Представе

Народно позориште у Београду
КАВАЛЕРИЈА РУСТИКАНА
Актуелна подела - Опера

Премијера,  21. јануар 2006. / Велика сцена

Опера у једном чину
Либрето према Вергију написали Тађони-Тоцети и Менаски
Премијера у Риму, 17. маја 1895
Режију  Ивана Стефанутија пренео Матео Мацони
Сценограф Иван Стефанути
Костимограф Иван Стефанути
Дизајн светла Роберт Грити
Диригент Андрија Павлич (Копродукција са Тетром Перголези из Језија, Италија)

Премијерна подела:

Сантуца Јадранка Јовановић / Александра Ангелов
Туриду Никола Китановски / Јанко Синадиновић / Душан Плазинић
Лучија, његова мајка Дубравка Филиповић / Драгана Станковић
Алфио, кочијаш Миодраг Д. Јовановић / Александар Стаматовић
Лола, његова жена Жељка Здјелар / Јелена Штулић

Остали: сељанке, сељаци
Радња се одвија у селу на Сицилији, крајем 19. века
Учествују Оркестар и Хор Опере Народног позоришта
Концермајстор Весна Јовановић
Помоћник редитеља Ивана Драгутиновић
Асистент редитеља Дејан Филиповић
Асистент диригента Ђорђе Станковић
Корепетитори Невена Живковић, Срђан Јараковић, Нада Матијевић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић Ристић, Дејан Филиповић
Суфлери Биљана Манојловић, Силвија Пец
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Асистент на преношењу светла Срђан Мићевић
Маску пренео на сцену Народног позоришта Драгољуб Јеремић
Вајар Душан Будимлија
Реквизита Дејан Јанковић
Асистент костимографа Невенка Милосављевић
Мушка и женска гардероба Југослав Пурић, Вера Мекић
Под руководством Д.Огњеновић, Д.Дринић, Б.Зарића, Ж.Лукића, М.Ракића, Ж.Рудића
Костим и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.

 

СТО ГОДИНА КАВАЛЕРИЈЕ РУСТИКАНЕ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Кавалерија рустикана, једночина опера анонимног диригента градске банде у Ћериноли, на либрето Ђованија Тарђони-Тоцетија и Гуида Менашија, победивши на једном конкурсу доживљава своју праизведбу у Риму, 17. маја 1890 (по новом каледнару) и постиже незапамћен успех. Буквално преко ноћи доноси свом творцу, Пјетру Маскањију, славу чији сјај неће избледети до краја његовог живота, иако је по многима то, његово прво дело, остало и најбоље. Појавивши се као „права опера у правом моменту”, она долази у тренутку презасићености традиционалним моделом италијанске опере, доноси истиниту причу из народа, о сицилијанским сељацима, „праву” и ”уверљиву”, и тако утире пут новом правцу у оперском стваралаштву– веризму. Са тоновима овог дела београдска музичка публика се сусрела свега годину и по дана после римске премијере, већ 23. новамбра 1891, на концерту одржаном поводом обележавања стогодишњице смрти В.А.Моцарта. Тада је чешко забавно друштво „Лумир” извело Интермецо у преради за клавир, хармонијум и гудачки квартет. Убрзо потом, 8. марта 1892. исти део Маскањијеве партитуре зачуо се и са сцене код споменика Кнеза Михаила: на концерту приређеном у корист Грка пострадалих у земљотресу на острву Занте,  овог пута у извођењу позоришног оркестра. Током следећих година, иста нумера као и Сичилијана, Увертира, Романса Сантуце, Велика фантазија, Лолина песма и други делови Кавалерије извођени су у Народном позоришту у оквиру концерата или као међуигре између чинова и између краћих комада. Читаву оперу, која је у то време већ „харала” свим европским и многим америчким сценама, постигавши непоновљив, рекордни међународни успех, једна италијанска оперска трупа приказала је Београђанима у оквиру целомесечног гостовања у кафани „Код Хајдук Вељка”, 26. новембра и 28. децембра 1895. Пре сто година, тзв. „музичка грана” Народног позоришта чини велики напор и за свега нешто мање од месец дана припрема, успева да премијерно изведе Кавалерију рустикану 23. новембра 1906 (уз драму у једном чину Кремонски свирач аутора Франсоа Копе). Треба поменути да је оркестар бројао свега 26, а хор 10 чланова, тако да је у хорским сценама у цркви наступао и хор Певачког друштва „Станковић”. Према истраживањима Слободана Турлакова, дириговао је Драгутин Покорни, режирао Светислав Динуловић, а либрето је превео Милан Димовић. Управа је, у намери да озбиљно постави основе новој сценској уметности – опери, била врло амбициозна: начињене су нове декорације, сицилијански друм са капелом, које је веома уверљиво донео Брана Цветковић, а и костими су били нови, што је у то време био заиста редак догађај. Младу сељанку Сантуцу је тумачила Ема Мајетинска, младог сељака Туридуа Станислав Оржелски, његову мајку Лучију Љубица Станојевић, „таљигаша” Алфија Раја Павловић а његову жену, Лолу, Зорка Тодосић. Рок за припрему представе био је прекратак и за искусни, комплетан ансамбл, а некмоли за наш тадашњи. Премор је учинио своје, и Мајетинска је премијеру певала сасвим промукла, а исцрпљеност се осећала и код осталих учесника. Критика, и иначе веома строга, једним делом је већ унапред била решена да нови потез управе дочека „на нож”, из политичких разлога, а и зато што су неки, у намери да спрече продор оперете у наш репертоар, били против свих музичких представа. Па ипак, може се закључити да је премијера испунила свој задатак – изведена је прва „озбиљна” опера са међународном репутацијом, квалитета примереног условима: оркестар је био слаб, мање улоге погрешно подељене, али хорови и Оржески су били веома добри, а Мајетинска је упркос промуклости показала да има глумачке, али и гласовне предуслове да у потоњим представама оправда своју Сантуцу (што је и учинила); публика је Кавалерију, а са њом и оперу уопште, прихватила одушевљено. У току 1906/07. и 1907/08. представа је одиграна 12 пута, што је највећи број извођења једног наслова у те две сезоне. Поменимо и да су за то време веома успешно Сантуцу заиграле и Софја Седмакова и Драга Спасић, као и да је Брана Цветковић, глумац, сликар, писац, певач... сценограф Кавалерије, за свој „Орфеум” написао и са урнебесним успехом изводио пародију на Маскањијеву оперу, Ариљерију рустикану, чија премијера је била већ 1. децембра 1906. После паузе условљене Првим светским ратом и после званичног оснивања Опере Народног позоришта, Кавалерија је била прва представа враћена на репертоар (претходиле су јој премијере Мадам Батерфлај и Евгеније Оњегин). Премијера је била 26. маја 1920 (уз Бизеову Ђамиле), под диригентском палицом Стевана Христића, у режији Војислава Војина Туринског. Гошћа, Јелица Христић, певала је ролу Сантуце, Степњевски, такође гост, тумачио је лик Туридуа, Рудолф Фејфар је био Афлио, Евгенија Пинтеровић мајка Лучија, а госпођица Јоцићева Лола. Овог пута критика је веома благонаклона: оркестар је био одличан, као и протагонисти, осим што сценски неискусна Христићева „често гледа у палицу капелникову”. Касније рецензије потврђују да је ова певачица и глумачки савладала захтевни лик Сантуце. Драга Спасић, тада већ примадона београдске оперске сцене, прославила је 14. маја 1923. двадесетпетогодишњицу свог уметничког рада улогом младе сељанке у Кавалерији, а у част јубиларке у хору су запевали солисти и прваци. Годину дана касније, 11. марта 1925. представа је, пред пресељење у нову, обновљену зграду на Тргу добила нову сценографију, а режијски ју је освежио и прилагодио већој сцени Теофан Павловски. После усавршавања у Италији, Јелица Христић је, поново као гост, побрала ловорике од стране и критике и публике. Њен партнер, Нарцис Гукасов, донео је глумачки одличног али гласовно сасвим незадовољавајућег Туридуа, док су нови баритон Александар Балабан као Алфио, Стефанија Полич као Лола и Евгенија Пинтеровић, већ доказана Лучија, као и оркестар под вођством Христића позитивно оцењени. Михаило Каракаш је Кавалерију обновио 25. маја 1934. Диригент је био Алфред Подрес, а солистичку поделу су чинили Љубица Љубичић (Сантуца), Крста Ивић (Туриду), Милан Пихлер (Алфио), Анита Горска (Лучија) и Меланија Бугариновић (Лола). Критика је поздравила деби младе Љубичићеве. Из овог периода, између два велика рата, са наше сцене су се чуле још две изванредне Сантуце – Марија Жалудова и Зинка Кунц, а Кавалерија рустикана је одиграна укупно 60 пута.У другој сезони у ослобођеном Београду, Опера Народног позоришта припрема нову поставку најбоље и најпопуларније Маскањијеве опере. Премијера је била 19. јануара 1946, у режији Бранка Поморишца. Певан је и даље превод Милана Димовића, за диригентрским пултом је био Даворин Жупанић, хорове је спремио Милан Бајшански, а представа је играна у костимима Милице Бабић Јовановић. У оскудним послератним годинама често нема имена сценографа на плакату, па је и са овом опером такав случај. Свакако је коришћен декор из фундуса, вероватно са неким мањим прилагођењима. Наступла је гошћа, велики драмски сопран, врхунска Сантуца, Зденка Зикова. Улогу Алфија је такође тумачио гост, Јован Стефановић, Лолу је играла Бранка Ђорђевић, а у улогама Туридуа и Лучије појавили су се ранији успешни тумачи, Крста Ивић и Евгенија Пинтеровић. Овог пута, представа је на премијери играна уз једночини балет Шехерезада Николаја Римског Корсакова, да би потом чинила целовечерњи програм уз балет Половецки логор и оперу Пајаци... Кавалерија рустикана је у режији Бранка Поморишца играна свега две сезоне, укупно 21 пут. Иако је најављена као обнова, по данашњим мерилима Маскањијева Кавалерија од 28. априла 1952. свакако се може третирати као нова премијера. Пре свега зато што представа има новог редитеља – Младена Сабљића. На плакату пише да је представу сценографски обновио Станислав Сташа Беложански, док је костиме обновила Мира Трифуновић. Поново је играно у преводу Милана Димовића, а дириговао је Душан Миладиновић. Зденка Зикова је и овог пута била Сантуца, сада као члан ансамбла. Милица Миладиновић је тумачила лик Алфијеве жене Лоле, Александар Маринковић младог сељака Туридуа, Никола Цвејић кочијаша Алфија, а Евгенија Пинтеровић је и даље била мајка Лучија. У представи је учествовао и хор ЦДЈНА. После Кавалерије те вечери је игран балет Крешимира Барановића Лицитарско срце. Неке улоге су спремане у алтернацији, тако да је већ два дана касније, на првој репризи, 30. априла, у улози Сантуце наступила Љубица Љубичић, у улози Туридуа гост, Борис Маринов, док је на другој репризи улогу Лоле певала Бисерка Цвејић. У даљем току играња, поново је извођена уз Пајаце и друге кратке опере. Сабљићева поставка Кавалерије је имала чудан сценски век – у прве две сезоне је играна десет пута, затим је после једне сезоне паузе одиграна још пет пута. Уследила је пауза од седам сезона, да би 1962/63. била изведена 4 пута, следеће опет није играна, и најзад, у последњој сезони свог трајања, 1964/65. доживела 4 још репризе, што чини збир од 23 представе.Кавалерија рустикана у режији Борислава Поповића, имала је две премијере, 19. и 24. децембра 1977, у две солистичке поделе. Обе вечери премијерно је игран и уобичајени Кавалеријин „партнер”, Леонкавалови Пајаци, али по замисли редитеља, редоследом обрнутим од уоичајеног – прво су играни Пајаци. Ауторски тим који је остварио оба комада био је исти: поред редитеља Поповића, чинили су га маестро Богдан Бабић, сценограф Петар Пашић и костимограф Љиљана Драговић. Критичари нису поздравили редитељске иновације у поставци. Кад је реч о ликовној компоненти представе, суд критике се разликује до супротности: декор са слилизованим античким стубовима некима је непримерен либрету, док су га други тумачили као „остатке грчких освајања Сицилије”, уз напомену да веома успешно функционише у обе опере; костиме које једни виде као „упарађене и нацифране”, други препознају као стилски аутентичне и дате у локалном колориту. Али у једном се музички стручњаци слажу – главни ослонац и квалитет представа је нашла у протагонистима. На првој премијери Сантуцу је тумачила Милка Стојановић „великим распонима свога прекрасног мадодрамског сопрана, музикалношћу интерпретације и децентном глумом”. Славка Поповић је као Сантуца имала знатно мање успеха. Иако на плакатима стоји да је прве вечери партитуру Туридуа певао Звонимир Крнетић, а друге Стојан Ганчев, из евиденције драматурга Опере, као и критика и других новинских написа видимо да је 24. децемра у току извођења Пајаца (у којима је те вечери премијерно певао улогу Канија), Крнетић дознао да одмах после паузе мора да пева и Туридуа. Овај својеврсни подвиг је, према оценама критике, извео беспрекорно, учинивши да, уз оркестар, буде јунак обе премијерске вечери, доневши свог Туридуа вокално свеже, полетно, сигурно, а растанак с мајком начинивши кулминацијом представе. У улози Алфија Владета Димитријевић је био „гласовно свеж и непосредан”, а Душан Поповић „снажан и одлучан”. Плакат прве премијере говори да је те вечери улогу Лучије тумачила Татјана Сластјенко, али захваљујући поменутим изворима знамо да је обе вечери певала гошћа Јелена Јечменица, за коју критика бележи да је била „изванредна” Лучија. Олга Милошевић је у обе поделе била Лола – „шармантна и заводљива”. Хор је, услед слабог тенорског и сопранског корпуса, био неуједначен. Представа је доживела једну обнову, 15. јуна 1985. Аутори су остали исти, само је диригент сада био Николај Жличар. Као и на премијери пре одам година, протагонисти су били Милка Стојановић (Сантуца) и Звонимир Крнетић (Туриду). У улози Лучије сада је наступила Љубица Живковић, Душан Јанковић је тумачио улогу Алфија, а Дубравка Зубовић је играла Лолу. Ова обнова добила је знатно већи публицитет него што то обично бива, јер је играна уз једночину оперу Алиса композитора, редитеља и директора Тршћанске опере, Рафаела де Банфилда, која је те вечери доживела југословенску праизведбу у режији Младена Сабљића. Улогом Сантуце Радмила Бакочевић је прославила 25 година уметничког рада, 21. новембра 1980, уз госта, Руђера Орофина у улози Туридуа. У овој Поповићевој поставци Кавалерија је играна до 1988. године. Поред београдске и земунске, видела ју је и публика у Ћуприји, Шапцу, Светозареву, Ваљеву, Пожаревцу, Зајечару, Чачку и Нишу, у укупно 39 извођења. Поново у режији Борислава Поповића, Кавалерија рустикана је своју последњу премијеру у XX веку на сцени Народног позоришта имала 27. новембра 1993. Први пут либрето је певан у оригиналу, на италијанском језику (осим хора који је и даље певао превод Милана Димовића), и први пут ова опера је на премијери изведена као самостални програм, а тако ће се играти током читавог свог века, до краја прошле сезоне (и раније се, неколико пута, десило да Кавалерија буде сама на репертоару, али никад на премијери). И поново редитељске интервенције, од паузе убачене у крако и компактно музичко штиво после које се изводи Интермецо, до мизансценских решења, нису наишле на одобравање неких рецензената, док су други истицали његов удео у анализи ликова и ситуација, квалитетном раду са певачима, успешном разбијању традиционалне статичности хора и његове искључености из основног тока радње, а представу прогласили „празником за очи и уши”. Реалистични декор Милутина Илића и допадљиви костими Љиљане Драговић наишли су на одобравање. Искусни Оскар Данон је представу водио „одлично”, оркестар је био поуздана основа представе, уз повремене „снажне динамичне ефекте”, хор је био „упечатљив”, нарочито мушки део. Протагонисти, Јадранка Јовановић у улози Сантуце и Никола Китановски као Туриду, једногласно су оцењени суперлативима. Јовановићка је хвале заслужила колико певачким, толико и глумачким квалитетима, у потпуности оправдавши свој „излет у фах драмског сопрана”. Китановски је овације публике заслужио „милозвучним тембром, налик на најлепше тенорске гласове прошлости” и јужњачким темпераментом. Дубравка Михаљевић је улогу Лучије певала сигурно, са изузетно јасном дикцијом, млада Милена Китић је у невеликој улози Лоле освојила и критику и публику шармом и баршунастим, добро постављеним гласом. Јован Радаковић је, по општем мишљењу, улогу Алфија прерано добио. И овог пута неке улоге су спремане у дуплој подели. На првој репризи, 29. новембра, и Јасмина Радановић као Сантуца и Славољуб Коцић као Туриду остали су у сенци прве поделе, док је Олга Савовић била „сасвим добра” Лола. Упркос бројним замеркама стручних оцењивача после премијере, ова поставка Кавалерије је остала на репертоару пуних дванаест сезона, и одиграна је укупно 45 пута, пред преко 15000 гледалаца, потврђујући да се велика попоуларност овог Маскањијевог дебитантског комада пренела и у нови век и миленијум.

Јелица Стевановић


ПЈЕТРО МАСКАЊИ
(Мascagni, Pietro, 1863—1945), италијански композитор и диригент, рођ. у Ливорну, у породици пекара. По очевој жељи требало је да постане адвокат. Међутим, потајно учи клавир у школи „Луиђи Керубини" (Cherubini) и повремено одлази у Scholu cantorum. Касније прелази на Милански конзерваторијум, али не могавши да поднесе строги академизам ове школе, прекида студије и придружује се једној путујућој оперској трупи, лутајући годинама по Италији. У Церињоли се зауставља, 1885, где је именован за градског диригента. На конкурс издавача Sonkonja (Soncogno), 1889, шаље своју оперу Кавалерија рустикана и добија прву награду.  Дело је написано по либерту Ђ. Вергија (Vergio) и представља потпуно формиран облик веристичке опере. Успех дела није био случајан. Засићена романтичним и псеудоромантичним оперским радњама и музиком, италијанска публика је дуго чекала да у свом позоришту види живот онакав какав јесте, радњу блиску и разумљиву народу. Уместо полубогова и аристократа, Маскањи на сцену доводи обичне људе, а изобличене страсти замењује дубоким осећањем хуманости. Својим делима је најавио долазак Леонкавала и Пучинија, тражећи од либерта, музике и извођача реализам и једноставност. У томе је његова историјска заслуга. На самом почетку уметничке каријере Кавалерија му је донела славу; постаје директор Росинијевог музичког лицеја у Пезару, а затим и директор Националне музичке школе у Риму. Његово даље стваралаштво, нажалост, никад више није достигло ранију висину. Осталих 13 опера, написаних под утицајем западноевропског модер­низма, није се одржало на сценама оперских позоришта. Значајна је још опера Ирис, нарочито по хармонском изразу. То је прво дело у којем се један Европљанин инспирише животом у далеком Јапану. Чак ни његова комична опера Le Maschere, која је тријумфалним првим извођењем најавила ренесансу Маскањијеве популарности, није мо­гла да одоли критици времена. Више успеха доживљава као диригент, интерпретирајући нарочито успешно дела Дворжака и Чајковског.