Представе

Народно позориште у Београду
ФИГАРОВА ЖЕНИДБА
Актуелна подела - Опера

Премијера, 21. октобар 2010. / Велика сцена

Либрето, према комедији Пјер-Огистена Карона де Бомаршеа, написао Лоренцо да Понте
Редитељ Јагош Марковић
Диригент Премил Петровић к.г.
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Бојана Никитовић
Специјални ефекти: Милан Алавања к.г.
Сценски покрет: Ферид Карајица к.г.
Асистенти редитеља: Александар Николић*, Стеван Марковић*
Помоћник редитеља Бисерка Савић к.г.
Aсистенти диригента: Ана Зорана Брајовић, Стефан Зекић*
* волонтери


Премијерна подела:
Гроф Владимир Андрић / Вук Зекић**
Сузана Снежана Савичић Секулић / Анета Илић к.г.
Грофица Катарина Јовановић / Ана Петричевић**
Фигаро Небојша Бабић / Вук Матић
Керубин Ива Профаца** / Жељка Здјелар
Марцелина Светлана Бојчевић Цицовић / Иванка Раковић
Бартоло Драгољуб Бајић
Базилио Дарко Ђорђевић
Дон Курцио Игор Матвејев
Барбарина Марија Митић** / Наташа Ђикановић**
Антонио Павле Жарков** / Милош Ђуричић**
Слуге***: Огњен Витковић, Лука Пређа, Милан Гердијан, Станко Ђалић, Никола Катић, Вања Мијајловић, Тамара Пјевић

** чланови Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“
*** статисти
Оркестар и Хор опере Народног позоришта у Београду
Асистент сценографа Мираш Вуксановић
Асистент костимографа Стефан Савковић
Сарадници на костиму: Марија Марковић, Ида Игњатовић
Maјстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Невенко Радановић
Мајстор тона Тихомир Савић
Соло чембало: Иван Јовановић
Концертмајстор Весна Janssens
Шеф хора Ђорђе Станковић
Клавирски сарадници: Иван Јовановић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Срђан Јараковић, Глеб Горбунов
Инспицијенти: Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић
Суфлери: Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори: Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић
Превод либрета за титлове: Маја Јанушић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.



 

Премијера Моцартове „Фигарове женидбе” је била 1. маја 1786. у бечком Бургтеатру, под руководством самог Моцарта. Имала је велики успех, а децембра исте године у Прагу опера је доживела прави тријумф. Успеси се потом нижу у читавој Европи, као и Јужној и Северној Америци.У опери поезија мора музици да буде послушна кћи... Најбоље је када се сретну добар композитор, који разуме позориште, и који је у стању да сам понешто допринесе и, као прави феникс, паметан песник.

Моцарт


ЈЕДНОСТАВНО... КОМПЛИКОВАН
Oдувек сам се питао на ком језику заправо треба мислити Моцартовог Фигара. Бомаршеова драма, по којој је урађен либрето, написана је на француском, радња се дешава у Шпанији, либрето је Да Понте написао на италијанском, а музику је компоновао Немац који живи у Аустроугарској. Одговор је, наравно, да ова опера говори свим тим језицима и то истовремено. Моцартов  Фигаро је европска опера par excellence. Моцарт је течно говорио више језика и њима се са лакоћом поигравао. Post prandium la sig’ra Catherine chés uns. wir habemus joués colle carte di Tarock. Á sept heur siamo andati spatzieren in den horto aulico. faceva la plus pluchra tempestas von der Welt. Ову смешну и шармантну реченицу, Моцарт је записао у дневнику своје сестре. Свака реч је на другом језику, али њихова повезаност је логична, оне творе реченицу. Снага која од простог скупа ових речи ствара целину, јесте синтакса. Моцарт се кретао у различитим музичким традицијама, француској, немачкој, италијанској, а оно што је давало целовитост тој хетерогености била је нова форма коју је донео класични стил – сонатни облик. Суштина сонатног облика заправо је драма – представљање сукобљених елемената чије се тензије заоштравају и на крају разрешавају. До Моцарта опера је била каталог систематизованих, јасно одељених афеката. Основна форма је била арија у којој су се представљале статично и оштро оивичене једна или евентуално две емоције – очај и нада, љубав и туга. Стварна драма догађала се у рецититативима. Код Моцарта драма се догађа у музици и центар опере постаје ансамбл. У њему наступају протагонисти који се, као појединци, свако у свом афективном свету, конфронтирају један другом. Свако говори својим језиком, али се ипак међусобно разумеју. Они представљају заједницу. У утопији тог нетоталитарног тоталитета, заједница израста управо из супротстављених тежњи које се не жртвују, а ипак хармонизују. Могло би се рећи да је истовременост различитости основна карактеристика Моцартовог стила. Комплексност је друго име за Моцарта. Све је у сталној промени, трансформацији. Као што у ансамблима тек разрешени конфликт замењује нови конфликт, тако и свака појединачна ситуација није једнодимензионална јер су истовремено представљени појединци и њихови супротстављени интереси. За разлику од претходне оперске традиције у којој се појављују идеализовани јунаци, више оперске идеје него ликови, Моцарт изводи на сцену потпуно живе људе са свим њиховим контрадикцијама. Не само да у друштву које ствара Моцарт, свако прича на свом језику, него и сваки појединац непрестано изговара реченице као што је она коју је Моцарт записао у дневнику своје сестре. И, парадоксално, ма колико сваки лик био комплексан, ипак свако задржава и своју јасну индивидуалност, свој свет – Фигаро никада не би могао певати арије Грофа, као што се ни Грофица не би могла изразити Сузанином музиком. Резултат такве комплексности јесте да у његовим операма не постоји баш нико ко је сасвим антипатичан. Ако читате текст либрета, постоји велика шанса да, на пример, Грофа видите као човека који злоупотребљава свој положај да би добио задовољење својих чулних потреба, Дон Ђованија као неморалног женскароша који је притом и убица, или Дон Алфонса као циника који ужива да уништи свако поверење у људе и живот. Али када слушате Моцартову музику, ви имате пуно разумевање за сваку животну ситуацију и на крају крајева, симпатију за сваки лик. Моцартова музика не интерпретира текст, већ га трансформише. Моцарт не конструише своје ликове из перспективе некакве замишљене целине, већ компонује из ситуације сада-и-овде сваког лика. Самим тим што их ствара изнутра, из њих самих, он их не вреднује. Моцарт ствара живе људе. Као један од ретких сусрета одличног текста и велике музике у оперској литератури, издваја се сарадња Моцарта са Да Понтеом. У три опере, Фигаро, Дон Ђовани и Cossi Fan Tutte, које су створили заједно, приказан је читав космос карактера, емоција и људских односа. Начини постојања и политике завођења као основне теме ових опера, излажу се као питања без одговора. Финала Моцартових опера немају уобичајену функцију да разреше тензије у расплету. Као исечци из живота, ове опере остају потпуно отворене. Све се завршава хармонично, целина је заокружена а да се проблеми заправо не разрешавају. Моцартове опере приказују живот и пружају утеху. У томе је Моцартова актуелност.

Премил Петровић


ВОЛФГАНГ АМАДЕУС МОЦАРТ
Рођен је 1756. у једном од музичких центара Европе тог времена, Салзбургу, у музичкој породици немачког порекла. Отац Леополд му је био композитор и виолиниста, те је рано открио и подржао изузетан таленат своје деце. Ћерка Марија Ана одлично је свирала клавир у деветој, а син Волфганг већ у петој години. Од 1761. њих двоје често приређују концерте, а од следеће године са оцем су на бројним турнејама по Аустрији и другим земљама Европе. Тако се Моцарт на изворишту упознаје са савременим француским и немачким оперским стваралаштвом, а нарочито италијанским. Сачувано је његово писмо из 1778. у којем пише оцу како је жеља за писањем опера постала његова опсесија, и то „радије француских него немачких, али радије италијанских него француских и немачких“. Последњих десетак година свог кратког живота проводи у Бечу, у статусу који бисмо данас назвали статус „слободног уметника“, међу првима у историји. То значи да је, захваљујући својој прекој нарави, као и бунтовном духу на који је свакако утицала и француска револуција, остао без мецене и био принуђен да се издржава приходом од концерата, продаје композиција и часова музике. Умро је у беди, 1791. Фигарова женидба је настала је према чувеној комедији Пјера Огистена Карона де Бомаршеа, са којим Моцарта повезују еруптивни темперамент, интелигенција, раскошни таленат, духовитост, осећај за комично и сатирично, изванредна моћ опажања, слободарско-бунтовни дух. Није случајно да је спој ова два велика ствараоца, уз помоћ Да Понтеа, дао једну од најбољих и најизвођенијих светских опера. За настанак овог дела пресудни су, поред традиција италијанске опере буфе и опере серие, утицаји Глукове реформе опере, духа француске револуције, као и познанство са италијанским либретистом Лоренцом да Понтеом.


ЈАГОШ МАРКОВИЋ
Један од наших најистакнутијих позоришних редитеља, Јагош Марковић, дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Међу бројним Марковићевим представама су и: Кате Капуралица (Народно позориште Сомбор); Ромео и Јулија, (Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“); Богојављенска ноћ и Скуп (Југословенско драмско позориште); Лукреција илити Ждеро (Позориште на Теразијама); Електра (БЕЛЕФ); Комедија забуне (Црногорско народно позориште); Хекуба (Краљевско позориште „Зетски дом“); Галеб, Филумена Мортурано и опера Кармен (Хрватско народно казалиште „Иван пл. Зајц“, Ријека), Кристина (Краљевско драмско позориште Драматен, Стокхолм)... Прва Марковићева представа на сцени Народног позоришта у Београду била је Учене жене (1990), а данас су на репертоару нашег националног театра његове поставке драмских представа Хасанагиница, Госпођа министарка, Покондирена тиква, Др, као и опере Пепељуга. Добитник је свих струковних, фестивалских и државних награда, укупно више од четрдесет, међу којима се издвајају: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, више Стеријиних награда, „Златних ћурана“, неколико „Ардалиона“... Приликом додељивања Награде „Мића Поповић“, јуна 2004, Љубомир Симовић је између осталог рекао о овом врсном уметнику: „У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све (...) Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у првој посланици Коринћанима каже апостол Павле“.


ПРЕМИЛ ПЕТРОВИЋ
Завршио је студије дириговања на Високој школи за музику „Ханс Ајслер“ у Берлину, у класи Винфрида Милера, 2005. Добитник је престижних стипендија Хајнрих Бел и Академије Немачке банке – Музички театар данас. Покренуо је Музичко позориште у независној продукцији Cinema REX-а, Културног центра Радија Б92, 1996, а исте године имао је и деби као диригент, са Моцартовим зингшпилом Бастијен и Бастијена. Од 2005. често наступа са Београдском филхармонијом, био је корепетитор и диригент у Опери у Нордхаузену, Немачка (2006–2008). Наступао је на свим значајнијим фестивалима у земљи (БЕМУС, БИТЕФ, Будва град театар...). Најрадије диригује дела класика, али извођена на савремен начин, као и композиције савремених светских и домаћих аутора – често премијере, међу којима су биле и Зора Д. Исидоре Жебељан (ово дело касније је дириговао и на Музичком бијеналу у Загребу), те светска премијера нове опере исте ауторке Маратонци, на Оперском фестивалу у Брегенцу, Аустрија. Од 2008. редовно наступа са Симфонијским оркестром РТБ, са којим је остварио више снимака савремене музике. После веома успешног извођења опере Евгеније Оњегин Чајковског, на оперском фестивалу у Понте де Лима у Португалу 2009, постаје главни диригент португалске оперске компаније Опера „Фабер“. Током 2010, дириговао је концерт савремене америчке музике у Концертхаусу у Берлину и нову продукцију Перголезијеве Служавке господарице, као и Хегијеву оперу До пакла и назад, са реномираним барокним оркестром Divino Sоspiro, на фестивалу у Viano do Castelo у Португалу. Исте године, постаје уметнички директор и шеф диригент новооснованог Оркестра без граница.

 

1.jpg
1.jpg
10.jpg
10.jpg
11.jpg
11.jpg
12.jpg
12.jpg
2.jpg
2.jpg
3.jpg
3.jpg
4.jpg
4.jpg
5.jpg
5.jpg
6.jpg
6.jpg
7.jpg
7.jpg
8.jpg
8.jpg
9.jpg
9.jpg
fig_1.jpg
fig_1.jpg
fig_10.jpg
fig_10.jpg
fig_11.jpg
fig_11.jpg
fig_12.jpg
fig_12.jpg
fig_13.jpg
fig_13.jpg
fig_14.jpg
fig_14.jpg
fig_15.jpg
fig_15.jpg
fig_16.jpg
fig_16.jpg
fig_17.jpg
fig_17.jpg
fig_18.jpg
fig_18.jpg
fig_19.jpg
fig_19.jpg
fig_2.jpg
fig_2.jpg
fig_20.jpg
fig_20.jpg
fig_21.jpg
fig_21.jpg
fig_22.jpg
fig_22.jpg
fig_23.jpg
fig_23.jpg
fig_24.jpg
fig_24.jpg
fig_25.jpg
fig_25.jpg
fig_26.jpg
fig_26.jpg
fig_27.jpg
fig_27.jpg
fig_28.jpg
fig_28.jpg
fig_29.jpg
fig_29.jpg
fig_3.jpg
fig_3.jpg
fig_30.jpg
fig_30.jpg
fig_31.jpg
fig_31.jpg
fig_32.jpg
fig_32.jpg
fig_33.jpg
fig_33.jpg
fig_34.jpg
fig_34.jpg
fig_35.jpg
fig_35.jpg
fig_36.jpg
fig_36.jpg
fig_37.jpg
fig_37.jpg
fig_38.jpg
fig_38.jpg
fig_39.jpg
fig_39.jpg
fig_4.jpg
fig_4.jpg
fig_40.jpg
fig_40.jpg
fig_41.jpg
fig_41.jpg
fig_42.jpg
fig_42.jpg
fig_5.jpg
fig_5.jpg
fig_6.jpg
fig_6.jpg
fig_7.jpg
fig_7.jpg
fig_8.jpg
fig_8.jpg
fig_9.jpg
fig_9.jpg