НАБУКО

НАБУКО ВЕРДИЈЕВ ПРВИ ВЕЛИКИ УСПЕХ
После скромног успеха прве опере (Оберто) двадесетшестогодишњег Вердија, уследио је потпуни пораз са комичном опером Један дан владавине (миланска Скала, 1840). Верди је за кратко време изгубио децу и супругу, и готово не помишља на компоновање нових опера. Моли раскид уговора са импресаријом Скале, Mарелијем, осећајући се неспособним да испуњава већ потписани уговор. Приликом посете, долази и до прве препирке композитора и импресарија. Сам Верди у аутобиографској скици наводи следеће Марелијеве речи: „Слушај, Верди, не могу те натерати да пишеш. Моје поверење, међутим, није поколебано. Можда ћеш једнога дана поново узети перо у руке. Довољно је да ме на два месеца пре почетка сезоне известиш и дело ће бити изведено.“ Једне снежне вечери Верди, који је остао у Милану, случајно среће Марелија. Одлазе у Скалу, где му Марели поверава тешкоће које има са новом опером, пошто је немачки композитор Ото Николаи одбио понуђени либрето. „Замисли, либрето Солере, сјајан, изванредан, снажне драмске ситуације... а он тврдоглаво остаје при своме – немогућ либрето.“ Верди је спреман да помогне Марелију и са њим се растаје носећи Солерин либрето. Бацајући, у свом стану, на сто савијени спис, Верди је запазио стих „пођи, мисли“. Прелетео је даље по стиховима и остао задивљен, јер су, готово, били парафраза Библије. Чита више одељака, али је одлучан – ништа не пише. Затвара свеску и леже у постељу. То, међутим, не помаже. Нема сна. Набуко му стално пролази кроз главу. Устаје и чита либрето три пута узастопце. Ипак враћа Марелију рукопис. Овај га убеђује да приступи компоновању, гурајући му свеску у џеп капута. У јесен 1841. Верди извештава Марелија да је опера завршена и да би, према претходном обећању, требало да буде изведена у току карневалске сезоне. Импресарио се изговара већ трима примљеним операма познатих композитора, очигледно не желећи да било шта рескира извођењем четврте, потпуно непознатог аутора. Верди упорно понавља да се Набуко мора извести током карневала или никад, уверен да тако добре протагонисте као што су Ђузепина Стрепони и Ронкони, више никад неће имати на располагању. Пошто у најави сезоне нема Набука, Верди пише љутито писмо Марелију. После овог писма следи буран разговор и притисак да се опера ипак изведе. Одлучено је да се, због великих трошкова за опрему трију најављених премијера, Набуко опреми из расположивог фундуса.Верди је и сам активно суделовао у изради коначне верзије либрета. Једном је, чак, Солеру закључао у соби, оставивши му само Библију и чисту хартију. Пробе су почеле крајем фебруара и само дванаест дана после прве клавирске пробе одржана је, 9. марта, у Скали, премијера Набукодоносора. „Са овом опером“, писао је Верди „почела је уистину моја уметничка каријера.“ Током проба сви у позоришту: чиновници, чистачи лампи, кројачи, бински радници, сликари и послужитељи, остављали су свој посао и са пажњом, отворених уста, слушали нову музику. Чак су и прерађени костими и освежени декор наишли на допадање. Аплауз после прве сцене трајао је читавих десет минута, док је хор јеврејских изгнаника одмах схваћен као патриотска химна, остајући то у Италији до данашњег дана. Приликом Вердијеве сахране, у Милану 1901, девет стотина певача под Тосканинијевом управом, одало је звучну пошту највећем италијанском оперском генију, а десетине хиљада окупљених прихватило је песму која је у композиторовој домовини постала својина целог народа. Верди је са Набуком имао среће. Уследиле су нове поруџбине, издавачи објављују његова дела, а прва протагонисткиња Абигаиле постаје му животна сапутница.Од Бечког конгреса до уједињења сви Италијани, па и Верди, неустрашиво су се борили за праведну ствар уједињења народа и домовине. Венеција и Ломбардија су под аустријском влашћу, у Тоскани и Модени владају бочне гране Хабсбурга. Бурбони су на југу и Сицилији. Сви италијански родољуби окупљени су у „Рисорђементу“, како се звао покрет за ослобођење и уједињење. Тако се и догодило да већина присутних на премијери Набука, у историји потлачених старозаветних Јевреја препозна савремену судбину своје домовине.Набукодоносор, вавилонски цар, познат је из Херодотових записа, Библије, по археолошким налазима крајем 19. и почетком 20. столећа. Владао је од 604. до 562. године пре наше ере; слављен као окрутни освајач али и велики градитељ Висећих вртова и Вавилонске куле. Два пута је опседао Јерусалим, 598. и 586. године. Заробио је десетине хиљада Јевреја, махом занатлија, и запослио их на изградњи Вавилона. Јевреји су се из овог ропства спасли тек пошто је Вавилон пропао, а не, као у опери, после Набукодоносоровог преобраћења. Либрето Темистокла Солере није ни бољи ни гори од онога што је у његово време било уобичајено: све је, у ствари, мешавина историје, библијских догађаја и маште стваралаца. Радња, међутим, обилује драмским ситуацијама, контрастима и изненађењима, и послужила је изврсно младом Вердију да први пут дâ посебно лично обележје својој музици.У старозаветној Књизи о царевима и Књизи пророка Јеремије, износи се историја Набукодоносорових освајања Јерусалима, одвођење Јевреја у ропство, рушење и паљевина Соломоновог храма, а, такође, и необично уображење царево да је сâм постао бог, као и његово губљење разума и покајање: „И попали дом Господинов и дом царски и све домове у Јерузалему; све велике куће попали огњем. “Радња Набука нам је данас, после историји непознатих злочина током Другог светског рата, после разних погрома и геноцида који сежу и у наше време, посебно блиска и разумљива. Није Набукодоносор усамљени појединац који лишен разума руши, пали, убија и одводи у ропство читаве народе. То је, нажалост, честа појава у историји која данас, више него икад, најозбиљније прети човечанству. Верди и Солера завршавају оперу преобраћањем силника у разумног човека који у миру сарађује са свим народима. После премијере у Скали, Набуко је брзо освојио оперски свет: у Бечу је приказан 1843, Берлину, Барселони, Штутгарту 1844, у Марсељу и Паризу 1845, Копенхагену, Лондону, Будимпешти и Цариграду 1846, Хавани и Букурешту 1847, Њујорку и Бриселу 1848. У Београду је Набуко први пут био изведен 1. јуна 1963. Годинама је остао на репертоару и био најпосећенија представа. (...) Чињеница да је Набуко изведен као представа којом је инаугурисана обновљена Скала, најбоље говори о изузетној популарности овог Вердијевог дела. Музика Набука плени снагом, живим, готово необузданим ритмом, ванредно успелим хоровима, грандиозним ансамблима и успелим аријама. Има, наравно, у делу такозваних „општих места“, нарочито ако се изводе недраматично, има чак и места која, из данашње перспективе, звуче тривијално. Међутим, од младог Вердија се није могло у Набуку очекивати мајсторство из Отела или Фалстафа. Увертира је потпури најпознатијих мелодија; уводни хор првог дела опере с дивним контрастом девојачког напева плени снагом, док је арија Захарије с хором – искушење за све басове. Од првог наступа Абигаила задржава дах слушалаца својим вртоглавим интервалским скоковима. Терцет пружа извесно смирење, да би хор све вратио на почетак. Велики ансамбл после доласка Набука, са истакнутим његовим солом и солом Абигаиле, представља новину у развоју опере. Силовити завршни хор првог дела плени ритмом, покретом, одлучношћу. Кратки увод у други део опере ванредно дочарава немир у Абигаилиној души. Њена арија, писана по свим обичајима, тражи много од сопранисткиње, а њена стрећа са хором готово да плени гледалиште. Захаријина молитва је права оаза мира и преданости. Хор Левита са Исмаилом је опет ритмичан. Финале другог дела, са коришћењем имитације, надмашује све што је у опери до тада било написано. Набуково уображење да је бог и пригушени страх свих присутних, рађени су по важећој конвенцији. Сцена Набука са Абигаилом у трећем делу мора се слушати из белкантистичке перспективе. Славни хор јеврејских заточеника представља „арију за алтове, теноре и басеве“ (Росини). Захаријино пророчанство срећније будућности типично је за младог Вердија и дато је снажно, ефектно и непоновљиво. У четвртом делу опере, Фененина арија је смирење између набујалих излива Набукових присталица који смело руше власт узурпатора. Молитва „свемоћном Јехови“ свих учесника, певана без оркестарске пратње, такође је смела замисао, коју ће Верди и касније применити (Макбет). Опроштајна сцена Абигаилина рађена је по угледу на Белинија (Норма), тако да се може говорити о подударању. Завршетак долази са свечаним хором и истакнутим солистичким епизодама. Набуко је у целини изузетно захвална опера за солисте и хор и може се изводити само у оперским кућама које располажу правим вокалним снагама.

Константин Винавер

ЈОХАНЕС ХАРНАЈТ, диригент
Нови шеф диригент Опере и Балета Народног позоришта, немачки композитор и диригент Јоханес Харнајт, рођен је 16. марта 1963. Студирао је на Академији за музику и позориште у Хамбургу. Након првих ангажмана у олденбуршком Државном позоришту и Шилеровом позоришту са Радио-оркестром Северне Рајне, постављен је за уметничког директора Државне опере у Хановеру од сезоне 2001/02. Дириговао је Државном опером Баварске у Минхену, у Бременском позоришту, као и Радио-оркестром Северне Немачке, Симфонијским оркестром Kелнског радија, Фрајбуршким симфонијским оркестром, Оркестром Радија Данске у Копенхагену, а стални је гостујући диригент Симфонијског оркестра у Каиру. Добио је многобројне поруџбине за композиције, од институција међу којима су и Државна опера у Хамбургу, франкфуртска Alte Oper, ансамбл Шарон (којег чине музичари из Берлинске филхармоније), као и позиве за гостовања у Цириху, Базелу и Берлину. Продуценти као што су Херберт Вернике, Кристоф Марталер и Ана Виброк, сарађивали су са Харнајтом у области савремене позоришне музике. Јоханес Харнајт је од јесени 2003. уметнички директор Симфонијете у Лајпцигу (чији су чланови музичари из оркестра Gevandhaus). Дириговао је оперу Опхрван љубављу под жарким сунцем Луиђија Ноноа у Државној Опери Хановера (продуцент Петер Конвични), коју је Свет опере (Opernwelt) прогласио за најбољу представу 2004. године. Премијера композиције iOPAL Ханс-Јоакима Хеспоса, 2005. године је под Харнајтовом управом добила исто признање од Opernwelt-а. Маестро Харнајт се први пут београдској публици представио 2006. године успешним извођењем опере Салома Р. Штрауса. Са овом представом ће у сезони 2007/08, заједно са ансамблом Опере Народног позоришта, гостовати у Италији, а у истој сезони у Народном позоришту дириговаће на премијерама Вердијеве опере Аида и балета Дон Кихот Лудвига Минкуса.

ОГЊАН ДИМИТРОВ ДРАГАНОВ, редитељ
Огњан Димитров Драганов је рођен 29. јула 1964. у Старој Загори, Бугарска. Магистарске студије, на Катедри за оперску режију, завршио је на Бугарској музичкој академији, у класи професора Павела Герђикова, 1997. године. У својој досадашњој каријери био је ангажован на следећим пословима: инспицијент у Националној опери у Софији (1986–1991), асистент француском оперском редитељу Алберт-Андреу Леруксу (1989–1990), асистент оперском редитељу Пламену Карталову (1991–1996), оперски редитељ у Националној опери у Софији (1996–2002), заменик управника Националне опере у Софији (1998–2002), оперски редитељ у статусу слободног уметника (2002–2006). Од 2003. је генерални директор Мреже асоцијација балканских опера. Режирао је знатан број оперских продукција у Бугарској, Грчкој, Румунији, Македонији, Холандији, Белгији, Италији, Босни и Херцеговини, Бразилу и Јапану. До сада је реализовао следеће режијске поставке:
Р. Корсаков – Моцарт и Салијери, (Музичко позориште, Софија, 1995);
Ђ. Верди – Риголето („Euro stage“ трупа, Холандија, 1998), Трубадур („Euro stage“ трупа, Холандија, 1999), Аида („Euro stage“ трупа, Холандија, 1999), Набуко (Македонска национална опера, 2000), Ернани (Стара Загора, 2000), Травијата (Ос, Холандија, 2001), Трубадур (Опера Enshede, Холандија, 2003), Трубадур (Оперски фестивал у Белему, Бразил, 2003), Аида (Национална опера у Темишвару, 2006), Травијата (Национална опера у Темишвару, 2006);
Ђ. Пучини – Мадам Батерфлај (Позориште „Луксор“, Ротердам, 2002), Боеми (Опера „Овидео“, Констанца, 2003), Тоска (Македонска национална опера, 2004);
А. Јосифов – Maks and Moric (Национална опера у Софији, 1994), Пчелица Маја (Национална опера у Софији, 1995), Пинокио (Национална опера у Софији, 1997);
Г. Доницети – Лучија од Ламермура („Euro stage“ трупа, Холандија, 1998), Лучија од Ламермура (Национална опера у Софији, 2001), Љубавни напитак (Enshede, Холандија, 2004), Љубавни напитак (копродукција ЦЕЕ Музиктеатра, Беч, Опере у Темишвару и Национале опере у Сарајеву, 2006), Лучија од Ламермура (Национала опера у Букурешту, 2007);
Е. Хумпердинк – Ивица и Марица (Национална опера у Софији, 1998);
Ђ. Б. Перголези – Служавка господарица (Оперски фестивал у Белему, Бразил, 2004);
Б. Барток – Замак Риђобрадог (Државна опера у Старој Загори, Бугарска, 2007).