Представе

Народно позориште у Београду
ЛУЧИЈА ОД ЛАМЕРМУРА
Актуелна подела - Опера

Премијера 29. мај 2010. / Велика сцена

Трагична опера у 3 чина
Либрето према роману Валтера Скота, написао Салваторе Камарано
Редитељ Џон Рамстер к.г.
Диригент Зорица Митев Војновић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Марина Вукасовић Меденица
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Видео продукција Петар Антоновић
Асистенти редитеља, волонтери Стеван Марковић и Александар Николић
Асистент диригента, волонтер, Стефан Зекић
Графички дизајн делова декора: Милица Максимовић

Премијерна подела:

Лорд Енрико Аштон Владимир Андрић / Миодраг Д. Јовановић
Лучија, његова сестра Сања Керкез / Снежана Савичић Секулић
Сер Едгардо од Ревенсвуда Дејан Максимовић / Хон Ли
Лорд Артуро Баклоу Дарко Ђорђевић / Игор Матвејев
Рајмондо, свештеник Иван Томашев / Вук Матић
Ализа, Лучијина дружбеница Ива Профаца* / Жељка Здјелар
Нормано, командант војске Ревенсвуда Игор Матвејев / Дарко Ђорђевић
Енрикова жена Ивана Живадиновић
Дух Мирјана Дутина

Погребна поворка, Енрикова деца, ловци, гости на свадби, Енрикови плаћеници, Артурове слуге
*Члан Оперског студија „Борислав Поповић“
Догађа се у Шкотској
Оркестар и хор опере Народног позоришта у Београду
Чланови Дечјег хора „Хориславци“
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф Хора Ђорђе Станковић
Соло флаута: Братислав Ђурић /  Вања Ђорђевић
Соло харфа: Милена Станишић / Гаљина Квасневски Јаковљевић
Корепетитори: Невена Живковић, Иван Јовановић, Срђан Јараковић
Корепетитор Хора Татјана Шчербак Пређа
Инспицијенти: Ана Милићевић и Бранислава Пљаскић
Суфлер Силвија Пец
Превод либрета за титлове: Константин Царина и Маја Јанушић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор тона Тихомир Савић
Асистенти костимографа Олга Мрђеновић, Марија Тавчар
Модиста Радица Комазец
Моделари костима Дрена Дринић, Радмила Марковић
Моделар обуће Милан Ракић
Вајарски радови Станимир Павловић, Владимир Симовић

 

Лучија од Ламермура стигла је на сцену и зато ми као пријатељу дозволи да ти, без лажне скромности, кажем истину. Свима се веома допала, уколико могу да верујем аплаузу и честиткама. Више пута позиван сам од публике пред завесу, а исто тако и извођачи. Брат краљевског величанства Леополд, био је присутан и дуго је аплаудирао као и остали, а на крају ми упутио прегршт комплимената... Био бих ти веома захвалан ако замолиш пријатеља Чериму да напише неколико речи о овим новостима моме Мајру у Бергаму.

Гаетано Доницети, Писмо Ђованију Рикордију, 29. септембар 1835.


Натјечући се с Белинијем и присиљен због тога на пажљивији рад, дао је (Доницети) своје ремек-дјело на подручју озбиљне опере, Лучија од Ламермура (1835), у којем има несумњиве драмске снаге и лепоте.

Јосип Андреис, Повјест глазбе, Матица Хрватска, 1942.


(Лучија од Ламермура) је опера која чини репрезентативни део репертоара сваке оперске куће, која има исто тако репрезентативну колоратурну певачицу. И данас се још помињу у музичкој литератури бриљантни и лаки пасажи, птичји летови у сопранским висинама једне Аделине Пати, Мелбе, Тетрацинијеве, Амелите Гали-Курчи у тој улози, а с не мањом важношћу се подвлачи да су и Карузо и Кампанини улогом Едгара доприносили сјају ове опере и ту ролу убрајали међу своја најбоља достигнућа. (...) Јер, Лучија (...) представља пре свега „примадонску оперу“ и значи испит у техници певања и виртуозности носиоца главне роле. Она је једна од оних такозваних мелодичних опера – каквих је могло бити у периоду италијанског романтизма – чије су арије лаке за ухо и пријемчиве, које се „лепе“, памте и дуго певуше. Али то све не би била довољна препорука овог дела да Доницети није у њу унео, поред већ стечене рутине, и своју највишу меру инвенције и надахнућа.

Стана Ђурић Клајн, Лучија од Ламермура, „Политика“, 23. децембар 1956.


Генијални мелодичар, Доницети је пре свега тим квалитетом непресушне мелодијске инвенције надахнуо и своју Лучију и само њој благодарећи ово дело поседује и данас свежину која осваја широке слојеве љубитеља оперске уметности. Кроз примарно мелодијске профиле Доницети карактерише ликове на сцени, наговештава и подвлачи ток драмске радње док, на другој страни, његов оркестар уз сву своју често сасвим потчињену улогу има момената када једноставним средствима достиже снагу изразито драмског интензитета или дочарава меке лирске „штимунге“. Не једанпут у комплексном звуку ове Доницетијеве партитуре и њеним вокалним и инструменталним детаљима зазвучи будући Верди...

Михаило Вукдраговић, Лучија од Ламермура..., „Борба“, 20. децембар 1956.


Тема Лучије је извучена из славног романа The Bride of Lammermoor у којем је Валтер Скот индиректно приказао догађаје из породице Стер (Астонови) и лорда Радерфорда (Едгар од Равенсвуда). Ти догађаји који су инспирисали Скота десили су се 1689, у време борби између присталица Виљема III Оранског и присталица бившег краља Џејмса II. (...) Опера је била завршена 6. јула – то је датум који се налази на партитури – а изгледа да је Доницети почео да је пише између краја маја и почетка јуна 1835. Лучија од Ламермура је потврдила Доницетија као великог композитора озбиљних опера. У односу на претходне опере, карактеришу је два основна елемента: континуитет инспирације, и вокални сплет који никад, или готово никад, не попушта површности и баналности. Доницетију је несумњиво користила сарадња с Камараном, који је имао  добру способност синтезе, што је био највећи дар великих либретиста прве половине XIX века. И, заиста, Скотов роман, претворен у либрето, добија јединствену динамику и типично мелодраматични стил. У либрету су осећања и сукоби много жешћи и немирнији него у Скотовом роману, а ликови, иако приказани у главним цртама, снажно изражавају очајничке страсти, утолико више што Камарано, да би се покорио извесним традиционалним принципима музичког позоришта, није оклевао да их измени. (...) Тако, место и време радње изгледају потпуно неважни у односу на музику. (...) Та музика је у себи имала тако снажну евокативну моћ, да је могла да се одрекне свега што се односи специфично на једно место и једно време. И не само то: успевала је да до најдраматичнијих размера изрази очајничке страсти, тако драге романтичком сензибилитету, а да се при том не одвоји од лирске чистоте која је била највредније наслеђе апстрактне и бајковите мелодраме XVIII века.

Родолфо Челети, према „Водич кроз оперу”, приредио Ђоакино Ланца Томази, (превод са италијанског Радмила Д. Мандић) Плави круг, Београд, 2008. 


ГАЕТАНО ДОНИЦЕТИ (1797-1848)
Доницети потиче из сиромашне породице, али је захваљујући свештенику Ј. С. Мајру (Johann Simon Mayr), који му је био веома наклоњен и помогао му у даљем школовању и на почецима каријере, основно образовање стекао у бесплатној школи у Бергаму, где је учио певање а затим и чембало, компоновање, оргуље и друге инструменте (1806–1815). Захваљујући стипендији коју му је такође обезбедио Мајр, од 1815. до 1817. студира на Конзерваторијуму у Болоњи. Кад се вратио у Бергамо, најпре је добио ангажман у Венецији (где је његова прва озбиљна опера, Анри од Бургундије, изведена у новембру 1818), а затим у Риму. Ту, у Позоришту „Аргентина“, Доницети је 1822. доживео први прави успех, с опером Зораида из Гранате, после чега је ангажован у Напуљу, где је његова опера Циганка исте године постигла такав успех да је извођена годину дана, и где је неко време водио два позоришта. Између 1824. и 1826, Доницети је радио у Напуљу, Палерму и Риму. Тријумф опере Ана Болен у Милану (1830) означава преокрет у његовој каријери и доноси му популарност у иностранству. Овенчан светском славом, између 1838. и 1845. је радио у Паризу, Милану и Риму. Био је ожењен оперском певачицом Вирџинијом Васели која је родила троје деце, али ни једно није преживело. У свега две године, 1836. и 1837, изгубио је оба родитеља, кћи, жену и најмлађег сина. Неколико година касније и сам озбиљно обољева, бива смештен на једну клинику у Француској, а затим у кућу свог пријатеља у Бергаму, где је и умро. Крајем XIX века његови посмртни остаци су премештени у бергамску Базилику Санта Марија Мађоре, близу места где почива његов учитељ и покровитељ Мајр. Међу великанима италијанске романтичарске опере, Доницети се истакао својим даром за елегију. Написао је 68 позоришних опера, 3 ораторијума, 28 кантата, 5 химни, 19 квартета, црквену музику, композиције за оркестар, као и много песама за један, два и три гласа. Данас се на репертоарима светских оперских кућа налазе, код публике веома омиљена, његова дела – Лучија од Ламермура, Ана Болен, Дон Пасквале, Љубавни напитак.


ЏОН РАМСТЕР
Џон Рамстер је редитељ, писац и професор. Рођен је на истоку Енглеске, а студирао је историју на Кембриџу. Каријеру је започео пре двадесет година као асистент покојној Клер Венеблс. Изабран је за почасног члана Краљевске музичке академије, а у последњих осам година ради као професор драме на Краљевској оперској академији. Предавао је на свим лондонским конзерваторијумима, као стручњак за подучавање младих уметника. Режирао је многе представе за Краљевску оперску академију, највише барокних и опера из двадесетог века, укључујући и опере Бритна, Моцарта, Кавалија и Хендла. Режирао је и за друге оперске куће, и то опере Ивица и Марица и Фигарова женидба за Опера театар из Ирске, док су продукције за Оперу Фабер, Љубавни напитак и Дон Ђовани, игране у Португалији и Шпанији. Режирао је британску праизведбу Макбета Ернеста Блока у лондонском Блумсбери театру 2009. године. У последње време постаје препознатљив по својим барокним продукцијама, после поставки Ariodante за Cambridgte Handel Opera Group и Il pastor fido за Хендл фестивал у Лондону. Оперску режију је усавршио на престижном Глиндебурн фестивалу, као и у Краљевској опери и Ковент гардену, асистирајући светски познатим редитељима као што су: Питер Селарс, Дебра Варнер, Грејем Вик, Тревор Нан и Сер Питер Хол. Такође је, као млад режисер, радио у лондонском Вест енду на мјузиклима и драмским продукцијама. Џонов списатељски опус обухвата роман под називом Заводник (Ladies’ Man) који је преведен на седам језика; више сценарија за драме и комедије у продукцији Британске телевизије; либрето за циклус песама Песме о аутобиографији енглеског композитора Семјуела Квортермејнa Смита (Samuel Quartermaine Smith) о Краљици Елизабети I.
Џон Рамстер је одушевљен што ће се његов балкански деби десити баш са продукцијом Лучије од Ламермура.


ЗОРИЦА МИТЕВ ВОЈНОВИЋ
На Факултету музичке уметности у Београду завршава два одсека: Општу педагогију и Дириговање у класи професора Живојина Здравковића, те магистрира дириговање у класи проф. Даринке Матић Маровић. За одличне резултате на студијама дириговања награђена је Октобарском наградом града Београда. Специјализирала је оперско и оркестарско дириговање на Академији у Прагу. У току студија је водила женски хор „Ехо“ КУД „Д. Туцовић“, са којим је наступала у земљи и иностранству. У Есену (Немачка) је снимила концерт за телевизију изводећи дела југословенских композитора. Као други диригент Мешовитог хора „Крсмановић-Обилић“ и женског хора Collegium musicum, обишла је многе земље широм света (Италија, Немачка, Француска, Кина, Монголија, Русија, Грчка, Бугарска). Свој оперски деби имала је са представом Травијата у Македонском народном театру, где и касније гостује у више наврата. Као диригент у Опери Народног позоришта у Београду ради на свим представама текућег репертоара, од 1989. Са ансамблом Опере гостује у земљи и иностранству (Крф, Кипар). Као гост, дириговала је и ансамблу Опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Поред поменутих, радила је и са: Мушким хором КУД „Никола Тесла“, Мешовитим хором АКУД „Иво Лола Рибар“, Оперским студиjом Народног позоришта, Београдском филхармонијом, симфонијским оркестрима РТБ-РТС, ЈА, РТ Подгорица, Нишким симфонијским оркестром, те са Загребачком филхармонијом, Македонском филхармонијом, Међународним симфонијским оркестром Музичке омладине – Грозњан (Словенија), Симфонијским оркестром из Писка (Чешка). Сарађивала је са маестрима: Претр, Енрико де Мори, Паломбо, Светланов...
Своју диригентску каријеру обогатила је пијанистичким наступима са солистима београдске Опере. Наступала је и као чембалиста, изводећи Бахова дела. Као стручни сарадник Музичке редакције ТВ Београд, снимала је концерте и оперске представе великана домаће и светске сцене. Редовни је професор на Академији лепих уметности у Београду, за предмет Оперски студио.