Представе

Народно позориште у Београду
МИСИС ТОЛСТОЈ

Премијера, 04. јун 2011. / Сцена „Раша Плаовић“

Превeo Новица Антић
Редитељ Радослав Миленковић
Драматург Ивана Димић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Олга Мрђеновић
Дизајн звука Марко Фабри
Сценски говор Др Љиљана Мркић Поповић
Избор музике Радослав Миленковић

Премијерна подела:

Гроф Танасије Узуновић
Грофица Нада Блам
Јермил Драган Николић
Чертков Небојша Кундачина
Тања Бојана Стефановић
Тапсел Михаило Лађевац
Черкез  Павле Јеринић

Организатор Немања Константиновић
Инспицијент Ђорђе Јовановић
Суфлер Гордана Перовски
Koкошку моделирала Јанка Хараст
Асистент костимографа Марија Тавчар
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Невенко Радиновић
Мајстор тона Дејан Дражић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта

 

 

АУТОБИОГРАФИЈА ГРОФИЦЕ СОФИЈЕ ТОЛСТОЈ (одломци)
Из преводиочевог предговора:
Цело питање тестамента и Толстојевог одласка од куће и разилажења са својом супругом, као и поделе имовине, произвело је много написа у Русији. Цео случај је представљен као суђење у којем човечанство треба да пресуди између Толстоја и његове жене. Значај ове књиге је у чињеници да сама грофица Софија Толстој сведочи о себи.
Из предговора  В. Спиридонова:
Историја настанка овог рукописа је следећа: крајем јула 1913. С. А. Венгеров написао је писмо са упитником С. А. Толстој молећи је да састави и да му пошаље своју аутобиографију, коју ће он штампати. (...) Стиче се утисак да је Софија Толстој писала своју аутобиографију са чврстом намером да се супротстави неповољним гласинама које су је пратиле и доспевале у новине и часописе. (...) На једном месту 1918. она искрено каже: „И то ме је подстакло да објавим ова писма, јер ће после моје смрти, која је вероватно врло близу, људи, као и обично, погрешно судити и описивати мој однос према мужу и његов према мени. Па нека онда доносе своје судове на основу тачних података и живих сведочења, а не на основу оговарања, претпоставки и измишљотина“. Можемо да разумемо жеље С. А. Толстој ако узмемо у обзир њену позицију. Истина је да је Софији Толстој припала огромна част да понесе велико бреме да буде жена једног генија. Али јој је допало и да ствара повољне услове живота за развој тог генија. Упознала је радост живота са генијем, али и ужас живљења у јавности која је одмеравала сваки њен осмех, покрет, неопрезну реч (...) током брака дугог 48 година. Многе сувишне речи су биле за то време изречене, многа неопрезна дела учињена. (...) И за све ће јој судити цело човечанство. Софија Толстој је то знала и са зебњом у срцу се за тај суд спремала. Последње речи оптужене биле су њена „Аутобиографија“ и „Толстојева писма својој жени“. Ако Софија Толстој има одговорност пред човечанством, свако од нас читалаца мора, пред својом савешћу, да преузме одговорност за суд који ће о њој донети.
Из Аутобиографије С. А. Толстој:
(...) Кад су почела да се појављују деца, нисам више могла у потпуности да се посветим служењу мом мужу и да непрекидно саосећам са његовим писањем. Имали смо много деце. Родила сам их тринаесторо. Десеторо од њих сам сама дојила, из принципа и зато што сам тако желела. Нисам хтела да држим дојиље. У три случаја сам услед компликација ипак морала да узмем дојиље.
(...) 1881. смо се преко зиме из Јасне Пољане преселили у Москву. Најстарији син, Серж се уписао на Универзитет. Друга два сина, Иљу и Лава је Лав Николајевич послао у Поливановљеву класичну гимназију. Нашу ћерку Тању послао је у школу за сликање и вајање одакле ју је одвео на њен први бал којем ја нисам присуствовала, јер сам 31. октобра управо родила наше осмо дете.
(...) До размимоилажења између мене и мог мужа није дошло због тога што сам се ја у срцу удаљила од њега. И мој начин живота и ја били смо исти као и до тад. Он је био тај који се удаљио, не у свом свакодневном животу, него у свом писању и учењу о томе како људи треба да живе. Лично нисам била у стању да пратим то његово учење. Али наши приватни односи су остали непромењени: исто смо се толико волели и исто као раније нам је било тешко да будемо макар и на кратко раздвојени. Ретко кад би се догодило да нашу срећу замагли и узурпира равнотежу појава узајамне љубоморе, која није уопште имала никаквог основа. Ми смо обоје били страствени људи жестоких темперамената. Тек пред крај наших живота, када сам схватила да се душа мога мужа, која је била отворена преда мном толике године, нагло и неповратно затворила без повода, да би се отворила пред једним странцем, аутсајдером, то је у мени изазвало страшну љубомору. (...) Потом је у четири године троје наше деце умрло.
(...) Ти догађаји су утицали на Лава Николајевича, а можда је било и других узрока услед којих је он почео да бива незадовољан животом и његова потрага за истином постала је акутна. (...) Лав Николајевич је постајао све суморнији и суморнији како је у њему јачао дух који је одбацивао постојећу религију, прогрес, науку, уметност, породицу, све што је човечанство кроз векове развило. (...) То све ме је узнемиравало, плашило и растуживало. Али нисам могла са деветоро деце тек тако да се окрећем као ветроказ у свим правцима којима је мој муж стремио у својим духовним лутањима. (...) Али не могу да се сетим тачно када и зашто смо се породица и ја са њим разишли. (...) Једноставно нисам могла да разумем зашто да мењам начин живота. (...) Да сам према жељама мога мужа (изреченим не зна се тачно коме) раздала сву имовину, да сам остала у беди са деветоро деце, морала бих да почнем да радим како бих прехранила породицу, да шијем, перем, подижем децу без образовања. Лав Николајевич према својим наклоностима и вокацији не би умео ништа друго да ради, осим да пише.
(...) Лета 1884. Лав Николајевич се много бавио око земље са сељацима. По цео дан би проводио са њима, па би исцрпљен долазио с вечери кући, па би онда седео одсутан и незадовољан животом којим породица живи. Тај живот је био у супротности са његовим учењем и то га је мучило и раздирало. Једном приликом је намерио да узме једну руску сељанку, која је обрађивала земљу, и да са њом и другим сељацима тајно одбегне и започне нови живот. Сам ми је то признао. Напокон је 17. јуна после кратке свађе са мном око неких коња, бацио руксак преко рамена, рекавши да одлази заувек, можда у Америку, и да се никада више неће вратити. Ја сам у том тренутку била пред порођајем. Понашање мог мужа ме је бацило у очајање. Телесни, претпорођајни болови, заједно са тим душевним болом, били су неподношљиви. Молила сам Бога да умрем. У четири ујутру Лав Николајевич се вратио и легао на кауч у свом кабинету не јавивши ми се. Ја сам отрчала к њему упркос ужасним боловима. Био је смркнут и ништа ми није рекао. Око седам ујутру тог дана родила се наша ћерка Александра. Никада нећу заборавити ту страшну, ведру јунску ноћ. (...)
1895. наш најмлађи, седмогодишњи син Вањечка је умро. (...) Моја депресија и губитак интересовања трајали су целог лета, да би сасвим неочекивано и пуким случајем музика донела душевну промену. Тог лета је, наиме, код нас боравио познати композитор и пијаниста (Сергеј Иванович Танеев /1856–1915/ боравио је код Толстојевих од 1894–96 преко лета,  прим. прев). (...)
1906. наша ћерка Маша је умрла од запаљења плућа. (...) Како ми је безначајна постала сва људска таштина. Питала сам се: шта је уопште важно? Једна ствар. Ако нас је Бог послао на земљу и ако морамо да живимо, онда је најважније да једни другима помогнемо како год знамо и умемо. Да помогнемо једни другима да живимо. И сад исто мислим.
(...) Чак и пре свих ових догађаја увлачили су се утицаји разних људи споља, који су пред смрт Лава Николајевича попримили застрашујуће размере. Ти људи споља су, на пример, застрашили Лава Николајевича идејом да ће руска Влада послати полицију да му одузме све рукописе. Под тим предтекстом су сви рукописи склоњени из Јасне Пољане, тако да Лав Николајевич није више могао на њима да ради, јер није имао пред собом сав материјал. Некако сам успела да повратим седам танких свезака његових дневника, који су сада у поседу наше ћерке Александре. Али све је то довело до затезања односа са особом која је дневнике држала, па је тај човек прекинуо своје свакодневне посете. (овде се мисли на Черткова, прим. прев)
(...) Захваљујући сталном узнемиравању, као и тешком и одговорном послу везаном за објављивање текстова Лава Николајевича, моје здравље је било потпуно руинирано. Постала сам све нервознија и све сам више бринула. Изгубила сам душевну равнотежу и почела сам због тога лоше да утичем на свог мужа. Истовремено, Лав Николајевич је почео учестало да прети одласком од куће и његов „интимни“ пријатељ (Чертков) пажљиво је, заједно са својим адвокатом, припремио нови, исправан тестамент који је Лав Николајевич преписао својеручно, у шуми, 23. јула 1910. Тај тестамент је после његове смрти постао легитиман.
(...) На једном месту у дневнику, у то време је записао: „Јасно видим да сам погрешио; требало је да окупим све своје наследнике и да им саопштим своју вољу; није требало све ово да кријем од њих. (...)“
(...) Идем скоро свакодневно до његовог гроба; захваљујем Богу на срећи која ми је у прошлости била подарена, а што се тиче последњег сукоба међу нама, на то гледам као на искушење и искупљење пред смрт. Нека тако и буде.
Грофица Софија Толстој
28. октобра 1913.
Јасна Пољана


Из: The Autobiography of Countess Sophie Tolstoi
With preface and notes by Vasilii Spiridonov
Translated by S.S.Kotelianski and Leonard Woolf
Publiched at the Hogarth press, Paradise road, Richmond, 1922.
Приредила и превела Ивана Димић


СЕРГЕЈ КОКОВКИН
Сергеј Коковкин је режисер, сценариста, глумац и аутор тридесет драма које су преведене на дванаест језика и изводе се широм Русије и у иностранству. Завршио је Морнаричку школу „Накимов“, а затим је дипломирао на Институту за позориште, уметности, музику и кинематографију (модерна Позоришна академија у Петрограду), на драмском одсеку, а радио је у петроградским и московским позориштима. Његов рад на филму укључује глуму, режију и писање сценарија. Режира у позориштима у великом броју земаља, а последњих година предаје у САД. Коковкин је уметнички директор Руске конференције драмских писаца, члан Удружења писаца и аутор књига Дођи ми, Пет ћошкова, Мисис Толстој и остале и Глупак. Добитник је значајних признања – Америчка награда лепих уметности и Уважени уметник Русије.


РАДОСЛАВ МИЛЕНКОВИЋ
Рођен је 17. фебруара 1958. године у Новом Саду. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи проф. Бранка Плеше 1980, а позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Дејана Мијача 1990. Похађао је Летњу школу пантомиме код Ладислава Фиалке (Дубровник, 1978) и Летњу школу сценског покрета Жака Лекока (Париз, 1979). Један је од оснивача Театра ММ у Загребу, био је члан глумачког ансамбла Театра &ТД у Загребу (1984–87), Југословенског драмског позоришта у Београду (1987–2005), предавао је глуму и дикцију на Академији уметности у Новом Саду (1989–93), био директор Драме Српског народног позоришта у Новом Саду (1995–96), где је од 2005. запослен као редитељ. Поред тога, био је уметнички саветник Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину 2006. и 2007, а од 2010. уметнички саветник Установе културе „Вук Караџић“. Гостујући је редитељ позоришта „Чики Гергељи“ у Капошвару, „Гардоњи Геза“ у Егеру и Националном позоришту у Мишколцу. Остварио је више од 50 улога у најзначајнијим позориштима Београда, Новог Сада и Загреба и на Дубровачким љетним играма, од којих се нарочито издвајају оне у представама рађеним по делима домаћих аутора (Ј. С. Поповића, Г. Стефановског, А. Поповића, Д. Ковачевића, Љ. Симовића, С. Ковачевића, С. Селенића, Д. Ћосића, Б. Пекића), као и велики број улога у ТВ драмама и филмовима, сарађујући са најистакнутијим домаћим редитељима (Здравко Шотра, Емир Кустурица, Срђан Драгојевић, Олег Новковић, Срђан Кољевић и др), али и страним редитељима (Фердинандо Орњани, Алберт Сирони, Ламберто Бава, Ралф Фајнс). У позориштима Србије, Мађарске, Шведске, Хрватске и Македоније  режирао је драме Мрожека, Кохоута, Вајса, Шизгала, Бекета, Роже Витрака, Жарија, Стриндберга, Островског, Горког, Кољаде, Разумовске, Петрушевске, Фон Хорвата, Мекдоне, Креца, Набокова, Сартра, Камија, Јонеска, Молијера, Шефера, Волтера, Чехова, Булгакова, Лорке, Шекспира, те Држића, Поповића, Стефановског, Ромчевића, Кречковића, Домановића, Бећковића...
Добитник је најзначајнијих награда за глуму и режију на бројним фестивалима Југославије и Србије. За позоришно и радио извођење драматизовао је дела Бећковића, Домановића, Сремца, Кочића, Ранка Маринковића, Грина, Кафке, Колодија, Булгакова. Љубин и Ђорђетов син. Наталијин и Арсенијев отац. Живи у Београду.
 

10.jpg
10.jpg
11.jpg
11.jpg
12.jpg
12.jpg
13.jpg
13.jpg
14.jpg
14.jpg
15.jpg
15.jpg
16.jpg
16.jpg
17.jpg
17.jpg
18.jpg
18.jpg
19.jpg
19.jpg
2.jpg
2.jpg
20.jpg
20.jpg
2011_05_31_9999_150.jpg
2011_05_31_9999_150.jpg
2011_05_31_9999_159.jpg
2011_05_31_9999_159.jpg
2011_05_31_9999_211.jpg
2011_05_31_9999_211.jpg
2011_05_31_9999_390.jpg
2011_05_31_9999_390.jpg
2011_05_31_9999_514.jpg
2011_05_31_9999_514.jpg
2011_05_31_9999_630.jpg
2011_05_31_9999_630.jpg
21.jpg
21.jpg
22.jpg
22.jpg
23.jpg
23.jpg
24.jpg
24.jpg
25.jpg
25.jpg
27.jpg
27.jpg
28.jpg
28.jpg
3.jpg
3.jpg
4.jpg
4.jpg
7.jpg
7.jpg
8.jpg
8.jpg
9.jpg
9.jpg
Представе - Драма