАША ДЕЦА, редитељ Сава Тодоровић (или Светислав Динуловић), премијера 14. X 1903.
ГРЕХ ЗА ГРЕХ, редитељ Светислав Динуловић, премијера 20. X 1903.
У СРПСКОЈ КУЋИ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 27. XI 1903.
ПОД ОБЛАЦИМА, редитељ Илија Станојевић, премијера 19. VI 1904.
НАША ДЕЦА, редитељ Сава Тодоровић, премијера 15. IX 1904.
ТАКО ЈЕ МОРАЛО БИТИ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 8. III 1905.
КНЕЗ ИВО ОД СЕМБЕРИЈЕ, редитељ Илија Станојевић, премијера 28. I 1906.
ШОПЕНХАУЕР, редитељ Милош Цветић, премијера 21. III 1906.
СВЕТ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 19. X 1906.
РАСТКО НЕМАЊИЋ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 14. I 1907.
ПРОТЕКЦИЈА, редитељ Сава Тодоровић, премијера 18. I 1907.
ДАНАК У КРВИ, редитељ Илија Станојевић (или Сава Тодоровић), премијера 17. XI 1907.
ХАЏИ ЛОЈА, редитељ Љуба Станојевић, премијера 9. XII 1908.
ЈЕСЕЊА КИША, редитељ Сава Тодоровић (или Милорад Гавриловић), премијера 8. I 1909.
ИЗА БОЖЈИХ ЛЕЂА, редитељ Илија Станојевић, премијера 16. IX 1909.
ПОД СТАРОСТ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 26. X 1909.
ПУТ ОКО СВЕТА, музика Станислава Биничког, редитељ Илија Станојевић, премијера 26. III 1911.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Илија Станојевић, премијера прерађеног комада 6. IX 1912.
КАПЛАР МИЛОЈЕ (приредио Бранислав Нушић по Диманоару и Адолфу д’Енерију), музика Ивана Пл. Зајца и Станислава Биничког, редитељ Сава Тодоровић, премијера 15. IV 1913.
ДВА ЛОПОВА, редитељ Сава Тодоровић, премијера 2. VII 1919.
ПРЕД ПОЗОРИШТЕМ, редитељ Михаило Исајловић, премијера 16. I 1923.
НАХОД, музика Станислава Биничког, редитељ Михаило Исајловић, премијера 17. I 1923.
СУМЊИВО ЛИЦЕ, редитељ Пера Добриновић, премијера 29. V 1923.
СВЕТСКИ РАТ, редитељ Сава Тодоровић, премијера 29. V 1923.
ПУТ ОКО СВЕТА, музика Станислава Биничког, редитељ Ј. Љ. Ракитин, обнова 25. VI 1926.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Витомир А. Богић, премијера 25. V 1929.
ВЕЛИКА НЕДЕЉА, редитељ Димитрије Гинић, премијера 26. X 1929.
ПРЕДГОВОР, редитељ Витомир А. Богић, премијера 24. IX 1930.
МИСТЕР ДОЛАР, редитељ Јосип Кулунџић, премијера 16. IX 1932.
БЕОГРАД НЕКАД И САД, редитељ Витомир А. Богић, премијера 11. V 1933.
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, редитељ Јосип Кулунџић, премијера 28. XI 1934.
ПУТ ОКО СВЕТА, редитељ Радослав Веснић, обнова 19. VI 1935.
УЈЕЖ, редитељ Јосип Кулунџић, премијера 4. IX 1935.
СВИЊА, редитељ Витомир А. Богић, премијера 30. X 1935.
АНАЛФАБЕТА, редитељ Витомир А. Богић, премијера 30. X 1935.
ДР, редитељ Јосип Кулунџић, премијера 17. XII 1936.
ПОКОЈНИК, редитељ Радослав М. Веснић, премијера 18. XI 1937.
СУМЊИВО ЛИЦЕ, редитељ Јован Гец, премијера 14. III 1938.
КАПЛАР МИЛОЈЕ, редитељ Драгољуб Гошић, премијера 5. XII 1938.
ВЛАСТ, премијера (први чин недовршене комедијe) 26. I 1939.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Мата Милошевић, обнова 16. IX 1939.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Страхиња Петровић, премијера 8. II 1945.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Драгољуб Гошић, премијера 10. X 1945.
ПРОТЕКЦИЈА, редитељ Драгољуб Гошић, премијера 16. X 1946.
ПОКОЈНИК, редитељ др Хуго Клајн, премијера 31. III 1948.
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, редитељ Предраг Динуловић, премијера 10. VI 1949.
ВЛАСТ, редитељ Браслав Борозан, премијера 21. XI 1949.
МУВА, редитељ Браслав Борозан, премијера 14. II 1951.
АНАЛФАБЕТА, редитељ Браслав Борозан, премијера 14. II 1951.
СВЕТСКИ РАТ, редитељ Браслав Борозан, премијера 14. II 1951.
СВЕТ, редитељ Радомир Плаовић, премијера 5. III 1954.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Душан Владисављевић, премијера 20. V 1955.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Браслав Борозан, премијера 23. XI 1956.
СУМЊИВО ЛИЦЕ, редитељ Браслав Борозан, премијера 7. X 1960.
ВЛАСТ, редитељ Браслав Борозан, премијера 21. II 1964.
КИРИЈА, редитељ Миленко Мисаиловић, премијера 31. III 1964.
АНАЛФАБЕТА, редитељ Браслав Борозан, премијера 17. IV 1964.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Браслав Борозан, премијера (поводом стогодишњице рођења Бранислава Нушића) 8. X 1964.
НАРОДНИ ПОСЛАНИК, редитељ Миленко Мисаиловић, премијера 7. V 1970.
ПУТ ОКО СВЕТА, редитељ Јован Путник, премијера 1. X 1972.
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА, редитељ Градимир Мирковић, премијера 16. X 1974.
АНАЛФАБЕТА, (ПА) МУВА, ВЛАСТ, редитељ Јован Путник, премијера 30. I 1977.
ОБИЧАН ЧОВЕК, редитељ Павле Минчић, премијера 24. III 1977.
УЈЕЖ, адаптација и режија Цисана Мурусидзе, премијера 2. IV 1980.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Миленко Мисаиловић, премијера 22. XI 1982.
СУМЊИВО ЛИЦЕ, редитељ Градимир Мирковић, премијера 25. XI 1984. 
ПОКОЈНИК, редитељ Павле Минчић, премијера 22. XI 1988. 
ОЖАЛOШЋЕНА ПОРОДИЦА, редитељ Радослав Златан Дорић, премијера 22. XI 1994.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, редитељ Јагош Марковић, премијера 10. III 2004.
НА УРАНКУ - опера у једном чину (ово дело се сматра првом домаћом опером), музика Станислава Биничког, либрето Бранислава Нушића.
•           Диригент Станислав Бинички. Редитељ Светислав Динуловић. Премијера 20. XII 1903.
•           Диригент Иван Брезовшек. Премијера 4. II 1924.
•           Диригент Богдан Бабић. Редитељ Јован Путник. Премијера 26. IX 1968.
•           Диригент Ангел Шурев. Редитељ Борислав Поповић. Премијере: 4. децембра 2003. (Народно позориште Ниш); 3. јануара 2004. (Велика сцена).

Према: Сава В. Цветковић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868–1965 – прилог прослави стогодишњице Народног позоришта у Београду, МПУС, 1966; др Живојин Петровић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1868–1914 – поводом 125-годишњице оснивања Народног позоришта у Београду, МПУС, 1993; Љиљана Мркшић, Репертоар Народног позоришта у Београду 1965–1986, Народно позориште, 1986; приредила и допунила Јелица Стевановић.

1.jpg
1.jpg
10.jpg
10.jpg
11.jpg
11.jpg
12.jpg
12.jpg
13.jpg
13.jpg
14.jpg
14.jpg
15.jpg
15.jpg
16.jpg
16.jpg
17.jpg
17.jpg
18.jpg
18.jpg
19.jpg
19.jpg
2.jpg
2.jpg
20.jpg
20.jpg
23.jpg
23.jpg
3.jpg
3.jpg
4.jpg
4.jpg
5.jpg
5.jpg
6.jpg
6.jpg
7.jpg
7.jpg
8.jpg
8.jpg
9.jpg
9.jpg
dsc_0028.jpg
dsc_0028.jpg
dsc_0037.jpg
dsc_0037.jpg
dsc_0042.jpg
dsc_0042.jpg
dsc_0051.jpg
dsc_0051.jpg
dsc_0068.jpg
dsc_0068.jpg
dsc_0086.jpg
dsc_0086.jpg
dsc_0089.jpg
dsc_0089.jpg
dsc_0090.jpg
dsc_0090.jpg
dsc_0137.jpg
dsc_0137.jpg
Представе - Драма