ХАСАНАГИНИЦА

НА НЕПОЗНАТОМ КОПНУ
Хасанагиница је досад два пута постављана на неку од сцена Народног позоришта: у мају 1974. и у децембру 2001. године. Ни на памет ми није падало да ће се трећи пут појавити као опера. Када ми је, пре много година, композитор Растислав Камбасковић рекао да по мојој драми жели да напише оперу, и кад је за то тражио моју сагласност, био сам више него изненађен. Ту драму нисам писао као предложак за музичку обраду. Једина музика коју сам у том тексту чуо била је музика самог језика. Тачније, музика живог драмског језика заснованог на колоквијалном говору. Присећам се да је Езра Паунд, кад је у питању поезија, сматрао довољним што речи имају своју сопствену музику, и да није одобравао (он за то употребљава много тежу реч) да се томе додаје – како он то зове – „композиторска музика“. Био сам изненађен што неко верује да се ти стихови, писани да буду говорени, да буду разговор, свађа и расправа, могу и певати. Упркос томе, Камбасковићу сагласност нисам ускратио, и он је на том послу, којем се није видео крај, радио годинама. Сећам се да он није имао намеру да користи само моју идеју, на основу које ће писати свој либрето, него да ће мој текст користити непосредно и дословно. Подразумевало се да ће морати да направи велика скраћења – кад би се цела моја драма певала, то би трајало као пет или шест оперских представа. Мој једини услов је био да се оном што од мог текста буде употребљено ништа не дописује. Током свих оних дугих година, колико је трајало писање музике, са Камбасковићем сам се чуо неколико пута. Некад ми је телефонирао да каже с каквим се проблемима мучи, некад да са мном подели радост због онога што му се чини да је добро написао. Коначно, сијајући, једног дана ми је јавио да је опера готова! Пошто је опера била написана, преостао је онај тежи и дужи део посла: њено путовање до сцене трајало је, ако се не варам, пуних осам година. Коначно је освануо и дан премијере. Од Камбасковићеве опере досад нисам чуо ништа, и премијеру очекујем као да треба да се искрцам на непознато копно. Кад гледам неку од својих позоришних представа, ја сам сви глумци, играм све улоге. Иако сам овде у другачијој позицији – све привилегије, па и привилегија да има трему, припадају Камбасковићу – кад будем гледао и слушао његову оперу, бићу сви певачи, и солисти и хористи, бићу сви музичари, бићу цео балетски ансамбл. Бићу сви они, с надом да ће им то, на неки невидљив начин, помоћи да свој велики рад крунишу заслуженим успехом.

Љубомир Симовић

РАСТИСЛАВ КАМБАСКОВИЋ - композитор
Рођен је 1939. године у Прокупљу. Дипломирао је и магистрирао на одсеку за композицију на Факултету музичке уметности у Београду, у класи професора Василија Мокрањца и Предрага Милошевића, а усавршавао се у Келну и Риму.  Био је уредник за студијско снимање камерне и вокалноинструменталне музике (1964–1988), руководилац Симфонијског оркестра РТБ (1970–1976), професор хармоније и анализе музичког дела на Катедри за теоријске предмете ФМУ (од 1988), шеф Катедре за теоријске предмете од (1992–1998), продекан за наставу (1998–2002), в. д. Декан ФМУ (2002). Његов опус чине: соло инструментална дела (Sonata in G за виолину и клавир, Три стиха Наде Шербан за сопран и контрабас, Соната за две виолине, Шест прелудијума за клавир); камерна музика (Озбиљне варијације за флауту и гудачки оркестар, Квинтет дрвених дувачких инструмената, Клавирски трио, Кумб – квинтет лимених дувачких инструмената, Скице са Пештера за четрнаест флаута, Ватра са Врачара – соната за четири харфе, Ламентозо за Јефимију за вилоночело и гудачки оркестар); оркестарска и вокалносимфонијска музика (Movemento Simphonico за симфонијски оркестар тројног састава, Флуиди – кореографска симфонија за велики симфонијски оркестар, Балкански реквијем за сопран, баритон, дечји и мешовити хор и велики симфонијски оркестар); вокална музика (Lamento за сопран и пет тромбона, Дечје песме, Циганске песме за сопран и нонет /дувачки квинтет и гудачки квартет/, Пет песама за баритон и клавир); хорска музика (Госпа – мадригал за осмогласни мешовити хор, Јесен за четворогласни мешовити хор, духовна музика Тебе појем, Господи Возвах, Да исправитсја, Ангел вопијаше); оперско дело Хасанагиница. Добитник је бројних награда: четири награде Удружења композитора Србије, БЕМУС-ове награде и награде Радио телевизије Београд. По речима професора Властимира Перичића „Растислав Камбасковић тежи музичком изразу који ће бити савремен, али у исти мах комуникативан, смео па и резак у звуку, али јасан и прегледан у обликовању, пре свега – изражајно доживљен, способан да одзвони у адекватном слушаочевом доживљају“.

ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ  - редитељ
Завршила је средњу музичку школу, клавирски одсек и математичку гимназију. Дипломирала је на одсеку оперске режије на БК Академији у класи проф. Младена Сабљића и проф. Гордана Драговића. Од 1998. године ради као асистент редитеља у Народном позоришту и у Камерној опери Мадленианум а од децембра 2003. ради као редитељ Опере Народног позоришта. Режије: Трубадур Ђ. Вердија на Великој сцени Народног позоришта, Фигарова женидба – варијација В. А. Моцарта и Тајни брак Доменика Чимарозе (заједно са редитељем Радославом Златаном Дорићем), на Сцени „Раша Плаовић“. Режирала је представу „Век Политике", поводом прославе 100 година постојања новинске куће „Политика“ (2004). Oбновила је оригиналну режију Младена Сабљића представе Дон Карлос Ђ. Вердија и адаптирала представу Салома Р. Штрауса (у оригиналној режији Бруна Климека из Немачке), са којом је оперски ансамбл Народног позоришта остварио изузетно успешно гостовање у италијанским градовима Равени и Ровигу. Гостовала је у Португалији са представом Дон Ђовани специјално припремљеном и режираном за летњи фестивал у Силвешу, 2009. Стални је сарадник Оперског студија Народног позоришта. Као редитељ и помоћник редитеља, сарађивала је са значајним уметницима из земље и иностранства и то на представама: Вештице из Салема, Атила, Мадам Батерфлај, Пепељуга, Ивица и Марица, Чаробна фрула, Вертер, Љубавни напитак, Слепи миш, Пајаци, Кавалерија рустикана, Ђани Скики, Љубичаста ватра, Кармен, Италијанка у Алжиру, Набуко, Боеми, Риголето, Тоска, Аида и многе друге, а у Мадлениануму Насиље над Лукрецијом, Мудрица, Две удовице и Тако чине све. Од јануара 2009. године, ради и као професор Оперског студија на Академији лепих уметности у Београду.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

„Благо онима који сањају, њима никада
не можеш све да одузмеш“... шапнула ми је једне ноћи у сну.
Почетак и крај представе су настали из тог шапата...
Гледала сам очима Хасанагинице, сањала оно што је она сањала и
покушала да причу испричам из њеног угла...
Закони неправде, владали су и владаће на земљи.
Ако су јој све на свету одузели, нису јој одузели
могућност да сања о својој љубави, о срећи,
о недостижном.

Ивана Драгутиновић Маричић

МЛАДЕН ЈАГУШТ, диригент
Рођен је 10. децембра 1924. године у Суњи. Музичке студије је завршио у Загребу, на Музичкој академији, где је у јуну 1949. завршио Одсек за дириговање, у класи немачког диригента Фридриха Цауна, тадашњег првог диригента Загребачке филхармоније. У јесен 1949. добија место диригента Хора и Оркестра Радио-Загреба. Године 1952. ангажован је у загребачкој Опери као корепетитор и диригент, а 1956. прелази у Београд и преузима место диригента Хора и Оркестра Уметничког ансамбла Дома ЈНА. Од 1965. до 1970. делује као први диригент и директор Опере, Српског народног позоришта у Новом Саду. Потом следи изузетно богата и плодна делатност на челу Хора и Симфонијског оркестра РТВ Београд, где остаје све до одласка у пензију, 1984. Од 1975. је редовни професор Академије уметности у Новом Саду, у својству диригента студентског хора и симфонијског оркестра. Наступао је самостално, или на челу ансамбала које је водио, у свим музичким центрима и многим другим градовима бивше Југославије, као и на свим значајним фестивалима, као што су БЕМУС, НОМУС, Дубровачке летње игре, Охридско лето, Мокрањчеви дани, Оперски бијенале у Љубљани итд. Бројна су и његова гостовања у иностранству: Аустрија, Белгија, Бугарска, Чешка, Мађарска, Италија, Енглеска, Канада, Немачка, Куба, Пољска, Русија, Украјина, Турска, Швајцарска, Румунија. Јагуштова дугогодишња плодна каријера обухвата импозантан репертоар дела свих облика колективног музичког изражавања из свих стилских епоха (хорска a capella музика, камерна,  симфонијска, вокално-инструментална дела, опере и балети). Импозантан је број дела аутора a capella музике XX века која је изводио и од којих је неке снимио и објавио на носачима звука (велики издавачки подухват целокупних дела Стевана Мокрањца, Христића и Тајчевића). Многа симфонијска дела домаћих аутора, Јагушт је по први пут извео за потребе РТВ Београд и ПГП-а (у укупном трајању од преко 2 000 минута), а снимио је и сва симфонијска дела аутора као што су Александар Обрадовић, Милан Ристић, Станојло Рајичић, Василије Мокрањац, Љубица Марић...
Током музичке каријере која траје већ 66 година, Младен Јагушт је добио велики број ласкавих критика у домаћој и у страној штампи, као и стручних и јавних признања: у више наврата на „Недељи југословенског радија“ у Охриду, његове презентације и интерпретације проглашаване су најбољима; на Оперском бијеналу у Љубљани, његова интерпретација Вередијеве опере Набуко проглашена је најбољим остварењем; добио је Награду Удружења музичких уметника Србије, Златну плакету Савеза композитора Југославије, Златну плакету Удружења композитора Србије. Ту су још: Октобарска награда града Београда, Октобарска награда Новог Сада, Вукова награда, Награда за животно дело Удружења музичких уметника Србије, Награда за животно дело Универзитета у Новом Саду.