PAKITA

Balet Pakita na muziku Ludviga Minkusa do sada nikada nije  izveden u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu. Verzije ovog inače poznatog akademskog baletskog dela naša publika je imala priliku da vidi samo prilikom gostovanja velikih baletskih ansambala iz inostranstva. Stoga  su važni određeni podaci o ovom ostvarenju, koje je imalo svoju praizvedbu 1846. godine u Parizu.
Kompozitor Ludvig Minkus (1827–1917), rođen u Beču, bio je zvanični imperatorski kompozitor u Carskoj Rusiji. Od 1861. on je kao dirigent angažovan u Boljšom teatru u Moskvi, a od 1872. godine postaje baletski kompozitor u Carskom pozorištu u Sankt Peterburgu. Nikada nije dostigao slavu Čajkovskog ili Prokofjeva, ali njegova dela su solidna, a njegovi baleti imaju veoma skladnu formu.
Koreograf  Minkusovog baleta Pakita je Marijus Petipa (1827 –1910), rođen u Marselju, a jedan je od najznačajnijih utemeljivača ruske baletske akademske  umetnosti. On je stvarao dugi niz godina u Carskom teatru u Sankt Peterburgu. Premijera baleta Pakita bila je 1846. godine u Parizu, a do današnjih dana  izvodi se samo njegov drugi čin, dok je prvi prepušten zaboravu. Radilo se o ljubavnoj priči za vreme francusko-španskog rata u kojoj se francuski oficir zaljubljuje u lepu Ciganku. Ispostavlja se, međutim, da ona pripada plemstvu, da je ustvari baronesa i tada ništa ne stoji na putu njihovoj sreći. Drugi čin je raskošna svečanost povodom njihove svadbe na kojoj se odvija igrački divertisman nadahnut popularnim španskim narodnim igrama, poljskim mazurkama i ruskim folklornim plesovima. Ovo je prilika da se varijacije, dueti i skupne igre postave ne samo kao formalni sled klasičnih baletskih numera bez ikakve teatarske forme, već da se posebna pažnja posveti koreografskoj strukturi ovog baleta. Poštujući originalnu postavku Petipa, sačuvanu u Lenjingradskom arhivu, naši gosti, koreografi Ljubinka i Petar Dobrijević, Pakitu smatraju jednim od najmodernijih baleta sa akademskom tehnikom. Oni kažu: ”Za nas predstavlja izazov postavljanje Pakite za beogradski baletski ansambl kao vežbe sa stilom u kojoj je čista igra akademskog stila dovedena do vrhunca. ”

LUDVIG MINKUS
(1826–1917)
Ludvig (Leon) Minkus, kompozitor baleta i violinista, rođen je u Beču 1826. Široj javnosti se predstavlja kao kompozitor u Parizu 1846. godine, sa baletom Pakita, koji je pisao zajedno sa Edvardom Deldeveom, u saradnji sa koreografom Žozefom Mazilijeom. Kao plod njegove saradnje sa koreografom Sen–Leonom usledili su baleti: Fjameta (La Fiammetta, 1846) i Nemea (1864). Potom sarađuje sa francuskim kompozitorom Delibom na baletu La Source i komponuje muziku za sledeća dva baleta sa Sen–Leonom: Le Poisson d’Or  i Le Lys.
Odlazi u Rusiju 1853. kao dirigent orkestra kneza Jusupova u Sankt Peterburgu. Nastupa kao solista orkestra Boljšog teatra u periodu 1861–1872. Takođe, predaje na Konzervatorijumu u Moskvi 1866–1872.
Od 1864. do 1871. Minkus je bio zvanični kompozitor baleta u Boljšom teatru u Moskvi. U Sankt Peterburg se vraća 1871. i tu radi sve do 1891, kada je i konačno penzionisan.
Nezadovoljan malim primanjima, kompozitor napušta Rusiju i odlazi u Austriju, gde umire 1917, u 91. godini života.
U svojoj karijeri komponovao je više od 20 baleta među kojima su: Don Kihot, Pakita, Bajadera, Roksana, Kamargo, Banditi, Leptiri itd. Minkus je bio veliki majstor svog zanata jer je dobro poznavao stilove baletske muzike svog doba. Njegova muzika je melodična i dopadljiva prema jasnim igračkim ritmovima.

MARIJUS PETIPA
(1818–1910)
Jedna od najpoznatijih ličnosti baletske umetnosti svih vremena je Marijus Petipa, tvorac klasičnog baletskog akademizma, igračkog stila koji svojim strogim, a lepim i virtuoznim formama oduševljava i baletske umetnike i njihovu publiku.
Marijus Petipa je rođen u Marselju 1819. godine, u umetničkoj porodici. Otac Žan Antoan je bio igrač i balet-majstor, a majka Viktorina Gaso dramska umetnica. Njegov stariji brat Lisijen, bio je prvi igrač u Velikoj operi u Parizu, a zatim poznati francuski balet-majstor. Petipa je započeo svoju scensku karijeru kao igrač, najpre u Francuskoj, zatim u Španiji, a 1847. godine je došao u Rusiju u kojoj će ostati sve do svoje smrti 1910. Na sceni Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu radio je pedeset šest godina, najpre kao igrač, a zatim kao koreograf. Postavio je četrdeset šest originalnih baleta, sintetizujući dostignuća baletske umetnosti XIX veka, koja je obogatio izuzetnom stvaralačkom maštom. Najpoznatiji njegovi baleti su: Don Kihot (1869) i Bajadera na muziku Ludviga Minkusa, zatim čuveni baleti P.I.Čajkovskog Začarana lepotica (1890), Labudovo jezero (1895), u saradnji sa Levom Ivanovim, i Rajmonda A. K. Glazunova (1898). Petipa je imao udela i u stvaranju baleta Čajkovskog i Ivanova Krcko Oraščić za koji je napisao libreto na osnovu poznate Hofmanove priče.
Već u prvoj sezoni svog boravka u Sankt Peterburgu, 1847. godine, Petipa je postavio svoju verziju baleta Pakita  (svetska praizvedba je bila godinu dana ranije u Parizu), a 1881. godine je sačinio praktično ponovo celokupnu koreografiju i u okviru nje popularni i do danas rado izvođeni ”Grand pas  classique” na muziku Ludviga Minkusa. Melodičnost i ritmičnost njegove muzike su omogućili da Petipa stvori gotovo besprekornu koreografiju – primer izvanredno maštovitog toka ideja koreografa, usmerenih na isticanje blistavog virtuoziteta klasičnog baletskog akademizma.
Osnovne osobenosti ovog stila umetničke igre su strogost i preciznost igračkih formi, izgrađen sistem pokreta,  lepih i efektnih, u kojima je sve određeno i svrsishodno. Takav sistem pokreta ima za cilj da strogim i disciplinovanim uvežbavanjem osposobi telo izvođača – balerina i igrača – da bude skladno oblikovano i plastično i da postane vrhunski instrument, koji će sam igrač i koreograf  koristiti za iskazivanje, uglavnom, bajkolikih baletskih sadržaja. Istoričari  umetničke igre smatraju da je radnja najboljih baleta Petipa osmišljena, jasna i celovita, da je njegova mašta neiscrpna, a da su njegova izražajna sredstva strogo odabrana i promišljena. I površan uvid u one njegove postavke koji su se do danas sačuvale, upućuje na zaključak da su solističke deonice i veliki klasični dueti najdragocenije nasleđe koje je Petipa ostavio novim generacijama baletskih umetnika – sve do današnjih dana. Činjenica je da se klasičan balet smatra osnovom svestranog igračkog obrazovanja, a da najvredniji klasični baleti i njihovi delovi predstavljaju okosnicu repertoara baletskih ansambala širom sveta. Oni su uvek, naravno, u zavisnosti od stepena tehničke osposobljenosti izvođača, rado gledani i dobro primani od strane publike. Sasvim je jasno da je uloga i stvaralačko delo koreografa i balet-majstora Marijusa Petipa u tome od prvorazrednog značaja.