Vesti

Predstava "Marija Stjuart", po tekstu Fridriha Šilera, u režiji Miloša Lolića, biće premijerno izvedena u sredu 2. decembra (19,30) na Velikoj sceni.
Naslovnu ulogu u ovom klasičnom delu nemačkog romantizma – škotsku kraljicu Mariju Stjuart tumačiće Sena Đorović, dok je lik njene rođake - engleske kraljice Elizabete poveren Nadi Šargin.
U podeli su i Gojko Baletić (Ejmijes Polit, vitez, Marijin čuvar), Miloš Đurović k.g. (Mortimer, Politov nećak), Branko Vidaković (Vilijem Sesil, lord Berli, vrhovni rizničar), Ivan Bosiljčić (Robert Dadli, grof od Lestera), Nebojša Kundačina (Džordž Tolbot, grof od Šruzberija) i Zoran Ćosić (Vilijem Devison, državni sekretar).
Dramaturg je Slobodan Obradović, scenografiju će uraditi Jasmina Holbus, kostime Marija Marković, muziku Nevena Glušica, dok će za scenski govor biti zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
U saradničkoj ekipi su Vuk Miletić (izvršni producent), Nemanja Konstantinović (organizator), Miloš Obrenović (inspicijent), Danica Stevanović (sufler) i student FDU na praksi Jug Đorđević (asistent reditelja).
Tekst je preveo Branimir Živojinović.
“Marija Stjuart”, koju je Šiler napisao 1800. godine, do sada je u Narodnom pozorištu u Beogradu premijerno izvedena tri puta
Prvu postavku, 11. maja 1869. godine, uradio je Laza Popović, potom je komad režirao Miloš Cvetić (19. novembar 1882.) i naposletku Čiča Ilija Stanojević (1. jun 1906.).
M.B.

Tekst o početku proba Šilerove "Marije Stjuart", objavljen 2. novembra u 91. broju "Pozorišnih novina"

                                                                                     O moći i nemoći

Klasično delo nemačkog romantizma – „Marija Stjuart”, uskoro će postati sastavni deo dramskog repertoara Velike scene. Režija je poverena mladom i talentovanom Milošu Lolića, a na premijernom izvođenju planiranom za 2. decembar, gledaćemo Senu Đorović (Marija Stjuart) Nadu Šargin (Elizabeta), Gojka Baletića (Ejmijes Polit), Miloša Đurovića (Mortimer), Branka Vidakovića (Vilijem Sesil), Ivana Bosiljčića (Robert Dadli), Nebojšu Kundačinu (Džordž Tolbot) i Zorana Ćosića (Vilijem Devison).
Govoreći o aktuelnosti ovoga komada, napisanog 1800. godine, Lolić u izjavi za „Pozorišne novine” kaže da „Šilerova 'Marija Stjuart' zaslužuje da bude na repertoarima svuda i u svakom vremenu”.
„To je drska fantazija bazirana na istorijskim činjenicama, poetizovana poluistinita kobna priča o moći to jest nemoći, o manipulaciji i koristi, o 'nadziranju i kažnjavanju', a kada se zagledamo dublje u čoveka: priča o strahu, grču, bezizlazu, samoći. Tu se ljudsko rastače u političkom, pa otud toliko trilerskih obrta ; sam naslov najavljuje i melodramsko, ali s obzirom na to da se bavimo tragedijom, nije reč samo o aktuelnim značenjima, već, možda, pre o iskonskim sferama i prizivanju mitološkog. Iako se ovde vispreno progovara o vlasti, nisam sklon tome da klasičnu dramsku književnost dodatno aktuelizujem, ili da bavljenje dramskim nasleđem računam u dnevnopolitički angažman. Zapravo, verujem da scensko stvaralaštvo nosi prevratničku snagu koja nadilazi pitanje novinske aktuelnosti. Scena je prostor političkog sama po sebi, a dramsko pozorište je mesto okupljanja i govorništva, mesto reuspostavljanja odnosa i redefinisanja komunikacije. Preostaje nam pitanje: čime scensko uopšte može da se bavi, osim ljudima i politikom”?, rekao je Lolić.
Šiler je u ovom komadu prikazao sukob Elizabete od Engleske i škotske kraljice Marije Stjuart nastao zbog diskriminacije dve vere – katoličanstva i protestantizma, kao i poslednje dane nesrećne kraljice, nakon smrtne presude.
„Iako je ovo vrlo politički obojena priča, meni je u njoj, zapravo, inspirativnije sve ono što nije političko. Konkretno, mislim na individualne, izolovane i veoma komplikovane ljudske drame, kao i na susrete koji se istorijski nikada nisu dogodili. Na dva jaka i potpuno različita ženska principa koja ne mogu da budu u isto vreme, na istom mestu. Želim da pokušam da razumem ,sve te istorijske harizmatične ličnosti kao ljude od krvi i mesa, sa svim svojim manama i vrlinama”, objašnjava Sena Đorović kojoj je poveren lik naslovne junakinje Marije Stjuart koju je njena rođaka – engleska kraljica Elizabeta, osudila na smrt,
„Na opštem planu, Marija se hrabro bori do kraja za jednu prošlu stvar. Zemlja je, po njenom mišljenju, vezana za vladara, a ne vladar za zemlju. U Elizabetinom slučaju, situacija je sasvim obrnuta i zato ona pobeđuje u istoriji. Marija vlastitoj zemlji ostavlja samo legendu svog života i nastavlja da živi u pesmi i legendi. Na ličnom planu imamo sasvim drugačiju situaciju. Stjuartova živi svoju ženstvenost do kraja i ostavlja naslednika koji će konačno spojiti Škotsku i Englesku pod jednu krunu, nasleđenu od same Elizabete koja, pak, s druge strane, u potpunosti kastrira svoju ženstvenost zarad krune i ne ostavlja naslednike za sobom”, kaže naša sagovornica.
Elizabeta je osoba koja ne samo da ne podnosi rivalstvo, nego ni bilo kakvu pomisao da je neko može ugroziti, Zbog toga je gruba, ohola i surova. Sa tom konstatacijom slaže se i Nada Šargin.
„Ona je, kao lik, veoma kompleksna i, naravno, inspirativna za istraživanje. Nadam se da će takva biti i za igru, kada završimo probe i stignemo do premijere. U svakom slučaju, mene veoma zanima Elizabetina duboka bol i usamljenost”, otkriva nam Šarginova i dodaje da joj se komad posebno dopada zato što je Šiler u njemu otvorio mnoge teme pišući „o svemu i svačemu” – o ambiciji i želji za vlašću i pozicijom moći, o smrtonosnoj ženskoj sujeti, o tragičnim detinjstvima i životima, o strahu, usudu, nužnosti, snazi, slabosti...
Zoran Ćosić, koji će igrati lik državnog sekretara Vilijema Devisona, ocenjuje da Šiler na maestralan način razotkriva mehanizme političkih igara u neprekidnoj borbi za osvajanje i očuvanje vlasti, kako pojedinca tako i interesnih grupa.
„Naravno da je ovaj tekst u direktnoj vezi sa vremenom u kome živimo, jer pomenuti mehanizam, koji nam sada već drsko i neprikriveno ideološkim obrascima kroji živote na globalnom civilizacijskom nivou, ima svoj početak upravo u vremenu o kome govori Šilerov tekst i naša predstava, a to je doba vladavine kraljice Elizabete. Politički padovi svih junaka ovog komada, njihov gubitak društvenih pozicija, a najčešće i sopstvenih glava, pokazuju grubo naličje političkog mehanizma u kome ne postoje heroji, već samo sluge sa neizvesnim rokom upotrebe”, smatra Ćosić.
Mikojan Bezbradica

                     IZVEŠTAJ SA KONFERENCIJE ZA NOVINARE ODRŽANE 30. NOVEMBRA U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA
Predstava "Marija Stjuart", po tekstu Fridriha Šilera, u režiji Miloša Lolića, biće premijerno izvedena u sredu 2. decembra (19,30) na Velikoj sceni.
U podeli su Sena Đorović (Marija Stjuart), Nada Šargin (Elizabeta), Gojko Baletić (Ejmijes Polit, vitez, Marijin čuvar), Miloš Đurović k.g. (Mortimer, Politov nećak), Branko Vidaković (Vilijem Sesil, lord Berli, vrhovni rizničar), Ivan Bosiljčić (Robert Dadli, grof od Lestera), Nebojša Kundačina (Džordž Tolbot, grof od Šruzberija) i Zoran Ćosić (Vilijem Devison, državni sekretar).
Na konferenciji za novinare, održanoj 30. novembra u Muzeju Narodnog pozorišta, v.d. upravnika Dejan Savić izrazio je uverenje da će ovaj naslov, u narednom periodu, u svakom slučaju biti okosnica dramskog repertoara.
On je istakao da će predstava biti veoma primaljiva za publiku, kako zbog sjajnog i kvalitetnog Šilerovog teksta, tako i zbog odlične umetničke i saradničke ekipe.
V.d. direktora Drame Željko Hubač ocenio je da će to Šilerovo genijalno delo biti „kruna ovogodišnjeg repertoara“.
- Duboko sam uveren, a o tome su pisali i mediji, da je ovo pravo lice Narodnog pozorišta i da će jedan od vrhunaca toga biti premijera ove predstave 2. decembra – rekao je Hubač i podsetio da je ovaj komad obeležio pozorišni repertoar u Beogradu pre dvadesetak godina, kada ga je u Ateljeu 212 postavio Ljubomir Muci Draškić.
Mladi i talentovani reditelj Lolić, koji prvi put radi u Narodnom pozorištu, objasnio je da je ovo priča o vlasti koja se, u svojoj osnovi, bavi piramidalnom strukturom kojoj i mi pripadamo danas.
- Ona postoji vekovima i nije se puno izmenila. Jeste se menjala, ali nije značajno. Čitava istorija dramske književnosti se, u stvari, bavi na ovaj ili onaj način, vlašću ili politikom, od grčke tragedije do danas. Da je ovo samo priča o vlasti, ona bi se, verovatno, samo zvala “Elizabeta”, a s obzirom na to da se zove “Marija Stjuart”, onda tu ima još nečega. Ona je žena koja je postojala u istoriji i sam tim, u tu priču o vlasti, unosi nešto više. Zbog svega toga, mi to možemo da simplifikujemo i da kažemo da je to nekakav dvorski triler sa duboko utkanom melodramom. Ipak, ovu kompleksnu i obimnu Šilerovu priču nije moguće svesti na samo dva žanra ili na jednu temu. Mi se ovde bavimo i individualnim ljudskim sudbinama, što znači da ovo nije samo priča o vlasti, nego i o manipulaciji, gresima… kao i o muško-ženskim odnosima – rekao je Lolić.
Sena Đorović je istakla da je njena, kao i ostale uloge u komadu, nešto što svaki glumac tokom svoje karijere poželi da igra.
- Meni je ovde bilo najzanimljive kako i na koji način mogu da se identifikujem sa Marijom i kako da joj “priđem”. To svakako nije bila njena titula, odnosno kruna, jer je to nešto što je meni vrlo apstraktno. Ono što je meni sasvim sigurno bilo blisko, jeste ta žena u Mariji po kojoj sam mogla da “čeprkam”. Mislim da se ni u jednom procesu stvaranja uloge nisam toliko razboljevala, kao u ovome. Što reče jedna moja koleginica: Kad se toliko srećeš sa nekim demonima, to krene da izlazi napolje, na površinu”. Mene su, ovoga puta, ti demoni prilično spopali. Iz tog ženskog ugla, to je ono što je meni bilo najzanimljivije u odnosu sa svim likovima u ovom komadu, posebno u odnosu na Elizabetu, koja je moja suparnica. To je nešto što je nama, u ženskom svetu, dosta blisko. To nema veze ni sa kraljicama, ni sa glumicama, nego sa ženama. Politika mi ovde nije bila prioritet, iako ne mogu da kažem da sam je zanemarila. Bila je sekundarna u odnosu na tu žensku liniju, koju sam želela da vučem. Kod Marije mi je bila najinteresantnija ta njena borba za slobodu. Takođe, ono što mi je fascinantno kod te ženje, je i njena liberalnost – kazala je Đorovićeva.
Nada Šargin je podsetila da su kraljevi nekada imali ogromnu moć i da su vodili računa o narodu, a to je, kako je istakla, naročito radila Elizabeta.
- U tom smislu, ako govorimo o nekoj aktuelizaciji, to više ne postoji, jer danas se kraljevi slikaju za žutu štampu i nemaju nikakvu moć. Seni i meni je mnogo bliskija bila tema ženskog sveta sujete koja je vrlo često, i u literaturi i na filmu, smrtonosna, a tako je, skoro često, i u životu. Ovo i jeste priča o dve žene, bez obzira na to da li je reč o nekim prvakinjama pozorišta ili dvema čistačicama. Dakle, ovde nije reč samo o moći, nego i o lepoti, privlačnosti, poželjnosti ka muškom svetu. To svaka žena, ako neće da prizna, onda sigurno oseća. To je ono što je Senu i mene mnogo uzbuđivalo tokom procesa rada. Ta tema nam je bila mnogo bitnija da se njom bavimo, jer će se u tome, sasvim sigurno, mnoge žene u publici prepoznati. Takođe, ovde je vrlo važna i tema muškog i ženskog sveta koja me je opsedala sve vreme tokom proba – rekla je Šarginova.
Bosiljčić je ukazao da je ova predstava “naš dobrovoljni i čvrsti zalog u borbi protiv površnog i voajerskog života koji većinski, svi danas, živimo.
- To je jedna od onih predstava koja ne sme da se propusti zato što sa njom vrlo jasno dajemo formulu kako se treba baviti literaturom, stihom, ljudima, odnosno kako treba živeti život. Jer, ako se životom ne bavimo onako kako smo se mi bavili ovim komadom, postajemo samo žrtve današnjice – ocenio je Bosiljčić.
Dramaturg je Slobodan Obradović, scenografiju je uradila Jasmina Holbus, kostime Marija Marković, muziku Nevena Glušica, dok je za scenski govor bila zadužena Ljiljana Mrkić Popović.
U saradničkoj ekipi su Vuk Miletić (izvršni producent), Nemanja Konstantinović (organizator), Miloš Obrenović (inspicijent), Danica Stevanović (sufler) i student FDU na praksi Jug Đorđević (asistent reditelja).
Tekst je preveo Branimir Živojinović.