PEPELjUGA

SADRŽAJ
I ČIN
U propalom zamku Don Manjifiko, njegove ćerke Klorinda i Tizbe nalaze se u sred jedne od svojih uobičajenih svađa. Njihova polusestra Angelina, zvana Pepeljuga, koja radi  kao porodična služavka, peva svoju omiljenu pesmu o kralju koji je oženio običnu devojku (Una volta c’era un re). Na vratima se pojavljuje Alidoro, učitelj princa Don Ramira, prerušen u prosjaka. Pepeljugine polusestre žele da ga oteraju, ali Pepeljuga mu daje hleb i kafu. Dvorjani dolaze da najave da će ih princ Ramiro uskoro posetiti. On traži najlepšu devojku u kraljevstvu i priređuje bal na kome će izabrati svoju nevestu. Don Manjifiko se nada da će to biti jedna od Pepeljuginih polusestara. Bogati brak je jedini način da se izbegne propast porodičnih finansija. Kada se soba ispraznila, Ramiro ulazi sam, prerušen u slugu, da bi mogao slobodno posmatrati potencijalne neveste. Alidoro mu je rekao da postoji jedna devojka u kući vredna titule princeze, a Ramiro je odlučan da sazna ko je ona. Pepeljuga se vraća i zatiče stranca. Između njih dvoje se odmah javlja privlačnost. (duet Un soave non so che). Princ je pita ko je ona, a Pepeljuga mrmljajući ispriča nešto nejasno, a zatim beži. Konačno se pojavljuje „princ” – koji je u stvari prerušeni Ramirov sluga, Dandini. Manjifiko, Klorinda i Tizbe se utrkuju u laskanju i ulizivanju lažnom princu, koji ih poziva na bal. Pepeljuga traži dozvolu da i ona prisustvuje balu, ali Manjifiko odbija (kvin tet Sig nor, una paro la). Ramiro primećuje koliko se loše ophode prema njoj. Alidoro se ponovo pojavljuje i izveštava princa o tome da u kući postoji i treća ćerka, ali Manjifiko tvrdi da je ona umrla. Ostajući sami u prostoriji Alidoro kaže Pepeljugi da će je on odvesti na bal i objašnjava joj da će Bog nagraditi njeno plemenito srce (La del ciel nel l’ar ca no pro fon do). U Ramirovom letnjikovcu, Dandini deli s princem svoje negativno mišljenje o dve sestre. Međutim, obojica su zbunjeni, jer je Alidoro hvalio jednu od ćerki. Klorinda i Tizbe se ponovo pojavljuju, prateći Dandinija za koga misle da je pravi princ. Sestri koja ne osvoji princa Dandini nudi Ramira za muža. Njih dve ljutito odbijaju ideju da se neka od njih uda za slugu. Zatim ulazi Alidoro s prelepom nepoznatom damom koja jako podseća na Pepeljugu. Nemoćni da razjasne šta se dešava, svi sedaju da večeraju osećajući se kao da su u snu.
II ČIN
Manjifiko se plaši da dolazak nepoznate lepotice može ugroziti šanse njegovim ćerkama da se udaju za princa (Sia qualunque delle figlie). Pepeljuga, umorna od Dandinijevih pokušaja da je zavede, izjavljuje da je zaljubljena u njegovog slugu. Ramiro presrećan dolazi do nje, međutim Pepeljuga mu kaže da mora da se vrati kući i da ne želi da je prati. Ako je stvarno voli, kaže, naći će je. Princ je odlučan da osvoji misterioznu devojku (Si, ritrovarla io giuro). U međuvremenu, Manjifiko, koji i dalje misli da je Dandini princ, suočava se sa njim, insistirajući da odluči koju će od njegovih ćerki oženiti. Dandini mu prvo savetuje da bude strpljiv, a zatim otkriva da je on zapravo prinčev sluga (duet Un segreto d’importanza). Manjifiko je besan. Manjifiko i Pepeljugine polusestre se vraćaju kući u lošem raspoloženju i naređuju Pepeljugi, koja se u međuvremenu presvukla, da pripremi večeru. Počinje oluja i Alidoro organizuje da se Ramirova kočija pokvari ispred Manjifikovog zamka, tako da princ mora da se skloni od oluje kod njih. Pepeljuga i Ramiro se odmah prepoznaju, dok ostali komentarišu razvoj događaja (sekstet Siete voi). Kada Ramiro zapreti Manjifiku i njegovim ćerkama koji nisu voljni da prihvate poraz, Pepeljuga ga moli da im oprosti. Ramiro i Pepeljuga uživaju u svom venčanju. Manjifiko pokušava da osvoji naklonost nove princeze, ali ona traži samo da bude konačno priznata kao njegova ćerka. Nesrećna od rođenja, videla je koliko joj se život promenio i poziva njenu porodicu da joj se pridruži, izjavljujući da su dani sedenja pored vatre završeni (Non piu mesta).

ĐOAKINO ROSINI (1792-1868)
Rosini je bio jedan od najvećih italijanskih kompozitora svog vremena. Pisao je opere, duhovnu i kamernu muziku, pesme, kao i instrumentalna dela i dela za klavir. Danas je Rosini naširoko poznat po svojim komičnim operama, kao što je Seviljski berberin. Mnoge živahne uvertire njegovih opera danas se izvode kao samostalna koncertna dela, kao što su uvertira Pepeljuge i kult na uvertira iz opere Viljem Tel! Rosini je rođen u Pezaru 1792. godine. Oba roditelja su se bavila muzikom, zbog čega se porodica stalno selila. Rosinijeva majka je bila pevačica i nastupala je u komičnim operama u periodu kada je mladi kompozitor učio zanat. Tokom 1804. godine su se preselili u Bolonju, gde je Rosini profesionalno pevao i bio angažovan kao maestro di cembalo u brojnim lokalnim teatrima. Svoju prvu operu, Demetrio e Polibio, komponovao je 1810. godine dok je još bio student u Muzičkoj gimnaziji u Bolonji. Prvi veći uspeh je doživeo sa svojom četvrtom op rom Srećna prevara (1812), koja ga je proslavila u Italiji. Uskoro su usledile narudžbine i komponovanje značajnih dela, poput Tankreda (1813), Italijanke u Alžiru (1813) i Turčina u Italiji (1814). Rosini se, 1815. godine, preselio u Napulj, koji je bio centar italijanske opere. Radovi iz njegovog „napuljskog“ perioda, kao što su Armida (1817), Mojsije u Egiptu (1818), Žena sa jezera (1819) i Zelmira (1822), su inspirisani izvorima iz književnosti. Rosini je nastavio da piše dela i za druge gradove, uključujući i Seviljskog berberina (1816) i Pepeljugu (1817) za Rim i Svraku kradljivi cu (1817) za Milano. Stvarao je neverovatno brzo. Većinu opera je pisao za nekoliko nedelja, tako da je Pepeljugu, koja je bila njegova dvadeseta opera, napisao kada je imao 25 godina, za samo 24 dana! Do svoje 38. godine, Rosini je komponovao skoro četrdeset opera. U svoje opere je unosio inovacije koje su transformisale italijansku operu, a kasnije uticale i na broj ne generacije francuskih i italijanskih kompozitora. Do 1822. godine je stekao popularnost i u inostranstvu, pa se 1824. godi ne preselio u Pariz. U Parizu je komponovao svoje poslednje dve opere, Grof Ori (1828) i Viljem Tel (1829), ali je nastavio da stvara značajna dela tokom zrelog životnog doba, u koja spadaju Muzičke večeri (1830–35), Stabatmater (druga verzija iz 1842) i Mala svečana misa (1863). Rosini je nakon kratke bolesti preminuo u svojoj vili u Pasiju 13. novembra 1868. godine. Njegovi posmrtni ostaci, najpre su sahranjeni na groblju Per Lašez u Parizu, da bi 1887. godine bili premešteni na groblje Santa kroče u Firenci.

ANA ZORANA BRAJOVIĆ

Ro­đe­na je 1975. go­di­ne u Be­o­gra­du. Di­plo­mi­ra­la je kla­vir na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umet­no­sti u Be­o­gra­du, u kla­si prof. Mir­ja­ne Šu­i­ce Ba­bić i ma­gi­stri­ra­la di­ri­go­va­nje u kla­si ma­estra Jo­va­na Šaj­no­vi­ća. Ka­ri­je­ru je za­po­če­la 1991. kao pi­ja­ni­sta, mno­štvom kon­ce­ra­ta u Sr­bi­ji i ino­stran­stvu. U Za­du­žbi­ni „Ili­je M. Ko­lar­ca“ je 1995. odr­ža­la pro­me­nad­ni kon­cert u prat­nji Sim­fo­nij­skog or­ke­stra RTS, kao pi­ja­ni­sta i di­ri­gent. Od ta­da je re­dov­ni gost ovog or­ke­stra, sa ko­jim je 2003. (uz uče­šće Ho­ra RTS) sni­mi­la CD sa svi­tom Alek­san­dra Ko­sti­ća De­us Ab­scon­di­tus. Do­bi­la je Ok­to­bar­sku na­gra­du za do­stig­nu­ća u mu­zič­koj umet­no­sti 1995, kao naj­mla­đi kan­di­dat. Na tak­mi­če­nju „Bo­ris Hri­stov“ u So­fi­ji 2000, osva­ja Pr­vu na­gra­du za iz­vo­đe­nje i ko­re­pe­ti­ci­ju. Za škol­sku 2003/04. do­bi­ja Ful­braj­to­vu sti­pen­di­ju u okvi­ru ko­je se usa­vr­ša­va­la na Pi­bo­di (Pe­a­body) kon­zer­va­to­ri­ju­mu u Bal­ti­mo­ru, u kla­si prof. Gu­sta­va Me­je­ra. Od 1. ok­to­bra 1994. je asi­stent di­ri­gen­ta, a od 2000/01. stal­ni di­ri­gent Opere i Ba­le­ta Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Kao naj­mla­đi di­ri­gent ko­ji je stao za pult Ope­re, 25. novembra 1995. je di­ri­go­va­la Mo­car­to­vu Ča­rob­nu fru­lu. Di­ri­go­va­la je svet­sku pre­mi­je­ru ope­re o Ni­ko­li Te­sli Lju­bi­ča­sta va­tra Džo­na Gib­so­na, 2006. Od 2007. do 2018. di­ri­guje te­ku­ći re­per­to­ar u ma­tič­noj ku­ći, iz­me­đu osta­log i opere: Se­vilj­ski ber­be­rin, Bal pod ma­ska­ma, Toska, Otelo, Figarova ženidba, Karmen, Leteći holanđanin. Ro­si­ni­je­vim Se­vilj­skim ber­be­ri­nom je 24. no­vem­bra 2011. obe­le­ži­la 20 go­di­na umet­nič­kog ra­da. Uče­stvo­va­la je na kon­cer­tu Mil­le­ni­um Sta­ge u Ke­ne­di cen­tru u Va­šing­to­nu. U sa­rad­nji sa mu­zi­ča­ri­ma Me­tro­po­li­te­na, 2006. je uče­stvo­va­la na Bru­klin­škom fe­sti­va­lu mu­zi­ke u Nju­jor­ku. Ra­di­la je i u oper­skim ku­ća­ma u Bal­ti­mo­ru i Va­šing­to­nu. Stalni je gost sarajevske opere. U se­zo­ni 2014/15. bila je vr­ši­lac du­žno­sti di­rek­to­ra Ope­re Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du.

JAGOŠ MARKOVIĆ (Pod­go­ri­ca 1966) je jedan od naj­i­stak­nu­ti­jih pozo­ri­šnih redi­te­lja naše zemlje, kao i čita­vog  regi­o­na. Diplo­mi­rao je na Fakul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Beo­gra­du (1987), u kla­si prof. Bor­ja­ne Pro­da­no­vić i Sve­to­za­ra Rapa­ji­ća. U Narod­nom pozo­ri­štu u Beo­gra­du, čiji je stal­ni redi­telj od 2008 godi­ne,  reži­ra naj­zna­čaj­ni­je naslo­ve  svet­ske i doma­će kla­si­ke: Uče­ne žene, Hasa­na­gi­ni­ca, Gospo­đa mini­star­ka, Pokon­di­re­na tikva, Dr, Anti­go­na, Ožalošćena porodica, Pepe­lju­ga (ope­ra) i Figa­ro­va ženid­ba (ope­ra). Po pra­vi­lu, njego­ve pred­sta­ve su  dugo­več­ne, hva­lje­ne, izvo­de se uvek pred pre­pu­nom salom i pro­sla­vlja­ju naci­o­nal­ni tea­tar na među­na­rod­nim gosto­va­nji­ma. U dru­gim tea­tri­ma u zemlji i ino­stran­stvu reži­rao  je do sada pre­ko pede­set pred­sta­va. Među naj­zna­čaj­ni­je ubra­ja­ju se: Romeo i Juli­ja, Kate Kapu­ra­li­ca, Deka­me­ron ­dan rani­je  (Narod­no pozo­ri­šte Som­bor), Lukre­ci­ja ili­ti Žde­ro (Pozo­ri­šte na Tera­zi­ja­ma), Skup, Bogo­ja­vljen­ska noć, Govor­ni­ca, Sum­nji­vo lice, Uobra­že­ni bole­snik, Tako je ako vam se tako čini (Jugo­slo­ven­sko dram­sko pozo­ri­šte), Poro­dič­ne pri­če, Gospo­da Glem­ba­je­vi, Jese­nja sona­ta (Ate­lje 212 ), Galeb, Filu­me­na Mar­tu­ra­no i ope­ra Kar­men (HNK Iva­na pl. Zaj­ca), Lukre­ci­ja o bimo rekli Pože­ruh (Riječ­ke let­nje noći), Uče­ne žene (HNK Split), Čara­pa od sto petlji (Beo­grad­sko dram­sko pozo­ri­šte), Zora na isto­ku, Naši sino­vi, Svinj­ski otac  (Zve­zda­ra tea­tar), Hasa­na­gi­ni­ca (Cen­tar za kul­tu­ru Tivat), Tar­tif, Heku­ba...(Crno­gor­sko narod­no pozo­ri­šte). U šved­skom Kra­ljev­skom pozo­ri­štu Dra­ma­ten povo­dom jubi­le­ja tog tea­tra reži­rao je Strin­ber­go­vu „Kra­lji­cu Kri­sti­nu”. Posle ras­pa­da Jugo­sla­vi­je prvi je naš redi­telj koji je radio na Dubro­vač­kim ljet­nim igra­ma (Romeo i Juli­ja, 2014). Dobit­nik je oko pede­set stru­kov­nih, festi­val­skih i držav­nih nagra­da među koji­ma su: Nagra­da „Bojan Stu­pi­ca“, Nagra­da oslo­bo­đe­nja Beo­gra­da, Tri­na­e­sto­jul­ska nagra­da , nagra­da „Mića Popo­vić”, nagra­da za sve­uku­pan dopri­nos stva­ra­la­štvu Crne Gore, Nagra­da gra­da Beo­gra­da, Nagra­da gra­da Pod­go­ri­ce, Ste­ri­ji­na nagra­da, neko­li­ko nagra­da „Zlat­ni ćuran“, „Arda­li­on“… U Bugar­skoj je odr­žan festi­val „Bal­kan čita Jago­ša” u okvi­ru koga su četi­ri redi­te­lja radi­la njegov tekst Govor­ni­ca.

RENATO BALESTRA je jedan od naj­ve­ćih kre­a­to­ra viso­ke mode u isto­ri­ji. Kažu da je moda iza­bra­la Rena­ta Bale­stru, a ne Bale­stra modu. Njego­va kari­je­ra je ima­la vrto­gla­v uspon, od prvih koraka do momen­ta kada je otvo­rio ate­lje sa sop­stve­nim bren­dom u Rimu, cen­tru viso­ke mode, posti­gav­ši vrlo brzo inter­na­ci­o­nal­ni uspeh. Pri­ka­zi­vao je svo­je kolek­ci­je svuda u sve­tu sa neza­pam­će­nim uspe­hom. Dobit­nik je sko­ro svih naj­va­žni­jih mod­nih pri­znanja. Obla­čio je naj­e­le­gant­ni­je žene planete. Njego­ve lič­ne kli­jent­ki­nje su bile iran­ska cari­ca Farah Diba, kra­lji­ca Taj­lan­da, prin­ce­za Jordana, kao i mno­ge prve dame, kra­lji­ce, prin­ce­ze... Obla­čio je i naj­po­zna­ti­je holi­vud­ske glu­mi­ce i dru­ge ita­li­jan­ske i svet­ske dive. Kako je muzi­ka, poseb­no ope­ra, njego­va veli­ka ljubav, radio je i kosti­me za ope­re i pozo­ri­šta, izme­đu osta­log i za ope­ru Rosi­ni­je­ve Pepe­lju­ge u Narod­nom pozo­ri­štu 1998. Njegovi kostimi doprineli su popularnosti i interesovanju publike za ovu operu. Radio je i uni­for­me, između ostalog i za italijanskog avio prvoznika Ali­ta­liju. Hra­brost i izu­ze­tan stil, tra­di­ci­ja i moder­no... su ono što ga i u ovim godi­na­ma pokre­će i čini jed­nim od naj­va­žni­jih mod­nih gurua na sve­tu, koji sve što dodir­ne, pre­tvo­ri u stil.

MIODRAG TABAČKI
Tabački je diplomirao na Arhitek­tonskom fak­ultetu 1972. i na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu 1974. godine, odsek scenografije. Samostalno radi od 1973. i uradio je preko dve stotine scenografija i više od stotinu kostimografija za dramske, operske, balet­ske i lut­karske predstave za repertoarska pozoriš­ta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf gostovao je u većini jugoslovenskih pozoriš­ta kao i u Belgiji, Italiji, Češ­koj, Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982, 1996, 1998, 1999, Ardalion nagrada za najbolju scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Uži­cu 1996, 1997, 1999, 2000 i 2003, Zlatni lovorov vijenac na Festvalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu 1982, Zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletnom bijenalu u Ljubljani 1985, Srebrna plaketa za scenografiju na Devetom međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1990, Nagrada za životno delo ULU­PUDS-a 1997, Nagrada SANU iz fonda Ivan Tabaković 2004, i mnogim dru­gim. Ima status Istaknu­tog umetnika ULU­PUDS-a i Počasni je član UPI­DIV-a. Dobitnik je Statuete Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti 2007. Pedagoš­kim radom bavi se od 1973. godine. Gostujući je profesor Trent univerziteta u Notingemu u Velikoj Britaniji, Ohajo univerziteta u Atensu u Ohaju i Univerzi-teta Konek­tikata u Storsu u Sjedinjenim Američkim Državama i dru­gim.