Vesti

Opera Vinćenca Belinija „Norma“, pod dirigentskom upravom maestra Dejana Savića, u postavci i scenografiji čuvenog italijanskog reditelja, umetnika svetske reputacije i karijere, Đankarla del Monaka, biće premijerno izvedena 10. juna (19,00) na Velikoj sceni.
Naslovni lik Norme, prvosveštenice hrama, pevaće sopran Sanja Kerkez, u alternaciji sa Svitlanom Dekar, k. g..
U ansamblu su i Janko Sinadinović/ Aleksandar Dojković (Polion), Nenad Jakovljević/ Dragoljub Bajić (Orovezo), Dragana del Monako/ Aleksandra Angelov (Adalđiza ), Ljubica Vraneš/ Nataša Rašić (Klotilda) i Marko Živković/ Slobodan Živković (Flavio).
U predstavi će učestvovati Orkestar i Hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kostime će kreirati Stela del Monako, k. g. i Katarina Grčić Nikolić.
U autorskoj ekipi su i Dijana Cvetković (asistent dirigenta), Ivana Dragutinović Maričić (pomoćnik reditelja), Aleksandar Nikolić/ Vladan Đurković (asistenti reditelja), Miraš Vuksanović (pomoćnik scenografa) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).
Prva repriza biće održana u subotu 17. juna.
„Normu“, praizvedenu 25. decembra 1831. godine u milanskoj Skali, Belini je komponovao posle velikih uspeha koje je imao sa operama „Gusar“, „Tuđinka“ i „Mesečarka“, o kojima je pisao svom prijatelju Franćesku Florimu.
Zanimljiva je, međutim, činjenica da su ove opere i posle uspešnog prikazivanja „Norme“, uvek imale više uspeha kod publike od ovog Belinijevog dela, iako ga je on smatrao najboljim i čak izjavljivao da jedino „Normu“ smatra delom kojim se može uvek ponositi.
Nema sumnje da se ukus publike od tada promenio i da je „Norma“ kasnije ocenjena onako kako zaslužuje, te joj je u istoriji dodeljeno ono mesto koje joj je Belini namenio.
Libreto za ovu operu napisao je Feliće Romani, prema istoimenom tragičnom delu Aleksandra Sumea.
„Norma” se sastoji iz dva čina, od koji svaki ima po dve scene. Opisuje događaje u Galiji, tačnije, u svetom gaju i hramu boga Irminsula, u prvom veku nove ere, kada je Galija bila pod okupacijom Rimljana.
U Narodnom pozorištu u Beogradu, premijerno je, prvi i jedini put do sada, izvedena 12. januara 1966. godine, pod dirigentskom upravom Oskara Danona, u režiji Mladena Sabljića i koreografiji Branka Markovića.
Uloge su ostvarili Milka Stojanović (Norma), Drago Starc (Polion), Đorđe Đurđević (Orovezo), Đurđevka Čakarević (Adalđiza), Ljubica Vrsajkov (Klotilda) i Živojin Milosavljević (Flavio).
Scenografiju je uradio Miomir Denić, a kostime Božana Jovanović.
M.B.

 

Intervju sa Sanjom Kerkez, objavljen u 107. broju POZORIŠNIH NOVINA, 27. maja

 

                             Norma je kruna karijere svakog soprana

 

Operski repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu uskoro će biti bogatiji za još jedan veliki naslov - čuvenu Belinijevu lirsku tragediju „Norma“, koja će pod dirigentskom upravom maestra Dejana Savića, u postavci čuvenog italijanskog reditelja Đankarla del Monaka, premijerno biti izvedena 10. juna na Velikoj sceni. Naslovnu ulogu Norme, prvosveštenice hrama, pevaće prvakinja Opere Sanja Kerkez, umetnica koja je tokom dosadašnje veoma uspešne i bogate karijere tumačila neke od najzahtevnijih rola sopranskog faha, poput Lučije od Lamermura, Đilde, Odabele, Adine, Mikaele, Ane Bolen, Violete Valeri, Aide…

Norma je, tvrde dobri muzički poznavaoci, uloga namenjena sopranu koji mora da poseduje izuzetnu fleksibilnost, dramsku snagu, raspon i veštinu u izvođenju belkanto bravura.  Je l’ potrebno još nešto da bi se otpevala besprekorno?

Iskustvo. Ovo nije uloga za mlade pevače, već za one koji poseduju ne samo vokalno iskustvo, nego i iskustvo na sceni, potom životno iskustvo… Tek kada vam se taj sublimat desi u određenom periodu životu, onda možete biti sigurni da ste spremni da uđete u jednu ovakvu ulogu kako bi je otpevali na uspešan, besprekoran, način. Naravno, u svemu tome, uloga Norme traži i manifestaciju glumačkog talenta.

Koliko je vremena potrebno za pripremanje jedne takve izuzetno teške i zahtevne role?

To je individualna stvar. Nekome treba više, nekome manje vremena. Što se mene tiče, volim da za svaku ulogu izdvojim najmanje šest meseci rada. Pritom, ne mislim tu samo na učenje notnog materijala i upevavanje, nego i na to da je neophodno da se kompletno savlada vokalno i dramaturško stanje uloge da bi se moglo ući u režijske probe i odgovoriti na zahteve reditelja. Ovoga puta nisam imala toliko vremena, jer sam tek krajem aprila doputovala iz Budimpešte gde sam pevala Abigailu u Verdijevom „Nabuku”. Istina, ponela sam note „Norme” sa sobom, ali nisam mogla da budem skoncentrisana na učenje, jer je veoma teško raditi dve uloge paralelno. No, čim sam se vratila u Beograd, počela sam da radim „Normu” punom parom i verujem da će to na kraju, sve zajedno, izgledati veoma, veoma dobro. Biće to velika predstava.

Na čemu zasnivate taj optimizam?

Na tome da osim fenomenalne Belinijeve muzike, imamo odličnu umetničku i saradničku ekipu. Takođe, veoma je značajno da u svojim redovima imamo svetski poznatog reditelja Đankarla del Monaka, koji je izuzetno maštovit i inovativan na sceni. Mislim da su to sasvim dovoljno razlozi zbog kojih mogu da verujem da uspeh neće izostati.

Norma, koju su pevale mnoge slavne svetske operske zvezde (Marija Kalas, Monserat Kabalje…) sigurno je jedan od najvećih izazova za svakog soprana. Da li je, u Vašem slučaju, ova uloga kruna dosadašnje karijere?

Naravno. Norma je kruna karijere svakog soprana. Ona je, zaista, to što kažete, najveći izazov. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali ta uloga ne može da se peva, ako iza sebe nemate, kao što sam maločas rekla, veliko vokalno, scensko i životno iskustvo. Kroz nju ću, naravno, moći još više da se razvijam kao umetnik. Takođe, svakim novim izvođenjem, sigurna sam da će još više napredovati, uostalom, kao i sve dosadašnje uloge koje sam radila. Nikada, ni na jednoj ulozi koju sam pevala tokom karijere, nisam prestala da radim i svaki put, kad ulazim u nove produkcije, shvatim da, koliko god da sam pevala neku od njih, uvek ima još prostora da se nauči nešto novo i da mogu još bolje neke stvari da uradim. Sigurna sam da će isti slučaj biti i sa Normom. Obično su premijere, što se tiče nekih ličnih zadovoljstava umetnika samim sobom, najslabije, jer je iza vas veliki broj proba, umor i prezasićenost materijalom. Zbog svega toga, svaka predstava počinje da živi pravi život tek posle premijere. 

U ovoj operi je i poznata arija „Kasta diva“, Normina nežna i zanosna molitva, najčuvenija muzička stranica iz Belinijevog opusa i jedna od najslavnijih u čitavoj istoriji operske muzike…

Ona je, zaista, veoma popularna u celom svetu. To je, zapravo, Normina jedina arija, sa divnom, nežnom, muzikom, a sve ostalo su ansambli, dueti… U ovoj operi, bar ja tako mislim, postoji još ogroman broj divnih trenutaka sa veoma jakim dramaturškim delovima, ali, eto, „Kasta diva“ se izdvojila kao veliki hit. I to je prati još od praizvođenja „Norme”. Isti je slučaj u „Travijati” sa arijom „Estrano” i „Vinskom pesmom” ili, pak u „Rigoletu” sa „La Dona e mobile”.

Slavna umetnica Đudita Pasta, koja je bila prvi tumač uloge Norme, kazala je Beliniju da „Kasta diva” uopšte nije kavatina, već „najstrašnija i najteža arija na koju sam naišla u svojoj karijeri”…

Da, slažem se sa Đuditom, zaista je vokalno veoma zahtevna. Prvi put sam je otpevala pre desetak godina, a posle sam je često izvodila na koncertima. Ta arija traži jednu filigransku tehniku, miran dah, ogromnu kontrolu piana…

Norma je stigla u trenutku vaše pune pevačke i umetničke zrelosti. Šta dalje, šta za soprana, posle jedne takve uloge, može biti izazov?

Svako od nas ima neke svoje snove. Kada sam ja u pitanju, Norma je jedan od njih. Trenutno je taj san u fazi realizacije, ali će uskoro biti ostvaren. Šta dalje? Ima još mnogo uloga koje bih volela da pevam i, naravno, želela bih da što više nastupam u inostranstvu. U tome mi mnogo pomaže moja menadžerka Sandra Milankov koja ima svoju agenturu u Vupertalu. Veoma sam joj zahvalna za sve što radi za mene.

Pomenuli ste, na početku razgovora, da ste nedavno tumačili Abigailu u Verdijevom „Nabuku”?

Da, i taj angažman sam dobila preko Sandre. Predstava je dobila odlične ocene i to je bilo još jedno predivno iskustvo za mene. U pitanju je jedna ozbiljna kuća, reprezentativni Državni teatar, sa salom od 2000 mesta, gde gostuju velika svetska imena poput Plasida Dominga, Ildebranda D'Arkanđela…  Imaju veoma kvalitetan ansambl, veliku produkciju i često izvode po dve predstave dnevno.

Od 2015. godine, često gostujete na sceni zagrebačkog HNK-a. U ovoj sezoni, više puta ste pevali ulogu Violete Valeri, u Verdijevoj „Travijati”. Kakve utiske nosite sa tih nastupa?

Veoma pozitivne. Imam odličnu saradnju sa kolegama, publika me svaki put sjajno prihvati, a u međuvremenu, naučila sam i mnoge stvari zahvaljujući maestru Nikši Barezi. On je vrhunski umetnik, veliki znalac, šetajuća enciklopedija, iz koje možete veoma mnogo da saznate i naučite, i najveći dirigent sa kojim sam radila. To što vam kaže na prvoj probi, budite sigurni da će to tako da ostane do samog kraja, do premijere, jer je on uvek ne spreman, nego prespreman za sve što radi.

Šta ste novo naučili od gospodina Bareze?

Shvatila sam, na primer, koliko „Travijatu” i ne znam baš najbolje, iako je pevam već 15. godina. Zahvaljujući njemu, sada sve partiture učim na jedan drugi način, asketski, potpuno drugačiji u odnosu na ranije. On smatra da je glas naš lični pečat i da niko od nas ne može da menja parituru jednog Verdija, Pučinija ili bilo koga. Doslednost u notnom materijalu mora da bude besprekorna. Naučila sam i kako još više poštovati kompozitora, umetnost kojom se bavim i kako da, kroz notnu diciplinu, ali na iskren način, pružim publici svoju dušu i srce.

Uskoro, krajem juna, trebalo bi da bude potpisan Protokol o saradnji između Narodnog pozorišta i HNK-a. Koliko je, prema Vašem mišljenju, ne samo na kulturnom polju, nego i šire, značajno ponovno uspostavljanje veza između te dve kuće?

Veoma sam srećna zbog toga. To je značajna stvar, jer misija kulture i jeste da spaja ljude, a ne da ih razdvaja. I mi, kao i HNK, imamo zaista mnogo dobrih i kvalitetnih pojedinaca, tako da se nadam da će osim razmene umetnika i predstava, koje u svakom slučaju donose kvalitet, biti prostora i za neke koprodukcije.Danas postoji mnogo odličnih pevača, ali je posao veoma teško naći, jer je tržište smanjeno.  Iskreno se nadam da će se ovim protokolom to tržište bar malo proširiti.

Mikojan Bezbradica 

                                       IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 7. JUNA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA

Belinijeva opera "Norma" u režiji jednog od najznačajnijih operskih reditelja Đankarla del Monaka i pod dirigentskom upravom Dejana Savića biće premijerno izvedena u subotu, 10. juna, na Velikoj sceni.
Savić je na konferenciji za novinare, ukazavši na izuzetnu karijeru Del Monaka, rekao da će upravo njegova režija napraviti razliku između "Norme" i svih prethodnih operskih produkcija nacionalnog teatra i naglasio da dolazak tako značajnog reditelja predstavlja priznanje za Narodno pozorište koje je uspelo da izađe u susret njegovim zahtevima.
Del Monako je rekao da je bilo važno izbeći da "Norma" asocira na vreme rimskih galija, Asteriksa i Obeliksa i da je zapravo to grčka tragedija, jer Norma podseća na Medeju - obe ostavljene od muškaraca koje vole i željne osvete.
On je precizirao i da je želeo da priča bude istorijski neutralna, pa i kostimi koje je osmislila njegova ćerka Stela del Monako, inače modni dizajner i fotograf, ne upućuju ni na jedan istorijski period, dodavši da u "Normi" Stela debituje kao kostimograf.
Del Monako, koji je radio u teatrima širom sveta, osvrnuo se na skromne uslove na koje je naišao u Narodnom pozorištu, naglasivši da je u startu odlučio da od problema napravi prednost, te je "Norma" bliža dramskoj produkciji nego operi.
On je rekao da sebe smatra specijalistom za balkanska pozorišta, s ozbirom da je radio u Atini, Solunu, Splitu, Zagrebu, Skoplju, a ima želju da režira u Sarajevu.
Pošto je počeo svoju karijeru u malim nemačkim teatrima, nisu mu strani ni takvi uslovi, mada je za poslednju produkciju u Metropoliten operi na raspolaganju imao budžet od tri miliona evra (radi poređenja Narodno pozorište u Beogradu godišnje za sve svoje produkcije ima 750.000 evra).
"Svetlo, senke i dobri glumci mogu da ispričaju dobru priču, a u pozorištu nije važno sve razumeti. Važno je osetiti. Mnogo puta sam u pozorištu osetio nešto što nisam razumeo i u tome je ključ", naglasio je Del Monako, dodavši da bi voleo da "Normu" vide i pozorišni ljudi, jer to nije tipična opera.
On je kazao i da je želeo da spoji strogost nemačkih teatara sa estetikom italijanskog pozorišta, naglasivši da je opera stara reč iz 18. i 19. veka, dok danas imamo muzičko pozorište.
Tenor Janko Sinadinović u svojstvu vršioca dužnosti direktora Opere NP rekao je da "Norma" predstavlja prekretnicu u nacionalnom teatru i kvalitativan iskorak.
O svojoj ulozi rimskog konzula Poliona, Sinadinović je kazao da je svake večeri nakon proba imao veliki zadatak da "strese sa sebe veliko ime Maria del Monaka", oca Đankrala del Monaka, koji je Poliona pevao u Narodnom pozorištu 1970. i 1971.
Naslovu ulogu tumačiće u alternaciji Sanja Kerkez i Svitlana Dekar, obe saglasne da je u pitanju vrlo zahtevna rola.
Kerkez je primetila veliki pomak u čitanju libreta u odnosu na ono što je navikla srpska publika, dok je Dekar konstatovala modernu režiju Del Monaka kao spoj fantazmagorije i klasike.
Dragana del Monako prvi put tumači sveštenicu Adalđizu, koja, kako kaže, odskače od svega što inače peva u nacionalnom teatru.
"Stavljena sam u otvorenu vokalnu poziciju i primorana da se posvetim više vokalnom izvođenju, a manje glumim. Sve je introvertno, decentno", objasnila je ona.
Reditelj Del Monako je izrazio nadu da će se visok kvalitet predstave očuvati pošto je "uvek teško nešto napraviti, a lako urušiti" i kao primer za to naveo bivšu Jugoslaviju.
U nekom od narednih izvođenja dirigovaće Leri Njulend, a uloge u alternaciji pevaju Sinadinović i Aleksandar Dojković, Nenad Jakovljević i Dragoljub Bajić, Del Monako i Aleksandra Angelov, Ljubica Vraneš i Nataša Rassić, Marko Živković i Slobodan Živković.