Vesti

Dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu Zoran Raičević sahranjen je u subotu 20. decembra na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.
Istog dana, u ranim prepodnevnim časovima, u Muzeju Narodnog pozorišta, u prisustvu članova porodice, kolega i prijatelja, održana je komemoracija na kojoj su govorili v.d. upravnika Narodnog pozorišta Dejan Savić, v.d. direktora Drame Željko Hubač i glumac Boško Puletić.
Savić je, na početku obraćanja, prvo pročitao Raičevićevu biografiju, a potom rekao da je on, kao čovek, bio nenametljiv, a kao osoba iz pozorišnog sveta, uvažavan stručnjak koji je u svom poslu uvek imao dobra rešenja i ideje.
On je podsetio da je "Narodni poslanik" bio poslednji komad na kojem je Raičević radio kao dramaturg, iako je, već tada, njegovo zdravstveno stanje bilo veoma ozbiljno narušeno.
- Plašili smo se svi za njega. Prvo smo primili vest da je otišao u bolnicu, a pre nekoliko dana, nažalost, dobili smo vest da je preminuo. Ta vest nikoga ko radi ovde, u Narodnom pozorištu, nije ostavila ravnodušnim. Mi smo kao porodica koja je navikla jedna na druge i kojoj nije svejedno i veoma joj je teško kada bilo ko od nas nije više sa nama. Sada, kad je došlo vreme da se podvuče crta, rekao bih da smo, možda, bili malo nepravedni prema Zoranu. Možda nismo bili skroz fer, možda je on zasluživao malo više prijateljstva... Nikad se ni na šta nije žalio, nije prigovarao... Svi mi koji radimo u Narodnom pozorištu, pamtićemo ga zauvek i čuvaćemo uspomenu na njega. Neka mu je hvala i slava za sve što je uradio - poručio je Savić .
Hubač je govorio o svom prvom susretu sa Raičevićem, koji se dogodio pre dvadesetak godina u kancelariji tadašnjeg direktora Drame Nacionalnog teatra Radomira Putnika, pričao je o njegovoj sklonosti prema ruskoj literaturi i dramama od kojih je neke i preveo, a prisetio se i interesantnog momenata koji je bio karakterističan baš za njega.
- Jednom prilikom, ušao je u kancelariju, rekao mi je dobar dan, popušio je cigaretu u roku od nekih pet, šest minuta i krenuo prema vratima, a da, u međuvremenu, nismo progovorili nijednu jedinu reč. Na moje pitanje zašto je uopšte došao, odgovorio je: "Eto, da znaš da sam tu i ako je nešto potrebno, reci mi". Na te stvari je, prosto, teško da se čovek navikne u svetu gde se 99 posto ljudi ponaša potpuno drugačije. U tom svetu, ustvari, veoma je teško navići se na skromne ljude. On se ponašao u skladu sa svojim merama vremena, a sa druge strane, očigledno je da je to vreme prerano isteklo u odnosu na život koji je vodio. Zoran i ja se nismo često sretali, ali, kao njegov kolega dramaturg, znam sigurno da je svaki svoj posao obavljao savesno i na najbolji mogući način - rekao je Hubač.
Dramaturškinja i nekadašnja direktorka Drame Molina Udovički Fotez, koja je iz privatnih razloga bila sprečena da prisustvuje komemoraciji, napisala je pismo u kojem je, između ostalog, podsetila, da je Raičević bio njen stariji kolega još iz studentskih dana.
- Mi "klinci", "prvaci", već prvih dana, prepoznali smo ga kao jednog od retkih starijih studenata koji hoće da ti pomogne i posavetuje te. Petnaestak godina posle, sreli smo se na istom poslu u Narodnom pozorištu. I ovde je brižni Zoran bio taj koji mi je među prvima pružio prijateljsku ruku. Tih, nenametljiv, diskretan, oprezan i pomalo zatvoren , a uvek spreman da pomogne i posavetuje te... Voleo je pozorište i izuzetno mnogo čitao. Ponekad mi se činilo da je izašao iz neke Čehovljeve drame, a ponekad iz romana Dostojevskog... Požrtvovano je brinuo o bližnjima, prijateljima, kolegama... Čini mi se, toliko, da je zaboravljao da se ponekad pobrine i za samog sebe... Zato je, verovatno, prerano i otišao... - napisala je Molina Udovički Fotez u pismu koje je pročitao Hubač.
Penzionisani glumac Narodnog pozorišta Boško Puletić, koji se i privatno veoma često družio sa Raičevićem, rekao je za njega da je bio čovek koji je, osim strasti koju je gajio za pozorište i književnost, voleo mnogo da pešači.
- Sretali smo se noću na ulicama Beograda. Dok bi hodali, uglavnom mi je pričao o dramama koje je pročitao, naročito ruskim. Teško se otvarao za privatne stvari. Jedne noći, a prošlo je više od deset godina kako smo se družili, pričao mi je o svojoj velikoj ljubavi. Posle izvesnog vremena, neprimetno, "skliznuo" je u poeziju. Govorio mi je da Beogradu nedostaje teatar poezije. Pokušao je da nešto uradi po tom pitanju, ali je od strane nadležnih iz Skupštine grada, uvek nailazio na nerazumevanje - ispričao je Puletić, a potom je, veoma ubedljivo, u znak sećanja na svog dragog prijatelja, kazivao stihove pesme Bertolta Brehta "Sećanje na Mariju A".
Oproštajni govor na Novom bežanijskom groblju, održali su sveštenik i jedan član porodice Raičević.
Raičević je rođen 18. januara 1951. godine u Požarevcu.
Diplomirao je na katedri za dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Stalni član Narodnog pozorišta postao je 1996. godine.
Iste godine, imenovan je za pomoćnika direktora Drame, a na toj funkciji ostao je do 1999. godine.
Radio je kao urednik u listu “Student”.
Objavljivao je tekstove u “Poletu”, Katedri”, “Susretu”, “Književnim novinama”, časopisima “Zenit” i “Tokovi”, magazinu “Pečat”...
Bio je dramaturg na predstavama "Narodni poslanik", „Višnjik“, (A. P. Čehov u režiji Aleksandra Popovskog), „Faust“ 1 i 2, (Gete, Mira Erceg), „Kovači“ (M. Nikolić, Stefan Sablić), „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ (I. Brešan, Želimir Orešković), „Balkanska plastika“ (M. Magazinović, Ivana Vujić), “Drama na jednom staničnom peronu” (S. Benšetrit, Arsa Jovanović)...
Raičević je preminuo 16. decembra u Beogradu u 63. godini.
M.B.