Vesti

Novozelandsko inovativno, inkluzivno, profesionalno pozorište Gluvih i čujućih sa Novog Zelanda “Equal Voices Arts”, koje prvi put u okviru svoje evropske turneje posećuje Srbiju, gostovaće 7. maja na Sceni "Raša Plaović" (20,30) sa predstavom "Salonika - Solun".  
Ova višestruko nagrađivana britanska pozorišna trupa, sa trenutnim sedištem na Novom Zelandu, izvešće tu multilingualnu (višejezičnu) pozorišnu predstavu na engelskom, srpskom i novozelandskom znakovnom jeziku (NZJ) prikazujući originalno delo koje, preplićući tri jezika i tri različite kulture, predstavlja priču o jednom prijateljstvu nastalom u jeku Prvog svetskog rata.
Projekat je urađen pod rukovodstvom pozorišne rediteljke dr Lore Hohi, docenta na pozorišnim studijama Univerziteta Vaikato i umetničkog direktora trupe “Equal Voices Arts”.
Ona je zajedno sa svojim internacionalnim timom Gluvih i čujućih umetnika sa Novog Zelanda, Srbije i Velike Britanije doputovala u Evropu na internacionalnu turneju.
U Keriedžvrks pozorištu u Lidsu održana je svetska premijera predstave čime je i zvanično započeta Evropska turneja.
Lora naglašava da se “predstava izvodi bez zvaničnog prevođenja tri jezika, čime se istražuje jednakost sva tri jezika na sceni”.
- Mi smo se bavili istraživanjem mogućnosti da napravimo predstavu pristupačnu različitim vrstama publike – kaže ona.
Novozelanđanin Šon Fahi je profesionalni Gluvi glumac u ovoj predstavi i njegov maternji jezik je NZJ.  
Sa radošću i velikim uzbuđenjem, ističe da je veoma ponosan što NZJ prvi put dovodi na evropske pozorišne scene.
Pored njega, u predstavi nastupa i glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Mihailo Lađevac koji igra na svom maternjem, srpskom jeziku. Rad na ovoj predstavi, uz korišćenje tri jezika tokom proba, smatra, kako je istakao, veoma važnim u svojoj  karijeri:   
- Veliki mi je izazov bio da istražujem pristupačnost naše predstave različitim vrstama publike kroz konstantnu upotrebu tri jezika tokom proba, jedan u komunikaciji sa Šonom, jedan u komunikaciji sa Bilom i Lorom, i jedan u komunikaciji sa samim sobom. To me je sve više uveravalo da pozorište zaista nema nikakvih granica. Ipak, najuzbudljiviji momenat u radu mi je bio čas kada sam shvatio da je sve što se dešava u predstavi u stvari moguće da se i desilo, s obzirom na to da su Šonov deda i moj pradeda bili učesnici u Prvom svetskom ratu. I sasvim moguće da su se sreli u Solunu 1917. godine – smatra Lađevac.
Predstava je nastala uz pomoć britanskog dramaturga ovenčanog Gildovom nagradom Bila Hopkinsona koji je u središte radnje postavio jedno prijateljstvo između srpskog vojnika, tek pristiglog iz ledenih planinskih borbi, i novozelandskog minera, koji je sakrivši da je gluv, uspeo da se pridruži svojim drugovima na putu za Galipoljsku bitku…
Autor muzike i  izvođač je Endi Dagan.
Šon i Mihailo su zajedno već bili partneri na sceni, u nagrađivanom komadu “At The End Of My Hands”, koji je bio na turneji po Novom Zelandu tokom 2016. godine.
Ta predstava je dobila prestižnu novozelandsku državnu nagradu “Arts Access Aotearoa Award”, a uručena je prošle godine u novozelandskom Parlamentu od strane ministarke kulture, umetnosti i nacionalne baštine, Megi Beri.
M.B.
 
O predstavi “Salonika – Solun”:
Tokom 1916. godine veliki broj multi-nacionalnih grupa ljudi naselilo je antički grad Solun (Salonika).
Izbeglice i vojnici stvorili su grad sav pod šatorima. Bolnički brodovi su pristizali u Solunsku luku, dok se zid od bodljikave žice dizao oko grada. U primirju između borbi koji se dogodio u period od Božića do Uskrsa 1917, dva vojnika započinju svoje nesvakidašnje prijateljstvo.
U tom multi-nacionalnom gradu susreću se srpski vojnik tek došao iz ledenih planinskih borbi i novozelandski  miner koji je sakrivši da je gluv, uspeo da se pridruži novozelandskim trupama i preživi krvavu Glipoljsku bitku.
Bez zajedničkog jezika, naša dva junaka razvijaju svoj specifični način komunikacije kroz svakodnevne radosti, patnje i pisma svojih dragih iz domovine.
Kroz pripovedanje, na engleskom i srpskom jeziku, kao i na Novozelandskom znakovnom jeziku, i scene specijalno stvarane kroz Visual Vernacular formu koja koristi kombinaciju prirodnih znakova, znakovni jezik, pantomimu i sve ostale elemente fizičkog teatra, ova predstava podjednako je prihvatljiva i za Gluvu i za čujuću publiku.