Представе

Народно позориште у Београду
ЛЕТЕЋИ ХОЛАНЂАНИН
Актуелна подела - Опера

Премијерa 23. децембар 2013. / Велика сцена

Диригенти Дејан Савић, Ана Зорана Брајовић
Редитељ Дејан Миладиновић
Асистент диригента за припрему певача Раде Пејчић
Асистент редитеља Ана Григоровић
Сценограф Дејан Миладиновић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Лектор Каролина Бетер
Избор видео материјала Дејан Миладиновић
Видео продукција Петар Антоновић
Превод текста и припрема титлова Гаврило Рабреновић

Премијерна подела:

Холанђанин Миодраг Д. Јовановић / Стефан Павловић
Сента Ана Рупчић / Слађана Павловић* к. г. / Тања Андријић* к. г.
Даланд Драгољуб Бајић / Ненад Јаковљевић / Михаило Шљивић
Ерик Дејан Максимовић / Јанко Синадиновић
Мери Дубравка Филиповић / Taмара Никезић
Морнар Дарко Ђорђевић / Данило Стошић / Ненад Чича

* Уметнице ангажоване да учествују у припремама представе
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Корепетитори: Срђан Јараковић, Глеб Горбунов, Стефан Зекић, Нада Матијевић, Невена Живковић
Корепетитор хора Татјана Шчербак Пређа
Инспицијенткиње Бранислава Пљаскић и Ана Милићевић
Суфлерка Силвија Пец
Организаторке Маша Милановић Минић и Сњежана Вујасиновић Ђорђевић

У представи учествују статисти Народног позоришта
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Ружица Ристић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА



 

 

ЈЕДРО – КАПИЈА ВРЕМЕНА
Капетанска кућа мојих предака по мајци, на самој обали мора у Боки Которској, још од мог најранијег детињства увек је за мене представљала непресушан извор прича. Ипак, највећи изазов дечачкој машти биле су урамљене слике једрењака на којима доминирају једра, напета од силине ветра који у њих удара, као да само чекају погодан тренутак да се откину и придруже облацима. Као некакве капије које позивају у прошле, садашње, будуће, паралелне или, можда, ванвременске токове самог времена. Тај призор заслепљујуће белине у којој се назиру две силуете први ми се указао при слушању завршних тактова Вагнерове опере Летећи Холанђанин. Пожелео сам да публика види огромно бело једро које се, израњајући из дубина, подиже увис обасјано заслепљујуће белим светлом, а испред тог џиновског једра које је прекрило сваку могућу реалност, две прочишћене душе проналазе једна другу да би остале коначно и заувек сједињене. А онда све утоне у мрак. Тако сам понудио затварање два круга визуелних мотива које сам започео и развијао током представе – мотив лутања (једро) и мотив прочишћења (невестински вео). Пламени језици пакла нестају пред заслепљујућом белином, а црни велови туге утапају се у белину одане невесте. Кроз то олујно ватрено море пробија се и постаје све већа силуета брода поцепаних једара. На врхунцу звучне напетости силуету брода смењује џиновска силуета Холанђанина. У једном моменту се виде и Холанђанин у реалности и његов лутајући дух обавијен пламеновима. Ту су и сенке његових претходних несуђених невеста (окултно значење броја шест само подвлачи значај њиховог сценског присуства) све у црном, са угашеним свећама за венчање у рукама. У другом чину, чекајући своје морепловце, једна група девојака предано обрће преслице, друга крпи, а трећа група подиже и растреса бела платна која подсећају на облаке, на таласање мора, али и на бескрајна лутања воденим пространствима...
Вагнер има једну индикацију која се противи свакој врсти логике: „На зиду у дубини сцене виси портрет човека бледа лица, црне браде, огрнутог црним огртачем...“ Ниједан сујеверни поморац (а сви су сујеверни) ни за тренутак држао на зиду у кући портрет било каквог незнанца, а поготову не портрет лика који носи злу коб. Стога је моја Сента опседнута читањем књиге у којој се, између осталих, налази и легенда о летећем Холанђанину, са његовим измишљеним портретом, са којег Сента не скида поглед. Она ову причу уз трепераву светлост свеће прича престрашеним и сујеверним девојкама. Но, изговарајући магичну формулу – „Јохо-хое!“ (чиста кварта навише/чиста квинта навише) – Сента несвесно, као каквом мантром, отвара временски портал и ми у истом временском континууму видимо и „невесте у црном“ из неког давног пакленог бездана и деверуше које живе пун живот тренутне реалности. Као да живи у оба паралелна тока времена, Сента једина перцепира обе групе жена које се међусобно не опажају, па се захваљује деверушама на цвећу, а од „невеста у црном“ узима венчаницу. Али, када се у трећем чину у току пијанке морнара у луци отвори капија времена, мора да завлада хаос. Зато од појаве уклете посаде време почиње да се мери њиховом мером, па када они нормалним ходом ступе на сцену, време живих се видљиво успорава те су успорене и њихове кретње и гестови: свако ко угледа озлоглашени брод и његову посаду осуђен је на смрт! Уклети морнари шире огромну рибарску мрежу и пребацују је преко живих морнара и, попут рибара људских душа, одвлаче их у паклене дубине. Све овоземаљско нестаје под великим једром које израња из пода и својом белином и чистотом прекрива све туге, страхове, љубави, наде, радости. На оној страни капије времена публика наслућује сједињавање две прочишћене душе. Два круга визуелних мотива су затворена. Само овако једро казне може да постане облак наде и искупљења, само овако две силуете могу да постану симбол постојности. По завршетку овако конципиране представе Летећи Холанђанин остаје нам да се свако по свом избору и према прилици присети неког од Вагнерових лајт-мотива када се нађе пред улазом у некакав магичан свет у који доспевамо пролазећи, као и кроз театарски портал, кроз некакву капију времена, а да тога нисмо ни свесни.

ДЕЈАН МИЛАДИНОВИЋ
одломци из истоименог есеја објављеног у:
Зборник радова ВАГНЕРОВ СПИС ОПЕРА И ДРАМА ДАНАС, Матица Српска, Нови Сад, 2007.


PRESS CUT
„...Редитељ-сценограф Дејан Миладиновић успешно је уклонио сву претерану сценску машинерију уобичајену за ово дело. Употребљавајући само веома стрму косину, једра, бродске конопе и минималну реквизиту како би детаљем означио специфичну сцену, он се усредсредио на унутрашњу драму ликова. Било је ту много изванредних визуелних ефеката – слика Холанђанинове силуете на једрима или бљескање драгоцености из препуног ковчега пред Даландовим очима – све вешто употребљено да се не такмичи са драмом већ да јој служи ...“

Опера Њуз, Њујорк, Август 1998.


РИ­ХАРД ВАГ­НЕР
Рођен је 22. маја 1813. у грађанској породици, као Вилхелм Рихард Вагнер. Хтео је да постане песник, али када је са 16 година видео Бетовенову оперу Фиделио, пожело је да буде композитор. Музичко знање стиче у Лајпцигу. Још 1831, док је студирао музику, осмислио је прву оперу, за коју је сам написао и либрето, што ће касније чинити целог живота. У двадесетој је већ водио позориште у Магдебургу, потом је живео и стварао у Риги и Паризу, где почиње да се интересује за левичарске покрете. Сели се у Дрезден, где је 1849. учествовао у „Мајском устанку“, због чега је морао да напусти Немачку. Враћа се тек 1864, насељава у Бајројту крај Минхена, где је могао да оствари своје визије: далеко од културне сцене великих градова – у згради коју је сам пројектовао – публика ће моћи да се у потпуности фокусира на проучавање односа музике и сценске радње. Изградњу ове јединствене опере, као и виле коју је назвао „Wahnfried“ (Мир од лудила), омогућио му је краљ Лудвиг који постаје и остаје његов доживотни мецена. За отварање своје опере (Bayreuth Festspilhaus), Вагнер је у августу 1876. организовао четвородневни фестивал на којем је премијерно приказана његова тетралогија Прстен Нибелунга. Фестивал се одржава и данас и на њему се изводе искључиво Вагнерова дела. Целог живота је бежао од поверитеља и преварених мужева. После смрти прве супруге, Мине, живи у ванбрачној вези са Козимом, ћерком Франца Листа (због чега Лист и Вагнер нису комуницирали годинама) a супругом диригента Ханса фон Билова, иначе Вагнеровог пријатеља и једног од његових најватренијих љубитеља. Рођење ванбрачне ћерке Изолде изазвало је такав скандал да су морали да напусте Минхен. Венчали су се тек августа 1870, пошто су добили још двоје ванбрачне деце – Еву и Зигфрида. Због лошег здравственог стања, одлази у Венецију где и умире 13. фебруара 1883. године, од срчаног удара. Сахрањен је у Бајројту. Вагнер је био свестрана личност – бавио се компоновањем, дириговањем, писањем поезије и есеја, музичком критиком. Био је један од најобразованијих и најначитанијих људи у Европи 19. века, превео је свих 12 књига Хомерове Илијаде, био фасциниран делима Шекспира и средњовековном књижевношћу, а касније су га занимали германско-нордијски митови и дела Шопенхауера и Ничеа. Ипак, најпознатији је као реформатор опере. Залагао се за „свеукупну уметност“ (Gesamtkunstwerk), а оперу назива „музичком драмом“ и сматра је синтезом свих уметности: музике, драме (књижевности) и ликовне уметности. Најпознатије опере: Мајстори певачи, Лоенгрин, Холанђанин луталица, Танхојзер, Тристан и Изолда, Прстен Нибелунга (тетралогија: Рајнско злато, Валкира, Зигфрид, Сумрак богова), Парсифал.

 

Пре­ма: www.ba­sta­bal­ka­na.com, www.za­ni­mlji­va­mu­zi­ka.com, http://ar­tie.rs/ma­ga­zin


ДЕ­ЈАН СА­ВИЋ
Истакнути српски уметник, рођен 1957, дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Био је управник Националног театра од 2005. до 2007, а од 2012. је поново на челу ове куће. Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“.Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ, као и:  Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнску филхармонију и оперски хор (Немачка); Државну оперско-балетску компанију из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројне ансамбле из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонију „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију. Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска). Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру... Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.


АНА ЗО­РА­НА БРА­ЈО­ВИЋ
Рођена је 1975. године у Београду. Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи маестра Јована Шајновића. Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности 1995, као најмлађи кандидат. На такмичењу „Борис Христов“ у Софији 2000, осваја Прву награду за извођење и корепетицију. За школску 2003/04. добија Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Густава Мејера. Од 1. октобра 1994. је асистент диригента, а од 2000/01. стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. Као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере, 1995. је дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Дириговала је светску премијеру опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, 2006. Од 2007. до 2012. диригује текући репертоар у матичној кући, између осталог и обнове опера Севиљски берберин (2010) и Бал под маскама (2011). Росинијевим Севиљским берберином је 24. новембра 2011. обележила 20 година уметничког рада. Каријеру је започела 1991. као пијаниста, мноштвом концерата у Србији и иностранству. У Задужбини „Илије М. Коларца“ је 1995. одржала променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада је редовни гост овог оркестра, са којим је 2003. (уз учешће Хора РТС) снимила CD са свитом Александра Костића Deus Absconditus. Учествовала је на концерту Millenium Stage у Кенеди центру у Вашингтону. У сарадњи са музичарима Метрополитена, 2006. је учествовала на Бруклиншком фестивалу музике у Њујорку. Радила је и у оперским кућама у Балтимору и Вашингтону. У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, дириговала је Жизелу у Народном позоришту у Сарајеву 2011.


ДЕ­ЈАН МИ­ЛА­ДИ­НО­ВИЋ
Рођен је у Београду, у породици оперских уметника. Позоришну режију је дипломирао 1971. представом Јелисаветини љубавни јади (Атеље 212), титулу магистра театролошких наука стекао 1976. на ФДУ у Београду, одбранивши тезу Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године. Био је први редитељ Опере и Драме и уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, те уметнички саветник за велике сценске пројекте београдског Сава центра. У Оперу Народног позоришта у Београду долази 1978. као редитељ, а 1997. постаје уметнички директор. Од априла 2005. је поново уметнички директор Опере СНП, а од октобра 2006. уметнички директор Опере и театра „Мадленианум“ у Земуну. У сезони 2012/13. је поново био на челу Опере Народног позоришта. Био је професор (по позиву) и уметнички директор оперског позоришта Медоуз школе уметности на америчком SMU универзитету у Даласу, ванредни професор глуме и оперског студија на ФМУ у Београду, те ванредни професор глуме и режије на Торнтон школи музике на USC у Лос Анђелесу. Поставио је око 160 представа у професионалним позориштима бивше СФРЈ као и у иностранству (САД и Канада). Сарађује са многим истакнутим композиторима, врхунским диригентима и светским оперским звездама. Режирао је највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора. Поред режије, бави се и писањем либрета (Моћ врлине академика Куљерића, Прометеј академика Бручија, Мандрагола академика Јевтића – стихови В. Миладиновић, Весели попови банатски академика Деспића – стихови В. Миладиновић), компоновањем музике за драмске представе и креирањем сценографија. Једини је троструки лауреат награда за режију интернационалног жирија на југословенском фестивалу камерне опере и балета – Анале у Осијеку. Добитник је и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ СНП-а, за изузетна достигнућа на пољу оперске уметности (2006). Миладиновић је „уметник маштовитих, храбрих и неконвенционалних решења. Режирао је бројне опере са великим успехом. Публика и критика увек одушевљено прихватају његове представе због евидентних театарских квалитета и модерног редитељског приступа“ (Југословенска енциклопедија музике, Загреб). Др Радослав Лазић пише: „...Јосип Кулунџић, др Бранко Гавела, др Ерих Хецел, све до Младена Сабљића, Јована Путника и Дејана Миладиновића, утемељили су модерни српски оперски театар. Они су поуздано творци музичког српског оперског театра XX века и његове естетике“ (Уметност редитељства, Нови Сад). 

 

 

1img_1550.jpg
1img_1550.jpg
img_1220.jpg
img_1220.jpg
img_1301.jpg
img_1301.jpg
img_1330.jpg
img_1330.jpg
img_1340.jpg
img_1340.jpg
img_1354.jpg
img_1354.jpg
img_1391.jpg
img_1391.jpg
img_1397.jpg
img_1397.jpg
img_1423.jpg
img_1423.jpg
img_1428.jpg
img_1428.jpg
img_1535.jpg
img_1535.jpg
img_1572.jpg
img_1572.jpg
img_1588.jpg
img_1588.jpg
img_1693.jpg
img_1693.jpg
img_1728.jpg
img_1728.jpg
img_1748.jpg
img_1748.jpg
img_1752.jpg
img_1752.jpg
img_1793.jpg
img_1793.jpg
img_1804.jpg
img_1804.jpg
img_1806.jpg
img_1806.jpg
img_1832.jpg
img_1832.jpg
img_1843.jpg
img_1843.jpg
img_1900.jpg
img_1900.jpg
img_1905.jpg
img_1905.jpg
img_1970.jpg
img_1970.jpg
img_2005.jpg
img_2005.jpg
img_2010.jpg
img_2010.jpg
img_2041.jpg
img_2041.jpg
img_4082.jpg
img_4082.jpg
img_4104.jpg
img_4104.jpg
img_4145.jpg
img_4145.jpg
img_4148.jpg
img_4148.jpg