Вести

Премијера Чеховљевог „Иванова“, у адаптацији и режији Татјане Мандић Ригонат, са гостом из Македоније – Николом Ристановским у насловној улози, биће одржана 12. октобра (19,30) на Великој сцени.
У великом ансамблу су и Нада Шаргин (Ана Петровна, жена Николаја Алексејевича Иванова, рођена Сара Абрамсон), Предраг Ејдус (Шабељски, Матвеј Семјонович, гроф, ујак Иванова),  Бранко Видаковић (Лебедев, Павле Кирилович, председник земске управе), Данијела Угреновић (Зинаида Савишна, његова жена), Хана Селимовић (Саша, кћи Лебедевих; 20 година), Ненад Стојменовић (Љвов, Јевгеније Константинович, млади земски лекар), Бранка Петрић (Авдотја Назаровна, старица неодређене професије), Бојан Кривокапић (Косих, Димитрије Никитич, финансијски чиновник), Никола Вујовић (Боркин, Михаило Михаилович, даљи рођак Иванова, управник његова имања), Вања Милачић (Бабакина, Марфа Јегоровна, млада удовица, поседница, кћи богатог трговца), Предраг Васић (Јегорушка, готован код Лебедевих), Јелена Живковић (Гаврила), Немања Константиновић (Гост), Јелена Халупа (Гошћа) и музичари  Никола Драговић, Иван Мирковић и Немања Бубало.
Ауторску екипу чине Славко Милановић (драматург), Бранко Хојник (сценограф), Бојана Никитовић (костимограф), Ирена Поповић (композитор), Љиљана Мркић Поповић (сценски говор) и Анђелија Тодоровић (сценски покрет).        
Милорад Јовановић је извршни продуцент, Немања Константиновић организатор, Сања Угринић Мимица инспицијент, а Јелена Халупа суфлер.
Сарадници на представи су студент Академије уметности Бисенија Мрдаковић (организатор на пракси), Дуња Костић (асистент сценографа) и Ивана Васић (асистент костимографа).
Истакнути руски писац новела, приповедака и драма Антон Павлович Чехов написао је „Иванова“ 1887. године.
М.Б.

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА НОВИНАРЕ ОДРЖАНЕ 10. ОКТОБРА У МУЗЕЈУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Драма “Иванов” Антона Павловича Чехова, у режији и адаптацији Татјане Мандић Ригонат, с Николом Ристановским
у насловној улози, биће премијерно изведена 12. октобра на Великој сцени Народног позоришта у Београду, а
према речима редитељке, представља својеврсни музеј душе настао у уметничкој лабораторији на тему
егзистенцијалног безнађа.
“Када сам 2014. предложила овај комад владало је мишљење да ‘Иванов’ данас није ин, али се испоставило
супротно. У протекле две године постављен је у Паризу, Лондону, на Бродвеју… То ме охрабрује да нисам
залутала, заједно са екипом, у једно осећање света које је само наше, већ да је ово време избацило ‘Иванова’
на површину као комад који је у стању не само да покрене питања, него да хвата дух времена. Повезао
нас је у општем осећању беспомоћности, егзистенцијалног безнађа које планетарно провејава”, рекла је
Татјана Мандић Ригонат на конференцији за новинаре 10. октобра у Народном позоришту.
Подсетивши да је то комад младог Чехова, праизведен 1887. године, у време диктатуре, корупције и цензуре у
Русији, она је цитирала Чеховљева тадашња питања: “Зашто смо се тако прерано уморили, зашто су нам уморни и
душа и тело, шта је то што убија животну енергију, оптимизам?”
“У том добу неслободе које притиска појединца ‘Иванов’ је вероватно побуна младог Чехова против
окамењеног друштва које гуши сваки идеализам и форсира Танатос, а не Ерос. Он изводи на сцену бесмртног
јунака светске драмске књижевности око којег се ломе теорије – ко је он и које проблеме покреће. Многи га
називају руским Хамлетом”, изјавила је редитељка.
Наводећи да је “Иванов” за њу дубок и инспиративан комад, Татјана Мандић Ригонат је рекла да јој је било стало
да га режира као реквијем душе, да на површину избацимо питања која су данас маргинализована, а то су
основна питања егзистенције: ко сам, шта сам, зашто живим и какав је то живот?
“Душа је постала као некаква археолошка ископина, затрпана и само се повремено појави у позоришту. Тако је и
простор концептуално решен као музеј”, рекла је редитељка.
Сценографију је креирао словеначки уметник Бранко Хојник, а гледалиште је смештено на сцену и има тачно 211
места.
Напомињући да Чехов није писац тезе, Татјана Мандић Ригонат је најавила да ни представа “не нуди тезу или
идеолошку платформу за размишљање, већ покреће метафизичка питања о основним стубовима, а то су смрт и
љубав”.
“Чехов воли људе више него идеје. Занима га не идеја Бога него у којој ситуацији који човек и зашто прича о
Богу. У овом комаду људи говоре, говоре душе различитих људи, а оно што нас повезује јесте осећање
преиспитивања - ко смо ми данас, шта можемо у овом животу да покренемо и зашто смо тако уморни и не
верујемо”, рекла је она.
Редитељка је истакла да не би радила “Иванова” да није имала потпуну слободу да бира екипу, јер је тај комад
“симфонија за глумце, тест и и за глумце и за редитеља”.
“Тражи сложене уметничке индивидуалности, људе који су у стању да на пробама преиспитају целокупни свој
глумачки апарат, а исто тако да себе дају несебично у једној уметничкој лабораторији, каква мислим да се
догодила у вишемесечном раду на овој представи”, закључила је Татјана Мандић Ригонат.
Уз македонског глумца Николу Ристановског, у “Иванову” играју и Нада Шаргин, Предраг Ејдус, Бранко
Видаковић, Данијела Угреновић, Хана Селимовић, Ненад Стојменовић, Никола Вујовић, Бранка Петрић, Вања
Милачић, Бојан Кривокапић, Јелена Живковић и Предраг Васић.
Костимографкиња је Бојана Никитовић, композиторка Ирена Поповић, а сценски покрет осмислила је Анђелија
Тодоровић.
Више глумаца је на конференцији истакло захвалност за прилику да раде на том захтевном комаду кроз један
тежак, али узбудљив процес.
Предраг Ејдус је то описао као “класичан начин понирања у ликове у модерно обликованој представи”.
В.д. управника Народног позоришта Дејан Савић и директор Драме Жељко Хубач изразили су уверење да ће велико
и значајно Чеховљево дело, захваљујући талентованој и креативној редитељки, сјајном ансамблу и сарадницима,
те продукционом помаку који је захтевао овај пројекат, не само привући публику, већ и представљати битан
догађај на позоришној сцени.
Ристановски је приметио да се људи данас баве својим траумама, жељама, страховима, али нико или врло ретко ко се бави корелацијом људских душа.
"Некако смо заборавили на човека, чак и у литератури. Потребно је понекад вратити се овим наизглед досадним стварима и ако то публика буде осетила и почне у томе да учествује, онда је то сасвим довољно. Немам претензије у овом тренутку да треба надиродити Ирода. Не треба. Треба само пружити минимум максимума из тога што је написано", нагласио је Ристановски и додао да се комад може звати и по другим ликовима јер су ту заступљени јако комплексни односи.
Себи је, како истиче, давно наметнуо "чудне критеријуме бављења позориштем".
"Ја увек себе стављам изнова и изнова на неке испите. Ја морам знати и осећати боље и више од било кога ко дође да гледа представу и то не сме бити паушални посао. Ја се са тим не слажем и просто увек сам инсистирао на томе у овом процесу, ја не видим други начин и не умем. Увек сам на почетку. Ја продуцирам ту околност да будем на почетку колико год је то могуће, јер готови фајлови не користе, поготово не код Чехова", појаснио је Ристановски.
Он наглашава да "Иванов" није "везан за контекст" као "Хамлет" и да је у томе његова неухватљивост и посебност.
"Ја у животу, поред тога што сам играо у доста Чеховљевих драма, доста сам их и гледао и врло ретко се дешавало да будем до краја задовољан, али не треба бити ни претенциозан ни амбициозан те врсте. Треба се покушати бити искрен и мени је то довољно код Чехова", рекао је Ристановски.
На питање да ли је могуће пронаћи Иванова у данашњем друштву, Ристановски каже: "Као осећајно биће да, као човека аутодеструкције да, а као некога ко је обремењен свакодневном анализом самог себе, а не свих осталих, јако мало".