Vesti

Opera u četiri čina „Moć sudbine“, slavnog italijanskog kompozitora Đuzepa Verdija, biće premijerno izvedena 25. februara na Velikoj sceni, pod dirigentskom upravom Dejana Savića i u režiji gosta iz Italije Alberta Paloše.
U podeli su Aleksandar Manevski/ Mihailo Šljivić/ Strahinja Đokić (Markiz), Jasmina Trumbetaš Petrović/ Ana Rupčić (Leonora), Miodrag D. Jovanović/ Dragutin Matić (Don Karlos), Dejan Maksimović/ Dušan Plazinić (Don Alvaro), Jadranka Jovanović/ Aleksandra Angelov/ Ljubica Vraneš (Preciozila), Nebojša Babić / Aleksa Vasić (Fra Melitone), Ivan Tomašev/ Nenad Jakovljević/ Dragoljub Bajić (Gvardijan), Tatjana Mitić/ Jovana Belić/ Nevena Matić (Sobarica), Sveto Kastratović/ Mihailo Šljivić/ Strahinja Đokić  (Alkade), Darko Đorđević/ Slobodan Živković/ Stevan Karanac (Trabuko) i Predrag Gligorić/ Miodrag Markovski (Hirurg).
U predstavi učestvuju Orkestar, Hor i Balet Narodnog pozorišta u Beogradu
Scenograf je Miraš Vuksanović, kostimograf Katarina Grčić Nikolić,koreograf Dejan Kolarov, a majstor svetla Tereza Gargano.
U autorskoj ekipi su i Tereza Gargano i Ivana Dragutinović Maričić (pomoćnici reditelja), Mateo Anselmi i Ana Grigorović (asistenti reditelja), Dijana Cvetković i Patrik Berns (asistenti dirigenta) i Jasna Saramandić (asistent scenografa).
Koncertmajstor Edit Makedonska / Vesna Jansens.
Inspicijenti: Branislava Pljaskić/ Ana Milićević
Sufleri: Kristina Jocić/ Silvija Pec
Libreto za operu „Moć sudbine“, koja je praizvedena u Petrogradu, 10. novembra 1862. godine, napisao je Frančesko Marija Pjave.
M.B.

INTERVJU SA MIODRAGOM D. JOVANOVIĆEM, OBJAVLjEN U 102. BROJU "POZORIŠNIH NOVINA", 29. DECEMBRA

                 Ko zna da peva Verdija, vlada repertoarom

Verdijeva opera „Moć sudbine”, ponovo će, posle nekoliko godina pauze, biti uvrštena na redovan repertoar Velike scene. Premijera je planirana za 25. februar, a glavnu baritonsku ulogu (Don Karlo) u tom remek-delu operske umetnosti iz 1862. godine pevaće prvak Opere Miodrag D. Jovanović.
Tokom dosadašnje karijere, već ste se sretali sa ovom veoma zahtevnom i složenom ulogom. U čemu se sastoji kompleksnost u tumačenju likova iz Verdijevih opera?
Đuzepe Verdi je definitivno uobličio, odnosno definisao baritonski glas, kao poseban glasovni rod (između basa i tenora). Doniceti već daje posebne kategoriju i zadatke baritonima, ali tek zahvaljujući Verdijevim operama, kako se to popularno kaže, baritoni su „dobili posao”! Pred Verdijevog baritona se u vokalnom smislu postavljaju najteži mogući zadaci. Ko može, ume i zna da peva Verdija, obično može da vlada i svakim drugim repertoarom, počev od najranije, renesansne muzike, pa sve do kompozitora XX i HXI veka. Inače, Don Karlo je uloga u kojoj mi je naročito intrigantan taj dijapazon najrazličitijih situacija i raspoloženja, kao i vremenski raspon. Kako je to svojevremeno, veoma duhovito primetio moj kolega Branislav Kosanić, dok me je „držao” na samom početku opere, kada se Don Karlo predstavlja da je student na Salamanki...: „Nikada nisam držao u rukama „starijeg” studenta” (tada sam već imao punih 48 godina!). Don Karlo svakako pripada Verdijevim najzahtevnijim, dramski obojenim ulogama.
Verdi je, između ostalog, poznat i po tome što njegova muzika otelotvoruje i sažima duh belkanto pevanja, ali istovremeno i predstavlja italijanski sentiment u svoj njegovoj širini i dubini...
Pa da nije bilo Verdija, ne bi ni opera i operska umetnost bili ono što su danas. Verdi je drugo ime za operu kao takvu! Njegova muzika je s jedne strane vrhunac takozvanog belkanta, a ujedno i početak nečega što će se kasnije nazvati verizmom u operi! Verdi je Italijan par exellance, u svakom smislu te reči! Njegova muzika je ponajbolje što je italijanski muzički genije ikada stvorio! On je bio još za života veoma voljen i poštovan od strane svojih sunarodnika, da ne kažem obožavan. Njegova muzika je obeležila italijanski XIX vek ništa manje nego što je Vagnerova obeležila isti period u nemačkoj muzici! Nije čudo da su bili vršnjaci.
Veliki operski umetnici, poput Vas, najčešće su veoma skromni, jednostavni i „čvrsto stoje na zemlji“. Upravo oni nikada ne zaborave da istaknu da su zahvalni svojim uzorima i svim značajnim mogućnostima koje im omogućavaju profesionalni razvoj. Može li bez zahvalnosti i razumne skromnosti biti ispunjena dubina značenja posla kojim se bavite?
Hvala vam na komplimentu, ali, bez lažne skromnosti, ja sebe jednostavno ne doživljavam kao velikog operskog umetnika (sem ako se ne radi o telesnom gabaritu, mada i tu ima „mnogo većih”!?). Pre svega, zahvalan sam Gospodu što mi je podario divne roditelje (na žalost, već su pokojni…), koji me ni na koji način nisu sputavali i koji su bez velike drame i prekora, istrpeli sva moja životna lutanja i zablude. Zahvalan sam i svim mojim učiteljima i profesorima, koji su nesebično sa mnom podelili svoja znanja i poglede, ne samo na muziku, već i na život uopšte, bez obzira da li su se ta njihova učenja pokazala kao tačna. Zahvalan sam takođe svima koji su mi dali (i daju) posao i omogućili mi da radim ono što volim i od toga živim. Zahvalan sam svim mojim prijateljima, kao i publici koja me voli i ceni, jer da nije njih, ne bi bilo ni mene. I na kraju, duboko sam zahvalan mojoj supruzi Aleksandri, na njenoj ljubavi i bezgraničnom strpljenju, jer sam svestan da sa mnom i svim mojim kapricima i defektima, nije lako živeti… Čini mi se da su neke uloge kao Rigoleto, Nabuko i Magbet u istoimenim operama, Markiz Poza u „Don Karlu”, Don Karlo u „Moći sudbine”, Jago u „Otelu”, Skarpija u „Toski”, Johanan u „Salomi”, Holandez u „Letećem Holanđaninu”, kao i četiri đavola u „Hofmanovim pričama”, na neki način kreirale prepoznatljivost mom glasu i interpretaciji.
Priroda posla kojim se bavite je takva da ste, čini se, „osuđeni” na večito učenje, korigovanje i usavršavanje?
U poslu operskog umetnika nema stagnacije. Vremenom ste ili bolji, ili gori. Naravno, krize se događaju, ali je bitno da postoji stalna težnja ka usavršavanju i napredovanju, jer u protivnom završavate karijeru. U tom procesu, uzori su neophodni, jer na taj način učite i usavršavate se. Nije rečeno da su uzori sve vreme isti. Kako se vi menjate i napredujete, tako se menjaju i vaši uzori, kako profesionalni tako i u svakom drugom smislu.
Kada smo već kod uzora, kome ste se divili i govorili „moj naklon do poda“?
Pa, „klanjam se do poda” svakom ko je u bilo čemu bolji od mene, a bojim se da je takvih mnogo… Šalu na stranu, „klanjam se do poda” svakom onom ko je uspeo da kroz život prođe uzdignute glave i neukaljana obraza. Svakom onom ko bez zazora može da izađe pred ljude, kao i pred Gospoda, kad za to dođe vreme.
Pre 23. godine, bili ste jedan od pobednika na Međunarodnom konkursu „Puccini e il suo tempo”, koji je održan u Milanu, u čast tog slavnog italijanskog i svetskog stvaraoca klasične opere. Šta je to „nešto posebno“ što ga, prema vašem mišljenju, izdvaja od ostalih kompozitora?
Mnogi kažu da je Pučini poslednji veliki italijanski operski kompozitor. Mnogi čak smatraju da je sa Pučinijem umrlo i samo opersko stvaralaštvo. Možda je ova teza preoštra, ali sama po sebi govori o njegovoj veličini. Ipak, čini mi se da je famozno jedinstvo reči i muzike doživelo kulminaciju, baš u Pučinijevom delu.
Kao solista, gostujete u Evropi, SAD i Aziji. Gde je danas srpska opera u poređenju sa svetskom scenom?
Pa kako da vam kažem i „daleko”, i „blizu”… Ono u čemu smo, da kažem, „daleko”, su pre svega materijalni uslovi i organizacija posla (tu podrazumevam i izbor naslova, produkciju i podele). Koliko znam, Zakon o pozorištu ne postoji, kao i Zakon o nacionalnoj Operi, što Opera Narodnog pozorišta u Beogradu po svojim karakteristikama i prerogativima svakako jeste. Zbog gore navedenih uslova, često improvizujemo… Ne kažem da improvizacija ne može da uspe, ali nikako nije dobra kao princip rada i (dugoročnog) planiranja u nacionalnom pozorištu. S druge strane, „blizu” smo, jer naš narod nedri ogromnu količinu mladih i darovitih ljudi, kako pevača i muzičara, tako i reditelja, scenografa i kostimografa. Treba im samo dati šansu, odnosno upregnuti ih, zaposliti ih!
Veoma je teško opstati po organizacionom obrascu već minulih vremena i odgovoriti zahtevima savremenog društva?
Bojim se, ukoliko se ne iznađu neka nova i kreativna rešenja, da rizikujemo da ostanemo bez potencijalne (buduće!) publike. Jer, savremeni čovek je poprilično „razmažen” u svojim zahtevima i očekivanjima neverovatno velikom ponudom na tržištu kulturnih dobara. Reč tržište baš i ne volim kad je umetnost u pitanju, jer jednostavno ne može se sve i svako podvesti pod kriterijum tržišta.
Dakle, činjenica je da živimo u vremenu koje, baš, i nije naklonjeno kulturi i njenim vrednostima. Uprkos svemu, mogu li ljudi danas da nađu smisao i utehu u pozorištu?
Uveravam vas da velika većina naše publike, koja redovno posećuje predstave Opere Narodnog pozorišta nalazi i „smisao i utehu” u operskom pozorištu! S druge strane, „vremena” nikada nisu bila naklonjena kulturi i njenim vrednostima… U protivnom, ne bi Verdi, svojevremeno, osetio potrebu da o sopstvenom trošku podigne „Starački dom za siromašne muzičare” u Milanu, koji i dan danas postoji i radi!
U vašoj biografiji, osim sadašnjeg posla - operski pevač, piše i da ste bili direktor Opere Narodnog pozorišta, potom violinista... Hoćete li još nešto „dopisati“? Dirigovanje, možda?
Prvo sam bio violinista, pa pevač, pa malo direktor… Za nešto četvrto je već kasno, ali ispričaću vam jednu istinitu anegdotu. Svojevremeno me je pokojni maestro Šurev ubeđivao da studiram dirigovanje rečima: „Ajde dete, da učiš da dirigiraš… Ti si bre muzikant i pevač…”. Ja sam se „branio” kako slabo, skoro nikako ne sviram klavir, a on me je uveravao da ima mnogo dirigenata koji uopšte ne sviraju klavir, a pri tom više nego solidno diriguju. Nije uspeo da me ubedi.
Mikojan Bezbradica