Представе

Народно позориште у Београду
РИЧАРД ТРЕЋИ

Премијера 24. априла 2017. / Велика сцена

 

Режија СНЕЖАНА ТРИШИЋ

Аутори адаптације СНЕЖАНА ТРИШИЋ, СЛАВКО МИЛАНОВИЋ, СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ

Сценограф ВАЛЕНТИН СВЕТОЗАРЕВ к. г.

Костимограф МАРИНА ВУКАСОВИЋ МЕДЕНИЦА

Драматург СЛАВКО МИЛАНОВИЋ

Композитор ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ

Сценски говор ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ

Сценски покрет ТАМАРА АНТОНИЈЕВИЋ СПАСИЋ

Извршни продуцент ВУК МИЛЕТИЋ      

Организатор НАТАЛИЈА ИГЊИЋ

 

Лица:

Краљ Ричард III ИГОР ЂОРЂЕВИЋ

Војвода од Бакингема АЛЕКСАНДАР ЂУРИЦА

Краљ Едвард IV НЕБОЈША ДУГАЛИЋ

Леди Ана ВАЊА ЕЈДУС

Краљица Елизабета НЕЛА МИХАИЛОВИЋ

Војвоткиња од Јорка СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ

Маргарета, удовица краља Хенрија VI  НАТАША НИНКОВИЋ

Лорд канцелар Хастингс МИЛОШ ЂОРЂЕВИЋ

Војвода од Кларенса, брат Ричарда III БОЈАН ЖИРОВИЋ

Сер Кејтсби ПАВЛЕ ЈЕРИНИЋ

Ерл од Ричмонда, касније Хенри VII АЛЕКСАНДАР СРЕЋКОВИЋ

Надбискуп од Јоркшира БРАНКО ЈЕРИНИЋ

Ерл Риверс, Елизабетин брат ГОЈКО БАЛЕТИЋ

Први убица ИВАН МАРКОВИЋ

Други убица МИОДРАГ ДРАГИЧЕВИЋ

 

Инспицијент Саша Танасковић                  

Суфлер Даница Стевановић

Организатор на пракси Сара Бубало*

 

*студент АУ

 

Асистент костимографа Олга Мрђеновић

Асистент сценографа Јасна Сарамандић

 

Мајстор светла Срђан Мићевић

Мајстор маске Драгољуб Јеремић

Мајстори позорнице Зоран Мирић и Бранко Перишић

Мајстор тона Перица Ћурковић

 

ДЕКОР И КОСТИМИ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

 

 

СНЕЖАНА ТРИШИЋ

 

Рођена је 1981. у Београду. Позоришну и радио режију је дипломирала 2009. на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Николе Јевтића и асистенткиње Алисе Стојановић. Од 2013. је стална редитељка суботичког Народног позоришта до 2015, када постаје асистент на катедри за позоришну режију ред. проф. Ивани Вујић на ФДУ у Београду.

Значајније представе: Разред Матјажа Зупанчича (Народно позориште Републике Српске, Бања Лука, 2009); Самоудица Александра Радивојевића (Атеље 212, 2009); Хеда Габлер Хенрика Ибзена (Народно позориште у Београду, 2011); Пошто паштета? Тање Шљивар (Атеље 212, 2012); Чудо у Поскоковој Драги, Анте Томић / Маја Пелевић (Народно позориште у Суботици, 2012); Народна драма Олге Димитријевић (Позориште „Бора Станковић“ у Врању, 2012); Пинокио, Карло Колоди / Јелена Мијовић (Градско позориште Подгорица, 2013); Бизарно, Жељко Хубач, Народно позориште у Београду (2013); Мистер Долар, Бранислав Нушић / Димитрије Коканов, Народно позориште Суботица (2014); Носорог Ежена Јонеска, Народно позориште Кикинда (2014); Казимир и Каролина Едена фон Хорвата, Атеље 212 (2014); Шта се догодило након што је Нора напустила свога мужа или стубови друштава Елфриде Јелинек, Југословенско драмско позориште (2015); Ждрело Жанине Мирчевске, Народно позориште Кикинда (2016); Тероризам, Владимир и Олег Пресњаков, Београдско драмско позориште (2016); Деца радости, Милена Марковић, Атеље 212 (2016).

Добитник је многобројних награда за режију и признања на најзначајнијим фестивалима у земљи (Југословенски позоришни фестивал, Ужице; Фестивал класике, Вршац; Фестивал професионалних позоришта Војводине; Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“; Дани комедије, Јагодина; ПИП, Алексинац; ЈоакимИнтерФест, Крагујевац; „Театар у једном дејству“, Младеновац…), као и у иностранству (Фестивал позоришта за децу, Котор; Интернационални студентски позоришни фестивал, Брно, Чешка). За представу Казимир и Каролина је добила Стеријину награду за режију, као и за најбољу представу (2015). Припала су јој и признања за режију „Љубомир Муци Драшкић“ Атељеа 212 и Града Београда (2009), те Награда „Др Хуго Клајн“ најбољем студенту позоришне режије у генерацији, ФДУ (2007).

Као добитник Кенедијеве стипендије (John F. Kennedy Center for the Performing Arts, U.S. State depertment), учествовала је у програму за позоришне редитеље и похађала бројне радионице у Вашингтону, Њујорку и Чикагу (2010). Докторске уметничке студије уписала је 2013. на ФДУ у Београду. Похађала је Интернационални семинар за позоришне редитеље у организацији ASSITEJ Немачке уз сарадњу међународног ASSITEJ-а, у Шнавл позоришту за младе у Манхајму, 2015.

 

ЗАВОДЉИВОСТ ЗЛА

 „Шекспира доживљавам као савременог аутора, са ових простора, и вероватно ћу се изненадити ако се не појави на нашој премијери“, каже редитељка Снежана Тришић у интервјуу за Позоришне новине. Ова шаљива опаска је утемељена у позоришној пракси: више од четири столећа гледаоци у Шекспировим делима налазе и добро разумеју своју савременост. „Шекспир је као живот. Свака епоха налази у Шекспиру оно што сама тражи и што сама жели да види“, каже Јан Кот у својој чувеној студији Шекспир наш савременик. И то није само због песничке супериорности великог драматичара, по чему би његова актуелност била искључиво естетска; Шекспир је на тај начин велики у својим поемама, сонетима и комедијама, у којима још дозива слике ренесансне утопије. Шекспир је увек актуелан јер је у његовим историјским трагедијама главни јунак сама историја, сирова, испуњена живим људима који се немилосрдно боре за власт.

Ричард III је Шекспиров рани комад, написан око 1592, убрзо након Марлоовог Тамерлана (1587) који обележава почетак раздобља елизабетанске драме. Заједничко им је да изводе на сцену злочиначку личност какву ранија историја драме није познавала. Наравно, било је злочиначких ликова и у периоду који им је непосредно претходио (у средњовековним приказањима и мистеријама), али они су представљали манифестацију божје воље, били су једнодимензионалне, типске фигуре. У Шекспирово време људи су још увек прихватали слику човека чији су сви поступци били унапред одређени божјом вољом; стварни краљ Ричард III још увек је био оруђе које је Бог изабрао да би њиме казнио Енглеску за грехе и злочине које су починили њени властодршци. Као оружје божјег наума су доживљавани и Ричард III из биографије Томаса Мора, и онај из хроника Хала и Холешеда којима се Шекспир служио при писању своје драме.

Зашто је лик овог краља-злочинца тако снажно привукао Шекспирове савременике – драмске писце и публику – а убиства и насиље запосели елизабетанску сцену све до победе пуританаца 1642, када су сва позоришта у Лондону затворена? Сви теоретичари драме слажу се да је са Ричардом III на светску позорницу ступила моћна индивидуалност (у још већој мери него Тамерлан Марлоа), која је најавила каснији развој свесног и самопоузданог индивидуализма, оног који почива на личној савести, као код Шилерових, Гетеових или Ибзенових јунака.

Са овим се слаже и Жан Дивињо када каже да се злочин „наметнуо позоришту (које је још трагало за новом драмском формом) и постао начело сваке трагедије“, када се атипична (аномична) личност побунила против важећих норми окошталог, феудалног поретка, а „жива стварност већ била сва узаврела и ускомешана у променама“. Најјасније се отпор тих нових индивидуалности могао изразити кроз крупне прекршаје општеприхваћених правила. А најупечатљивије одвајање од правила представљао је – злочин. „Сви јунаци елизабетанске драме, били су осуђени да пате и буду несрећни управо због своје индивидуације... Они без предаха доказују некакву своју слободу управо због усамљености која им је наметнута“. Та слобода да живе и делају по својој вољи, да доживе оно што нико никада није доживео, представља прву реч коју сви јунаци Шекспирових комада изговарају чим се појаве на сцени. Па и слобода да се каже „одлучио сам да будем злочинац“, као Ричард III у првом монологу.

Јан Кот је стари поредак представио као дугачко степениште по којем се краљеви успињу до трона, остављајући за собом ланац злочина над непријатељима, затим савезницима, на крају према наследницима бившег краља, степеништа са којег падају кад почну да се пењу преживели претенденти на престо. Назвао га је Велики Механизам. Историја стоји у месту, она је само смена краљева. Ричард III зна да је део Великог Механизма, али не жели да буде само један зупчаник у том механизму, средство божје промисли, он постаје његова „интелигенција и савест“ (Ј. Кот), жели да својом „до крајњих граница распаљеном вољом стави под знак питања поредак свеколиког света“ (Ж. Дивињо).

Историја каже да стварни Ричард III није урадио ништа што нису радили његови краљевски преци; није починио ни више ни мање злочина од Ричарда II, Џона I или Едварда II. Али кроз свог имагинарног Ричарда, Шекспир је успео да историју учини живо присутном за свој и за будуће векове. Тек је уметничко дело, драма, понудило искуству савременог гледаоца могућност идентификације са овим ликом (наравно не и са његовим злочинима) и да у ускомешаном времену Елизабете I и Џејмса I препозна своју актуелну савременост. Драма је омогућила писцу, а с њим и гледаоцу, да изађу изван оквира стеченог и допуштеног искуства. А Ричард III представља образац свих Шекспирових следећих историјских трагедија. На то мисле Жан Дивињо и Јан Кот када тврде да Ричард III већ наговештава нама ближег Хамлета (1602); и да се, након читања Хамлета, Ричард III може разумети као филозофска драма.

Данас немамо јасну слику Великог Механизма. Он није само поредак који притиска из прошлости, прожео је све аспекте савременог живота; наслућујемо његово постојање по свему што нас окружује. А велике аномичне личности из Шекспировог доба, моћне индивидуалности Гетеових, Шилерових или Ибзенових ликова, расточиле су се у фрагментарне „идентитете“. Једина константа која нас спаја са минулим епохама је присуство зла (као да је у праву немачки есејиста Ридигер Зафрански када каже: „Зло припада драми човекове слободе. Оно је цена слободе“.) Зато, одговарајући на новинарско питање о интензитету зла у нашем времену, редитељка Снежана Тришић каже: „То зло мења свој облик и реторику, али оно не отупљује. То зло је на сваком ћошку, на рафу у продавницама на којем су утиснуте цене или на пумпи у комшилуку, у сваком кадру манипулативних медија, на већини www адреса, у сваком спину, у свакој лажи, на гласачким листићима, на проспекту егзотичних дестинација, у пропалим и девастираним фабрикама, на границама с бодљикавом жицом и тако редом. Ричард III све време говори истину о својим злочинима, разоткрива намере, појашњава их и најављује. Од публике прави сведоке и саучеснике тог злодела, у којем слама систем и овладава њим у заводљивом и мрачном пиру политиканства. Зло постаје један од главних услова егзистенције“.

Славко Милановић

 

О РИЧАРДУ III

На почетку се јавља јак отпор – Ричард III је одбојан и мрзак комад који треба заборавити.

Главно лице је физичка и духовна ругоба, антијунак, наказа, крволок и макијавелиста, братоубица, децоубица, властољубиво чудовиште, манијак, некрофил и шта све не. Тема комада – низ злочина, данс макабр, пир смрти политичког монструма који је Јан Кот проницљиво назвао Велики Механизам власти. Општа атмосфера – кошмарна ноћ смрти и злочина, паклена поема страве и безнађа. Основна боја – тама и крв, море крви у којој се све утапа. Једном речи, свет из овог комада достојан је Дантеовог Пакла. Без круне и са њом, главни јунак све време гази преко лешева у неком грангињолском позоришту или филму страве и ужаса. На моменте изгледа да је у питању фарса или гротеска, а не историјска трагедија. Уз то, прави, историјски Ричард III био је, како су утврдили научници, сушта супротност Шекспировом виђењу „историје“ и краља злочинца...

По свему судећи овај комад ништа не може да спасе. Међутим, догодило се чудо. Баш овде, на овом крајње и опасно клизавом тлу, у сфери потлачене и готово одсутне хуманости, Шекспир је испољио сву чаролију своје моћне песничке вештине. Он на задивљујући начин успева да успостави фрапантну равнотежу и све побројане опасне недостатке претвори у врлине... Поставља се питање: како је то могуће... Свог свестрано, или боље рећи тотално наказног јунака, тог крунисаног краља зла и злочина, Шекспир је обдарио, истина посувраћеном, али тако опојно бритком интелигенцијом, таквом смелошћу духа, снагом самоконтроле и ироније, елоквенције и убедљивости, да га се публика дубоко гнуша и истински плаши, а истовремено стрепи за исход његових (Ричардових) „подухвата“ и штавише навија за њега... једном речју гледалац доживљава про и контра катарзу по рецепту маестра Шекспира, ненадмашног видара, аналитичара и дијагностичара душевних боли и терапије. Зато се овом „антикомаду“ као пробном камену, као зрну искушења, као изазову за проверавање, преиспитивање и доказивање својих моћи, тако често враћају најсмелији посленици, истраживачи и експериментатори широм света, а публика свуда хрли у гледалишта кад год је Ричард III на репертоару.

На крају остаје снажан доживљај – Ричард III је сјајан или боље рећи бриљантан комад који се доживотно памти.

Душан Михаиловић (у програму представе из 1972)

 

Из (историјских) хроника Шекспир је узео све оне догађаје који су стварно пратили Глостерово долажење на власт... али је додао један елемент који ће покретати радњу његовог комада: стоичку свест која његовом јунаку даје „духовну“ снагу... У време владавине Тјудора људи су још прихватали слику човека чији су сви поступци били унапред одређени божјом вољом. Ричард III је... оруђе које је Бог изабрао да би њиме казнио Енглеску за почињене злочине и грехе... али Ричард III је недокучивији... јер у сваком тренутку од њега самог зависи да ли ће његов живот узети другачији смер... Потреба коју он осећа за влашћу пријања му на кожу као и само његово постојање. Он је... сам одлучио да буде такав... Да је тај крвави краљ само збир злочина које је починио, да је он само оруђе божје воље, он не би био личност; његово биће не би се наметнуло на једној сцени... За чиме то битним и скривеним трага тај Глостер који, како изгледа, жели да открије докле све може да доведе до крајњих граница распаљена тежња за господарењем? Он размишља само о моћи или о освети...

Жан Дивињо, Социологија позоришта

 

Ричард III није само име једног од краљева који су ступили на велике степенице. И није само једна од великих краљевских ситуација које је Шекспир показивао у својим историјским хроникама. Ричард III је интелигенција Великог Механизма, његова воља и његова свест. Први пут Шекспир је показао људско лице Великог Механизма. Оно је страшно у својој ружноћи и грозном кежењу. Али је фасцинантно... У првом делу трагедије Ричард III је интелигенција Великог Механизма, демијург историје, Макијавелијев Владалац. Али Шекпир је мудрији од аутора Владаоца. Што се више пење уз велике степенице, Ричард III се све више смањује. Као да га Велики Механизам обухвата и гута. Полако постаје само један од његових точкова. Престао је да буде џелат, постао је жртва...  У последњем чину Ричард III је већ само име гоњеног краља. Сцена се са бојног поља преноси на бојно поље. Гоне га. Он бежи. Све је слабији. Већ су га стигли. Већ само спасава живот.

О – коња! Коња! Краљевство за коња!

Јан Кот, Велики Механизам

 

 

Ричард III на сцени Народног позоришта

 

Шекспиров Ричард III се први пут на репертоару Народног позоришта нашао 30. јануара 1898, у преводу Лазе Костића, са оригинала. Представа је припремана са великим амбицијама, набављени су нови декор и костими из Беча, режирао је први глумац и редитељ Милорад Гавриловић, који је тумачио и насловну улогу. Из новинског написа сазнајемо да је Краљицу Маргарету тумачила Милка Гргурова, Елизабету Емилија Поповић, Вела Нигринова је била леди Ана, а Кларенса је играо Љуба Станојевић. Критика бележи да је Гавриловић Ричарда дао снажно, интензивно и рационално, али без довољно зла и демонске мрачне коби. И он и Нигринова су „изврсно играли у свима моментима (нарочито је добро изведена у првом чину друга сцена), који су давали прилике да се илуструју конфликти, осећања и страсти“. Изузетно је значајна девета реприза, играна 2. марта 1901, јер је у насловној улози наступио гост из Русије, кнез Александар Иванович Сумбатов Јужин, члан Императорских позоришта у Москви. Штампа бележи: „Јужин је и ову улогу одлично одиграо. У свима сценама се огледа озбиљна, дубока студија. Уметник се нарочито одликовао у ужасноме петом чину где му се, у шатору, ноћу, појављују у сну жртве његове. Поред све одвратности ове улоге и непријатног утиска, који она чини са позорнице, публика је ценећи високу уметност Јужинову изазивала га после сваког чина, а у једном чину и двапут. Позориште је и овога вечера било са свим пуно“. Поред већ поменутих глумаца који су тумачили друге веће улоге на премијери, сада су и Александар Милојевић као Војвода од Бакингема, Милорад Петровић као Краљ Едуард IV, Чича Илија Станојевић као Лорд Хестингс... укупно 38 глумаца са улогама, и још много „лордова и других дворана, витезова, утвора, војника итд“ – што је за ондашњи ансамбл био завидан подухват. Пет година касније – 18. и 20. маја 1906, Ричарда је тумачио Михаило Исаиловић, у то време редитељ Позоришта у Дизелдорфу. После великог успеха на немачким позорницама, он је ову улогу сада први пут играо на српском језику, што се осећало, али га није спречило да дочара „демонску страну окореле душе овога зликовца“. То су уједно била и последња извођења ове поставке, која је одиграна укупно 18 пута.

Љуба Станојевић је био следећи Ричард III, у сопственој режији. Премијера је била 30. октобра 1908, Вукосава Јурковић је тумачила две улоге – леди Ану и Елизабету, Поповићева је и даље била Маргарита, Александра Милојевић је била Војвоткиња од Јорка а Александар Милојевић Војвода од Бекингама, Александар Радовић је био Краљ Едвард... Забележено је да је Станојевић дао „топлијег, мекшег и племенитијег Ричарда“. Ова поставка је играна само до краја те сезоне, укупно 4 пута.

После Великог рата, Ричард III је на репертоару први пут 4. маја 1922. Редитељ и протагониста је сада Михаило Исаиловић, играо се исти превод Лазе Костића, а декор и костиме је креирао Леонид Браиловски. У осталим улогама су били: Ана Паранос (Елизабета), Марија Вера (Маргарета), Теодора Арсеновић (Војвоткиња од Јорка), Јелена Јовановић (Леди Ана), Драгољуб Гошић (Бекингам), Владета Драгутиновић (Едвард IV), Добрица Милутиновић (Кларенс)... „Глума, костими, декори – види се да је све зналачки припремано“, бележи критика и оцењује да је Исаиловић „дубоко простудирао Ричарда, и мајсторски сијао од ироније и цинизма“. Представа је играна три сезоне и приказана је 11 пута.

На нову поставку, у новом преводу Живојина Симића и Симе Пандуровића, Народно позориште је чекало пола века. У режији др Хуга Клајна, сценографији Владимира Маренића, костимима Божане Јовановић и маскама Бранислава Циге Јеринића, премијера је била 30. марта 1972. са Мијом Алексићем у насловној улози. Избор музике је начинио Варткес Баронијан, а остале улоге су тумачили: Бранка Пешић / Љиљана Газдић / Весна Пећанац (Леди Ана), Вука Дунђеровић (Маргарита), Љиљана Јанковић (Елизабета), Нада Шкрињар (Војвоткиња од Јорка), Милош Жутић (Војвода од Бакингема), Љуба Ковачевић (Краљ Едвард IV), Боба Динић (Кларенс)... У намери да Ричадров карактер објасни условима у којима се родио и живео, Клајн је за оквирну тему представе узео тада веома популарну хипи-девизу „водимо љубав а не рат“. Критика оцењује да је поставка била „статична и неутрална“, да је Клајн са „академским страхопоштовањем“ пришао тексту, који му је био важнији од ликова. Мија Алексић је Ричарда играо као „дворског сплеткароша“, а не као „крвожедног и немилосрдног убицу и властољупца“. Представа се одржала на репертоару мање од две године.

Последња поставка ове Шекспирове историјске драме била је априла 1992, у режији Виде Огњеновић, сценографији Бориса Максимовића, костимима Љиљане Драговић. Музику је компоновао Предраг Вранешевић, а кореограф је била Лидија Пилипенко. Насловну улогу је тумачио Предраг Мики Манојловић, Ксенија Јовановић је била Маргарита, Стела Ћетковић је тумачила Елизабету, Вука Дунђеровић Војвоткињу од Јорка, Драгана Варагић је била Леди Ана, у улози Војводе од Бакингама је био Михајло Плескоњић, Бранко Видаковић је био Краљ Едвард IV, Љубивоје Тадић је био Џорџ, војвода од Кларенса... Манојловић је играо својеврсног „мештара позорја... не само да је слуга пакла, он је и његов редитељ, и први глумац“. Његов Ричард је у почетку сплеткарош, да би се постепено развио у бахатог и арогантног „насилника који немилосрдно гази све који му стоје на путу до престола“, што постиже „потезима грозничавог нестрпљења“. Захваљујући „мајсторству у изражавању и најсложенијих душевних стања“, Манојловић је успео да покаже шта монструозног краља „сврстава у ред природних бића“. После Ричардове смрти, на сцену ступа његов млад наследник и почиње да ћопа под грбом на леђима: „Зло, дакле, не умире. Оно је у круни. Тачније, у ходу ка њој“. Цео ансамбл представе је добио Награду Народног позоришта, а Стела Ћетковић и појединачну. Представа је играна до одласка Предрага Манојловића из Народног позоришта, свега две сезоне, укупно 19 пута, пред око 6000 гледалаца.

Јелица Стевановић

 

 

_vic4778.jpg
_vic4778.jpg
_vic5435.jpg
_vic5435.jpg
_vic5651.jpg
_vic5651.jpg
_vic5917.jpg
_vic5917.jpg
_vic6056.jpg
_vic6056.jpg
_vic6069.jpg
_vic6069.jpg
_vic6163.jpg
_vic6163.jpg
_vic6224.jpg
_vic6224.jpg
_vic6256.jpg
_vic6256.jpg
_vic6271.jpg
_vic6271.jpg
_vic6280.jpg
_vic6280.jpg
_vic6302.jpg
_vic6302.jpg
_vic6380.jpg
_vic6380.jpg
_vic6456.jpg
_vic6456.jpg
_vic6661.jpg
_vic6661.jpg
_vic6689.jpg
_vic6689.jpg
_vic6727.jpg
_vic6727.jpg
Представе - Драма