Представе

Народно позориште у Београду
ИВАНОВ

Премијерa 12. октобар 2016. / Велика сцена

ИВАНОВ

А.П.Чехов

Режија и адаптација ТАТЈАНА МАНДИЋ РИГОНАТ                         

Сценограф БРАНКО ХОЈНИК к.г.

Костимограф БОЈАНА НИКИТОВИЋ     

Композитор ИРЕНА ПОПОВИЋ

Сценски говор ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ                      

Сценски покрет АНЂЕЛИЈА ТОДОРОВИЋ

Извршни продуцент МИЛОРАД ЈОВАНОВИЋ

Организатор НЕМАЊА КОНСТАНТИНОВИЋ

 

 

ПРЕМИЈЕРНА ПОДЕЛА УЛОГА:

Иванов, Николај Алексејевич, стални члан уреда за сељачка питања НИКОЛА РИСТАНОВСКИ к.г.

Ана Петровна, његова жена, рођена Сара Абрамсон НАДА ШАРГИН

Шабељски, Матвеј Семјонович, гроф, његов ујак ПРЕДРАГ ЕЈДУС

Лебедев, Павле Кирилович, председник земске управе БРАНКО ВИДАКОВИЋ

Зинаида Савишна, његова жена ДАНИЈЕЛА УГРЕНОВИЋ

Саша, кћи Лебедевих ХАНА СЕЛИМОВИЋ

Љвов, Јевгеније Константинович, млади земски лекар НЕНАД СТОЈМЕНОВИЋ

Боркин, Михаило Михаилович, даљи рођак Иванова, управник његова имања НИКОЛА ВУЈОВИЋ

Авдотја Назаровна, старица неодређене професије БРАНКА ПЕТРИЋ

Бабакина, Марфа Јегоровна, удовица, поседница ВАЊА МИЛАЧИЋ

Косих, Димитрије Никитич, финансијски чиновник БОЈАН КРИВОКАПИЋ

Послужитељка, Гаврила Јелена Живковић*

Јегорушка, готован Предраг Васић*

Гост Немања Константиновић

Гошћа Јелена Халупа

Музичари Никола Драговић, Иван Мирковић, Немања Бубало

 

Инспицијент Сања Угринић Мимица

Суфлер Јелена Халупа

Организатор на пракси Бисенија Мрдаковић

Асистент сценографа Дуња Костић

Асистент костимографа Стефан Савковић

Мајстор маске Драгољуб Јеремић

Mајстор светла Миодраг Миливојевић

Мајстор позорнице Зоран Мирић

Мајстор тона Небојша Костић

 

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

 

АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ (1860–1904)

Шта је био Чехов? Генијални приповедач који је писао и драме, генијални драмски писац који је писао и приповетке, или генијални приповедач и драмски писац истовремено? Иако личе на њих, ово нису искључиво академска питања. О Чехову још увек мислимо као о великом приповедачу који је написао неколико изванредних драма; мишљење да је он велики драмски писац који је писао приповетке зато да би зарадио новац и зато што није могао да очекује да ће његове драме бити изведене у позоришту, знатно је ређе. Оно је мало и претерано, иако се Чехов, када се све његове драме саберу: и оне које је само замислио а није написао, и оне које је уништио, и оне које су изгубљене, написао двaдесет и шест што целовечерњих драма што једночинки. Али таква се питања постављају баш зато што још увек не знамо сасвим јасно у чему је Чеховљев допринос модерној драми. Нема сумње да је он био генијалан писац кратких прича, али изванредан писац кратких прича је био и Пирандело – који је уз то написао и неколико романа – па ипак за њега не кажемо како је био приповедач и романсијер који је писао драме. То је зато што је Пиранделов допринос модерној драми видљив на први поглед: шест лица што излазе на позорницу јесу, без икакве сумње, модерна драма. Чеховљев допринос далеко је мање видљив. Његове драме сврставамо међу натуралистичке, сматрамо их лирским драмама које се баве емотивним животом људи, драмама трпљења, драмама у којима се „ништа не догађа“... а све то, у ствари, показује да смо још увек у недоумици у погледу праве природе Чеховљевих драма и њиховог места у историји модерне драме. (...)

Тако бисмо могли рећи да са Чеховом реалистичка драма престаје да буде само слика свакодневног живота у свим његовим појавним облицима, и постаје драмска форма која нас води ка оној равни посматрања човека коју смо у драми навикли да налазимо у времe Софокла и у време Шекспира. Супротстављање једног писца другоме обично није ни најбољи ни најправичнији критички поступак, али поређење са Ибзеном овде се још једном намеће. Јер Ибзен је хтео да догађаје у свакодневном животу подигне до трагичне универзалности пре него што се они утопе у тривијалност; Чехов их до краја урања у тривијалност свакодневног како би их постепено, и баш помоћу те тривијалности, довео до високе трагичне равни. Међутим, је ли Чехов написао модерну трагедију, „трагедију у модерном оделу“? Питање нам може изгледати схоластичко, а проблем модерне трагедије – као квадратура круга – проблем који је више игра него прави проблем; али ако реализам има нешто чиме се може поредити са великом класичном драмом, онда је то без сумње Чехов. Јер од опипљиве и препознатљиве слике живота каквог га око себе опажамо, Чеховљева драма постепено се уздиже ка откривању елементарних сила које у животу делују. Иза ње стоји једна широка, обухватна визија људске судбине, што аморфни „исечак из живота“ претвара у велику драмску форму која нам о том животу говори на исти онај начин на који нам је говорила грчка трагедија или Шекспирова драма.

(Ј. Христић, Чехов драмски писац, 1981)

 

Занимање за драму и позориште Чехов је испољио још у гимназијским данима. Почетком 80-их година XIX века написао је Комад без наслова у којем је приказао људе без узвишених циљева (комад је штампан тек 1923. и потом се изводио под насловом Платонов). Крајем 80-их и почетком 90-их година написао је више драмских етида и водвиља: О штетности дувана (1886), Лабудова песма (1887), Медвед (1888), Свадба (1889), Јубилеј (1891) и друге, који су нашли места на репертоарима великих руских позоришта. У то време написао је драму Иванов (1887–89) и комедију Шумски дух (1889). Ова дела, која обрађују актуелне проблеме из живота грађанске интелигенције, означила су почетак пуне стваралачке зрелости писца. У раздобљу од 1895–1903. написао је своја најзначајнија драмска дела – Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик. Чехов је написао и преко 300 приповедака које су махом саздане импресионистичким поступком и представљају права мала ремек-дела о људима омеђеним друштвеним условностима.

 

О ДРАМИ

 

Иванов је прва Чеховљева изведена драма. Праизведба, 1887. у театру Корша, постигла је „солидан успех“, али је код аутора оставила осећање умора и фрустрације (из писма брату). Почео је да преправља комад одмах после премијере, направивши неколико верзија, али најкрупнија промена је била у домену жанра, из комедије у драму, за поставку у Александринском театру. После тога је наставио са дорађивањем, припремајући драму за штампу у „Северном веснику“ (1887) и зборнику „Драме“ (1899).

Успех комада може се објаснити тиме што говори о актуелном проблему који је мучио руске интелектуалце осамдесетих година XIX века. Чехов је извео на позорницу прерано уморног човека који се у чамотињи руског живота стално сукобљава са препрекама које је немогуће савладати, инертношћу, тромошћу, равнодушношћу, под којима се слама сваки идеализам и гасне свако одушевљење. Живот Иванова се изјаловио у петрифицираној структури тадашњег руског друштва. Стога није чудо што су и аутор и драма били бурно поздрављени (Ј. Христић).

У време када се бавио Ивновом, Чехов је у забележио: „Пре су јунаци приповедака и романа (Печорин, Оњегин) имали двадесет година, а сада се не смеју бирати јунаци млађи од тридесет – четрдесет. То исто догодиће се и са јунакињама“. „Те године су за Чеховљеве јунаке фаталне: оне означавају тренутак прелаза од наде ка разочарењу, од осећања слободе ка осећању неслободе, од мноштва унапред слућених могућности ка, на пропаст осуђеном, кретању по једној до краја живота обележеној стази“ (Б. И. Зингерман). „Зашто смо се уморили?“, у њихово име се пита Чехов. „Зашто ми, у почетку људи тако страсни, храбри, племенити, побожни, око тридесете, тридесетпете, постајемо већ потпуни банкроти? Зашто се једни гасе у туберкулози, други гину од куршума у чело, трећи траже заборав у вотки и картама, четврти да би угушили страх и тугу, цинички газе ногама портрет своје чисте, дивне младости? Зашто ми, пошто смо се једном срозали, нисмо више у стању да се подигнемо, и изгубивши једно, не тражимо друго? Зашто? Разбојник, висећи на крсту, умео је да врати себи радост живота и смелу, остварену наду, мада му можда није остајало да живи више од пола сата.“

О Иванову је много писано од његовог настанка до данас. И увек је изазивао бројна и оштра спорења. Али комад није наилазио на јединствено тумачење и схватање ни у критици ни у науци о књижевности ни у театарским интерпретацијама. „До данас нема јединственог мишљења чак ни о томе шта се стварно у комаду дешава, о чему се у њему ради, какав је карактер главног јунака“ (Д. Путченков). У драми не постоји јасно дефинисана, „рељефна“ фигура Иванова. Дате су само верзије његове личности, од којих се ни једна не јавља као коначна. Традиционални драмски конфликт јунака и његовог окружења, Чехов је заменио принципијелно новим, чија је суштина (услед неслагања јунака са самим собом) – у противречју између његовог унутрашњег света и његових конкретних поступака. Зато лик Иванова, како каже Ј. Христић, представља „читаву оргију оног што англосаксонски критичари називају points of view“.

У руској позоришној и књижевној критици не постоји лик који је изазвао толики број расправа, спорења и интерпретација. Посебно је оштра реакција била од стране руске либералне интелигенције. У времену када су се од књижевности очекивале велике истине које ће помоћи да се живот преко ноћи измени – Чехов није давао једноставне одговоре. Напротив, јер „иако је Чехов показао да није слеп за апатију и пустош живота у тадашњој Русији, он није давао јасне одговоре на конкретна питања времена“ (Ј. Христић). Сам Чехов није желео да помогне да се изјасни поводом жустрих спорења критичара око Иванова. Његов одговор на критике био је: „Људи као што је Иванов не решавају питања, него падају под њиховим теретом“.

Иако је Чехов писао да је његов циљ био да прикаже такозваног просечног човека (концепт којим се бавила руска литература 80-тих година XIX века, посебно Толстој и Салтиков-Шчедрин; В. Б. Катајева), рано су се појавила поређења Иванова са Хамлетом, иако сам Иванов одбацује такву претензију у једном од својих монолога. Критичарка Т. К. Шах-Азизова сматра да „у поређењу са Хамлетом, који при свим својим противуречјима и незадовољству собом остаје узвишени херој, Иванов изгледа као нека сума различитих особина потиштених људи, у распону од трагедијског до комедијског пола (...) Иванов је чудан човек који није хтео да буде Хамлет а ипак је постао руски Хамлет 80-их година, уз све оно што је у њега уградило време“ .

Колико год се критичари трудили да дефинишу лик Иванова (чак и кроз покушај Г. Бренера да Чеховљев комад третира као психо-драму), у њему као да увек остаје „закључана нека чеховљевска тајна која провоцира на нове покушаје тумачења“ (А. П. Скафтимов); или, како би рекао М. Бахтин, „необјашњив, нерастворљив остатак човечности“.

Приредио Славко Милановић

 

 

ТАЊА МАНДИЋ РИГОНАТ

 

Дипломирала позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Дејана Мијача.

 

ПОЗОРИШНЕ РЕЖИЈЕ:

•  Lovely Rita, Т. Браш – Студентски културни центар

•  Госпођица Јулија, А. Стриндберг – Атеље 212

Урнебесна трагедија, Д. Ковачевић – Народно позориште „Стерија“ Вршац

•  Лолита, В. Набоков – Битеф театар

•  Љубави Џорџа Вашингтона, М. Гавран – Атеље 212

•  Бергманова соната, И. Бергман – Народно позориште у Београду

•  Талула, Ј. Страјн – БЕЛЕФ

•  Човек случајности, Ј. Реза – Народно позориште у Београду

•  Сабране приче, Д. Маргулис – Атеље 212

•  Ухо, грло, нож, В. Рудан  – Атеље 212

•  Мртве уше, О. Богајев – Народно позориште у Сомбору

•  Тераса, Ј. Христић – Југословенско драмско позориште

•  Ледени свитац, В. Радоман – Мадленианум

•  Кисеоник, И. Вирипајев – БЕЛЕФ / Југословенско драмско позориште

•  Судија, В. Моберг – Народно позориште у Београду

•  Љубавно писмо, Ф. Арабал – БИТЕФ / Сервантес

•  Хитлер и Хитлер, К. Костјенко – Атеље 212

•  Сексуалне неурозе наших родитеља, Л. Берфус – Народно позориште у Београду

•  Свици, Т. Штивичић – Атеље 212

•  Чекај ме на небу, љубави моја, Ф. Арабал – Мадленианум

•  Зли дуси, по роману Ф. М. Достојевског – Народно позориште у Београду

•  Дабогда те мајка родила, В. Рудан – ХНК Ивана пл. Зајца, Ријека / Хрватски културни дом на Сушаку (Хрватска)

•  Госпођа министарка, Б. Нушић – Позориште „Бошко Буха“, Вечерња сцена

•  Наши синови, Војислав Јовановић Марамбо – Народно позориште у Београду

•  Лени (мултимедијални триптих  о животу и делу Лени Рифенштал), В. Шулцова и Р. Олекшак – Битеф театар

 

ДРАМАТИЗАЦИЈЕ:

Лолита, роман В. Набокова (заједно са Биљаном Максић)

Ђаво је био врућ, приче Ч. Буковског

Мртве душе, роман Н. В. Гогоља (режија Дејан Мијач)

Зли дуси, роман Ф. М. Достојевског

•  Дабогда те мајка родила, роман В. Рудан

 

Режирала је радио-драме по сопственим текстовима и драматизацијама. Аутор је збирке песама Мистерија срећног контрабаса и Из живота птица

img_3738.jpg
img_3738.jpg
img_3801.jpg
img_3801.jpg
img_3806.jpg
img_3806.jpg
img_3815.jpg
img_3815.jpg
img_3817.jpg
img_3817.jpg
img_3828.jpg
img_3828.jpg
img_3832.jpg
img_3832.jpg
img_3845.jpg
img_3845.jpg
img_3870.jpg
img_3870.jpg
img_3873.jpg
img_3873.jpg
img_3875.jpg
img_3875.jpg
img_3876.jpg
img_3876.jpg
img_3883.jpg
img_3883.jpg
img_3890.jpg
img_3890.jpg
img_3919.jpg
img_3919.jpg
img_3928.jpg
img_3928.jpg
img_3940.jpg
img_3940.jpg
img_3955.jpg
img_3955.jpg
img_3963.jpg
img_3963.jpg
img_4055.jpg
img_4055.jpg
img_4081.jpg
img_4081.jpg
img_4215.jpg
img_4215.jpg
img_4262.jpg
img_4262.jpg
img_4322.jpg
img_4322.jpg
img_4462.jpg
img_4462.jpg
img_4496.jpg
img_4496.jpg
img_4522.jpg
img_4522.jpg
img_4551.jpg
img_4551.jpg
Представе - Драма