Издавачка делатност

Народно позориште у Београду

ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Од 2001. године када је установљена Издавачка делатност Народног позоришта, објављено је преко тридесет наслова.То су драме, зборници, монографије, театрографске студије, речници. Овај изузетно богати материјал обухвата све позоришне области и приступачан је свим заинтересованим читаоцима и доноси обиље грађе стручњацима, историчарима, театролозима, уметницима. Издавачка делатност прати позоришну продукцију и у оквиру едиције Премијере штампају се на нашој сцени извођени а необјављивани драмски текстови: Ковачи, Сабирни центар, Велика драма, Хамлет (у преводу Лазе Костића)...Објављене су драматизације: Судбина и коментари и Комендијаши у којима су први пут штампани нотни записи старих српских песама из 17. и 18. века. Одређене премијере су праћене театролошким студијама које описују комаде у Народном позоришту пратећи историју позоришта из различитих аспеката.Тако је у оквиру едиције Из историје Народног позоришта објављено: Госпођа министарка – 75 година на сцени Народног позоришта, Коштана – први век на сцени Народног позоришта, Стерија у Народном позоришту – водич кроз театрографску грађу, На уранку – сто година од првог извођења аутора Јелице Стевановић, Београдска опера и Трубадур (1913 – 2003) приређивача Јелице Стевановић и Жељка Хубача као и допуњено репринт издање збирке есеја Милана Грола Из позоришта преткумановске Србије, приређивача др Зорана Т. Јовановића. Објављене су монографије: Раша Плаовић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић аутора Петра Волка, Зборник о редитељу Народног позоришта Бориславу Григоровићу који је приредио др Зоран Т. Јовановић и зборник радова Драгане Чолић Биљановски Сањари српског Националног театра. Из области балетске уметности објављена је књига аутора Милице Зајцев Игра што живот значи 2 у којој су дати портрети балетских уметника кроз интервјуе са балетским играчима. Започета је едиција Балканска драма Европи у оквиру које се штампају преводи драма са балканског подручја. У оквиру ове едиције, штампана је антологија Савремена бугарска драма а у сарадњи са Драмским театром из Пловдива (Бугарска), штампане су драме истакнутог бугарског писца Христа Бојчева Пуковник птица. У склопу те сарадње , у Бугарској је штампано пет српских драма. Циљ ове сарадње је пласирање драмског стваралаштва балканских земаља на европско подручје. Рад издавачке делатности обележен је сарадњом са институцијама и издавачким кућама. Са Музејом позоришне уметности, објављена је монографија костимографа Народног позоришта Љиљана Драговић. У сарадњи са групом 484 објављена је двојезична монографија Јелена Шантић. Издавачка делатност Народног позоришта почиње 137. сезону са две нове књиге: у сарадњи са издавачком кућом Народна књига објављује Речник основних позоришних појмова Милована Здравковића, а са издавачком кућом Паидеа Индекс оперских и балетских либрета Александре Ђуричић. Стручњаке и многобројне љубитеље позоришне уметности обрадоваће ова два наслова која су готово пионирски подухват у нашој позоришној литератури. У речнику је на популаран, јасан али и стручан начин објашњено више стотина термина, нарочито из области менаџмента, организације, продукције и маркетинга. Индекс оперских и балетских либрета је приручник који је од изузетне користи музиколозима, драматурзима, театролозима као и свим љубитељима музичког позоришта. Он је збирка садржаја оперских, оперетских, мјузикл и балетских дела са подацима о ауторима и првим извођењима. Издавачка делатност је у нову 2007/2008. сезону ушла са три нова издања. То су: Речник основних позоришних појмова, друго допуњено издање, аутора Милована Здравковића, Монографија Пера Добрновић Петра Волка и Позоришне критике и есеји Милана Грола коју је приредио др Зоран Т. Јовановић. Недавно је изашла из штампе нова књига „Великан театра – Бојан Ступица“, аутора Миленка Мисаиловића, дугогодишњег драматурга Народног позоришта у Београду и некадашњег студента и помоћног редитеља Бојана Ступице. Поред издавачке делатности Народног позоришта у Београду, издавачи су још и Музеј позоришне уметности Србије, Позоришни музеј Војводине и КИЗ „Алтера“.


БОРОЗАН МЕЂУ НАМА

Увек ме обрадује код се појаве књиге позоришних стваралаца који су живели и радили међу нама, а више их нема. Таква је и књига „Креативни тренутак“ Браслава Борозана (1917-1988) коју је приредила његова кћерка Дина Борозан, а издало на петсто страна Народно позориште у Београду. У њему је Брацо Борозон провео највећи део своје позоришне каријере, где је режирао 43 представе (између осталих и три своје драме) од укупно 52, колико их је укупно у његовом животу било. На истој сцени одиграо је туце улога, и то само првих сезона после Ослобођења, док се није коначно определио за режију. Књига „Креативни тренутак“ пуно је доказа животне доследности, пре свега верности позоришној уметности, и то на принципима стваралачке примене принципа система Станиславског, како у глуми тако и у режији. Она је пуна привржености левом погледу на свет укључујући и уметност. Брижљиво сакупљена Борозанова писана заоставштина сведочанство је о томе какво је било Народно позориште прве две деценије после Другог светског рата. Некоме ко ће проучавати тај период биће јасније потиснуте врлине и знане границе тога позоришног времена. У књизи се налазе Борозанови текстови редитеља који зна шта хоће и како се то што хоћеш постиже. А посебно су драгоцени портрети славних глумаца са којима је радио. Међу најзанимљивијим страницама је Борозаново лично сведочанство о театру у Народноослободилачкој борби. Те странице су драгоцене јер су писане без уобичајене пристрасности, прилог аутентичног сведока изнутра. Занимљив је аргумент који Борозан наводи као доказ предности левог покрета коме је припадао. Он скреће пажњу на чињеницу да десни покрети за време грађанског рата, за разлику од партизана, нису имали своје ратно позориште. Публикоција „Креативни тренутак“ је занимљива и по многим до сада необјављеним фотографијама из приватног и професионалног живота Борозана.

Јован Ћирилов


Блиц, 10. мај 2008. год, КУЛТУРА
Пише: Јован Ћирилов

БОЈАНУ С ПОШТОВАЊЕМ

Журим да објавим да је изашла изванредна књига „Бојан Ступица, великан театра“. Издавачи су Народно позориште у Београду, Музеј позоришне уметности Србије, Позоришни музеј Воводине и КИЗ „Алтера“, са Миланом Арнаутом као директором. Незаменљиви аутор ове књиге Миленко Мисаиловић је незаменљив јер, и сам редитељ, зна суштину, муку и чар режије, као филозоф познаје естетику као научну дисциплину, а као асистент Бојана Ступице на делу, поуздани је сведок који је могао и несебично хтео да сачува што више онога што до сада није било сачувано од ове стваралачке личности. Бојан Ступица је толико горео жаром позоришта да није имао стрпљења да за собом остави уџбеник, мемоаре или бар неки теоријски рад о живој пракси свог бујног позоришта. Бојанов живот и дело до краја су личили на театар као уметност тренутка. У великој мери Миленко Мисаиловић је својом књигом, на близу 400 страница, спасао много од његовог стваралаштва, начина размишљања и редитељског метода. Као некакав археолог, Миленко је слој по слој реконструисао Ступичину теорију и праксу и тиме његово дело претворио у живу традицију српског, хрватског и словеначког позоришта за оне који умеју њоме да се инспиришу. А шта то могу да нађу у Мисаиловићевој књизи? Пре свега да Бојан позориште није само осећао, већ да је о позоришту много знао и режирао га и мишљу. Ево примера из забележака Миленка Мисаиловића, као његовог студента режије: „Пластично гледање је особина редитеља да не чита речи, већ их себи одмах представља као догађање“. Није само знао режијски метод, већ и значај историје режије. Као доказа ево речи које је изговорио на последњем часу: „Они који се посвете редитељском послу, мораће историју позоришта испитивати до краја живота“. Посебно је драгоцено 120 страница Мисаиловићевих забележака, као асистента режије, о томе како се 1953. године рађала представа Крлежине „Леде“. За мене је то и дирљив времеплов, јер сам присуствовао тим пробама кад ме је Југословенско драмско, са Дединцем на челу, припремало за драматурга. А ова сведок-књига не би била комплетна без последњег поглавља „Бојан и Мира Ступица – заједно“.


Политика, 3. јун 2008. год, КУЛТУРА
Пише: Зоран Радисављевић

РЕДИТЕЉ СТРАСНЕ ЕНЕРГИЈЕ

Бојан Ступица је заиста много радио и урадио, али толика његова ведерина и неисцрпна радљивост не може се објаснити само активном свешћу, него и његовом страшћу. Народно позориште у Београду, Музеј позоришне уметности Србије, Позоришни музеј Војводине и КИЗ „Алтера“ објавили су монографију Миленка Мисаиловића „Великан театра Бојан Ступица“. Миленко Мисаиловић (1923), драматург и редитељ, пише драме, радио-драме, филмске сценарије, студије, романе, чесме. Објавио је десетак студија, више од шест стотина есеја из драматургије, позоришне и филмске естетике, народне, југословенске и светске књижевности. У Народном позоришту у Београду и другим југословенским театрима режирао је око педесет представа. Био је студент Бојана Ступице и његов помоћни редитељ. Поштовање које је Бојан Ступица (1910-1970) имао у Београду и љубав коју је осећао према Београду, упркос горких тренутака који су, нажалост, такође пратили његово деловање у нас, истиче у предговору Јован Ћирилов, показује да Београд у својим најбољим тренуцима уме да се определи за неке праве принципе – да, између осталог, буде широко остварен за изворни таленат без обзира на порекло, а то значи да није ускогрудо шовинистички. А то је по правилу на корист нашег уметничког живота и на добробит самог ствараоца који је спреман да део својих дарова посвети нашој средини и њеним даровима. У монографији, на готово четири стотине страна, Мисаиловић говори о Бојану Ступици као професору режије и глуме, дата су његова предавања из историје режије, обрађени су његови стваралачки утицаји на студенте у Љубљани, Београду и Загребу, описане Ступичине стваралачке особености. Посебна поглавља посвећена су режији Крлежине „Леде“ и односу са Миром Ступицом. Стваралачки став Бојана Ступице, наглашава Мисаиловић, био је: „Стварати свесно, поносно и страсно...“ 
Такав је био и у младости, када је као успешан студент архитектуре у Љубљани, жељан знања, а освојен театарском уметношћу, путовао по Европи (1929) упознајући позоришта Италије, Немачке, Аустрије, Швајцарске...
Убрзо сусреће младу глумицу Саву Северову која му постаје животна сапутница и блиска уметничка сарадница. Обузет визијом сопственог позоришта, Ступица ствара Театарску коморну дружину „Образников“, у којој су, поред Бојана и Северове, и један од најзначајнијих словеначких глумаца и редитеља, Милан Скрбиншек (1886-1963). А онда настају први неспоразуми са средином, јер Ступица тврди да „позориште не сме живети само са садашњошћу, него мора истовремено гледати и у будућност“ Ради у Марибору, Скопљу, Сплиту, Љубљани, Београду. За шест година (1934-1940) режирао је 28 драма. У Народном позоришту у Београду постављен је Булгаковљев „Молијер“, али је одмах после премијере скинут с репертоара. Следе студијска путовања по свету: Немачка, Мађарска, Француска, Швајцарска, Италија...
Године 1940. рађа му се син јединац Матија. Две године касније хапси га полиција и спроводи у италијански логор Гонарс, близу Удина. У пролеће 1946. године путује у Москву и Лењинград. Исте године, 11. новембра, Комитету за уметност и културу у Београду подноси елаборат о оснивању централног југословенског театра. Тако настаје Јутословенско драмско позориште, у којем је Ступица именован за уметничког руководиоца. Прва премијера – Цанкарев „Краљ Бетајнове" – одржана је 3. априла 1948. године. Са супругом Миром Ступицом одлази у Загреб 1955. године. Поново се враћа у Београд, у Југословенско драмско позориште, али због неслагања са управником Миланом Дединцем, прелази у Народно позориште у Београду. Једно време ради у Атељеу 212. Упркос болести, с великим одушевљењем улази у још једну театарску авантуру: пројектује нову зграду позоришта, која ће бити отворена 1969. године. После његове смрти, од 1970. године, ово позориште добија назив Театар „Бојан Ступица“. Годину дана пре смрти изјавио је: „Режирао сам само 30 одсто од оног што сам желео, а да остале жеље и не помињем...“
На последњој цедуљи, коју је Мира Ступица упутила Бојану, између осталог, пише: „Чекам да ово све прође и да се вратимо опет нашем животу и миру - нашој башти, књигама, разговорима, пријатељима и путовањима. Нарадили смо се много обоје, Буча - треба мало и живети. Није нам баш тако много ни остало. Живот је кратак. Много те волим, мужу мој. Лаку ноћ, одмори се, а ујутру да заједно пијемо кафицу. Једва чекам - Мури“. Бојан је, каже Мисаиловић, редитељ-поет, не зато што је умео обилато да ужива у поезији и песмама (а многе је знао напамет), већ зато што је имао истанчано осећање за животну, свакодневну, а и скривену поетичносг као стваралачко превазилажење животних суровости и свакодневних баналности: није случајно што се Бојан онолико одушевљавао Чеховом, што је онолико размишљао о Чехову и што мује Чехов био један од најомиљенијих аутора. Велике и сложене речи Бојан је ретко употребљавао, можда и зато што је, истовремено, осећао и њихово наличје. Он је брзо, лако и духовито осветљавао наличје најузвишенијих ствари и појава, па и „њеног величанства логике“, увиђајући њене свакодневне апсурдности, па и злоупотребе. Као редитељ велике стваралачке енергије, Ступица је заиста много радио и урадио, али толика његова ведрина и неисцрпна радљивост не може се објаснити само активном свешћу, него и његовом страшћу, као што се не може објашњавати ни само његовим животним олтимизмом, него и сценским темпераментом и фанатизмом. Сценско стваралаштво, тврди Миленко Мисаиловић, била је религија Бојана Ступице.


НИН, бр. 3005, 31.7.2008. год, ОГЛЕДАЛО КРИТИКЕ
Театрологија

СТВАРАЛАЦ БОЈАН СТУПИЦА

АУТОР: Миленко Мисаиловић
НАСЛОВ: „Великан театра Бојан Ступица“
ИЗДАВАЧИ: Народно позориште, Београд, Музеј позоришне уметности Србије, Позоришни музеј Војводине, КИЗ Алтера, 2008.

Радомир Путник

О Бојану Ступици (1910-1979), изузетном ствараоцу у југословенском позоришту, написано је више публикација и стручних чланака, огледа и других написа у дневној штампи и театролошкој литератури. Па ипак, и поред мноштва текстова посвећених овој ренесансној стваралачкој личности до најновије књиге Миленка Мисаиловића „Великан театра Бојан Ступица“ није постојала публикација која би на синтетичан начин представила дело и личност Бојана Ступице. Миленко Мисаиловић, својевремено студент режије Бојана Ступице, а потом његов асистент у позоришту, начинио је књигу која свеобухватно представља великог мајстора у процесу предавања (као педагога) и рада (као редитеља), при чему није занемарио ни људске особине ни слабости којима се Ступица одликовао. Овакав Мисаиловићев приступ само је логична последица праћења многоструких активности Бојана Ступице које је Мисаиловић пратио (као студент) или у којима је учествовао (као асистент режије или доцније као драматург у Народном позоришту у Београду). У савременој театрологији која најчешће оперише стереотипним оценама минулих појава у нашем театру, сматра се да је Бојан Ступица редитељ који је своју поетику изградио на постулатима експресионизма. Ова оцена чак и у случају да је у извесној мери основана не узима у обзир временски оквир у коме је Ступица деловао, а такође занемарује друштвене, политичке и економске услове који су владали у Југославији после завршетка Другог светског рата. Другим речима, рад истакнутих театарских стваралаца - и свих других уметника - увек је у одређеној корелацији са ауторовим добом и не може се посматрати изван тога контекста. Тако посматрана, појава Бојана Ступице представља оригиналну креативну личност која је трасирала путеве модерном позоришном изразу с успехом се супротстављајући колико естетском конзервативизму, толико и политичком догматизму, не штедећи, разуме се, ни себе ни противнике у тим сукобима. Миленко Мисаиловић посебну пажњу посвећује педагошком раду Бојана Ступице када је 1949. од фебруара до априла Ступица био професор студентима класе режије и класе глуме на тек основаној Академији за позоришну уметност у Београду. Стенографски бележећи професорова предавања, али и зналачки их коментаришући, Мисаиловић нам представља Бојана Ступицу као претечу данашњих „мастер клас“ студија, што ће рећи, као педагога који је развијао стваралачке склоности својих студената, избегавајући да их подвргне пресији у било ком облику. Тиме се, имплицитно, указује на барем два принципа којима се одликује стваралачка особеност Бојана Ступице: прво неговање редитељеве (глумчеве) маштовитости и друго, истинитост сценског доживљаја. Да би се ова начела могла остварити, неопходно је да глумци и редитељи претходно одговоре збиру других предуслова (познавање драмског дела, односа међу ликовима, сценског простора, итд.). Из реченог се може закључити да је током педагошког рада Ступица у раду са студентима провeравао принципе сопствене редитељске поетике односно система. А какав је био редитељски систем Бојана Ступице, прецизно се може видети из четвртог дела Мисаиловићеве студије, где је дат исцрпан дневник рада на представи „Леда“ Мирослава Крлеже у ЈДП 1953. године. Мисаиловић је темељно предочио читаоцу цео процес рада на овој представи од иницијалних размишљања, преко анализе проба, глумачких доприноса, редитељевог рада са глумцима, до истицања чворишних места у представи као и њеног склапања и укупног изгледа. У завршним деловима књиге, Мисаиловић говори о стваралачким особеностима Бојана Ступице, као и о креативним личностима и партнерима - Мири и Бојану Ступици који представљају у историји југословенског театра можда и најкомплетнији и уметнички најкомпетентнији пар који се остварио у неколико антологијских представа и поставио тешко достижне стандарде. Књига о Бојану Ступици Миленка Мисаиловића представља значајан допринос нашој театрологији; осветљавајући аутентичну стваралачку природу Бојана Ступице, Мисаиловићева студија даје и прецизну слику времена у коме је позориште било неупоредиво боље него што је данас.