Представе

Народно позориште у Београду
МОЋ СУДБИНЕ
Актуелна подела - Опера

Премијера, 11. април 2009. / Велика сцена

Опера у четири чина
Либрето написао Франческо Марија Пијаве
Праизведба у Петрограду, 10. новембра 1862. године
Диригент Александар Марковић к.г. / Ђорђе Павловић
Редитељ Даријан Михајловић к.г.
Сценограф Александар Денић к.г.
Костимограф Ивана Васић к.г.
Кореограф Лео Мујић к.г.

Премијерна подела (првоименовани са листе):

Маркиз од Калатраве Вук Матић / Ненад Јаковљевић
Леонора Јасмина Трумбеташ Петровић / Драгана Радаковић / Светлана Несторов
Дон Карлос ди Варгас Миодраг Д. Јовановић / Никола Мијаиловић, к.г.
Дон Алваро Душан Плазинић / Хон Ли
Прециозила Јадранка Јовановић / Александра Ангелов / Наташа Јовић Тривић / Жељка Здјелар / Тамара Марковић
Фра Мелитоне Александар Стаматовић / Небојша Бабић
Гвардијан Иван Томашев / Драгољуб Бајић / Ненад Јаковљевић
Собарица Иванка Раковић / Татјана Митић
Алкаде Бранислав Косанић / Свето Кастратовић
Трабуко, мазгар Игор Матвејев / Дарко Ђорђевић / Љубодраг Беговић
Хирург Бранислав Косанић

Учествују Оркестар, Хор и Балет Народног позоришта у Београду
Балетски ансамбл Глеб Суманов, Владимир Панајотовић, Божин Павловски, Љубиша Пековић, Бојана Леко, Инес Ивковић, Милена Ивић, Сања Томић
Асистент редитеља Владан Ђурковић
Шеф хора Ђорђе Станковић
Хорове спремили Ана Зорана Брајовић и Ђорђе Станковић
Концертмајстори Едит Македонска, Весна Јансенс
Асистенти костимографа Сара Куртовић, Тијана Миливојевић*
Музички сарадници Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Иван Јовановић, Tатјана Шчербак Пређа
Инспицијент Бранислава Пљаскић
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић, Љиљана Миловановић
Превод либрета за титлове Маја Јанушић
*асистент на пракси
Дизајнер светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Креатор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор тона Дејан Дражић
Видео материјали:
Редитељ видео материјала Милош Ђукелић
Директор фотографије Игор Шунтер
Монтажер Дејан Шпагнут
Видео режија представе:
Редитељ Петар Антоновић
Асистент Боривоје Андријевић
У представи учествују сниматељи Ђорђе Јовановић и Игор Шунтер
Моделари костима Радмила Марковић, Дрена Дринић, Радица Комазец и Милан Ракић
Костими израђени у радионицама Народног позоришта и Nikola’S’-а
Израда макета Бранко Цвијић, Ана Миљевић и Милош Живановић
Декор израђен у радионици Народног позоришта.

 

МОЋ СУДБИНЕ ЂУЗЕПЕА ВЕРДИЈА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА 
Дело славног композитора Ђузепеа Вердија Моћ судбине имало је своју праизведбу у Петрограду 1862. године. Писано по поруџбини, поред јасног романтичарског утицаја оно у себи носи одлике француског и немачког стила који су у то време били изузетно цењени у Петрограду. На нашој сцени опера Моћ судбине први пут је изведена 7. октобра 1938. годинe поводом 125 година од рођења Ђузепеа Вердија. Према писању „Политике“ за успех ове представе највише је заслужан сценограф Младен Јосић док су костими Милице Бабић Јовановић „...ревносно следили интенције г. Хецла и скице декора г. Јосића.“ („Правда“). Представом је дириговао Иван Брезовшек а у главним улогама су наступили: Александар Трифуновић (Маркиз од Калатраве), Злата Ђунђенац (Леонора), Крста Ивић (Алваро), Рудолф Ертл (Дон Карло), Жарко Цвејић (Гвардијан), Станоје Јанковић (Фра Мелитоне), Божица Сарван (Прециозила), Драгутин Петровић (Трабуко), Бранко Пивнички (Алкаде), Вукица Илић (Служавка) и Ћирил Братуш (Хирург).   После Другог светског рата Моћ судбине први пут се изводи 6. фебруара 1965. године под диригентском палицом Душана Миладиновића, у режији Ани Радошевић. Сценограф је био Петар Пашић а костимограф Инге Костинчер. Поводом премијере редитељ Ани Радошевић на питање где је нашла основну идеју у либерту који се сматра једним од најслабијих у Вердијевим операма, рекла је: „Ова опера се често назива Моћ случаја место Моћ судбине. Има у њој много неприпремљених и немотивисаних ситуација. Случај је заиста доминантан. Али мислим, да се у друштвеној структури и идејној клими тадашње Шпаније мора тражити основа за сва збивања у опери. Расна нетрпељивост и племићска уображеност, онемогућавају остварење љубавне везе између Леоноре и Алвара. Ту долази до првог случајног убиства и клупко почиње да се одмотава“. Овај редитељски приступ Ани Радошевић наишао је на одобравање критике. Тако Стана Ђурић Клајн пише: „...Највећа врлина  њене режије налази се у томе што је успела да олакша, просветли и прочисти тамну и замршену основу либрета“. У премијерној подели били су: Александар Ђокић као Маркиз ди Варгас, Радмила Бакочевић као Леонора (на репризи Милка Стојановић), Мирјана Васиљевић као Собарица (на репризи Аница Ђорђевић), Атилио Планиншек је тумачио улогу Алвара (у алтернацији Стјепан Андрашевић), Станоје Јанковић као Дон Карлос ди Варгас (на репризи Јован Глигоријевић), Ђурђевка Чакаревић као Прециозила (у алтернацији Милица Миладиновић), Велизар Максимовић Фра Мелитоне (на репризи Александар Веселиновић), Ђорђе Ђурђевић као Отац Гвардијан (у алтернацији Жарко Цвејић)...
Последња поставка ове опере, до сада одржана је у тек обновљеној згради Народног позоришта 26. децембра 1989. године. Дириговао је Николај Жличар, редитељи су били Младен Сабљић и Борислав Поповић, сценограф Владимир Маренић, костимограф Љиљана Драговић. Према речима Константина Бабића „Београдска кућа је имала у ствари три премијере, са три различите певачке поделе, у којима су наступиле све најбоље домаће снаге, уз два одлична госта за тенорску партију (Дон Алваро): Бугарина Румена Дојкова и Грузијца Симона Багдадишвилија“. Улогу Маркиза од Калатраве тумачио је Вукашин Савић (Иван Томашев), Леоноре Милка Стојановић (Радмила Бакочевић, Вјера Мирановић), Дон Карлоса, Зоран Александрић (Слободан Станковић), Прециозиле Јадранка Јовановић (Дубравка Зубовић), Гвардијана Александар Ђокић (Живан Сарамандић), Фра Мелитонеа Велизар Максимовић...

                  Вања Косанић


АЛЕКСАНДАР МАРКОВИЋ, диригент
Од сезоне 2009/10. тридесеттрогодишњи диригент Александар Марковић биће нови шеф диригент Филхармонијског оркестра Брна, а то место му је понуђено након његовог првог концерта са овим оркестром у јесен 2008. године. Марковић ће 12. августа 2009. дириговати свој инаугурациони концерт на отварању Спилберк фестивала. Ове, 2009. године, Александар Марковић дебитује са Штутгартском филхармонијом, Нирнбершком филхармонијом, Konzerthausorchester из Берлина, камерним оркестром „Spirit of Europe“ и хрватским Радио симфонијским оркестром из Загреба. У 2008. години први пут је дириговао Шкотским камерним оркестром, немачком Државном филхармонијом из Реинланд-Пфалца, Виртембершком филхармонијом, Словачком филхармонијом и Катарским филхармонијским оркестром. Са Брукнеровом симфонијом број 8 отворио је сезону 2008/09. у Stefaniensaal у Грацу а такође је отворио Бечке музичке свечаности (Wiener Festwochen) са Бечким симфоничарима у мају 2008, са финалним концертом на „Евровизијском такмичењу младих музичара“. Од 2005-08 Александар Марковић је био шеф диригент Тиролскe опере у Инсбруку, где је дириговао десет високо оцењених премијера (Кавалерија рустикана / Пајаци, Лабудово језеро, Ромео и Јулија, Холанђанин луталица, Саломе, Мадам Батерфлај, Набуко, Травијата, Норма и Тоска) и бројним концертима са Тиролским симфонијским оркестром Инсбрука. У септембру 2004. био је именован за музичког директора Филхармоније „Станислав Монјушко“ након што је освојио прву награду на седмом интернационалном такмичењу диригената „Грзегорз Фителберг“ у Катовицама (Пољска).Александар Марковић је дириговао Немачким симфонијским оркестром из Берлина, Рајнском филхармонијом, Бечким камерним оркестром, Бечким Concertverein оркестром, Mozarteum оркестром из Салцбурга, Симфонијским оркестром из Ст. Галена, Београдским радио-оркестром и Београдском филхармонијом, Концертним оркестром Будимпеште, Прашким симфоничарима, Јаначековом филхармонијом, Словеначком филхармонијом, Литванским камерним оркестром и у Народном позоришту у Прагу. Осим класичног симфонијског репертоара, Александар Марковић промовише и савремену музику, дириговао је светску премијеру дела Feuerlicht, Nachtschatten Дирка д’Асеа (Wiener Musikverein), симфоније Карла Амадеуса Хартмана и Карла Шискеа, као и дела Лутославског, Лигетија, Пинчера и Тира.Александар Марковић је завршио студије на Универзитету за Музику и извођачку уметност (Universität für Musik und darstellende Kunst) у Бечу код Леополда Хагера, који је изјавио: „Александар Марковић је један од највећих талената са којима сам радио.“ Марковић је такође похађао мастер класу код Ђанлуиђија Ђелметија и Лотара Загрошека на Музичкој академији Киђана у Сијени, где је дипломирао уз највише признање – Diploma d’onore. Александар Марковић је био стипендиста чувеног Фонда „Херберт фон Карајан" из Берлина.


ДАРИЈАН МИХАЈЛОВИЋ, редитељ
Рођен је 1972. у Београду. Дипломирао је на Катедри за позоришну и радио-режију на Факултету драмских уметности у Београду. Стипендиста је Фонда „Мадлена Јанковић“, у области драмских уметности. Био је уметнички директор Позоришта „Дадов“ од 1994. до 2000. где је водио студио глуме. Један је од оснивача, редитељ и продуцент позоришне трупе „Торпедо“, која је обишла скоро све европске земље и неке од најзначајнијих европских фестивала. Асистент је на Факултету драмских уметности у Београду, Одсек за позоришну режију. Добитник је већег броја награда:
- Награда „Јоаким Вујић“ за најбољу режију 1998. за представу Копље Ужичког позоришта,
- „Златни ћуран“ за најбољу режију представе Лаки комад Крушевачког позоришта (Јагодина, 2001);
- „Златна плакета“ града Београда, награда за најбољу режију и за најбољи кратки играни филм на Фестивалу кратког, документарног и анимираног филма;
- Специјална награда жирија и „Златна поморанџа“ на Фестивалу кратког и документарног филма у Анталији;
- Годишња награда за најбољу представу у целини, Српског народног позоришта у Новом Саду, за Вердијеву оперу Макбет, 2002.
Режирао је више позоришних представа. Аутор је два објављена драмска текста. Режирао је више ТВ спотова и емисија.


МОЋ СУДБИНЕ
Ђузепе Верди је оперу Моћ судбине написао по наруџбини императорских позоришта Санкт Петербурга за сјајни хонорар од двадесет хиљада рубаља. Већи хонорар донела му је само Аида, такође наручена из Каира.После успеха које је Верди постигао са операма Риголето, Травијата, Трубадур и Бал под маскама, само највећа и најбогатија светска позоришта смеју помишљати на поруџбину код славног маестра и посланика у Народној скупштини у Торину. Код ове поруџбине посредовали су знаменити тенор Енрико Тамберлик, који је у Лондону и Петербургу бриљирао као Манрико у Трубадуру, и импресарио Кортичели.Верди је помишљао да компонује на либрето рађен према драми Виктора Игoa Руј Блаз, али се, после неслагања цензуре, опредељује за комад шпанског писца Анхела Переза Саведре, војводе од Риваса: Дон Алваро или моћ судбине. Саведра, чији је комад извођен и у нашем Позоришту 1898, рођен је у Кордоби 1791. године а каријеру започиње као официр. Пошто се 1823. године изјашњава противу краља, принуђен је да избегне у Енглеску. Од 1830. до 1834. живео је у Француској, а после смрти монарха враћа се у домовину. Ту наслеђује титулу и имања преминулог брата и постаје војвода од Риваса. Члан владе постао је 1836. године, али убрзо поново емигрира, овога пута у Португалију. После протеривања краљице Кристине враћа се поново у Шпанију. Прво је посланик у Напуљу, затим министар а онда амбасадор у Фиренци и Паризу. Био је председник Државног савета и директор Академије. Као писац и драматичар стекао је извесно име: комади су му извођени у Италији и Француској. Умро је у Мадриду 1865. године. Верди сматра да је радња драме Дон Алваро „Снажна, велика и једноставна“ и да је, из тих разлога, идеална за велику оперу. Стихови Франческа Пијавеа су течни, добро звуче, погодни су за компоновање. Радња је за потребе либрета упрошћена и сажета па понешто у опери и није довољно јасно. Дон Алваро није више, као у драми, славни тореадор, па је и његово познанство са отменом племкињом недовољно јасно. У драми је Дон Алваро дошао на шпански двор да измоли милост за родитеље којима прети погубљење. Кад у томе није успео, млади Дон Алваро одлучује да крене сасвим другим путем.Верди је оперу компоновао доста брзо и са супругом кренуо у Петербург да надзире припреме за премијеру. Због болести примадоне Ла Груа све се морало одложити за јесен 1862. године. Припреме су биле темељне: трајале више месеци, на опреми се није штедело, хор је био изузетно бројан, а премијера је одржана 17. октобра 1862. године и забележена као значајан датум у историји опере. Улазнице су биле веома скупе, пет пута скупље него у Бечу и дванаест пута скупље него у миланској Скали! Руска јавност је мало протествовала што је дело наручено код странца и то за хонорар који је био знатно већи од уобичајених пет стотина рубаља. Царска породица је посетила тек четврту представу и топло поздравила аутора коме је додељено и високо одликовање.Италијанску премијеру, под именом Дон Алваро, дело је доживело већ 7. фебруара 1863; следи убрзо Мадрид, а затим редом: Њујорк и Беч (1865), Буенос Ајрес (1866) и Лондон (1867). Критика и публика сматрале су да опера садржи низ лепих одломака, успелих арија, али да у целини по вредности није уједначена. Ни сам Верди није задовољан партитуром па, сарађујући са Гисланцонијем, каснијим либретистом Аиде, прекраја оперу. Уводну музику замењује увертиром која садржи сплет најлепших мелодија из опере; у масовним сценама постигнута је боља прегледност, док је крај сасвим измењен. Уместо фаталног самоубиства потпуно резигнираног Дон Алвара, Гвардијан доноси помирљиви тон који нам данас мање одговара. Овако прерађено, дело је извођено у свим оперским градовима, али праву популарност није досегло.Занимљиво је на овом месту истаћи како је прилично слободна прерада либрета од стране Франца Верфала, иначе великог Вердијевог поштоваоца, довела до знатне распрострањености опере, нарочито у Немачкој. Том успеху знатно је допринео и наш славни тенор Тино Патијера, који је, певајући у Дрездену улогу Дон Алвара, пленио цео град. Југословенску премијеру опера је доживела у Загребу 1882; у Љубљани је изведена 1930, а у Београду 1938. године.И поред успелих поставки, дело код нас није доживело популарност коју су имале његове опере Риголето, Травијата или Трубадур. Да ли је у питању преобиље раскошних мелодија или, за оперу, мало неуобичајено смењивање трагичних и готово разузданих масовних жанр-сцена уз комичне упаде фра Мелитонеа, или је томе разлог разуђена радња која често више делује као „Моћ случаја“ него као драматуршки вешто вођен развој - тек чињеница је да публика ову оперу цени због изузетно лепих мелодија.Опера се због своје дужине приликом сценских извођења скраћује, боље рећи сакати, тако да радња постаје нејасна и случајна. И поред тога, данас је јасно да цела опера има свог значаја у развојном путу славног аутора, уз оправдане примедбе да су неке његове раније одлике остале у сенци новина. Неки аутори пребацивали су му чак угледање на Вагнера, због вишекратног понављања неких основних мотива, али истини за вољу треба истаћи како је Вагнерово дело у време настанка опере Моћ судбине у Италији било потпуно непознато, као и то да је мотивски рад Вердијев сасвим различит од примене лајтмотива од стране немачког драматичара. Тачно је да и Верди стреми свом облику музичке драме, али да мелодија и медитеранска распеваност владају током целе опере.Љубавни заплет није више сасвим у првом плану нити је музичка карактеризација личности равноправна за све гласове. Ни арије, такође, у том погледу нису подједнако распоређене. Хор је добио потпуно нову улогу: више није посматрач или, у најбољем случају, само присутан у збивањима. Напротив, сад је у њима прави учесник, па у њиховом оквиру има и сасвим одређену развојну линију. У почетку народ се безбрижно весели и лако га је завести и преварити да приступи освајачкој војсци. У ратним сценама, хор учествује у борбеним операцијама, док је приликом дељења милостиње у манастиру некадашњи весели народ преварен, измрцварен и обогаљен. Хуманиста Верди, и његов либретиста, приказују рат, коме у почетку сви кличу, као прави узрок свих патњи и беде целог народа.И оркестар је добио нову улогу, много већи значај, а и тонске боје су зналачки коришћене.Солистима су припале лепе арије, које под именима: мелодија, романса, балада, арија-буфо и арија, делују као издвојени бисери у раскошној партитури. Познате арије Леоноре: уздржана, усрдна, чак смерна - на почетку; затим драматична са правим контрастом у изразу (пред манастиром) и смирена, на почетку последње слике - захвалне су нумере и за концертни подијум. Дон Алваро је добио само једну, исповедну арију на бојном пољу, тежу него што се обично мисли. Прециозила има захвалне нумере са хором, а доминира и у полетном „Ратаплану”. У балади студента, Дон Карлос пева лепу мелодију, док у сцени кад препознаје Леонорин медаљон једини има убојиту кабалету. И Мелитоне има велике солистичке задатке који директно указују на будућност, на Фалстафа.У овој опери, међутим, највећу вредност представљају њени дуети. У првој слици драмска сцена између Леоноре и Дон Алвара обликована је као дует који почиње узбуркано да би после самосталних наступа завршио у кликтавом заносу. Сцена - дует Леоноре и Гвардијана, мајсторски је сачињена. У њему је композитор мајсторски сачувао како самосталност највишег, тако и самосталност најдубљег гласа, а постигао да се све то, уз изражајни оркестар, слије у јединствено милозвучје. Дует у коме суделују тенор и баритон, сцена у којој се Дон Алваро и Дон Карлос обавезују на вечно пријатељство, спада у ред најпознатијих оперских дуета уопште. Њихов велики дует пред двобој у манастиру, који су многи покушавали да подражавају, изражајним прекидима и смирењима, представља образац успешног грађења сцене. Уз извесну резигнацију, завршни терцет је права оаза мира.Хор у крчми у интонацији није шпански већ јужњачки, распојасан. У Леонорином посвећењу, Верди је користећи хор изградио упечатљиву сцену у којој се већ наговештава будући мајстор Реквијема. Шекспировске су по снази и драмском контрасту и хорске сцене у близини бојишта, на тргу и у манастиру. Обиље музичке грађе, богата инвенција и мајсторство аутора у психолошком оцртавању сваке нове сцене, подразумевају припремљеног и одморног гледаоца, а не посетиоца који жели да чује и препозна популарне мелодије.

Константин Винавер (1989)