Представе

Народно позориште у Београду
ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Премијера, 27. фебруар 2007. / Велика сцена

Редитељ Јагош Марковић
Драматург Молина Удовички - Фотез
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Борис Максимовић    
Костимограф Божана Јовановић
Сценски покрет Марија Момиров
Извршни продуцент Борислав Балаћ
Организатор Немања Константиновић   
Инспицијент Властимир Живановић
Суфлер Душанка Вукић
Специјални ефекти Милан Алавања
Асистент режије Срђан Обреновић   

Премијерна подела:

Фема, богата удовица Олга Одановић Петровић
Евица, њена кћи* Ивана Шћепановић
Митар,Фемин брат Дарко Томовић
Анчица, служавка Јелена Хелц
Јован, шегрт Михаило Лађевац
Сара, чанколиза код Феме Aлександра Николић
Светозар Ружичић Александар Срећковић
Василије Бранислав Томашевић

* Премијеру играла Хана Јовчић
Асистент костимографа Олга Мрђеновић
Дизајн хране Стевица Живков
Дизајнер светла Наит Илијази
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Тихомир Савић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.

 

ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Од свију Стеријиних комада Покондирену тикву најтеже је праведно оценити. Поред својих стварних мана, она има и особина које нама данас што смо навикнути на модерне комедије изгледају очигледне мане; како она још тих особина има много, то нам ове падају врло јако у очи, дају тон општем утиску, и ми смо склони да због њих осудимо цео Стеријин комад, и да одмах кажемо да Покондирена тиква ништа не ваља. Ништа, међутим, није нетачније од такве нагле и једностране осуде. Стерију уопште (а овај његов комад нарочито) не треба судити по модерном мерилу; од њега не треба тражити ону прецизну и детаљну тачност у цртању карактера какву је данас имају брижљиви модерни писци; од њега не треба с правом очекивати да своју комику увек одржи на достојној висини а да никад не падне у вулгарности. Ако бисмо такво мерило применили на Молиера и од њега тражили ово што тражимо од Стерије, шта би било од овог необично великог француског писца? Тиме није казано да се не зна сва одиста велика разлика између огромног генија Молиеровог и сјајног талента Стеријиног; што се овде хоће да нагласи то је сличност између  ова  два  писца  у  роду  комедије који су обоје неговали, у њиховом начину цртања карактера, у процедурама у којима су долазили до комичних ефеката. И један и други имају исти род, начин, процедуру старе комедије. И сад, кад при оцени Молиера водимо рачуна о тим особинама старе комедије, треба то исто да чинимо и при оцени Стерије; и Стерију треба да осудимо по оном истом праведном мерилу по којем разумна критика суди Молиера. Онда ће много од онога што нам на први поглед може изгледати мана, престати да буде мана, и ми ћемо у овој видети само једну сталну и дозвољену процедуру писца комедије (...)

Павле Поповић, „Српски књижевни гласник“, 1902.


ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Рођен је лета господњег 1806, 1. јануара, од оца трговца, Цинцарина, и мајке Српкиње, из уметничке и изузетно образоване породице. Мајчино наслеђе и слабо здравље га још у раној младости одбијају од очеве жеље да га одмени у трговачком послу и опредељују за науку. Студије у Пешти му омогућавају високо образовање, али и први контакт са  позориштем, које му постаје и остаје једна од највећих љубави и преокупација. Ту пише и објављује прве песме, а потом и трагедије. По повратку у родни Вршац, као свршени правник, постаје професор латинског језика а потом адвокат, и наставља живу књижевну активност. Прва комедија, Лажа и паралажа (1830), помогла му је да препозна у себи комедиографа. Дугогодишња жеља да дође у Србију и помогне својим сународницима у организовању своје новостечене самоуправе, остварује се 1940, када постаје професор природног права на Лицеју који се тада налазио у Крагујевцу. Ту одмах помаже свом колеги, такође војвођанском Србину Атанасију Николићу, да покрене ђачку позоришну дружину, а јавља му се и идеја о оснивању „ученог друштва”. Следеће године, заједно са Лицејем, долази у Београд и ту се његова културолошка, социолошка и просветитељска делатност разгранава. Активно учествује у оснивању најпре Театра на Ђумруку а потом и Театра „Код јелена”, поклања им своје текстове, преводи стране, помаже правно и администратвно, подучава глумце, пише критике... Неуморно ради на унапређењу школства, пише уџбенике, предлаже правилнике, оснива фондове, покреће „Просветне новине”, учествује у доношењу првог просветног закона... Један је од најватренијих оснивача Друштва српске словесности (Академије наука), бори се за увођење народног језика у књижевни (али не онако радикално како је то тада покушавао а касније и учинио Вук Караџић). Међу првима организује скупљање и чување важних старина и један је од оснивача Народног музеја. Дуго је на месту начелника у Попечитељству просвештенија (Министарству просвете)... и све то за свега осам година. Јер у време уставобранитеља зачела се, а касније, повратком са школовања у иностранству прве генерације омладине из Србије, још више распламсала повика на „немачкаре” – Војвођане који су били први образовани Срби у Милошевој Србији. Стерији је то сметало, а накупило му се и другог чемера, те 1848. подноси оставку и враћа се у Вршац. Прилично разочаран, уморан и све болеснији, бави се највише списатељским радом. Горка комедија Родољупци, по многима његова најбоља, настала је у овом периоду, као реакција на сукоб између Мађара и Срба у Вршцу, у току мађарске буне против аустријске власти, 1848–49 . Упокојио се 26. фебруара 1856, оставивши за собом неизбрисиве трагове у нашој култури. Током сто тридесет седам година дуге историје Народног позоришта играно је осамнаест Стеријиних текстова, и неколико текстова о Стерији. Током прве три деценије двадесетог века сваке године је прослављан његов рођендан, приказивањем „Стеријине вечери” која је подразумевала играње једног или више наслова старог мајстора. Међу последњим Стеријиним наградама које је наша Кућа добила, посебним сјајем сијају оне добијене за Кир Јању 1993. и Покондирену тикву 1998.  

Јелица Стевановић


РЕЧ ДРАМАТУРГА
На почетку двадсет првог века у Београду, у Србији, читамо комедију Јована Стерије Поповића Покондирена тиква. С једне стране је велико поштовање и одговорност према капиталном делу наше драмске литературе и свест о томе да је прошли век донео неколико легендарних представа овог наслова, а с друге чињеница да је на крају прошлог века, ту где смо, дошло до девастације система вредности и да комедију која има за тему поремећај поретка унутар породице морамо читати овде и сада. У времену смо ишчашеном из зглоба, а Фема би да га поправи сама. Зар то исмевати? Жена, која је године провела  у смраду опанчарске радионице с мужем који ју је тукао и присиљавао да напорно ради, оставши удовица с иметком  и жељна доброте, лепоте и нежности, чини све да прошлост превазиђе и обезбеди будући живот својој јединој кћери потпуно другачији од онога какав је сама имала. Зар то исмевати? А велика је разлика између исмевања и смеха, још нас Лесинг у Хамбуршкој драматургији учи. Смех у Покондиреној тикви произилази из начина на који Фема спроводи промене у својој кући, учи француски, покушава да од Јована начини отменог слугу, мења своје манире и понашање... Верује да је „од натуре за господство створена”, да прилику да то покаже коначно има и да је само потребно да и њени укућани то схвате. Њена амбиција и њене намере суштински нису за осуду и стога она и победи на крају. Добије зета који „говори” француски (да ли је богат није јој битно) и верује да ће њена кћи живети боље но она. Комедија је отелотворење Среће, каже Сузан Лангер у чувеној студији Велике драмске форме, и  стога је Фема у овој представи неко ко се радује када му се „слави кућа”. Поредак је успостављен. Коми фо.

Молина Удовички Фотез


ЈАГОШ МАРКОВИЋ – редитељ
УМЕСТО БИОГРАФИЈЕ

Веома сам почаствован што ми је поверено да награду Фонда за афирмацију стваралаштва „Мића Поповић“ вечерас уручим Јагошу Марковићу. (...)
И својим црним сликама, и својим филмовима и својим књигама, и својим јавним деловањем, и целокупним својим животом, Мића Поповић је био изазов и провокација. На другачији начин, изазов и провокација је и сам Јагош Марковић, са својим специфичним, фантастичним, бурним и богатим позориштем. У делу које поставља на сцену, Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све, Јан Кот је у једној прилици име Годо написао малим г, и тако је то име човека или бога претворио у име појма. Тако му је и дао неочекиван садржај, и неочекиван досег и обим, и неочекиван смер. Сличним поступком се служи и Јагош: његов тврдица не броји, не мази и не пребира златнике, него кликере стакленце. Са тим стакленцима се један класични драмски текст, и класични драмски проблем, откотрљао у неочекиваном правцу. Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у Првој посланици Коринћанима каже апостол Павле. Награду „Мића Поповић“ вечерас уручујемо човеку који је цело једно живо позориште, позориште без паузе, позориште без радног времена, позориште које се никад не затвара и не гаси. Јагош Марковић је ову награду заслужио истим оним вредностима којима је Мића Поповић заслужио да ова награда носи његово име; талентом, који је можда добио од Бога, али који мора да оствари сам, без Божје помоћи, с највећом доследношћу и искључивошћу служећи ономе што воли и у шта верује.

12.jpg
12.jpg
14.jpg
14.jpg
15.jpg
15.jpg
17.jpg
17.jpg
18.jpg
18.jpg
19.jpg
19.jpg
22.jpg
22.jpg
23.jpg
23.jpg
25.jpg
25.jpg
26.jpg
26.jpg
29.jpg
29.jpg
3.jpg
3.jpg
31.jpg
31.jpg
32.jpg
32.jpg
33.jpg
33.jpg
34.jpg
34.jpg
38.jpg
38.jpg
39.jpg
39.jpg
4.jpg
4.jpg
40.jpg
40.jpg
41.jpg
41.jpg
44.jpg
44.jpg
45.jpg
45.jpg
46.jpg
46.jpg
47.jpg
47.jpg
47a.jpg
47a.jpg
48a.jpg
48a.jpg
49a.jpg
49a.jpg
5.jpg
5.jpg
6.jpg
6.jpg
7.jpg
7.jpg
img_3439.jpg
img_3439.jpg
img_3583.jpg
img_3583.jpg
Представе - Драма