Представе

Народно позориште у Београду
ПЕПЕЉУГА
Актуелна подела - Опера

Премијера, 17. октобар 1998. / Велика сцена
 
Диригент Дејан Савић
Редитељ Јагош Марковић
Сценограф Миодраг Табачки
Костимограф Ренато Балестра
Аутор сценског покрета Владимир Логунов
 
Премијерна подела:

Дон Рамиро Дејан Максимовић
Дандини Владимир Андрић / Оливер Њего
Дон Мањифико Миодраг Миша Јовановић / Миодраг Мика Јовановић
Клоринда Сања Керкез / Марија Мирчетић / Иванка Раковић
Тизбе Нташа Јовић / Јелена Бодражић
Ангелина (Пепељуга) Јадранка Јовановић / Виолета Срећковић / Александра Ангелов
Алидоро Ненад Јаковљевић / Свето Кастратовић

Учествује хор и оркестар Опере Народног позоришта
Концертмајстори Балинт Варга, Искра Узелац
Асистент диригента Ана Зорана Брајовић
Музичка припрема Срђан Јараковић, Невена Спасовић, Нона Перовић
Хорска припрема Ђорђе Павловић
Асистенти редитеља Ивана Драгутиновић, Зоран Радовановић, Давид Путник (студенти на пракси)
Инспицијент Весна Петровић
Суфлери Мирјана Јовановић, Каћуша Миладиновић
Сликари Миодраг Мустеровић, Мирослав Николић, Светислав Живковић, Срђан Пушељић
Вајар Станимир Павловић
Мајстор маске Нијаз Мемиш
Мајстор светла Петар Алагић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Главни реквизитер Дејан Јанковић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта.

 

Бајка о Пепељуги позната је свим људима широм света. Обично се сматра да је француски писац Шарл Перо први објавио ову популарну причу о својој збирци „Приче из старих времена” 1697. године. Прича је у ствари много старија. Први пут се јавља код старогрчког географа Страбона, у првом веку пре наше ере. Росинијева Пепељуга премијерно је изведена у римском театру Вале, 25 јануара 1817 године. Угледни композитор Жил Масне, такође, је написао оперу на популарну бајку 1899. а Волф-Ферари 1900. године. Било је још опера о сиротој злостављеној девојци, а у новије доба треба споменути знаменити балет Пепељуга, Сергеја Проковјева. Росини је у својој двадесет четвртој години, као цењен, успешан и већ популаран композитор примио поруџбину од Пјетра Картонија, закупца римског позоришта Вале, да за карневалску сезону 1816-1817 напише једну оперу. После извесних неспоразума са цензуром око избора либрета, прихваћено је да се још једном на оперску сцену изнесе прича о Пепељуги. Либретиста Ферети је имао 22 дана да напише лирски либрето у стиховима, а композитору је остало 24 дана до заказане прмијере. Росини је могао да прихвати ове немогуће услове, јер је био навикао на брзи, хитри али ни мало површни рад. Он је у то време писао годишње по две опере. Радња опере Пепељуга померена је на другу половину 18. века, и много што-шта је измењено. Добра вила из бајке, која својим чаробним штапићем, Пепељуги ствара најраскошније хаљине, чудесне ципелице од стакла, кочије од бундеве, од пацова кочијаша, а од 6 гуштера 6 лакеја сасвим се изоставља, и њену улогу испуњава принчев васпитач филозоф Алидоро. Главни реквизит бајке, стаклену ципелицу заменила је у опери наруквица. Нема ни бала ни изгубљене ципеле. Уместо зле маћехе наступа отац. У опери по традицији комедије дел арте има много прерушавања, непрепознавања, све по мери комичне опере. Да би се публика боље забављала, опера садржи праве буфо сцене, које се баш не уклапају глатко у бајку. Росини је већ био написао своје и данас познате опере Свилене лествице, Италијанку у Алжиру, Сињор Брускино, Турчин у Италији, Севиљског берберина, Отела и још неке друге, тако да је имао сасвим изграђен стил, одмах препознатљив љубитељима опере. Многа места из Пепељуге би могла да се нађу и у другим операма истог аутора, јер ова партитура садржи све одлике али и мане аутора. Психологија готово сасвим изостаје, многе битне сцене су музички неизрађене, све по тда владајућим обичајима. Инструментација је пробранија и брижљивија но иначе код Росинија, мелодијска инвенција није увек на висини, али зато партитура садржи и правих бисера, јединствених у лирској лепоти. Певачке деонице су писане за праве виртуозе, са акробатским певачким захтевима. Све је ефектније, бриљантније и виртуозније но у ранијим мајстровим  операма, тако да многи сматрају да је главни разлог тежем приступању извођењу Пепељуге немогућност да се пронађу певачи који би уверљиво, са лакоћом и елеганцијом савладали ове претешке задатке. На премијери 1817. године бриљирала је у насловној улози Гелтруда Ригети-Ђорђи, која је годину дана раније имала великог успеха са улогом Розине. Премијера је била више промашај но успех, и то углавном због недовољне увежбаности извођача. Росини се није много узбуђивао, јер је знао да ће већ реприза имати успеха. Тако је и било, и Пепељуга је брзо освојила оперски свет. 1818. је прво  извођење у Шпанији (Барселона), Немачкој (Минхен), 1820. Енглеској (Лондон), и Аустрији (Беч), 1821. у Лисабону и Будимпешти, 1822. у Француској (Париз), 1825. у Берлину и у Москви, 1826. у Буенос Ајресу и Њујорку, 1828. у Мексику и слободно се може утврдити да је то била једна од најпопуларнијих опера уопште. У  Сиднеју је изведена 1844. и то је било прво извођење једне опере у Аустралији. После успеха Пепељуга полако нестаје са репертоара. Праву ренесансу Пепељуга има тек тридесетих година нашег века; 1930. опера има великог успеха у Бечу и Прагу, а 1937. и 1946. у миланској Скали. Федора Барбијери, Ђулијета Симионато, Тереза Берганца и Мерилин Хорн плене публику и публика се навикава на дело, које више не сматра површним  радом већ успелим остварењем једног мајстора. Увертиру за оперу Пепељуга, узео је Росини из једне своје старије опере, јер је временски теснац био изузетан. После наступа сестара, Анђелина-Пепељуга пева своју сетну песму о краљу који је између три могуће невесте одабрао кротку и невину. Росини је свим личностима опере (сем Тизби) написао лепе и захвалне арије. У овој опери има сразмерно највише ансамбала, у којима разнородни гласови треба да се сложе по боји, динамици и вокалној фрази. Појаву Алидора, Росини одмах користи за стварање квартета девојака са Алидором. Солистима се придружује полетни мушки хор. Дон Мањифико наступа са управо пенушавом полетном аријом, и време је да се прикаже и млади пар. Чудесни дует у којем свако привидно пева за себе и публику плени лепотом мелодија и занатском вештином аутора. Слуга Дандини са хором наступа хвалисаво, што одговара његовом прерушавању. Полетни квинтет је „послован”, течан и живахан. Арија Алидоро захтева савршени легато у широким  фразама. Друга арија дон Мањифика са хором је не само весела по карактеру, већ чак и гротескна. Финале првог чина је без премца, тако да већина коментатора сматра да је овај дуги и врло тешки ансамбл уједно и врхунац младог Росинија. Свако има и своје колоратуре као и брзе скупове поновљених нота, и право је чудо како се толико различитих музичких идеја спојило у потпуну  целину. У својој арији Дон Мањифико има узастопно 134 пута да отпева слог на истом тону! Арија Дон Рамира је писана за тенора „da grazia”, који су данас сасвим ретки. Дандини и Дон Мањифико имају комични дует дубоких мушких гласова. Пепељуга још једном  пева своју уводну песму а затим следи духовити „темпорале”, музика за олујну кишу. Секстет певан у кратким (стакато) нотама запањује, јер само велики мајстори потпуно усклађени могу да отпевају овај чудесни ансамбл. Завршна арија Пепељуге је врхунац целе опере, и с правом се каже да онај ко може да отпева ову арију може да отпева све! Росини се показао као ненадмашни велемајстор, коју у двадесет четвртој години смело осваја и побеђује целокупни свет опере у Италији и средњој Европи.


Певачке деонице су писане за праве виртуозе, са акробатским певачким захтевима. Све је ефектније, бриљантније, и виртуозније но у ранијим мајсторовим операма… Финале првог чина је без премца, тако да већина коментатора сматра да је овај дуги и врло тешки ансамбл уједно и врхунац младог Росинија. Завршна арија Пепељуге је врхунац целе опере, и с правом се каже да онај ко може да отпева ову арију, може да отпева све! Росини се показао као нанадмашни велемајстор… 

Константин Винавер


Огромно интересовање владало је у јавности за поставку Росинијеве Пепељуге на сцени београдске Опере. Гламурозност и спектакуларност, представа је добила већ и због гостовања славног италијанског модног креатора Балестре који је урадио костиме, а нашу публику је посебно интригирало уплитање успешног позоришног редитеља Јагоша Марковића у „оперске воде”. Спектакл се и збио.

Бранка Радовић


Премијера Пепељуге у Народном позоришту: скептици и разна сумњала нестали су у експлозији одушевљења које је преплавило гледалиште. Аплаузи нису били довољни – подвикивало се као кад побеђује репрезентација. Најзахтевнија Росинијева опера, од које зазиру и гласовите оперске куће света, савладана је у Београду.
… Урамљен порталом Народног позоришта, групни портрет Пепељуге сажео је нашу стваралачку елиту. Редитељ Јагош Марковић, диригент Дејан Савић, сценограф Миодраг Табачки… Плаво-ружичасти чаробни брод Миодрага Табачког сигурно је најлепше пловило које је икад стигло у београдску духовну луку.

Бранка Криловић


ЈАГОШ МАРКОВИЋ, редитељ
Уместо биографије
Веома сам почаствован што ми је поверено да награду Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић“ вечерас уручим Јагошу Марковићу. (...) И својим црним сликама, и својим филмовима и својим књигама, и својим јавним деловањем, и целокупним својим животом, Мића Поповић је био изазов и провокација. На другачији начин, изазов и провокација је и сам Јагош Марковић, са својим специфичним, фантастичним, бурним и богатим позориштем. У делу које поставља на сцену, Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све, Јан Кот је у једној прилици име Годо написао са малим г, и тако је то име човека или бога претворио у име појма. Тако му је и дао неочекиван садржај, и неочекиван досег и обим, и неочекиван смер. Сличним поступком се служи и Јагош: његов тврдица не броји, не мази и не пребира златнике, него кликере стакленце. Са тим стакленцима се један класични драмски текст, и класични драмски проблем, откотрљао у неочекиваном правцу. Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. Притом, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у Првој посланици Коринћанима каже апостол Павле. Награду „Мића Поповић“ вечерас уручујемо човеку који је цело једно живо позориште, позориште без паузе, позориште без радног времена, позориште које се никад не затвара и не гаси. Јагош Марковић је ову награду заслужио истим оним вредностима којима је Мића Поповић заслужио да ова награда носи његово име; талентом, који је можда добио од Бога, али који мора да оствари сам, без Божје помоћи, с највећом доследношћу и искључивошћу служећи ономе што воли и у шта верује.