IZDAVAČKA DELATNOST NARODNOG POZORIŠTA
Od 2001. godine kada je ustanovljena Izdavačka delatnost Narodnog pozorišta, objavljeno je preko trideset naslova.To su drame, zbornici, monografije, teatrografske studije, rečnici. Ovaj izuzetno bogati materijal obuhvata sve pozorišne oblasti i pristupačan je svim zainteresovanim čitaocima i donosi obilje građe stručnjacima, istoričarima, teatrolozima, umetnicima. Izdavačka delatnost prati pozorišnu produkciju i u okviru edicije Premijere štampaju se na našoj sceni izvođeni a neobjavljivani dramski tekstovi: Kovači, Sabirni centar, Velika drama, Hamlet (u prevodu Laze Kostića)...Objavljene su dramatizacije: Sudbina i komentari i Komendijaši u kojima su prvi put štampani notni zapisi starih srpskih pesama iz 17. i 18. veka. Određene premijere su praćene teatrološkim studijama koje opisuju komade u Narodnom pozorištu prateći istoriju pozorišta iz različitih aspekata.Tako je u okviru edicije Iz istorije Narodnog pozorišta objavljeno: Gospođa ministarka – 75 godina na sceni Narodnog pozorišta, Koštana – prvi vek na sceni Narodnog pozorišta, Sterija u Narodnom pozorištu – vodič kroz teatrografsku građu, Na uranku – sto godina od prvog izvođenja autora Jelice Stevanović, Beogradska opera i Trubadur (1913 – 2003) priređivača Jelice Stevanović i Željka Hubača kao i dopunjeno reprint izdanje zbirke eseja Milana Grola Iz pozorišta pretkumanovske Srbije, priređivača dr Zorana T. Jovanovića. Objavljene su monografije: Raša Plaović, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić autora Petra Volka, Zbornik o reditelju Narodnog pozorišta Borislavu Grigoroviću koji je priredio dr Zoran T. Jovanović i zbornik radova Dragane Čolić Biljanovski Sanjari srpskog Nacionalnog teatra. Iz oblasti baletske umetnosti objavljena je knjiga autora Milice Zajcev Igra što život znači 2 u kojoj su dati portreti baletskih umetnika kroz intervjue sa baletskim igračima. Započeta je edicija Balkanska drama Evropi u okviru koje se štampaju prevodi drama sa balkanskog područja. U okviru ove edicije, štampana je antologija Savremena bugarska drama a u saradnji sa Dramskim teatrom iz Plovdiva (Bugarska), štampane su drame istaknutog bugarskog pisca Hrista Bojčeva Pukovnik ptica. U sklopu te saradnje , u Bugarskoj je štampano pet srpskih drama. Cilj ove saradnje je plasiranje dramskog stvaralaštva balkanskih zemalja na evropsko područje. Rad izdavačke delatnosti obeležen je saradnjom sa institucijama i izdavačkim kućama. Sa Muzejom pozorišne umetnosti, objavljena je monografija kostimografa Narodnog pozorišta Ljiljana Dragović. U saradnji sa grupom 484 objavljena je dvojezična monografija Jelena Šantić. Izdavačka delatnost Narodnog pozorišta počinje 137. sezonu sa dve nove knjige: u saradnji sa izdavačkom kućom Narodna knjiga objavljuje Rečnik osnovnih pozorišnih pojmova Milovana Zdravkovića, a sa izdavačkom kućom Paidea Indeks operskih i baletskih libreta Aleksandre Đuričić. Stručnjake i mnogobrojne ljubitelje pozorišne umetnosti obradovaće ova dva naslova koja su gotovo pionirski poduhvat u našoj pozorišnoj literaturi. U rečniku je na popularan, jasan ali i stručan način objašnjeno više stotina termina, naročito iz oblasti menadžmenta, organizacije, produkcije i marketinga. Indeks operskih i baletskih libreta je priručnik koji je od izuzetne koristi muzikolozima, dramaturzima, teatrolozima kao i svim ljubiteljima muzičkog pozorišta. On je zbirka sadržaja operskih, operetskih, mjuzikl i baletskih dela sa podacima o autorima i prvim izvođenjima. Izdavačka delatnost je u novu 2007/2008. sezonu ušla sa tri nova izdanja. To su: Rečnik osnovnih pozorišnih pojmova, drugo dopunjeno izdanje, autora Milovana Zdravkovića, Monografija Pera Dobrnović Petra Volka i Pozorišne kritike i eseji Milana Grola koju je priredio dr Zoran T. Jovanović. Nedavno je izašla iz štampe nova knjiga „Velikan teatra – Bojan Stupica“, autora Milenka Misailovića, dugogodišnjeg dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu i nekadašnjeg studenta i pomoćnog reditelja Bojana Stupice. Pored izdavačke delatnosti Narodnog pozorišta u Beogradu, izdavači su još i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vojvodine i KIZ „Altera“.
BOROZAN MEĐU NAMA
Uvek me obraduje kod se pojave knjige pozorišnih stvaralaca koji su živeli i radili među nama, a više ih nema. Takva je i knjiga „Kreativni trenutak“ Braslava Borozana (1917-1988) koju je priredila njegova kćerka Dina Borozan, a izdalo na petsto strana Narodno pozorište u Beogradu. U njemu je Braco Borozon proveo najveći deo svoje pozorišne karijere, gde je režirao 43 predstave (između ostalih i tri svoje drame) od ukupno 52, koliko ih je ukupno u njegovom životu bilo. Na istoj sceni odigrao je tuce uloga, i to samo prvih sezona posle Oslobođenja, dok se nije konačno opredelio za režiju. Knjiga „Kreativni trenutak“ puno je dokaza životne doslednosti, pre svega vernosti pozorišnoj umetnosti, i to na principima stvaralačke primene principa sistema Stanislavskog, kako u glumi tako i u režiji. Ona je puna privrženosti levom pogledu na svet uključujući i umetnost. Brižljivo sakupljena Borozanova pisana zaostavština svedočanstvo je o tome kakvo je bilo Narodno pozorište prve dve decenije posle Drugog svetskog rata. Nekome ko će proučavati taj period biće jasnije potisnute vrline i znane granice toga pozorišnog vremena. U knjizi se nalaze Borozanovi tekstovi reditelja koji zna šta hoće i kako se to što hoćeš postiže. A posebno su dragoceni portreti slavnih glumaca sa kojima je radio. Među najzanimljivijim stranicama je Borozanovo lično svedočanstvo o teatru u Narodnooslobodilačkoj borbi. Te stranice su dragocene jer su pisane bez uobičajene pristrasnosti, prilog autentičnog svedoka iznutra. Zanimljiv je argument koji Borozan navodi kao dokaz prednosti levog pokreta kome je pripadao. On skreće pažnju na činjenicu da desni pokreti za vreme građanskog rata, za razliku od partizana, nisu imali svoje ratno pozorište. Publikocija „Kreativni trenutak“ je zanimljiva i po mnogim do sada neobjavljenim fotografijama iz privatnog i profesionalnog života Borozana.
Jovan Ćirilov
Blic, 10. maj 2008. god, KULTURA
Piše: Jovan Ćirilov
BOJANU S POŠTOVANjEM
Žurim da objavim da je izašla izvanredna knjiga „Bojan Stupica, velikan teatra“. Izdavači su Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vovodine i KIZ „Altera“, sa Milanom Arnautom kao direktorom. Nezamenljivi autor ove knjige Milenko Misailović je nezamenljiv jer, i sam reditelj, zna suštinu, muku i čar režije, kao filozof poznaje estetiku kao naučnu disciplinu, a kao asistent Bojana Stupice na delu, pouzdani je svedok koji je mogao i nesebično hteo da sačuva što više onoga što do sada nije bilo sačuvano od ove stvaralačke ličnosti. Bojan Stupica je toliko goreo žarom pozorišta da nije imao strpljenja da za sobom ostavi udžbenik, memoare ili bar neki teorijski rad o živoj praksi svog bujnog pozorišta. Bojanov život i delo do kraja su ličili na teatar kao umetnost trenutka. U velikoj meri Milenko Misailović je svojom knjigom, na blizu 400 stranica, spasao mnogo od njegovog stvaralaštva, načina razmišljanja i rediteljskog metoda. Kao nekakav arheolog, Milenko je sloj po sloj rekonstruisao Stupičinu teoriju i praksu i time njegovo delo pretvorio u živu tradiciju srpskog, hrvatskog i slovenačkog pozorišta za one koji umeju njome da se inspirišu. A šta to mogu da nađu u Misailovićevoj knjizi? Pre svega da Bojan pozorište nije samo osećao, već da je o pozorištu mnogo znao i režirao ga i mišlju. Evo primera iz zabeležaka Milenka Misailovića, kao njegovog studenta režije: „Plastično gledanje je osobina reditelja da ne čita reči, već ih sebi odmah predstavlja kao događanje“. Nije samo znao režijski metod, već i značaj istorije režije. Kao dokaza evo reči koje je izgovorio na poslednjem času: „Oni koji se posvete rediteljskom poslu, moraće istoriju pozorišta ispitivati do kraja života“. Posebno je dragoceno 120 stranica Misailovićevih zabeležaka, kao asistenta režije, o tome kako se 1953. godine rađala predstava Krležine „Lede“. Za mene je to i dirljiv vremeplov, jer sam prisustvovao tim probama kad me je Jugoslovensko dramsko, sa Dedincem na čelu, pripremalo za dramaturga. A ova svedok-knjiga ne bi bila kompletna bez poslednjeg poglavlja „Bojan i Mira Stupica – zajedno“.
Politika, 3. jun 2008. god, KULTURA
Piše: Zoran Radisavljević
REDITELj STRASNE ENERGIJE
Bojan Stupica je zaista mnogo radio i uradio, ali tolika njegova vederina i neiscrpna radljivost ne može se objasniti samo aktivnom svešću, nego i njegovom strašću. Narodno pozorište u Beogradu, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vojvodine i KIZ „Altera“ objavili su monografiju Milenka Misailovića „Velikan teatra Bojan Stupica“. Milenko Misailović (1923), dramaturg i reditelj, piše drame, radio-drame, filmske scenarije, studije, romane, česme. Objavio je desetak studija, više od šest stotina eseja iz dramaturgije, pozorišne i filmske estetike, narodne, jugoslovenske i svetske književnosti. U Narodnom pozorištu u Beogradu i drugim jugoslovenskim teatrima režirao je oko pedeset predstava. Bio je student Bojana Stupice i njegov pomoćni reditelj. Poštovanje koje je Bojan Stupica (1910-1970) imao u Beogradu i ljubav koju je osećao prema Beogradu, uprkos gorkih trenutaka koji su, nažalost, takođe pratili njegovo delovanje u nas, ističe u predgovoru Jovan Ćirilov, pokazuje da Beograd u svojim najboljim trenucima ume da se opredeli za neke prave principe – da, između ostalog, bude široko ostvaren za izvorni talenat bez obzira na poreklo, a to znači da nije uskogrudo šovinistički. A to je po pravilu na korist našeg umetničkog života i na dobrobit samog stvaraoca koji je spreman da deo svojih darova posveti našoj sredini i njenim darovima. U monografiji, na gotovo četiri stotine strana, Misailović govori o Bojanu Stupici kao profesoru režije i glume, data su njegova predavanja iz istorije režije, obrađeni su njegovi stvaralački uticaji na studente u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu, opisane Stupičine stvaralačke osobenosti. Posebna poglavlja posvećena su režiji Krležine „Lede“ i odnosu sa Mirom Stupicom. Stvaralački stav Bojana Stupice, naglašava Misailović, bio je: „Stvarati svesno, ponosno i strasno...“
Takav je bio i u mladosti, kada je kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, željan znanja, a osvojen teatarskom umetnošću, putovao po Evropi (1929) upoznajući pozorišta Italije, Nemačke, Austrije, Švajcarske...
Ubrzo susreće mladu glumicu Savu Severovu koja mu postaje životna saputnica i bliska umetnička saradnica. Obuzet vizijom sopstvenog pozorišta, Stupica stvara Teatarsku komornu družinu „Obraznikov“, u kojoj su, pored Bojana i Severove, i jedan od najznačajnijih slovenačkih glumaca i reditelja, Milan Skrbinšek (1886-1963). A onda nastaju prvi nesporazumi sa sredinom, jer Stupica tvrdi da „pozorište ne sme živeti samo sa sadašnjošću, nego mora istovremeno gledati i u budućnost“ Radi u Mariboru, Skoplju, Splitu, Ljubljani, Beogradu. Za šest godina (1934-1940) režirao je 28 drama. U Narodnom pozorištu u Beogradu postavljen je Bulgakovljev „Molijer“, ali je odmah posle premijere skinut s repertoara. Slede studijska putovanja po svetu: Nemačka, Mađarska, Francuska, Švajcarska, Italija...
Godine 1940. rađa mu se sin jedinac Matija. Dve godine kasnije hapsi ga policija i sprovodi u italijanski logor Gonars, blizu Udina. U proleće 1946. godine putuje u Moskvu i Lenjingrad. Iste godine, 11. novembra, Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu podnosi elaborat o osnivanju centralnog jugoslovenskog teatra. Tako nastaje Jutoslovensko dramsko pozorište, u kojem je Stupica imenovan za umetničkog rukovodioca. Prva premijera – Cankarev „Kralj Betajnove" – održana je 3. aprila 1948. godine. Sa suprugom Mirom Stupicom odlazi u Zagreb 1955. godine. Ponovo se vraća u Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, ali zbog neslaganja sa upravnikom Milanom Dedincem, prelazi u Narodno pozorište u Beogradu. Jedno vreme radi u Ateljeu 212. Uprkos bolesti, s velikim oduševljenjem ulazi u još jednu teatarsku avanturu: projektuje novu zgradu pozorišta, koja će biti otvorena 1969. godine. Posle njegove smrti, od 1970. godine, ovo pozorište dobija naziv Teatar „Bojan Stupica“. Godinu dana pre smrti izjavio je: „Režirao sam samo 30 odsto od onog što sam želeo, a da ostale želje i ne pominjem...“
Na poslednjoj cedulji, koju je Mira Stupica uputila Bojanu, između ostalog, piše: „Čekam da ovo sve prođe i da se vratimo opet našem životu i miru - našoj bašti, knjigama, razgovorima, prijateljima i putovanjima. Naradili smo se mnogo oboje, Buča - treba malo i živeti. Nije nam baš tako mnogo ni ostalo. Život je kratak. Mnogo te volim, mužu moj. Laku noć, odmori se, a ujutru da zajedno pijemo kaficu. Jedva čekam - Muri“. Bojan je, kaže Misailović, reditelj-poet, ne zato što je umeo obilato da uživa u poeziji i pesmama (a mnoge je znao napamet), već zato što je imao istančano osećanje za životnu, svakodnevnu, a i skrivenu poetičnosg kao stvaralačko prevazilaženje životnih surovosti i svakodnevnih banalnosti: nije slučajno što se Bojan onoliko oduševljavao Čehovom, što je onoliko razmišljao o Čehovu i što muje Čehov bio jedan od najomiljenijih autora. Velike i složene reči Bojan je retko upotrebljavao, možda i zato što je, istovremeno, osećao i njihovo naličje. On je brzo, lako i duhovito osvetljavao naličje najuzvišenijih stvari i pojava, pa i „njenog veličanstva logike“, uviđajući njene svakodnevne apsurdnosti, pa i zloupotrebe. Kao reditelj velike stvaralačke energije, Stupica je zaista mnogo radio i uradio, ali tolika njegova vedrina i neiscrpna radljivost ne može se objasniti samo aktivnom svešću, nego i njegovom strašću, kao što se ne može objašnjavati ni samo njegovim životnim oltimizmom, nego i scenskim temperamentom i fanatizmom. Scensko stvaralaštvo, tvrdi Milenko Misailović, bila je religija Bojana Stupice.
NIN, br. 3005, 31.7.2008. god, OGLEDALO KRITIKE
Teatrologija
STVARALAC BOJAN STUPICA
AUTOR: Milenko Misailović
NASLOV: „Velikan teatra Bojan Stupica“
IZDAVAČI: Narodno pozorište, Beograd, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Pozorišni muzej Vojvodine, KIZ Altera, 2008.
Radomir Putnik
O Bojanu Stupici (1910-1979), izuzetnom stvaraocu u jugoslovenskom pozorištu, napisano je više publikacija i stručnih članaka, ogleda i drugih napisa u dnevnoj štampi i teatrološkoj literaturi. Pa ipak, i pored mnoštva tekstova posvećenih ovoj renesansnoj stvaralačkoj ličnosti do najnovije knjige Milenka Misailovića „Velikan teatra Bojan Stupica“ nije postojala publikacija koja bi na sintetičan način predstavila delo i ličnost Bojana Stupice. Milenko Misailović, svojevremeno student režije Bojana Stupice, a potom njegov asistent u pozorištu, načinio je knjigu koja sveobuhvatno predstavlja velikog majstora u procesu predavanja (kao pedagoga) i rada (kao reditelja), pri čemu nije zanemario ni ljudske osobine ni slabosti kojima se Stupica odlikovao. Ovakav Misailovićev pristup samo je logična posledica praćenja mnogostrukih aktivnosti Bojana Stupice koje je Misailović pratio (kao student) ili u kojima je učestvovao (kao asistent režije ili docnije kao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu). U savremenoj teatrologiji koja najčešće operiše stereotipnim ocenama minulih pojava u našem teatru, smatra se da je Bojan Stupica reditelj koji je svoju poetiku izgradio na postulatima ekspresionizma. Ova ocena čak i u slučaju da je u izvesnoj meri osnovana ne uzima u obzir vremenski okvir u kome je Stupica delovao, a takođe zanemaruje društvene, političke i ekonomske uslove koji su vladali u Jugoslaviji posle završetka Drugog svetskog rata. Drugim rečima, rad istaknutih teatarskih stvaralaca - i svih drugih umetnika - uvek je u određenoj korelaciji sa autorovim dobom i ne može se posmatrati izvan toga konteksta. Tako posmatrana, pojava Bojana Stupice predstavlja originalnu kreativnu ličnost koja je trasirala puteve modernom pozorišnom izrazu s uspehom se suprotstavljajući koliko estetskom konzervativizmu, toliko i političkom dogmatizmu, ne štedeći, razume se, ni sebe ni protivnike u tim sukobima. Milenko Misailović posebnu pažnju posvećuje pedagoškom radu Bojana Stupice kada je 1949. od februara do aprila Stupica bio profesor studentima klase režije i klase glume na tek osnovanoj Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Stenografski beležeći profesorova predavanja, ali i znalački ih komentarišući, Misailović nam predstavlja Bojana Stupicu kao preteču današnjih „master klas“ studija, što će reći, kao pedagoga koji je razvijao stvaralačke sklonosti svojih studenata, izbegavajući da ih podvrgne presiji u bilo kom obliku. Time se, implicitno, ukazuje na barem dva principa kojima se odlikuje stvaralačka osobenost Bojana Stupice: prvo negovanje rediteljeve (glumčeve) maštovitosti i drugo, istinitost scenskog doživljaja. Da bi se ova načela mogla ostvariti, neophodno je da glumci i reditelji prethodno odgovore zbiru drugih preduslova (poznavanje dramskog dela, odnosa među likovima, scenskog prostora, itd.). Iz rečenog se može zaključiti da je tokom pedagoškog rada Stupica u radu sa studentima proveravao principe sopstvene rediteljske poetike odnosno sistema. A kakav je bio rediteljski sistem Bojana Stupice, precizno se može videti iz četvrtog dela Misailovićeve studije, gde je dat iscrpan dnevnik rada na predstavi „Leda“ Miroslava Krleže u JDP 1953. godine. Misailović je temeljno predočio čitaocu ceo proces rada na ovoj predstavi od inicijalnih razmišljanja, preko analize proba, glumačkih doprinosa, rediteljevog rada sa glumcima, do isticanja čvorišnih mesta u predstavi kao i njenog sklapanja i ukupnog izgleda. U završnim delovima knjige, Misailović govori o stvaralačkim osobenostima Bojana Stupice, kao i o kreativnim ličnostima i partnerima - Miri i Bojanu Stupici koji predstavljaju u istoriji jugoslovenskog teatra možda i najkompletniji i umetnički najkompetentniji par koji se ostvario u nekoliko antologijskih predstava i postavio teško dostižne standarde. Knjiga o Bojanu Stupici Milenka Misailovića predstavlja značajan doprinos našoj teatrologiji; osvetljavajući autentičnu stvaralačku prirodu Bojana Stupice, Misailovićeva studija daje i preciznu sliku vremena u kome je pozorište bilo neuporedivo bolje nego što je danas.
