Vesti

Predstava “Rodoljupci”, po tekstu Jovana Sterije Popovića, u režiji i scenografiji Andraša Urbana, uvrštena je u zvanične selekcije još dva prestižna festivala - Sterijinog pozorja i Bitefa.
Na najznačajnijoj pozorišnoj manifestaciji u regionu, ovo „veselo pozorje u pet dejstvija“, biće izvedeno u takmičarskoj Selekciji nacionalne drame i pozorišta, saopštila je Marina Milivojević Mađarev, selektorka Sterijinog pozorja koje će biti održano pod sloganom "„Gde su granice?“.
- Ima više razloga zbog kojih je ova postavka Rodoljubaca značajna. Za početak, to je činjenica da Narodno pozorište prvi put nakon Drugog svetskog rata igra najznačajniji komad Jovana Sterije Popovića. Drugi je taj što je za ovu, izuzetno važnu postavku za Narodno pozorište, odabran reditelj Andraš Urban koji je uneo nov pristup u rad ansambla. Glumci su prepoznali kvalitet reditelja i zdušno ga podržali. Vera glumaca u projekat pretvorila se u ogromnu, pozitivnu energiju koja se prelila u publiku, a to je treći razlog zbog koga jedna predstava jeste značajna. A šta smo mi to gledali u ovoj predstavi? Gledali smo teško, direktno i pozorišno snažno ispitivanje granica između rodoljubaca i patriota – tema sa kojom se naše društvo neprekidno bavi već više od trideset godina. Reditelj Andraš Urban epizacijom kompozicije i uvođenjem songova ideološki zaoštrava predstavu ukazujući na mehanizme (zlo)upotrebe nacionalnih osećanja u cilju ličnog bogaćenja pojedinaca, a koji su ostali isti od Sterijinog doba do danas. Kraj predstave – scena kada rodoljupci odeveni u srbijanske narodne nošnje, ogrnuti bundama i govoreći iskvarenim beogradskim slengom izgovaraju poslednje rečenice iz drame, trajno će biti upisana u svest naše publike. To jesu naši, savremeni rodoljupci i to je četvrti razlog zašto je ova predstava značajna. Zato ne čudi da je o njoj postignut konsenzus pozorišne kritike i publike. Sve ovo zajedno preporučuje Rodoljupce za otvaranje ovogodišnjeg Sterijinog pozorja - obrazložila je selektora na konferenciji za novinare, održanoj 22. marta u Novom Sadu.
Takođe, najavila je da će u toj selekciji biti izvedene i predstave "Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici" (tekst Biljana Srbljanović, režija Dino Mustafić, Art Hub – Udruženje za istraživanje i podsticanje izvedbenih umjetnosti Sarajevo BiH, partneri: Scena MESS, Testament Films Beograd, Inicijativa mladih za ljudska prava u BiH, Sarajevski ratni teatar – SARTR, Jugoslovensko dramsko pozorište, Centar za kulturu Sarajevo, Kosovska fondacija za otvoreno društvo), "Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali" (pisac Tanja Šljivar, režija Mirjana Karanović, Bosansko narodno pozorište Zenica, partner: Kamerni teatar 55 Sarajevo (BiH), "Hromi ideali" (pisac Milutin Uskoković, prema dramatizaciji Olge Dimitrijević i romanu "Čedomir Ilić" Milutina Uskokovića, adaptacija Zlatko Sviben i ansambl predstave NP Užice, reditelj Zlatko Sviben, Narodno pozorište Užice), "Edeš Ana" (po motivima istoimene priče Ana Edeš Dežea Kostolanjija, dramaturška obrada Kata Đarmati, reditelj Jožef Cajlik, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszinház – Drama na mađarskom jeziku, Subotica), "Pijani" (pisac Ivan Viripajev, reditelj Boris Liješević, Pozorište Atelje 212, Beograd) i "Violinista na krovu" (Džozef Stajn–Džeri Bok, reditelj Atila Bereš, Srpsko narodno pozorište i Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház, Novi Sad).
Sterijino pozorje, 61. po redu, biće održano od 26. maja do 2. juna.
Iako će program jubilarnog 50. Bitefa biti saopšten tek sredinom maja, već sada je izvesno da će „Rodoljupci“ biti uvršteni u glavnu selekciju tog najuglednijeg pozorišnog festivala u Jugoistočnoj Evropi koji se održava u drugoj polovini septembra.
Informaciju je pre nekoliko dana, na konferenciji za novinare održanoj u Rijeci, saopštio novi umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica.
Tom prilikom, poznati srpski pozorišni kritičar i teatrolog, potvrdio je da će, osim „Rodoljubaca“, publika sigurno videti i predstave „Na grobu glupe Europe" (HNK Ivana plemenitog Zajca, Rijeka) i „Smešna tama" (Burg teatar, Beč).
- Te predstave su umetnički radikalno provokativne i pokazuju kako mogu delovati nacionalne pozorišne kuće – objasnio je, između ostalog, Medenica.
U međuvremenu, „Rodoljupci“ su u nedelju 20. marta otvorili 45. Pozorišni festival najboljih komediografskih ostvarenja Srbije - "Dane komedije" u Jagodini.
U narednom periodu, ova predstava biće odigrana i na 21. Glumačkim svečanostima “Milivoje Živanović” u Požarevcu, novoosnovanom festivalu “Pozorišno proleće“ u Šapcu i jednom od trenutno najambicioznijih evropskih pozorišnih festivala "MITEM"-u (Madách International Theatre Meeting) u Budimpešti.
“Rodoljupci” su premijerno izvedeni 30. oktobra prošle godine na Velikoj sceni.
Usledile su veoma dobre ocene i publike i kritike, a u svim anketama, proglašeni su za najbolju predstavu u 2015. godini.
U podeli su Slobodan Beštić (Žutilov), Anastasia Mandić (Nančika), Suzana Lukić (Milčika), Pavle Jerinić (Šandor Lepršić), Nela Mihailović (Gospođa Zelenićka), Hadži Nenad Maričić (Šerbulić), Nikola Vujović (Smrdić), Predrag Ejdus (Gavrilović), Branko Jerinić (Nađ Pal), Bojan Krivokapić (Eden)...
Dramaturzi su Slavko Milanović i Suzana Vuković, koja je i saradnik reditelja, komppozitor je Irena Popović Dragović, a kostimograf Marina Sremac.
M.B.

                             Intervju sa rediteljem Urbanom, objavljen u 94. broju „Pozorišnih novina“

                                                                       Suočavanje sa sobom boli

Sterijini „Rodoljupci“, premijerno izvedeni 30. oktobra u režiji Andraša Urbana, dobili su veoma pozitivne ocene ne samo od publike, već i od kritike. Naime, u svim anketama, bez obzira na to da li je reč o štampanim ili elektronskim medijima, ovo „veselo pozorje u pet dejstvija“ proglašeno je za najbolju predstavu u 2015. godini.
Kritičari su složni u oceni da ste tekstu prišli iskreno i da ste uspeli da otvorite sve slojeve njegovog značenja. Da li ste očekivali baš toliku „bujicu“ pozitivnih komentara?
Iskreno da kažem, ne bavim se unapred pitanjem kako će predstava biti procenjena od strane stručne javnosti, no povremeno kad uradim neku scenu, čujem kako ko reaguje, recimo od kritičara. Inače, dok radim, ja na izvestan način mislim o publici, o čoveku gledaocu koji će to primati na neki način. Jer, pojam gledaoca je nekako istovetan i sa mnom. I ja, kao reditelj, ipak sam i gledalac, pa na neki način moja percepcija je i njegova ili obrnuto. No, izuzetno mi je drago da se „Rodoljupci” prihvataju, i da na svoj način komuniciraju sa ljudima raznih političkih ubeđenja, bez nekog podilaženja.
Postavka govori o posledicama manipulacije raznim ideologijama, nabijena je bolnim emocijama i nasiljem, kao sirova i surova žurka na temu tragične realnosti koju svi vidimo, ali ništa ne činimo da to promenimo. U stalnom smo sukobu poimanja razlika između patriotizama i nacionalizama, istinskog rodoljublja i manipulacije rodoljubljem . Naša istorija se, očito, i dalje vrti ukrug. Dokle?
Opet moram početi odgovor sa reči „iskreno”. Dakle, iskreno mislim da je vrlo teško javno podvući neku crtu između raznih patriotizama, dobrog i zlog. Bez obzira što otprilike znamo na šta mislimo u tom razlikovanju, bez obzira što ih definišemo na neki način, ipak je to vrsta nekog kukavičluka. U jednom trenutku kada se začuju trube o ugroženosti, svi ti razni patriotizmi će se naći ponovo pod istom zastavom, i zna se ko izlazi u priči kao dominantni predvodnik. Nacionalizam uvek nađe svoj put u predvođenju tim emocijama. Mi nikad nismo rasčistili te priče. Stalno se nekako licemerno odnosimo prema raznim segmentima društva. U jednu ruku govorimo o nekoj liberalnoj, demokratskoj i evropskoj stvarnosti, putu ka tome, s druge strane, ispod stola ili čak i javno, na paradoksalan način forsiramo ideje koje su suprotne ovim prethodnim. Nacionalizam, čak i neka vrsta šovinizma se nekako održava u životu u svim prilikama, namerno. U svakom trenutku možete očekivati bujicu toga. A stradaju i stradaće uvek nevini ljudi kao žrtve te izmanipulisane politike. Suočavanje sa sobom je bolan proces. Društvu je potrebna spremnost da pogleda sebi u oči. A to je najteže. Rodoljupci, poput Sterijinih, menjaju svoj način govora, čak i suštinski sadržaj, a uticaj im ostaje isti. Biti licemer, postaje karakteristika koja je dobrodošla. Momenti javnog i deklarativnog su samo floskule spektakla, i to je nekako opšte prihvaćeno pravilo. Nažalost, plašim se da ni u nekoj pozadini nema pravih sadržaja, osim onih koje nalazimo u Sterijinom tekstu.
U ovom komadu, sa elementima brehtovskog teatra, određeno mesto, kao deo scenske radnje, pripada songovima urađenim na stihove Jovana Sterije Popovića, Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog. Koliko je za Vas muzika inspirativan segment u kreativnom stvaranju pozorišnog čina?
Sa Irenom Popović Dragović već izvesno vreme radim zajedno na nekoj vrsti muzičkog teatra, koji se razlikuje od onog mjuzikholskog. Song i muzika su deo radnje, ili sama radnja. Dopunjuje se sa ostalim akcijama i postaje organski deo samog dešavanja i na idejnom i na praktičnom planu. Songovi za ovu predstavu nastali su u saradnji sa Suzanom Vuković kao dramaturgom i saradnikom te produkcije. Da ne zaboravimo, da ni muzika ni pesme nisu samo intermeco, nisu momenti da predahnemo, nego naprotiv. Čine povremeno suštinu samog scenskog dešavanja. No, da sve to profunkcioniše treba vam i dobar ansambl. To ne znači samo tehničko baratanje glumačko-scenskim sredstvima, već i neku vrstu lične, ljudske spremnosti što se tiče otvorenosti, kolektivnog delovanja… Pored pominjanog uspeha „Rodoljubaca”, možda mi je još draži odnos koji sam imao sa tim ljudima sa kojima sam radio predstavu. Tu, pre svega, mislim na one momente gde smo nekako zajedno prihvatali jedni druge, gde smo uspevali dolaziti do nekog konsenzusa u rešenjima, gde su svi nekako shvatili ono najbitnije u teatru, a to je zajednički čin, zajednički događaj.
Mikojan Bezbradica