МАДАМ БАТЕРФЛАЈ

МАДАМ БАТЕРФЛАЈ – СУДБИНА ЈЕДНЕ ГЕЈШЕ
После успеха опере Тоска на премијери 14. јануара 1900. године у Театру „Констанци" у Риму, Пучини је тражио погодан садржај за нову оперу. Настало је, како је сам говорио, мучно трагање за новим либретом. Приликом боравка у Лондону, Пучини је гледао драму Мадам Батерфлај од Џона Лонга и Давида Беласкоа и под дубоким утиском поезије мале јапанске гејше, њене искрене и чисте љубави пуне чежње, разочарања и страдања и одлучио се да компонује оперу према либрету, који су му, на основу овог сижеа, написали његови литерарни сарадници Илика и Ђакоза. Мадам Батерфлај носи све оне карактеристике Пучинијевог музичкодрамског стила, које познајемо из његових ранијих опера Боеми и Тоска: интимна и топла лирика, изненадни, често брутални контраст, темпераментни изливи, узбудљиве градације, интересантно инструментирано мозаично музичко ткиво, интензивно оркестарско подвлачење драме, топла распеваност широм мелодијских линија, у смислу изразито италијанске оперске традиције. Али оно што нарочито одваја Мадам Батерфлај од осталих Пучинијевих оперских дела, јесте јако подвучена егзотика. Модерно доба донело је велико интересовање за ритмичке, мелодијске и тоналне особености музика, које су се развијале у изваневропским цивилизацијама. Када је узео да компонује потресну трагедију мале јапанске гејше, Пучини је морао, сасвим природно, да се заинтересује за јапански музички фолклор да би сугестивније подвукао јапански амбијент у коме се радња догађа. Мадам Батерфлај је проткана изванредно стилизованим елементима јапанског фолклора, који Пучинијевој партитури дају специјалну драж. У томе погледу нарочито се истиче егзотични мотив ножа којим ће се Батерфлај убити. Поред тога, Пучини је богато користио оне бизарне хармонске односе, који резултирају из јапанске пентатонике, лествице од пет целих тонова, а у инструментацији покушао да дочара звуке старих јапанских дрвених инструмената. Од значајних и карактеристичних места у партитури Мадам Батерфлај треба истаћи опојну атмосферу летње звездане ноћи у којој се одвија велики, широко рађени, топло распевани љубавни дует првог чина, затим музику чекања, сцену са писмом и цветни дует Ћоћосан и Сузуки у другом чину, симфонијски интермецо између другог и трећег чина, који музички одражава тешке душевне патње несрећне Батерфлај, а затим описује лагано буђење природе и живота у луци Нагасаки. Поред очекиваног великог и потпуног успеха, Мадам Батерфлај је на премијери у миланској Скали 17. фебруара 1904. године катастрофално пропала. Утучен због неуспеха, али свестан да је компоновао дело од вредности, пуно поезије, Пучини је те несрећне вечери написао на слици мале Јапанке, коју му је поклонио један сликар, речи Батерфлај: „Проклета, али срећна“. Пучини је повукао партитуру из Скале и по савету свога пријатеља и издавача Тита Рикордија, који је био уверен у вредност дела, приступио делимичној преради партитуре: поделио оперу на три, уместо на два дела, поново компоновао извесна места која су подсећала на Боеме, избацио неке сувишне сцене и додао у трећем чину тенорску арију. Тако обновљена Мадам Батерфлај је 28. маја 1904. године у Театро „Гранде" у Брешчији постигла тријумфалан успех, славно оживела и као лептирица одлетела у свет да више никад не умре. Једна од најпопуларнијих Пучинијевих опера, Мадам Батерфлај својом потресном и дубоко људском садржајношћу делује и данас на публику и из женског ока измамљује искрену и топлу сузу.

Б. Драгутиновић

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858–1924) 
... Италиjански веризам, својим драматичним сценама из народног живота, без финије психолошке анализе, музички немарно и површно обрађеним, са екстремним колебањима између лиризма и бруталних ефеката, значио је реакцију на Вагнеров утицај, који се у Италији могао констатовати делимично у Вердијевом Отелу, а нарочито у делу Арига Боита, у његовом Мефистофелесу. Чист веризам остварен је само у  Кавалерији рустикани Маскањија и Пајацима Леонкавала. Иако су њихова дела имала великог успеха и извршила знатан утицај на европско оперско стварање крајем XIX и почетком XX века, Маскањи и Леонкавало нису успели да веристички стил подигну до универзалног значаја. То што они нису успели, учинио је Пучини, модификујући, у извесној мери, основне поставке веристичке естетике. Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Затим следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова лабудова песма, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима. „Ја не могу живети, а да не пишем музику“, говорио је он Фракоролију, свом доцнијем биографу. „И, како нисам вешт да компонујем симфонијску музику, по свршетку једне опере одмах идем да тражим нову. Увек мислим да ће ми провиђење помоћи да нађем симпатичан текст који ће бити пун живота, узбуђења и човечности, нарочито пун човечности. Мучно је трагање за једним либретом“. Ипак, то мучно трагање увек се успешно завршавало. Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха: „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма. Пучинијева  сентименталност у музичком смислу, проистиче једним делом из његове Манон Леско, а друтим делом из Вердијеве Травијате. Анализиране композиционо-технички, партитуре Пучинијевих опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила.
... Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.

Б. Драгутиновић

ДЕЈАН САВИЋ
Истакнути српски уметник, рођен 1957, дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Од 2005. до 2007. је био и управник Националног театра. Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“. Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ, као и:  Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнску филхармонију и оперски хор (Немачка); Државну оперско-балетску компанију из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројне ансамбле из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонију „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију. Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска). Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру... Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.

ДЕЈАН МИЛАДИНОВИЋ
Рођен је у Београду, у породици оперских уметника. Позоришну режију је дипломирао 1971. представом Јелисаветини љубавни јади (Атеље 212), титулу магистра театролошких наука стекао 1976. на ФДУ у Београду, одбранивши тезу Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године. Био је први редитељ Опере и Драме и уметнички директор Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, те уметнички саветник за велике сценске пројекте београдског Сава центра. У Оперу Народног позоришта у Београду долази 1978. као редитељ, а 1997. постаје уметнички директор. Од априла 2005. је поново уметнички директор Опере СНП, а од октобра 2006. уметнички директор Опера&Театар Мадленианум у Земуну. Од новембра 2012. поново је на челу Опере Народног позоришта у Београду. Био је професор (по позиву) и уметнички директор оперског позоришта Медоуз школе уметности на америчком SMU универзитету  у Даласу, ванредни професор глуме и оперског студија на ФМУ у Београду, те ванредни професор глуме и режије на Торнтон школи музике на USC у Лос Анђелесу. Поставио је око 160 представа у професионалним позориштима бивше СФРЈ као и у иностранству (САД и Канада). Сарађује са многим истакнутим композиторима, врхунским диригентима и светским оперским звездама. Режирао је највећи број праизвођења музичко-сценских дела домаћих композитора. Поред режије, бави се и писањем либрета (Моћ врлине академика Куљерића, Прометеј академика Бручија, Мандрагола академика Јевтића – стихови В. Миладиновић, Весели попови банатски академика Деспића – стихови В. Миладиновић), компоновањем музике за драмске представе и креирањем сценографија. Једини је троструки лауреат награда за режију интернационалног жирија на југословенском фестивалу камерне опере и балета – Анале у Осијеку. Добитник је и Златне медаље „Јован Ђорђевић“ СНП-а, за изузетна достигнућа на пољу оперске уметности (2006). Миладиновић је „уметник маштовитих, храбрих и неконвенционалних решења. Режирао је бројне опере са великим успехом. Публика и критика увек одушевљено прихватају његове представе због евидентних театарских квалитета и модерног редитељског приступа“ (Југословенска енциклопедија музике, Загреб). Др Радослав Лазић пише: „...Јосип Кулунџић, др Бранко Гавела, др Ерих Хецел, све до Младена Сабљића, Јована Путника и Дејана Миладиновића, утемељили су модерни српски оперски театар. Они су поуздано творци музичког српског оперског театра XX века и његове естетике“ (Уметност редитељства, Нови Сад).

Из прошлости Народног позоришта
МАДАМ БАТЕРФЛАЈ ПРВА ПРЕДСТАВА БЕОГРАДСКЕ ОПЕРЕ
Још пре оснивања сталног оперског ансамбла у београдском Народном позоришту (1919), постојала је музичка грана, са хором и оркестром, која је од 1882. па до почетка првог светског рата приказала укупно тридесет и једно музичко-сценско дело (опере и оперете). Био је то веома значајан напор да у Београду дође до оснивања опере. Интересовање публике за оперске представе повећавало се из године у годину тако да је то интересовање доживело кулминацију 1911, када је на нашој позорници гостовао комплетни ансамбл Опере из Загреба. Одлични загребачки певачи, међу којима Мира Корошец, Маја Штроци, Мерцедес Валенти, Марко Вушковић и др, затим изванредно звучан хор и увежбан оркестар, одушевили су Београђане, тако да се после овог гостовања наставило са још интензивнијим радом на припремању оперских представа. Зато се са сигурношћу може нагласити да би до оснивања сталног оперског ансамбла у Београду дошло неколико година раније, само да није било ратова. Одмах после првог светског рата, 1919, формиран је под руководством Станислава Биничког, први оперски ансамбл, који је врло брзо приступио послу — припремању неколико премијера. За прву премијеру Београдске опере одабрано је Пучинијево оперско дело о трагичној судбини једне Јапанке - Мадам Батерфлај. Ова опера није била непозната нашој публици, јер су је у Београду били већ приказали загребачки уметници. Утолико је посао првих извођача био одговорнији и тежи! Премијера, која је 11. фебруара 1920. одржана у сали некадашњег Мањежа (у то време, због руиниране главне зграде, Народно позориште приказивало је све до 1922. представе у преправљеној сали некадашње школе за јахање, на чијем се месту данас налази зграда Југословенског драмског позоришта) имала је леп успех. Насловну улогу певала је Евгенија Ловшинска, Сузуки - Теодора Арсеновић, а Пинкертона, популарни Војислав Турински, који је представу и режирао. Дириговао је Станислав Бинички. Занимљиво је напоменути да је сценографско решење ове представе дао наш познати сликар Јован Бијелић. Критика је истакла знатне вокалне могућности Евгеније Ловшинске, али и глумачке способности осталих протагониста, који су коректно певали своје партије: Теодоре Арсеновић и, нарочито, дикцијски изврсног Војислава Туринског, који је у нашој публици био познат са својим ранијим креацијама (Манрико у Трубадуру, Макс у Чаробном стрелцу, Вертер у истоименој Маснеовој опери). После премијере Мадам Батерфлај обнављају се опере Вертер и Трубадур а затим се приказује премијера опере Евгеније Оњегин Петра Иљича Чајковског. Тако је започео раст једног ансамбла, чији реноме данас има међународни карактер. Остала дела Ђакома Пучинија на нашој сцени изведена су овим редом: Боеми (16.VI 1920), Трубадур (26.VI 1930), Девојка са запада (13.X 1932), Ђани Скики (16.VI 1934), Манон Леско (4.V 1967). Најпопуларнија Пучинијева опера, Тоска, изведена је, први пут, на сцени Народног позоришта пре оснивања Опере, 10. јануара 1914. године. Насловну ролу певала је популарна глумица Драга Спасић, а Каварадосија Војислав Турински. Извођењем је дириговао Станислав Бинички.