Представе

Народно позориште у Београду
КЊИГА ДРУГА

Премијера 20. октобра  2014. / Сцена „Раша Плаовић"

Редитељка Анђелка Николић
Драматург Слободан Обрадовић                                       
Сценограф Весна Поповић                        
Костимограф Олга Мрђеновић
Композитор Драшко Аџић
Сценски говор Дијана Маројевић Диклић           
Сценски покрет Бојана Мишић
Дизајн звука Владимир Петричевић
Корепетитор Стефан Зекић, сарадник Опере
Снимљена музика: 
Душица Младеновић, виолина
Борис Брезовац, виола
Александар Латковић, виолончело
Добривоје Милијановић, сниматељ


Премијерна подела:
Рајна Маретић-Долска, првакиња драмска  Нела Михаиловић
Ида Подградска, драмска субрета  Златија Ивановић
Мира, почетница и ученица Рајнина  Марија Бергам
Иван Ивановић  Душан Матејић
Љубавник  Срђан Карановић
Господин Теодор  Гoјко Балетић
Драмски писац  Бојан Кривокапић
Уредник „Комедије“  Андреја Маричић
Критичарка ревије „Нови xоризонт“ Данијела Угреновић
Критичар журнала „Јутро“  Предраг Милетић
Хармоникаш  Душан Стојановић

Организатор Немања Константиновић
Инспицијент Ђорђе Јовановић
Суфлер Даница Стевановић           
Помоћник инспицијента Сања Угринић Мимица
У представи се користе народне и градске песме: Винска пјесма, Шише ракије, Ој, чићи опанчићи, Попевке сем слагал, Погледај ме, невернице, Сећаш ли се оног сата, као и коло Арапско кокоњеште.
Асистент костимографа Сара Брадић
Асистент сценографа Сања Булат
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Роко Мимица
Главни гардеробер Радивоје Ђурђевић
Сценографија израђена у радионицама Народног позоришта под руководством Горана Милошевића
Костими и обућа израђени у радионицама Народног позоришта
Моделар мушких костима Дрена Дринић
Шеф мушке кројачнице Јела  Бошковић
Моделар женских костима Радмила Марковић
Шеф женске кројачнице Снежана Игњатовић
Моделар обуће Милан Ракић
Шеф обућарске радионице Жељко Лукућ

 

 

 

О КОМАДУ
Један од разлога што је Нушић у шездесет и првој години живота још једанпут одлучио да прихвати „незахвалну и главобољну“ дужност управника позоришта, овај пут сарајевског, и да у поодмаклим годинама „напусти свој вољени Београд, у коме је рођен“ – по мишљењу Боривоја Јевтића – био је морални ударац који му је 1924. године задала Српска краљевска академија наука и уметности не уврстивши га чак ни међу кандидате за избор у своје чланство. „Широј јавности“, тврди Синиша Пауновић, „није била позната појединост да он формално није био ни предложен. Међутим, на великог комедиографа баш та чињеница је оставила, изгледа, најтежи утисак. С друге стране“, примећује Пауновић, „она је (то се данас поуздано види) деловала и позитивно. Видећи да није чак ни кандидован, а обавештен добро од својих пријатеља шта му је у ствари замерано у Академији (...), он је почео све озбиљније да гледа на свој књижевни рад. Није више тражио само комичне ситуације, није се трудио да засмеје, него и да ошине, да уђе у проблем.“ Кад ово каже, Пауновић очигледно има у виду последњу деценију Нушићевог живота и рада, од повратка из Сарајева (1928) па до смрти (1938), деценију у којој су настале комедије: Госпођа министарка, Мистер Долар, Ожалошћена породица, Др и Покојник. Према томе и он, као и већина критичара и театролога, потпуно превиђа сарајевски период (од фебруара 1925. до априла 1928), иако је у њему – према хронолошком списку Нушићевих драмских дела, који је сам направио – настало седам текстова намењених позоришту: 1926. године четири „мале сцене“: Мува, Дугме, Кирија и Миш, а 1927. драма Књига друга, „драмска бајка“ Вечност и комедија Опасна игра. Али, треба рећи да се три међусобно кореспондентна драмска текста из 1927. године – од којих је само Књига друга, у режији аутора, изведена на сарајевској сцени – и по фактури и по тематици издвајају из Нушићевог драмског опуса, и да су их, вероватно, баш зато критике и театрологија, по правилу превиђале. А пишчево напуштање сопствене поетике није било случајно, већ је, по свој прилици, део његовог одговора на констатацију „бесмртника“ да он није „академска фигура“. Наиме, у писму кћери (Гити Нушић-Предић) поводом неизбора у Академију, Нушић овако објашњава своју „академску пропаст: „Моја трагедија лежи највећим делом у томе што сам ја хумористички писац. Хумористички писци свију народа плаћали су увек сласт својих успеха горчином потцењивања.“ (...) Дакле, неизбор у Академију толико га је потресао да он у писму кћери говори о својој трагедији која је „највећим делом“ проузрокована тиме што пише комедије, односно што људи лако „подлежу предрасуди да је духовитост синоним неозбиљности“. (...)
Међутим, стваралачка инвенција га ни у поодмаклим годинама није напуштала. „У часу кад пишем једну причу“, поверава се он кћери у поменутом писму, „по пет или шест других мотива наваљују на мене, а у часу кад пишем једну комедију, по пет и шест готових, у замисли потпуно разрађених сижеа тискају се око мене, журе се и гоне ме да их прихватим“. Није ли, према томе, логично претпоставити да је у Сарајеву, опседнут и даље мишљу да у нашој средини као хумориста не може ништа добро очекивати, решење свесно потражио у другачијој књижевној оријентацији која неодољиво подсећа на тзв. магични реализам. (...)
У Књизи другој Нушић заиста и није хтео да буде хумориста, него је „пун сумње и пун незадовољства“ посегао за бизарним сижеима у којима љубав има значајно место. (...) Увео је у своју литературу „свет апсурда и интелектуалне игре“, што га је приближило магичном реализму или, како би рекао Нико Бартуловић, „новом романтизму“. Само ни у сарајевском периоду Нушић није, као неки магични реалисти, веровао да је „читава стварност обавијена магијом“, али је у Књизи другој „полазна тачка“ – тајанствена. (...) Један бизарни случај, што тендира мистицизму, исходиште је по структури Нушићеве драме Књига друга.

Предраг Лазаревић, Нушић и магични реализам
у: „Нушићево дело и савремена југословенска комедиографија“,
Стеријино позорје, Нови Сад, 1989.

Међу драмским делима што их је Нушић написао у Сарајеву посебно место заузима Књига друга, комад у три чина, приказан први пут у сарајевском Народном позоришту, 26.10.1927; потом, дело је постављано на сцену само још једном, после пишчеве смрти, 1942, у окупираном Београду. Дело није доживело велики сценски успех, иако се пре најављивања првог извођења у Сарајеву, указивало да садржи значајне тематске и драматуршке новине. Шта је то ново унео Нушић комадом Књига друга у нашу драматургију двадесетих година прошлога столећа? – Да ли је само у питању оригиналност форме, или пак амбијент у којем се збива радња? Или је можда посреди сама тема драме, која би се могла дефинисати као приказ фаталне немогућности опирања властитој судбини, која је главном јунаку предодређена у виду случајно формиране фикс идеје? – Нема сумње, новости има у свему што смо навели. Иако је у српској драматургији и пре појаве Нушићеве Књиге друге било дела која су обрађивала теме из живота „иза сцене“, ниједно од њих није тако широко приказало глумце и њихове преокупације, као и њихово међусобно понашање у сферама приватног живота. Попут Ежена Скриба и његове чувене Адријане Лекуврер, упустио се Нушић у сликање живота иза кулиса, али без романтичарских сентименталности. Рекло би се чак – желео је да буде модеран у третману једне драмски захвалне теме. Јер, очигледно је да се у овој драми Нушић донекле инспирисао пиранделовским театром, што није чудно будући да је Пирандело управо крајем двадесетих година „освајао“ наше позорнице, изазивајући различите реакције како гледалаца, тако и самих извођача. Зато се са разлогом може претпоставити да је управо та околност што је Пирандело тада био све више у средишту пажње нашег позоришног света могла дати Нушићу одрешене импулсе да напише Књигу другу. (...)
И док Пирандело не признаје стварност, већ сматра да је уметност стварност, дотле Нушић као да трага за компромисом: он види и у животној стварности елементе који припадају уметности, тачније – позоришту. Такође, разликује свет из књига – ликове и њихове ситуације, али, исто тако, сматра да и обичан живот може ући у књигу, у драмску литературу. Тако се он удаљује од Пирандела, али му се приближује у начину проматрања животне представе, животног позоришта. (...)
Тако је веома успешно оживео омађијани свет „талената и обожавалаца“, да употребимо инвентивно изнађене термине Островског. И при том је испољио своје несумњиво познавање тога света, као и луцидност у приказивању његових манира. Али, неминовно се намеће питање: да ли је Нушић увођењем Драмског писца у комад у ствари увео самога себе? За такво питање има доста основа, иако нам није познат сиже комада који Драмски писац завршава да чита на самом почетку Књиге друге. Но, упркос томе, могућно је из самог краја комада који Драмски писац чита наслутити да је реч о теми коју је Нушић обрађивао у својим првим драмама грађанског циклуса (Тако је морало бити, Пучина). Затим, поједине критичарске примедбе које се чују у првом чину Књиге друге делом подсећају на замерке критичара својевремено упућених тим драмама, док је одговор Драмског писца готово идентичан са Нушићевим сведочењем о томе како му је једна дама, након гледања Пучине, још приликом првог извођења дела, писмено захвалила што у тексту није употребио њено име, будући да је у свом животу имала ситуацију истоветну са драмском! (...)
Књига друга нарочито је значајна због тога што, на известан начин, наговештава Нушићев стваралачки поступак у најзначајнијем његовом комедиографском делу, Покојнику, без обзира на тематску разлику та два дела. Уметност и живот, фикција и стварност почињу се тако, на очигледан начин, али и у пиранделовском тону, преплитати у Нушићевом театру.

Рашко В. Јовановић, Књига друга
из: Предговор, „Сабрана дела Бранислава Ђ. Нушића“,
приредио Рашко В. Јовановић, књига I, Просвета, 2005.


ХАЗАРДЕРИ ИЗ „ВЕЛИКОГ ТЕАТРА“
Када неко помисли на стваралаштво Бранислава Нушића (ваљда још увек има и таквих), прве асоцијације су комедије, у којима је писац животне ситуације претварао у драмске целине украшене друштвено-политичким арабескама. Превиђа се податак да комплексност Нушићевог дела не лежи искључиво у беспрекорно скројеним комедијама (које се најчешће играју по српским сценама), већ у откривању и проучавању његових дела из драмске прошлости која су ретко извођена или која никада пре нису заживела на сцени. У њима нема министарки, посланика, среских шпијуна, тупоглавих начелника и ожалошћених породица. Тек понеко сумњиво лице и можда понеки покојник... Пишчев приступ, или можда боље речено његов стил писања тих „непознатих“ комада, разликује се од свега онога што је „нушићевски очекивано“. И то до те мере да би мало ко са сигурношћу могао рећи да је баш Бен Акиба њихов творац. У њима се одступа од анализирања карактеристичних менталитетских бољки, варошице и бестрагије замењују салони и летњиковци, врцаве досетке које се лако калеме на дневно-политичка дешавања замењује хумор налик шоовском надигравању, појачава се линија мелодрамског, фокус се помера ка вишим класама или уметнички настројеним слојевима друштва... Посматрано са те стране – Књига друга је вероватно најбољи пример Нушићевих „заборављених“ комада. Можда због тога што се годинама уназад чинило да у тој вешто склопљеној причи постоји превише драмске тежине која би пре одговарала европским (ибзеновским?) освртима на грађанско друштво него Нушићевом духовитом сецирању проблема „малих“ људи који су се уплели у врзино коло (руку под руку са влашћу или позицијом моћи). Јунаци Књиге друге неометано живе своје тајне, играју рулет не слутећи колико „блазираност“ може да кошта. Нушић и њих и публику укрцава у Тесписова кола, као да су сви на краткој тури кроз позоришни свет. До тренутка када оно што се чини очигледно постаје необично тј. до тренутка у којем елементи судбинске предодређености, испреплетани са дозом мистицизма, резултују злочином. Ако прихватимо базичну дефиницију Филипа Кора да је „camp лаж која говори истину“ сви ликови из Књиге друге крећу се баш по том минском пољу: глумци стварне емоције мешају са одглумљеним, писац узима сижее из реалности како би се на тај начин штитио од исте, а критичари верују у објективну истину док кокетују тврдећи супротно... Нема разлога да сумњамо да је уметнички свет Нушићевог времена заиста изгледао онако како га је писац забележио. „Вирење кроз кључаоницу“ је и данас вирење кроз кључаоницу. Константа. У савременој естрадизацији стандарда промењени су само начини. Жељу за креирањем уметности заменила је помамна чежња за пажњом, а очување дистанце између приватног и јавног постало је превазиђена категорија – равна друштвеном самоубиству. Медији нам чак одговорно тврде да је то узор. Напредујемо уназад. Тако је удешен свет у којем живимо.

Слободан Обрадовић


АНЂЕЛКА НИКОЛИЋ
Рођена је 1977. у Смедеревској Паланци. Дипломирала је француски језик и књижевност на Филолошком факултету и позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. Режирала је представе по делима класичних аутора (Брехт, Бекет, Софокле, Волтер, Шекспир, Гогољ, Крлежа, Војновић, Маринковић, Ј. С. Поповић, А. Линдгрен), као и савремених драматичара (Ж. Л. Лагарс, М. Кримп, Милан Марковић, Симона Семенич, Олга Димитријевић). Радила је у позориштима у Суботици, Кикинди, Новом Саду, Љубљани, Цељу и Београду (Мало позориште „Душко Радовић“, Битеф театар, Атеље 212, Југословенско драмско позориште). Учествовала је на фестивалима: МЕСС, Јоаким Интерфест, Стеријино позорје, Фестивал професионалних позоришта Војводине, БИТЕФ Showcase, Дани комедије, Teden slovenske drame, Borštnikovo srečanje (пратећи програм), Die Besten aus dem Osten / Slowenien итд. Награђивана је за режију на Вршачкој позоришној јесени (за представу Вучјак), на Фестивалу малих сцена у Кикинди и на Стеријином позорју (за представу Радници умиру певајући, која је добила укупно седам Стеријиних награда). Њена представа Пипи дуга чарапа је проглашена за најбољу на Пикином фестивалу у Велењу. Под окриљем Уметничке групе Хоп.Ла!, чија је кооснивачица, реализује независне уметничке и активистичке пројекте („О насиљу“, „Кратка историја заборављања“, „Лице места“, „Током лета током Саве“, „Шекспир у парку“, „Актив за децу“). Преводи са француског и енглеског језика, углавном позоришне комаде. Живи у Београду.


ЛИТЕРАТУРА КАО МЕСТО ЗЛОЧИНА
На почетку комада један мушкарац изјави, у соби пуној људи, да ће убити једну жену. На крају се то и догоди. Оно што се дешава између је неспречавање тог чина. Ни будући убица, ни будућа жртва, ни сведоци најаве убиства, нити они који присуствују прогресији насиља, не ураде ништа да то спрече. У Књизи другој много се говори о љубави, баш као у једном другом комаду који се завршава мучким убиством: Шекспировом Отелу. Па ипак, ово није комад о љубави. Ово је комад о посебној врсти насиља, која је и даље социјално прихватљива и подложна романтизацији – о такозваном злочину из страсти. „Lust murder“ био је популарни мотив у европском сликарству, филму и књижевности између два рата. Неки сматрају да су уметници-повратници са фронта померили агресију са ратног на „мирнодопског“ непријатеља – жену, односно да су касапљена тела на сликарским платнима била одблесак ратних траума. Други, да је опседнутост убицама деце и жена била знак декаденције друштва којем је претио нацизам. Не знамо кога је симболички желео да убије Нушић, већ афирмисани писац, када је написао комад који се завршава бруталним убиством диве Народног позоришта. У сваком случају, редови Књиге друге одишу презиром, чак гневом усмереним како на уметнике тако и на жене. Рајна Маретић Долска, прослављена трагетска првакиња коју усмрћује љубоморни обожавалац, освежава галерију Нушићевих женских ликова, коју чине „покондирене роспије, додворљиве супруге-глупаче, наивке које маштају о идеалном ђувегији, прељубнице које се самоубијају од стида или губе дете као неку врсту казне за учињени неморал, карикатуралне простакуше“... Овај живописни списак резултат је нашег ad hoc истраживања, а било би веома занимљиво да се предузме исрпнији рад на ову тему и да се баци ново светло на дело Бранислава Нушића анализом идеолошких образаца које оно нуди, у комичком или мелодраматском руху. Јер, у години јубилеја, Нушић је актуелнији него икад. Као и патријархат.

Анђелка Николић

knjiga_druga_1.jpg
knjiga_druga_1.jpg
knjiga_druga_10.jpg
knjiga_druga_10.jpg
knjiga_druga_11.jpg
knjiga_druga_11.jpg
knjiga_druga_12.jpg
knjiga_druga_12.jpg
knjiga_druga_13.jpg
knjiga_druga_13.jpg
knjiga_druga_14.jpg
knjiga_druga_14.jpg
knjiga_druga_15.jpg
knjiga_druga_15.jpg
knjiga_druga_16.jpg
knjiga_druga_16.jpg
knjiga_druga_17.jpg
knjiga_druga_17.jpg
knjiga_druga_18.jpg
knjiga_druga_18.jpg
knjiga_druga_19.jpg
knjiga_druga_19.jpg
knjiga_druga_2.jpg
knjiga_druga_2.jpg
knjiga_druga_20.jpg
knjiga_druga_20.jpg
knjiga_druga_21.jpg
knjiga_druga_21.jpg
knjiga_druga_22.jpg
knjiga_druga_22.jpg
knjiga_druga_23.jpg
knjiga_druga_23.jpg
knjiga_druga_24.jpg
knjiga_druga_24.jpg
knjiga_druga_25.jpg
knjiga_druga_25.jpg
knjiga_druga_3.jpg
knjiga_druga_3.jpg
knjiga_druga_4.jpg
knjiga_druga_4.jpg
knjiga_druga_5.jpg
knjiga_druga_5.jpg
knjiga_druga_6.jpg
knjiga_druga_6.jpg
knjiga_druga_7.jpg
knjiga_druga_7.jpg
knjiga_druga_8.jpg
knjiga_druga_8.jpg
knjiga_druga_9.jpg
knjiga_druga_9.jpg
Представе - Драма