Представе

Народно позориште у Београду
НА ДНУ

Премијера, 3. октобар 2015. / Сцена „Раша Плаовић"

Превео Милан Ђоковић
Режија и адаптација Ана Ђорђевић
Драматург Славко Милановић
Сценограф Драгана Мацан                         
Костимограф Лана Цвијановић                 
Дизајн звука  Владимир Петричевић
Сценски говор др Дејан Средојевић
Асистент редитеља Тара Манић
Извршни продуцент Ивана Ненадовић
Организатор Наталија Игњић

Премијерна подела:

Михаил Иванов Костиљов Гојко Балетић
Василиса Карповна Соња Колачарић
Наташа Калина Ковачевић
Васка Пепел Александар Срећковић
Ана Милена Ђорђевић
Настја Вања Ејдус
Квашња Златија Ивановић
Клешч Дарко Томовић
Сатин Немања Оливерић
Глумац Андреј Шепетковски
Барон Милош Ђорђевић
Лука Танасије Узуновић

Суфлер Јелена Хaлупа                                            
Инспицијент Сања Угринић Мимица
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Соња Мркобрада                                               
Mајстор светла Миодраг Миливојевић 
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Небојша Костић
Главни гардеробер Сцене „Раша Плаовић" Радивоје Ђурђевић

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

О КОМАДУ
На дну је најпознатија драма Максима Горког. Комад је написан крајем 1901. и почетком 1902. године. Првобитни наслови су били Без сунца, Коначиште, Дно, На дну живота, са поднасловима „слике“ и „слике из руског живота“. У јануару 1904. комад је добио Награду Грибоједова и одобрено је његово приказивање у Московском художественом театру. Премијера је, са великим успехом, изведена 18. децембра 1902, у режији К. С. Станиславског (који је и играо једну од главних улога – Сатина) и Немирович-Данченка. Поставка комада на императорској сцени у Петрограду била је забрањена. Петроградски глумци су организовали читање комада 1903, у кући Н. П. Карабчевског, а до 1905. било је више оваквих читања која су сваки пут морала да добију одобрење месних власти. Драма је, под насловом Коначиште (Nacht-asil), са огромним успехом изведена у Берлину 1905, у Рајнхартовом театру (Макс Рајнхрат је играо улогу Луке); исте године, и са подједнаким успехом, изведена је у Позоришту „Дело“ Лиње Поа. Првобитни интернационални успех овог дела наставио је да траје кроз цео двадесети век, и све до данас.

www.mht.ru

Први пут у историји европске драматургије, у комаду Максима Горкoг На дну, драмске конфликте и радњу воде сломљени људи, беспомоћно пали на друштвено дно... који оличавају талог друштва. Зато се комад На дну може посматрати и као револуционарни прелом у европској драматургији... (то је) пророчка визија Горког све безобзирније обезвређености и лагерске утамничености људских карактера широм света и данас.

Миленко Мисаиловић, 1985.

О драми На дну... постоје два опречна, оштро супротстављена мишљења. Једни је сматрају ремек-делом позоришта створеног под утицајем Чехова почетком XX века, у коме је друштвена стварност, са својим ограничењима, постала нека врста фаталности, главни покретач трагичне радње кроз коју се, с много драмске поезије, открива суштина човекове ситуације у свету сурових закона класичне експлоатације. Други јој, опет, признају само релативан значај, виде у њој искључиво документ, дат на натуралистичкој матрици, о докончавању једне цивилизације у предвечерје револуције из 1905, драму која изван тог контекста, зато што је дубоко утемељена у одређене географске, историјске и духовне координанте, у свет старе Русије, не може више успешно да функционише.

Владимир Стаменковић, 1985.


МАКСИМ ГОРКИ (1868–1936)

Одавно нема Максима Горког у школској лектири, не само код нас него ни у земљама бившег Совјетског савеза. А некада су све библиотеке биле пуне томова његових Сабраних дела. Књиге су нестале са полица још пре пада Берлинског зида. Уз име великог руског писца остала је прилепљена етикета социјалистичког реализма, иако је само један његов дужи рад, роман Мати, посвећен руском револуционарном покрету. (Према њему је направљен неми филм Всеволода Пудовкина, 1926, и позоришна драматизација Бертолта Брехта, 1931). За такво етикетирање у најмањој мери је заслужан писац, велики приповедач и неспорни хуманиста Максим Горки. Нема његове „заслуге“ у томе што је, рецимо, комад Непријатељи (написан још 1906. године!) након три деценије (1935) проглашен еталоном социјалистичког реализма, пошто је на инсистирање самог Стаљина постављен на репертоар МХТ-а. У данашње време често се заборавља да је Горки постао велики, интернационално признат писац много пре револуционарних догађаја. Већ крајем XIX века – после првих објављених кратких прича, Макар Чудра (1892), Челкаш (1895) и ремек-дела Двадесетшесторица и једна (1899), те првог романа Фома Гордејев (1899), започела је прича о његовом успеху – спектакуларнија од свих у руској литератури. Иза Горког је тада је већ био његов чувени „период скитања“ током којег је лутао пространствима јужне Русије као радник, занатлија, потукач у потрази за послом коме је главни циљ био да се некако прехрани, али и да упозна Русију и разуме животну снагу најмањег, угњетеног и заборављеног човека. И његова биографија је, тако, доприносила успеху: потомак ситног занатлије је сиромашни дечак са улице, тучен од својих послодаваца, скоро увек гладан и слабо обучен – ловац и продавац птица певачица, шегрт у обућарској радњи, куварски помоћник на једном великом броду, пекарски шегрт, тестераш, носач у луци, рибар на Каспијском мору, молер (ово занимање ће стајати у његовој легитимацији у годинама пунолетства), ноћни чувар, мерач на железничкој станици, перач судова на пароброду на Волги (где га је љубави према читању учио бродски кувар)... Горчина ових раних искустава је уметника крштеног као Алексеј Максимович Пешков, била је разлог да изабере име Горки за књижевни псеудоним. Упознао је друштвени талог Русије кроз самоидентификацију са светом бескућника и криминалаца. У почетку ничеанац, дивио се физичкој снази и огромној вољи ових необичних људи узбудљивих судбина, људи са дна. Али романтизам, који су код Горког уочили критичари био је нов и прожет изузетно детаљним, реалистичким описима ликова, ситуација и догађаја са друштвене маргине, па су читаоци, уморни од опште безнадности („безвремја“), у овом писцу препознали потпуно нов глас у руској књижевности. Тако велики је био успех ових дела и тако нагло и високо је репутација Горког порасла, да је већ тада о њему почело да се говори као приповедачу једнаком највећима – Лаву Толстоју и Антону Чехову. Схвативши да неће остварити сан и уписати се на Казањски универзитет, посветио се самообразовању и проучавању класичне руске и стране књижевности (Пушкина, Гогоља, Њекрасова, Тургењева, Диме, Скота, Балзака, Стендала, Флобера...). После првобитног књижевног успеха, написао је серију драмских комада и романа. Од позоришних радова на репертоару светских позоришта најчешће је, све до данас, извођена драма На дну (1902).  Између 1899. и 1906. углавном је живео у Петербургу, где је постао марксист и подржавао Социјалдемократску партију. Након расцепа у странци 1903, Горки се определио за бољшевичко крило. Није никада формално постао члан Лењинове партије, али је уплаћивао издашне донације партијским фондовима (захваљујући својим енормним хонорарима). Кратка револуционарна Песма о буревеснику, доводи 1901. до забрањивања марксистичке ревије „Живот“ и хапшења Горког. Убрзо је пуштен на слободу, али, оболео од туберкулозе, одлази на Крим. Избор за члана Руске академије наука 1902. убрзо је повучен из политичких разлога (због тога су оставке на чланство у Академији поднели Чехов и В. Г. Короленко). Горки је имао значајну улогу у руској револуцији 1905. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Прогласом Свим руским грађанима и јавном мњењу европских народа (1905) обрушио се на царску војску и полицију због суровог напада на студенте и грађане који су мирно протестовали због гушења слободне мисли и неправичне власти, после чега је поново ухапшен, а ослобођен на захтев интелектуалне јавности многих земаља. Следеће године је илегално напустио земљу и остао у егзилу до амнестије, 1913, углавном у вили на Каприју у Италији. Због инсистирања да остане независан, Горки је био политичка сметња својим марксистичким саборцима, али његове велике донације су га штитиле. По повратку у Русију и током Првог светског рата, са бољшевицима се противио руском учешћу у рату, а после бољшевичког преузимања власти 1917. противио се и Лењиновим победничким методима, о чему је писао у часопису „Нови живот“ све док његове протесте није ућуткала цензура 1918. Био је велики заштитник совјетских писаца и научника, дисидената: некима је спасао главу, другима помогао да преживе сурове затворске услове. Под изговором да му је због туберкулозе потребан посебан медицински третман у иностранству, Лењин 1921. шаље Горког у изгнанство. Тих година настаје његово најзначајније дело, трилогија: Детињство (1913–14), Међу људима (1915–16) и Моји универзитети (1923), која се сматра једном од најбољих аутобиографија написаних на руском језику. Горки се у комунистичку Русију коначно вратио 1928. Парадоксално, скоро сва његова каснија дела бавила су се периодом пре револуције. У једном од његових најбољих романа Живот Артаманових (1925) показао је континуирано интересовање за развој и пропадање предреволуционарног руског капитализма. Од 1925. до краја живота, Горки је радио на роману Живот Клима Сангина, који детаљно описује период од четрдесет година руског живота на прелазу векова, све до револуције. Роман није успео да доврши, иако су између 1927. и 1937. објављена четири тома. У том периоду настају и његове драме Јегор Буличов (1932), Достигајев (1933), али најцењенија је збирка сећања на руске писце – Успомене о Лаву Толстоју и О писцима (1928). После коначног повратка у Русију, 1928. године, Горки је био обасут почастима. „Стаљину је потребан онај који ће поново испричати Стари и Нови завјет, пошто је умро Бог, а црквена звона претопљена у топовске цеви“ (Миљенко Јерговић). Свакодневица је била затрпана цитатима из његових дела. Име Горког понели су нови авион и пароброд, паркови, болнице, позоришта, школе... Тридесетих је, како пише Дмитриј Биков, Петроградом кружила шала: „Код нас се све зове по Максиму Горком, јер је живот постао максимално горак“. Болестан и изолован од истине о стварним збивањима, некада непоколебљиви борац за слободу мишљења, писао је чланке у којима је подржао неке од најбруталнијих аспеката стаљинизма. У последњем периоду свог живота личио је „на крпу која се поносно виори на ветру“ (Седам смрти Максима Горког, Херлинг-Грудзињски). Огромна фигура совјетског писца-трудбеника, прекрила је тамном сенком личност истинског хуманисте и великог писца руске и светске књижевности.

Славко Милановић


АНА ЂОРЂЕВИЋ
Рођена је у Београду 1977. године. Позоришну и радио режију је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду (режијом Шекспировог Сна летње ноћи 2001. у Градском позоришту Подгорица). Од тада активно режира у Београду, Скопљу, Суботици, Бањалуци, Сомбору, Крушевцу. За већину представа писала је ауторски текст или драматизовала прозно дело. Неке од њених представа освојиле су велики број награда на фестивалима у региону.

ЗНАЧАЈНИЈЕ РЕЖИЈЕ
Ана Ђорђевић (по мотивима српске народне бајке), Чардак ни на небу ни на земљи, Позориште „Бошко Буха“, 2003.
Киш / Балетић / Ђорђевић (по роману Башта, пепео Данила Киша), Ред вожње Андреаса Сама, Сцена „Студио“ ЈДП, 2005.
Ж.Б.П. Молијер, Дон Жуан, Битеф театар, 2005.
Жо Рутс, Сирано, Мало позориште „Душко Радовић“, Вечерња сцена, 2006.
Ђовани Бокачо, Декамерон (аутор драматизације Ана Ђорђевић), Вечерња сцена Позоришта „Бошко Буха“, 2006.
Лаза Лазаревић, Швабица (аутор драматизације Ана Ђорђевић), Југословенско драмско позориште, 2009.
Ф. М. Достојевски, Записи из подземља (аутор драматизације Ана Ђорђевић), Југословенско драмско позориште, 2010.
Н. В. Гогољ, Женидба, Народно позориште Сомбор, 2010.
Петар Михајловић, Радничка хроника, Народно позориште Републике Српске, 2010.
Михаил Булгаков, Пурпурно острво, Крушевачко позориште, 2012.
Ана Ђорђевић (по мотивима дела Исидоре Секулић), Ђакон, Српско народно позориште, Нови Сад, 2013.
Ана Ђорђевић, Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске, 2013.
Вилијам Шекспир, Много вике ни око чега, Народно позориште Сомбор, 2015.

ЗНАЧАЈНИЈЕ НАГРАДЕ
Лаза Лазаревић, Швабица
     Годишња награда ЈДП-а за режију
     Награда за најбољу представу у целини и Награда за најбољу режију на XVII међународном фестивалу „Вршачка јесен“ 2009.
Н. В. Гогољ, Женидба
     Награда за најбољу представу у целини и Награда за најбољу режију на XVIII међународном фестивалу „Вршачка јесен“, 2010.
     Награда за најбољу представу у целини на Фестивалу професионалних позоришта Војводине, 2011.
     Награда за најбољу представу у целини на Фестивалу „Тврђава-театар у Смедереву“, 2011.
Петар Михајловић, Радничка хроника
     Награда за најбољу позоришну представу насталу у босанскохерцеговачкој продукцији у 2010. (додељује редакција часописа за драму, театар и одгој „ТмачаАРТ“)
     Награда за најбољу представу у целини на Театар фесту Бањалука, 2011.
    Награда за најбољу представу у целини на Фестивалу позоришта/казалишта у Брчком, 2011.
Ана Ђорђевић, Четрнаеста
     Награда за најбољу представу у целини на Фестивалу позоришта/казалишта у Брчком, 2013.
    За остварења у њеним представама додељене су и бројне глумачке, сценографске, костимографске и друге уметничке награде и признања.


Реч редитељке
ШТА ЈЕ ДНО ДАНАС
... Ово је прича о човечанству које је дотакло дно.
А шта је то дно?
У чему се огледа коначни пад који слути на крај?
У овом времену које ми живимо, идеолошки приступ је чист луксуз. Ми немамо времена за идеолошке размирице, јер је суноврат вртоглав. Дистинкција између лажи и истине, којој претходи дефинисање истине, па лажи, филозофски приступ овој теми са циљем да се дефинишу и реше горућа социјална питања – то је све луксуз који су имали мислиоци и писци прошлог и претпрошлог века. Ми данас врло добро знамо да разликујемо пропаганду од чињеница. Наш свет је презасићен информацијама. Нама не недостаје увид у истину о друштвеној неправди, што је, према Горком, недостајало публици његовог доба. Нама чак не треба ни неко ко би нам понудио решење, јер су сва „решења“ разочарала човечанство у прошлости. Човечанство више и не сања о бољим временима. Данашњи човек гледа само да опстане. Можемо да тонемо у сиромаштво, да умиремо од глади, да нас болест коси све редом, можемо да сведочимо малим личним неправдама, па и великим друштвеним неправдама, да доживимо да моћници газе наше достојанство, укидају нам право на живот и вређају наш здрав разум, али дно смо дотакли онда када, имајући све то у виду, урнишемо, унижавамо и игноришемо једни друге, када изгубимо жељу да се бавимо онима најближим себи и веру у то да ће се они икада бавити нама, када човека до себе без устезања препустимо суровости живота, и на њу додамо и свој удео... основна карактеристика је немање никаквог саосећања... Императив је протерати емпатију и љубав. Емпатије нема. Љубави нема. Љубав је неонска реклама на којој пише „I love you“. У том свету, саосећање се сматра путем ка самоуништењу. У нашем свету живе људи који још само очајнички штите своју имовину, ма колико била мала, свој уски, интимни простор... Наши ликови верују да морају да буду јаки да би преживели, а снага се поистовећује са суровошћу...
Људима је више него ишта потребна милост... потребно је да нас неко препозна, да нас види и чује, пошто наш пакао лежи у потпуном непрепознавању нас самих од стране људи око нас, пакао је у томе да нас нико не види и не чује, да смо невидљиви, непостојећи. На слици „Крик“ Едварда Мунка најјезивије је то што се, иза особе претворене у крик, мирно шетају две особе, које не чују и не виде ништа. Без те две силуете мирних шетача затворених у своју пријатну свакодневицу или у своје скривене проблеме, ова слика не би имала пун смисао.

(из експликације са прве пробе)


КОМАД МАКСИМА ГОРКОГ НА ДНУ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
„Михаило Иванович Костиљев (г. Божовић) и жена му Василиса (г-ца Јурковићева) издају у подруму свом постеље за преноћиште. Становници су у тој разбојничкој пећини сами 'бивши људи', створења божја која још ниже не могу падати, а и немају куд, јер су на самом друштвеном дну, јер су талог који се никад не може навише попети. Ни бура каква не може му судбину променити, јер чим она прође – талог ће опет некако ићи дну, јер то је његова судбина, ту је његово место...“ Овим речима критичар „Нове искре“ започиње приказ прве београдске премијере комада На дну Максима Горког која је била 29. јануара 1904. на сцени нашег националног театра који се тада звао Српско краљевско народно позориште. Текст је са руског превела родоначелница уметничке игре у нас, изузетно занимљива и образована Мага Магазиновић, а режирао – по тадашњем обичају – један од првих глумаца, Илија Станојевић Чича који је и тумачио лик Барона. После опширног описа ликова и збивања, те обилних цитата којима махом још неуку публику информише о комаду, критичар оцењује да је раније приказано дело истог аутора, Паланчани, квалитетније и нашем менталитету ближе. Потом негодује због лоше поделе улога, упућује оштру критику декору и костимима, као и замерке преводу, да би закључио: „Глумци су унели сву добру вољу за учење и тумачење, а није њихова кривица што није све било како би они најрадије хтели“. Упркос процени рецензента да комад не коренспондира са београдском публиком, представа је до Првог светског рата одиграна укупно девет пута, што је за оно време био значајан број. Међуратни период су у Народном позоришту, између осталог, обележила и два гостовања трупе некадашњих глумаца чувеног Московског художественог театра, који су у бекству од револуције тих година путовали по земљама источне Европе. Захваљујући њима, наши уметници долазе у контакт са системом Станиславског и, фасцинирани, почињу да га усвајају. На гостовању 1930, руска трупа је Београђанима приказала и своје виђење комада На дну Максима Горког. На представи која је играна 26. октобра улогу Луке је тумачио Поликарп Павлов а Василису је играла Вера Греч. На позив Народног позоришта, овај глумачки и брачни пар седам година касније на сцену поставља исти комад са водећим глумцима нашег ансамбла. Премијера је била 1. априла 1937, а улоге су, предвођени Гречовом и Павловим у већ познатим ролама, тумачили најбољи глумци оног времена. Критика је, како то често бива, била подељена. Док једни представу проглашавају догађајем сезоне, други је пореде са извођењем МХАТ-а, на штету домаћег. Замерају му неуједначеност игре нашег ансамбла, али за то не криве неквалитетни глумачки кадар већ неусаглашеност организације рада у нашем театру која је подразумевала припрему премијера за свега неколико дана, са радом по принципима Станиславског који подразумева вишемесечне студиозне припреме. Поред једногласне позитивне оцене гостујућих уметника, критика се слагала и у констатацији да управа Народног позоришта на сваки начин мора покушати да Гречову и Павлова задржи у ансамблу – као глумце али свакако и као редитеље чији би креативни и педагошки рад са ансамблом био од непроцењиве вредности и значаја. Већ у следећој сезони то се и остварило. Њихова поставка На дну је, међутим, поживела свега две сезоне: до краја 1936/37. одиграна је укупно 5 пута, а следеће још 3 пута. Последња премијера овог комада Максима Горког је на сцени Народног позоришта била 17. фебруара 1985. у преводу Милана Ђоковића и режији Цисане Мурусидзе. Иако је оберучке дочекала враћање овог класичног комада на репертоар, као и потез да се „ангажије чак седам приправника-глумаца, што је и југословенски позоришни куриозитет“, критика није благонаклоно оценила ову поставку. Статистика говори да се мишљење публике разликовало – премда се представа на репертоару одржала свега две сезоне, одиграна је 19 пута и то пред више од 10000 гледалаца, дакле увек пред пуним гледалиштем.

Јелица Стевановић

na_dnu_1.jpg
na_dnu_1.jpg
na_dnu_10.jpg
na_dnu_10.jpg
na_dnu_11.jpg
na_dnu_11.jpg
na_dnu_12.jpg
na_dnu_12.jpg
na_dnu_13.jpg
na_dnu_13.jpg
na_dnu_14.jpg
na_dnu_14.jpg
na_dnu_15.jpg
na_dnu_15.jpg
na_dnu_16.jpg
na_dnu_16.jpg
na_dnu_17.jpg
na_dnu_17.jpg
na_dnu_18.jpg
na_dnu_18.jpg
na_dnu_19.jpg
na_dnu_19.jpg
na_dnu_2.jpg
na_dnu_2.jpg
na_dnu_20.jpg
na_dnu_20.jpg
na_dnu_21.jpg
na_dnu_21.jpg
na_dnu_22.jpg
na_dnu_22.jpg
na_dnu_23.jpg
na_dnu_23.jpg
na_dnu_24.jpg
na_dnu_24.jpg
na_dnu_3.jpg
na_dnu_3.jpg
na_dnu_4.jpg
na_dnu_4.jpg
na_dnu_5.jpg
na_dnu_5.jpg
na_dnu_6.jpg
na_dnu_6.jpg
na_dnu_7.jpg
na_dnu_7.jpg
na_dnu_8.jpg
na_dnu_8.jpg
na_dnu_9.jpg
na_dnu_9.jpg
Представе - Драма