Представе

Народно позориште у Београду
НАРОДНА ДРАМА

Премијера 17. новембар 2016 / Сцена „Раша Плаовић“

Режија БОЈАНА ЛАЗИЋ
Адаптација текста БОЈАНА ЛАЗИЋ, СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ
Драматурзи СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ, МОЛИНА УДОВИЧКИ ФОТЕЗ
Сценограф ЗОРАНА ПЕТРОВ        
Костимограф МАРИНА ВУКАСОВИЋ МЕДЕНИЦА    
Композитор ВЛАДИМИР ПЕЈКОВИЋ
Сценски покрет ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ
Сценски говор ДИЈАНА МАРОЈЕВИЋ  
Извршни продуцент Милорад Јовановић    
Организаторка и асистенткиња редитељке Наталија Игњић

 

Премијерна подела улога:

Анка АНА МАНДИЋ
Бранка СЕНА ЂОРОВИЋ
Милан ИВАН МАРКОВИЋ
Јелица АНАСТАСИА МАНДИЋ
Драган СЛОБОДАН БЕШТИЋ
Савка НЕЛА МИХАИЛОВИЋ
Зоран АЛЕКСАНДАР ЂУРИЦА
Анкине бубице НИНА НЕШКОВИЋ, МИЛИЦА СУЖЊЕВИЋ, МИНА ОБРАДОВИЋ*

*студент ФДУ

 

Инспицијент Александра Роквић
Суфлер Гордана Перовски


Асистент костимографа Олга Мрђеновић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић


Mајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Дејан Дражић
Видео техничар Дејан Остојић

 

ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

 

ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Рођена је 1984. године, дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Писала позоришне критике за „Време“ и „Театрон“. Изведени су њени текстови: Интернат (Дадов, 2009), Радници умиру певајући (Хартефакт фонд и Битеф театар, 2011), Народна драма (Позориште „Бора Станковић“, Врање, 2012) и Стани да се поздравимо – у оквиру пројекта „Проток жудње“ (ТкХ и ЦДУ, Загреб, 2014). Остали пројекти укључују кабаре Иза огледала (Културни центар „Рекс“, 2012), коуредништво књиге Међу нама – неиспричане приче геј и лезбејских живота (Хартефакт фонд, 2014), режију и драматизацију романа Црвена љубав Александре Колонтај (Битеф театар, 2016), повремени предавачки рад на Женским студијама у Београду и драматуршки рад у позоришту. Добитница Награде Хартефакт фонда, Стеријиног позорја и Михизове награде за драмско стваралаштво. Често сања револуцију.

 

 

БОЈАНА ЛАЗИЋ

 

Позоришна редитељка, рођена 1977. године у Београду. Ауторка је преко 20 представа у институционалним и ванинституционалним позориштима и добитница неколико театарских награда.

Представе:

Чекајући Годоа, Семјуел Бекет, Југословенско драмско позориште

Роберто Цуко, Бернар-Мари Колтес, Народно позориште Кикинда

Секс, лажи и дивље гуске, Вуди Ален, Народно позориште Суботица

Богојављенска ноћ, Вилијам Шекспир, Позориште „Бошко Буха“

Пипи Дуга Чарапа, Миња Богавац по мотивима Астрид Линдгрен, Позориште „Бошко Буха“

Пази 'вамо, Милан Марковић, Позориште „Бошко Буха“

Ожалошћена породица, Бранислав Нушић, Шабачко позориште

Пола-пола, Миња Богавац, Мало позориште „Душко Радовић“

Кокошка, Николај Кољада, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин

Жабар, Рајнер Вернер Фасбиндер, Народно позориште, Пирот

Праведници, Албер Ками, Народно позориште Републике Српске, Бања Лука

Фаренхајт 451, по мотивима романа Реја Бредберија, Народно позориште, Ниш

 

 

ЋАО, ЗДРАВО, ЗБОГОМ

 

Народна драма Олге Димитријевић превалила је озбиљан временски (и географски) пут до сцене Народног позоришта у Београду. Настала је 2008/09. године, сценско читање и праизведбу доживела је у Врању 2011/12. на Фестивалу „Борини дани“, а затим су уследила гостовања и награде које је ауторско-глумачки тим освојио на 51. фестивалу „Јоаким Вујић“ 2015.

Списатељичин препознатљив стил из драма Интернат, Радници умиру певајући, Како је добро видети те опет, присутан је и у свим елементима Народне драме. На нивоу форме, смењују се трагикомични фрагменти, преплићу се елементи прошлог, садашњег и будућег времена (директно или кроз антиципацију ликова), једнако су присутне и драмске и исповедне деонице, брише се граница између стиха и прозе, реплика и дидаскалија... И мада ауторка готово по правилу све своје јунаке смешта у безнадно мрачне друштвено-политичке околности, не може се рећи да је драмско писање Олге Димитријевић без оптимизма. Оно је и сирово и поетично, понегде намерно једнодимензионално или анахроно углађено, понегде безобразно (али више као дечји несташлук), иронично и према свету и према самом себи, али пре свега драмски узбудљиво, богато у осећајности, у појединим сегментима готово антички снажно у свом фатализму. На нивоу садржаја, као и у другим ауторкиним комадима, и у Народној драми у фокусу су сочно обликовани женски карактери (што код нас није честа појава ни у позоришту ни на филму), критика патријархата, присутност социјалне, полне и сексуалне неравноправности, преиспитивање слободе и побуне у оквирима мелодрамске матрице („друштвени контекст је тај који одређује судбине ликова“), смех, плач и стално поигравање са поп културом као обавезним camp елементом (и то у најширем опсегу тумачења тог феномена).

На први поглед могло би се рећи да је заплет Народне драме базиран на чудном љубавном троуглу: чудном понајпре због тога што је једна његова страна лишена љубави. Иза те слике „двоје се воле а трећи им смета“ помаља се држава у којој је различитост тешко или нимало прихватљива и менталитетско сивило које подразумева да ствари могу и смеју да се дешавају само онако како је писано „од кад је света и века.“ Ту су наравно и феминизам и питање женске еманципације али и њихова критика јер се испоставља да су патријархалне норме дубоко укорењене у свим тим женама (ћеркама, супругама, мајкама), заглављеним у оквирима традиционалног поретка. Описујући место у којем се радња драме дешава, ауторка упућује на јасан парадокс: „Ово место је једно село. И једно брдо. И једна речица. На ободу села је много малих белих кућа и много траве на којој краве могу лепо и здраво да пасу. (...) Тако је можда само лети. Остатак времена је блато на све стране, а у речицу се баца ђубре“. Љубавни однос који се у том миљеу дешава, између извесне Анке (која као да „није од овог света“) и кафанске певачице Бранке (која лута са жељом да се никада не врати тамо где је једном већ била), није написан са циљем да се тематизује њихова сексуалност. Она је очигледна драматуршка датост, а њена сврха је превазилажење различитих стереотипа и брисања социјалне дистанце међу њима. Доминанта која прераста сексуалност, а која се јавља код свих ликова, јесте њихово суочавање са проблемима на које наилазе и фамозно гурање истих „под тепих“. Много је лакше када се правимо да слон није у соби. Када се правимо да презиремо одређену политичку партију, а она онда већински победи на изборима. Када се гнушамо фолк музике, а онда концертне хале буду крцате у оној мери у којој позоришта то могу само да сањају. У конкретном случају Народне драме, фолк песме које су њен интегрални део, махом настале крајем осамдесетих година XX века, нису уткане у текст као носталгија на време пре распада Југославије. Можда само као најава онога што ће уследити. Нека врста подсећања на крхкост периода у којем је максима „сви смо били средња класа“ полако али сигурно, попут песка, почела да нам клизи кроз прсте. Како је сама ауторка у једном од интервјуа изјавила: „Ја дубоко верујем да фолк садржи субверзивни потенцијал кога се не треба олако одрећи. Колико год с једне стране подржава неке доминантне вредности које бисмо означили као негативне, толико их истовремено субверзира или им се чак отворено супротставља (...) Наравно, када је нешто толико дуго друштвено неприхватљиво за културни, урбани, интелектуални круг којем номинално и ви припадате, ви се прво почнете питати шта није у реду с вама, а онда се почнете питати шта је то што изазива толику мржњу и a priori одбацивање једног комплексног продукта популарне културе. И онда видите како елита лако пада у замку, јер непрестано карактерише фолк кроз мизогине и класне формулације ('гологуза певаљка', 'то слушају само сељаци', итд). У том некритичком приступу који извесни елитни кругови имају спрам фолка, врло често можемо препознати гађење спрам 'широких народних маса'“.

У Народној драми, стиховима фолк песама проговара се о љубави. О дерту и отрежњењу. О страсти и патњи. О одлучности и рањивости. О блату у којем пливамо и из којег желимо да побегнемо. На жалост, и о томе да се најчешће задовољавамо пречицама: уместо да раскрстимо са калом, ми само променимо стил пливања. Баш као што Анка тобож прети да ће „искочити из механизма, нагло, неочекивано..., док је све оно што чини заправо демантује. Њени страхови је паралишу, чине је немоћном да пати због туђе патње, да озбиљно перципира туђе емоције. Она је сама себи највећи непријатељ. За разлику од ње, Бранка прихвата себе. Искрена је и када лаже, и када говори онако како јесте, и када говори такозвану истину. Она је ипак са кафаном на „Ти“. Бекство ове две жене у слободу, биће тренутак кратког даха. Али ће барем у том моменту обе осетити да су заиста живе. Све друго је „ћао, здраво, збогом...“

Слободан Обрадовић

 

 

ИНТЕРВЈУ С РЕДИТЕЉКОМ

 

Народна драма je комад о слободи и љубави

 

 

Која је полазна основа у вашем сценском читању овог текста, чија је једна од тема љубав између две жене?

Народна драма је комад о љубави која се рађа између две жене, што значи да су у њега дубоко уткане две универзалне теме које су изузетно важне за XXI век – тема слободе и тема љубави, као и питање слободе у љубави и, евентуалне, љубави у/на слободи. Олга Димитријевић је радњу комада сместила у једно село, што значи да ова драма „додирује“ српску породицу и да врло дубоко „претреса“ односе у оквиру те патријархалне заједнице. На плану форме и језика, Народна драма је микс реалистичних дијалога и масивних, поетских, скоро античких текстуалних бујица. Њене јунакиње, Анка и Бранка, имају моћ да бивају у драми, али и да изађу из ње и комуницирају са публиком. Некада се говори у прози, некада у стиху, а све је прожето текстовима народних песама. Врло потентан материјал за целу екипу представе, што је у позоришту јако важно. Да вас текст радује!

Народна драма, између осталог, покреће питања ауторитарности и неједнакоправности о којима се данас много говори. Може ли појединац у једној изразито патријархалној и конзервативној средини, као што је случај у овом комаду, да мења свет око себе?

Јако бих волела да верујем да може, али, нажалост, мислим да не може. Ипак, важно је да покуша. Јер тај покушај можда не мења свет, али мења особу која покушава да промени тај непроменљиви свет. Наша јунакиња Анка не успева да промени ставове оца и мајке, али, на неки чудан начин, успева да зграби живот и да сазри. У представи обрађујемо три генерације жена и њихове различите чежње за љубављу и слободом. Анкина мајка сваке ноћи сатима кришом гледа у Месец и „сања“, а на јави никада није покушала да изађе из свог дворишта. За разлику од ње, Бранка је једне ноћи одлучила да побегне из свог села са циљем да се никада, никада, никада не врати. На путу ка великом граду, она упознаје младу Анку, за коју кажу да није од овог света. Анка има исту чежњу као и њена мајка, и сада је у искушењу да ли да покуша да уради нешто што, заправо, жели целог живота – да се бори за себе.

У жанровском смислу, реч је о ангажованом мјузиклу који је, као што сте рекли, прожет текстовима народних песама. Зашто је баш та врста музике идеална да се кроз њу дочара једна прилично осетљива друштвена тема?

Ако говоримо о жанру, не бих искористила одредницу мјузикл, већ музичка представа у којој музику користимо као говор љубави. „Саундтрек“ је уткан у саму радњу комада и чине га песме Шемсе Суљаковић, Љубе Аличића, Мире Косовке, Гордане Стојићевић, Хасана Дудића, Ане Бекуте... Ја и данас памтим све те песме које су се током мог детињство често чуле из дединог радио-апарата окаченог о један ексер на фасади старе куће. Та врста музике је нешто што долази из народа и што припада народу, као и социјалном миљеу у којем се радња дешава.

Редитељ сте који својим представама воли да провоцира публику. Која су то питања која гледаоце неће оставити равнодушним, већ ће их натерати на размишљање?

У раду на овој представи ми је веома важна емоција, не провокација. Чињеница да се Народна драма игра у Народном позоришту је за конзервативну јавност нешто што је већ довољно провокативно. Мене, као редитељку, у овом процесу занима креативна размена и отварање широког поља слободе за сваког аутора. Имам прилику да радим са сјајним глумцима који паметно и дубоко промишљају своје улоге. Они су ти који ће нас својим емоцијама узбудити. То је нешто што публику сигурно неће оставити равнодушном.

Ми­ко­јан Без­бра­ди­ца, „Позоришне новине“, бр. 99, септембар 2016.

 

_vic3756.jpg
_vic3756.jpg
_vic3757.jpg
_vic3757.jpg
_vic3769.jpg
_vic3769.jpg
_vic3871.jpg
_vic3871.jpg
_vic3953.jpg
_vic3953.jpg
_vic4194.jpg
_vic4194.jpg
_vic4248.jpg
_vic4248.jpg
_vic4389.jpg
_vic4389.jpg
_vic4452.jpg
_vic4452.jpg
Представе - Драма