Представе

Народно позориште у Београду
НОРМА
Актуелна подела - Опера

 

Премијера 10. јуна 2017.

 

 

Винченцо Белини

НОРМА

лирска трагедија у два чина, четири слике

Либрето Ф. Романија према трагедији А. Сумеа

 

Диригенти ДЕЈАН САВИЋ и ЛЕРИ ЊУЛЕНД, к.г.

Редитељ и сценограф ЂАНКАРЛО ДЕЛ МОНАКО, к.г.

Сценограф реализатор МИРАШ ВУКСАНОВИЋ

Костимограф СТЕЛА ДЕЛ МОНАКО, к.г.

Костимограф реализатор КАТАРИНА ГРЧИЋ НИКОЛИЋ

Дизајн светла ЈАКОПО ПАНТАНИ, к. г.

Реализација светла МИОДРАГ МИЛИВОЈЕВИЋ

Мајстор маске МАРКО ДУКИЋ

 

Улоге

 

Полионе, римски проконзул у Галији ЈАНКО СИНАДИНОВИЋ / АЛЕКСАНДАР ДОЈКОВИЋ    

Оровезо, друидски првосвештеник НЕНАД ЈАКОВЉЕВИЋ / ДРАГОЉУБ БАЈИЋ  

Норма, његова кћи, велика свештеница САЊА КЕРКЕЗ / СВИТЛАНА ДЕКАР, к. г.

Адалђиза, свештеница ДРАГАНА ДЕЛ МОНАКО / АЛЕКСАНДРА АНГЕЛОВ

Клотилде, Нормина дружбеница ЉУБИЦА ВРАНЕШ / НАТАША РАШИЋ  

Флавио, пратилац Полионеа МАРКО ЖИВКОВИЋ / СЛОБОДАН ЖИВКОВИЋ 

Друиди, свештенице, пратиоци, галски и римски војници.

Догађа се у Галији за време владавине Рима.

 

ХОР, ОРКЕСТАР И БАЛЕТ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

Асистент диригента Дијана Цветковић

Помоћник редитеља Ивана Драгутиновић Маричић

Асистенти редитеља Александар Николић и Владан Ђурковић

 

Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс

Шеф хора Ђорђе Станковић

Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић

Суфлер Силвија Пец / Кристина Јоцић

Корепетитори: Еда Сепар, Срђан Јараковић, Глеб Горбунов

Корепетитор хора Татјана Шчербак Пређа

Превод за титлове Маја Јанушић

Организатори Маша Милановић Минић и Немања Станојевић

Статисти под вођством Зорана Трифуновића

 

Асистенти сценографа Јасна Сарамандић и Милица Вучковић

Асистент костимографа Александра Пецић

Мајстор сцене Бранко Перишић, Зоран Мирић

Мајстор тона Тихомир Савић

ДЕКОР И КОСТИМИ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ

 

ВИНЧЕНЦО БЕЛИНИ (1801–1835)

 

Белини је рођен је 3. новембра 1801. године у Катанији, у уметничкој породици – отац и деда су му били професионални музичари. Старањем и заузимањем једног племића из Катаније, Белини је 1819. послат у Напуљ, на конзерваторијум на чијем је челу тада стајао чувени композитор Николо Цингарели. Код њега је Белини проучавао наполитанске мајсторе и оркестарска дела Хајдна и Моцарта. Као изузетно талентованом ученику, омогућено му је да компонује своју прву оперу, Аделсон и Салвини, која је у извођењу студената 1825. имала премијеру и више реприза. Иако није извођена никад касније, значајна је јер је била извор материјала за каснија дела овог мајстора. Убрзо потом, познати импресарио Доменико Барбаја наручује од Белинија прву оперу за Театар „Сан Карло“ у Напуљу – Бјанка и Ђернандо (1826). Следе Гусари за миланску Скалу (1827), Странкиња (Скала, 1829), Заира (Театро „Дукале“, Парма, 1829), Капулети и Монтеки, према Шекспировом комаду Ромео и Јулија (Театро „Ла Фениче“, Венеција, 1830). У овом периоду Белини ниже успехе. Од 1827. до 1833. борави у Милану, где су му сва врата отворена. Његове опере су све квалитетније и он постаје све популарнији, што му обезбеђује луксузан живот. Свакако најуспешнија му је 1831. година, кад настају његове две најпопуларније опере, Месечарка и Норма. Иако Норма на премијери није доживела велики успех, многи критичари а и сам Белини, сматрали су је његовим најбољим делом. Арија „Casta diva“ је једна од најпознатијих нумера класичног репертоара. Следи привремени пад тандема Белини – либретиста Франческо Романи, са опером Беатриче ди Тенда (Ла Фениче, 1933), после којег Белини долази у Париз. На препоруку Росинија, Италијанско позориште му наручује оперу Пуританци, која је са великим успехом изведена 1835. На врхунцу каријере, са непуне 34 године, Белини изненада умире 23. септембра 1835, код свога пријатеља у Питоу крај Париза. Погребну свечаност су осмислили Росини, Керубини, Паер, Карафа и Хабенек, док су Рубини, Иванов, Тамбурини и Лаблаш певали мелодије адаптиране за погребни обред. Сахрањен је на гробљу Пер–Лашез, али су његови посмртни остаци 1876. године пренети у катедралу у Катанији, где се чува његова заоставштина и нотни материјали за свега једанаест опера (поред наведених, ту је и Бјанка и Фернандо, прерада опере Бјанка и Ђернандо, изведена у Театру „Карло Феличе“ у Ђенови, 1828). Белинијеве опере, чије извођење од певача захтева изузетне гласовне способности, револуционарно су измениле укус италијанске публике и отвориле врата романтичној мелодрами.

 

ДЕЈАН САВИЋ

 

Савић је стакнути српски уметник, рођен 1957. Дипломирао је дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а магистрирао на Академији уметности у Новом Саду. Од 1993. је главни диригент а у два наврата и директор Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Био је управник Националног театра од 2005. до 2007, а од 2012. је поново на челу ове куће.

Поред континуираног ангажмана у матичној кући, био је уметнички директор Нишког симфонијског оркестра, као и музички руководилац Камерног оркестра Pro Classica, Камерног ансамбла Pro Musica, Мешовитог хора „Браћа Барух“.

Од реномираних светских оркестара којима је дириговао издвајамо више најважнијих грчких симфонијских оркестара, укључујући оне у Атини и Солуну а био је и стални гост-диригент Симфонијског оркестра Грчког радија – ЕРТ, као и: Блумингдејл симфонијски оркестар (Њујорк); Велики симфонијски оркестар Бугарског националног радија и Државну филхармонију из Русеа (Бугарска); Симфонијски и Камерни оркестар Румунског националног радија у Букурешту; Рајнску филхармонију и оперски хор (Немачка); Државну оперско-балетску компанију из Краснојарска (Сибир); Португалски оркестар из Алгарвеа, те бројне ансамбле из Италије – Полифони хор „Давид Брунори“ и Филхармонијски оркестар регије Марке, Италијански интернационални оркестар и хор Позоришта „Вентидио Басо“ из Асколи Пићена, Симфонијски оркестар „Ђоакино Росини“ из Пезара, Градски хор из Битонта, Филхармонију „Ђузепе Верди“ из Салерна, Камерни оркестар Пуље у региону Фође... Не треба заборавити ни Хор и Симфонијски оркестар РТС-а и Београдску филхармонију.

Наступао и у оперским кућама Даблина (Ирска), Атине и Солуна (Грчка), Стразбура (Француска), Софије (Бугарска), Осла (Норвешка), Беча (Аустрија), Букурешта (Румунија), Бургаса (Бугарска).

Са Народним позориштем, ансамблима којима руководи и самостално, поред поменутих земаља гостовао је и у Израелу, Холандији, Швајцарској, Шпанији, на Кипру...

Његову домаћу и интернационалну каријеру чине и многи аудио и видео записи. За своја уметничка достигнућа примио је бројне награде и признања.

 

ЛЕРИ ЊУЛЕНД

 

Студирао је код Пјера Монтeа, Јонела Перлее и Тибора Козме. Каријеру је започео 1960. у Њујоршкој филхармонији, у коју долази на позив Леонарда Бернштајна као виолиниста, а касније је свирао клавир и друге инструменте са диркама. Први концерт са Филхармонијом је дириговао 1974, а касније постаје асистент диригента. У том периоду блиско сарађује са Бернштајном приликом припрема концерата, гостовања и снимања, при чему је дириговао прерађену верзију симфоније Џеремаја, Бернштајнову Сонату за кларинет прерадио за виолу, припремао хор за Бернштајнова извођења Малерових симфонија... Филхармонију је напустио 1985.

Био је музички директор Симфоније у Харисбургу у периоду 1978–95. Дириговао је многим великим оркестрима у САД, Кореји и Мексику, као и оркестром Њујоршког балета. Широм Сједињених Држава дириговао је нове оперске продукције. Наклоњен је савременим композиторима.

Од 1990. до 2000. је био диригент оркестра и хора на Аделфи универзитету у Њујорку, а од 1995. је водио Одсек за музику. Био је професор дириговања, водио радионице, био члан жирија на музичким такмичењима. Организовао је две националне конференције Удружења диригената, а касније је два пута био председник ове организације.

Одлази 2000. у Словачку, на место главног диригента позоришта у Кошицама. Као гостујући диригент често сарађује са свим већим оркестрима и позориштима Словачке, као и широм источне Европе: у Пољској, Чешкој, Румунији... Наступао је и са Словачком филхармонијом и Филхармонијским хором, са солистима Словачког националног театра, у великој телевизијској и филмској продукцији нових музичко-сценских дела. Припрема ретроспективу Бернштајнових дела.

Добитник је бројних награда, укључујући и Специјалну награду „Кусевицки“, Награду „Бернштајн“, Награду града Харисбурга и Државну награду Пенсилваније.

 

ЂАНКАРЛО ДЕЛ МОНАКО

 

Као редитељ је дебитовао 1965. у Сиракузи (Италија), где је режирао Самсона и Далилу (са оцем, Маријом дел Монаком у главној улози).

Каријеру је наставио у Немачкој, као асистент Виланда Вагнера, Гинтера Ренерта и Валтера Фелзенштајна, након чега је добио место главног редитеља у Улму, где је режирао 15 представа у периоду од 1973. до 1976.

Радио је као лични асистент управника Бечке опере, Рудолфа Гамсјегера од 1970. до 1973.

Био је генерални директор Фестивала у Монтепулчијану (Италија) 1975, те Театра у Каселу (Немачка) у периоду 1980–82, Фестивала у Масерати (Италија) од 1986. до 1988, управник Опере у Бону од 1992. до 1997. (при чему је био први Италијан на тој функцији у историји те Опере). Од 1997. до 2001, био је управник Опере у Ници (Француска), а у периоду 2009–11. био уметнички директор Оперског фестивала на Тенерифама.

Уз успешну каријеру као управник, он је и један од најистакнутијих и најтраженијих редитеља своје генерације.

Режирао је бројне представе у театрима широм света: у Барселони, Пекингу, Берлину, Болоњи, Брегенцу, Буенос Ајресу, Катанији, Хамбургу, Лос Анђелесу, Мадриду, Минхену, Милану (Скала), Монпељеу, Напуљу, у Метрополитену, Паризу, Риму, Штутгарту, Сиднеју, Тел Авиву, Венецији, Вашингтону, Бечу, Цириху, Лајпцигу, Билбау, Лозани, Астани, Мелбурну, Макау, на Фестивалу у Оранжу... Сарађивао је са најистакнутијим диригентима и сценографима из света опере. 

Течно говори пет језика. Његов опус садржи више од 100 опера, изведених на оригиналном језику.

На позив да режира Девојку са Запада у Метрополитен опери, одлази у Њујорк 1991. Након те продукције, уследили су Стифелио, Мадам Батерфлај, Симон Боканегра и Моћ судбине (за коју је добио награду Америчког института за проучавање Вердија). Све поменуте продукције у Метрополитену су снимљене и емитоване широм света (три опере су објављене и као DVD издања).

Ђанкарло дел Монако је добитник бројних награда и признања, попут Viotti d’Oro, Bundesverdienskreutz 1. класе, коју додељује председник Републике Немачке или Cavaliere Ufficiale della Repubblica, Commendatore dell’Ordine al Merito Републике Италије. Бразилски Ordem Nacional o Cruzeiro do Sul добио је за поставку бразилске опере Il Guarany 1994. у Бону (у главној улози Пласидо Доминго, са којим већ више од 30 година сарађује, а исто толико су и пријатељи), као и за снимак извођења овог дела у Опери у Бону за дискографску кућу „Сони класика“. Добитник је и следећих титула: Почасни доктор уметности Колеџа у Палм Бичу, Chevalier des Arts et des Lettres коју додељује француски министар културе, Premio Illica (1998) за допринос уметности, Почасни грађанин Монпељеа, француске Легије части (2015)... Добио је и награду Aigle de Cristal Нице (2001), Шпанску лирску награду Premios Liricos Teatro Campoamor за поставку Кавалерије рустикане и Пајаца у Театру „Реал“ у Мадриду (2008).

До сада је снимљено неколико ТВ емисија о Ђанкарлу дел Монаку, укључујући и 90-минутну емисију на Немачкој телевизији, као и недавни портрет на Француској телевизији. Велики број његових поставки је емитован у оквиру Ворлдвизије и Евровизије.

 

СТЕЛА ДЕЛ МОНАКО

 

Сматра се једним од најинтересантнијих имена у свету моде. Свој уметнички израз је формирала у Бостону, Њујорку и Риму, вешто комбинујући своју љубав према сценским уметностима и моди. Одрастала је у атмосфери у којој је лако могла да развија своје таленте – деда јој је био велики тенор Марио дел Монако, отац јој је Ђанкарло дел Монако, један од најпознатијих оперских редитеља на свету, а мајка примебалерина Штутгардске опере Криста Швертфегер. Својим костимографским скицама она успева да пренесе емоције које је њен деда преносио гласом.

Своје радове је представљала у Берлину, Њујорку, Паризу, Барселони...

 

НОРМА НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

Иако постоје подаци да је делове опера Винченца Белинија, па и Норме, српска публика први пут чула још за владавине Кнеза Милоша, у Књажевско-серпском театру Јоакима Вујића на чију сцену их је донео Јосип Шлезингер – ову лирску трагедију у два чина (четири слике), за коју је либрето написао Феличе Романи према трагедији Александра Сумеа, ансамбл Опере Народног позоришта у Београду је у целости први пут приказао 12. јануара 1966. Представу је режирао Младен Сабљић, премијеру је дириговао Оскар Данон, сценограф је био Миомир Денић, костимограф Божана Јовановић, а либрето је певан у преводу Радета Ивеља. У насловној улози је наступила Милка Стојановић, Драго Старц је био Полионе, Ђорђе Ђурђевић је био Оровезо, Ђурђевка Чакаревић је била Адалђиза, Клотилду је тумачила Љубица Врсајков, а Флавија – Живојин Милосављевић.

„Музика је писана за ондашњи глас столећа, Марију Малибран, чији је распон гласа био, кажу, од алта до сопрана... Марија Калас управо се прославила том улогом... даказ да је постављање Норме посебно тешко је и податак да се та опера врло ретко налази на репертоару оперских кућа“, најављује премијеру београдска штампа. У прилог овоме маестро Данон наводи да је критика чак и Марији Калас замерала непрецизност у певању, али је „због јединственог уметничког доживљаја“ била спремна да јој опрости понеки погрешан тон. Норма је компликована и музички и глумачки, те нарочито за младе солисте понекад представља непремостиве тешкоће.

Београдском праизведбом ове Белинијеве опере, свечано је отворено обновљено гледалиште Народног позоришта, а представу је директно преносио Радио Београд. „Била је то права представа за свечаност. Норма је синоћ одушевила Београђане“, извештава штампа после премијере. Критика констатује да је реконструкцијом сцене и гледалишта успешно решен проблем акустике, али замера управи што за свечност није одабрала неко домаће дело. Самој представи, које је трајала пуна три сата, пребацује „развученост“ и „једноличност“. Редитељски је најинвентивније била решена прва сцена, а сценографија и костими су више одговарали мрачном, тешком садржају либрета, него лирској музици. Оркестар и хор, под Даноновом управом, оцењени су веома добро. Једну од најтежих сопранских рола у оперској литератури, Милка Стојановић је тумачила „младалачки темпераментно и самоуверено, стављајући у службу певачког израза брижљиво изграђену вокалну технику и изражавајући непосредну глумачку обдареност“. Мада не беспрекорно, млада уметница је овај велики камен спотицања успешно савладала. Ђурђевка Чакаревић је била међу оним певачима због и ради којих се Норма поставља на сцену. Полионе искусног Драга Старца „понегде у адаптираном тоналитету, без сензационалних висина, текао је глатко и допадљиво“. Забележене и реакције публике: „Искрен аплауз после сваког сола, четири завесе на крају првог чина и осам на крају представе – најбоља су и највреднија оцена прве премијере“.

Редитељ је послушао критичаре: после друге репризе новине извештавају да је „сажимањем двеју сцена у другом чину представа много добила како у рељефности радње тако и у пластичности самог њеног тока, а самим тим и у атрактивности“. Осма представа, 17. марта 1966, донела је нову Норму – Радмилу Бакочевић, која је улогу спремала са маестром Младеном Јагуштом у Државној опери у Анкари, где је недавно дебитовала у овом Белинијевом остварењу. Она је улогу и пред београдском публиком певала у оригиналу. Треба поменути и својеврстан куриозитет – Радмила Бакочевић је током каријере улогу Норме тумачила више од 500 пута.

Уследио је две деценије дуг, веома богат живот ове поставке. Последњи пут је играна у сезони 1985/86 – укупно 88 представа, пред скоро 45.000 гледалаца. Представа је гостовала у земљи (Сарајево 1971, Загреб 1972, Крагујевац 1976, Мајски фестивал у Скопљу 1978, Љубљана 1980) и иностранству (Каиро1969, Сегенин 1972. и Солун 1976).

Од значајних гостујућих уметника који су наступали у овој поставци, издваја се најпре Марио дел Монако који је, на велико задовољство публике, критике и колега, тумачио улогу Полионеа у два наврата, 15. марта 1970. и 5. априла 1971. Оба пута партнерка му је била Радмила Бакочевић. Између ова два значајна догађаја, 15. децембра 1971. у истој улози је наступио Франко Корели.

Занимљиво је да је Норма у режији Младена Сабљића била прво и до сада једино Белинијево дело на сцени Народног позоришта.

Јелица Стевановић

 

 

САДРЖАЈ

 

Први чин. Света шума друида. Галски ратници иду по ноћи у поворци према храсту у чијем подножју се налази Ирминсулов олтар. Прате их друиди и врховни свештеник Оровезо који најављује да ће, чим се појави богиња Месец, доћи Норма и кад обави свете обреде и сакупи имелу („Ite sul colle, o Druidi“ / „Идите на брег, о друиди“), дати знак за устанак против Римљана. Гали се удаљавају и наилази римски проконзул Полионе, у друштву Флавија. Полионе поверава пријатељу да се његова љубав према Норми угасила и да сада воли Адалђизу, младу свештеницу Ирминсуловог храма, која му узвраћа љубав. Али он се плаши Нормине срџбе. Верује да му је сан најавио несрећу за њега и децу, али упркос томе он одлучује да води Адалђизу у Рим и да је ожени („Meco all’altar di Venere“ / „Са мном на Венерином олтару“). Чује се звоњава светог звона које најављује Нормин долазак. Два пријатеља су приморана да беже. Пре него што се удаљи, Полионе каже да намерава да брани своју љубав и сруши Ирминсулов олтар. Долази Норма и позива Гале да се стрпе – још није дошао час да се сруши римска владавина („Norma viene, le cinge la chioma“ / „Норма долази, косу јој краси“). Свештеница сакупља свету имелу и дозива Месец („Casta diva“ / „Пречиста богињо“). На крају обреда сви се удаљују. Адалђиза долази на место на којем је први пут срела Полионеа, и моли се за ослобађање од осећања која је раздиру („Sgombra é la sacra selva“ / „Празна је света шума“). Придружује јој се Полионе и позива је да напусти окрутног бога чија је слушкиња и да пође с њим у Рим. Обузета љубављу, Адалђиза обећава да ће поћи с њим и да ће је наћи на истом месту следеће вечери („Va, crudele“ / „Одлази, окрутнице“).

Нормина тајна одаја у храму. Док грли своја два сина која има с Полионеом, Норму раздиру супротна осећања и поверава се Клотилди. Зна да је Полионе позван натраг у Рим, али он још није изнео своје намере. Адалђиза долази да исповеди Норми своју срамну љубав и да од ње потражи помоћ. Норма је теши, и док слуша њену причу, присећа се срећних дана своје љубави. Обећава да ће јој помоћи тако што ће је разрешити завета („Sola, furtiva al tempio“ / „Сама, притајена у храму“), а затим је пита за име вољеног младића. Адалђиза јој показује на Полионеа који у том тренутку улази. Потресена гневом, Норма пребацује проконзулу због његове издаје и подсећа га на децу. Али, Полионеова љубав према Адалђизи јача је од кајања, и он не може да је се одрекне. Звоне звона која позивају Норму на обред. Полионе се удаљава, обузет бесом, а Адалђиза, сазнавши да је он Нормин заводник (,,Vanne, si, mi lascia, indegno“ / „Одлази, остави ме...“) обећава Норми да ће победити своја осећања и да ће се заложити за то да се Полионе врати Норми и синовима (,,Soffocar saprò i lamenti... / „Пригушићу јаук...“)

 

Други чин. Унутрашњост Нормине одаје. Норма се, држећи бодеж, приближава кревету у којем спавају њени синови. Али када је дошао тренутак да их убије, не налази храбрости („Dormono entrambi?“ / „Обојица спавају?“) и зове Адалђизу да дође. Наговештава јој да је, како би окајала свој грех, одлучила да умре и да јој повери децу да их одведе у римски логор. Али, Адалђиза саветује Норми да се нада како ће се Полионе вратити бар због љубави према синовима, и исповеда јој да нема намеру да крене у Рим, да не воли више Полионеа и да ће га довести натраг Норми („Deh! con te li prendi... Mira, oh, Norma... Sì, fino all' ore estreme“ / „Ах, поведи их са собом... Погледај, Норма... Да, до последњег часа...“).

Усамљено место у друидској шуми. Галски ратници коментаришу будући одлазак Полионеа, кога ће наследити још ратоборнији конзул. Оровезо их наговара да се претварају како се мире са судбином, док чекају дан освете (,,Ah, del Tebro al giogo indegno“ / „И ја стрепим од римског јарма...“).

Ирминсулов храм. Норма полаже наду у добар исход Адалђизине мисије, али Клотилде јој наговештава да Полионе нема намеру да се одрекне младе слушкиње, те обећава да ће је отети чак и на божјем олтару. Норма затим изговара речи освете, три пута удара Ирминсулов свети штит и сазива Гале. Пристижу са свих страна ратници и свештеници. Норма најављује како је дошао тренутак да крену оружјем против Римљана („Guerra, guerra, le galliche selve“ / „Рат, рат, галске шуме“). Мора се обавити жртвени обред и Гали питају свештеницу ко је одабрана жртва. Пристиже Клотилде, која јавља да су неког римског ратника затекли на месту резервисаном за свештенице, те да је он тако оскрнавио храм: то је Полионе, кога доводе пред Норму. Она наређује да се сви удаље, како би га испитала. Када су остали сами, наводи га да се закуне да ће напустити Адалђизу у замену за свој живот (,,In mia man, alfin tu sei“ / „У мојим си рукама, напокон“). Али, Полионе то одбија. Норма затим прети да ће наредити да убију децу и спале Адалђизу. Полионе, најзад побеђен, моли Норму да поштеди Адалђизин живот и да се задовољи његовом смрћу. Норма поново дозива Гале и наређује им да спреме ломачу за свештеницу кривоклетницу која је прекршила завете. Када је дошао тренутак да изусти њено име, на запрепашћење свих, она оптужује саму себе. Прекасно је Полионе схватио каква је била Нормина душа. Она, пошто је замолила Оровеза да поштеди невину децу, одлази на ломачу заједно с Полионеом (,,Qual cor tradisti... Deh! non volerli vittime“ / ,,Какво си срце издао... Не тражи их као жртве“).