Представе

Народно позориште у Београду
САЛОМА
Актуелна подела - Опера

Премијерна обнова, 27. децембар 2014. / Велика сцена
 

Диригент Штефан Шрајбер / Ана Зорана Брајовић       
Режију Бруна Климека обновила и адаптирала Ивана Драгутиновић Маричић       
Сценограф Александар Златовић
Костиме Уте Винкелсен обновила и адаптирала Катарина Грчић Николић
Кореографију за Саломин плес поставила Паша Мусић

Премијерна подела:
Ирод Дарко Ђорђевић    
Иродијада Александра Ангелов / Наташа Јовић Тривић / Јелена Влаховић
Салома Ана Рупчић        
Јован Миодраг Д. Јовановић / Александар Стаматовић       
Наработ Александар Дојковић / Ненад Чича       
Паж Татјана Митић / Љубица Вранеш / Тамара Никезић        
Јеврејин 1 Борис Бабик / Марко Живковић  
Јеврејин 2 Иван Дебељак /  Игор Вујашковић     
Јеврејин 3 Марко Живковић /   Иван Дебељак   
Јеврејин 4 Игор Матвејев / Слободан Живковић*       
Јеврејин 5 Предраг Глигорић / Свето Кастратовић / Михаило Шљивић       
Назарен 1 Павле Жарков / Гаврило Рабреновић 
Назарен 2 Милан Просен / Марко Живковић        
Војник 1 Михаило Шљивић    
Војник 2 Гаврило Рабреновић 
Странац Александар Пауновић 
Статисти под вођством Зорана Трифуновића: Драгољуб Денић, Александар Вукић, Милан Шавија

ОРКЕСТАР НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ 
* Полазник Оперског студија „Борислав Поповић“ Народног позоришта у Београду
Организаторке Маша Милановић Минић и Сњежана Вујасиновић Ђорђевић
Асистент диригента Стефан Зекић       
Концертмајстор Едит Македонска / Весна Јансенс
Музички сарадници: Срђан Јараковић, Марко Богдановић, Глеб Горбунов       
Суфлер Силвија Пец / Кристина Јоцић, волонтер
Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић 
Мајстор бине Зоран Мирић
Мајстор тона Тихомир Савић 
ДЕКОРИ И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА


Премијера, 19. јануар 2003. / Велика сцена

По драми Оскара Вајлда, либрето приредио композитор
Диригнет Стефан Шрајбер к. г. / Дејан Савић
Редитељ Бруно Климек к. г.
Сценограф Александар Златовић
Костимограф Ута Винкелсен к. г.


Премијерна подела:
Ирод Ханс-Дитер Бадер к. г.
Иродијада Леандра Оверман к. г. / Јелена Влаховић
Салома Клери Барта к. г. / Ана Рупчић
Јован Горан Глигорић / Миодраг Д. Јовановић
Наработ Радивоје Симић / Александар Дојковић
Паж Оливера Дукић / Тамара Никезић
Јеврејин I Борис Бабик / Дарко Ђорђевић
Јеврејин II Љубодраг Беговић
Јеврејин III Дарко Ђорђевић
Јеврејин IV Игор Матвејев
Јеврејин V Свето Кастратовић
Назарен I Бранислав Косанић
Назарен II Милан Просен
Војник I Горан Крнета / Александар Тасић
Војник II Бранислав Косанић / Александар Стаматовић
Странац Александар Тасић / Александар Стаматовић
Роб Стево Јовићевић

Асистент редитеља Ивана Драгутиновић
Асистент редитеља и лектор Сандра Миланков
Асистент сценографа Тијана Бјелајац
Асистент костимографа Саша Кукић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић Ристић, Дејан Филиповић
Корепетитори Срђан Јараковић, Александар Брујић
Суфлер Силвија Пец
Организатори Сњежана Вујасиновић, Маша Милановић Минић 

 

БИБЛИЈА О САЛОМИ
И зачу цар Ирод за Исуса (јер његово име бијаше се разгласило) и рече: Јован крститељ из мртвијех уста, зато чини чудеса.
Други говораху то је Илија. А други говораху: то је пророк или као који од пророка.
А кад чу Ирод, рече: то је Јован кога сам ја посјекао, он уста из мртвијех.
Јер овај Ирод посла те ухватише Јована, и свезавши баци га у тамницу Иродијаде ради жене Филипа брата својега, јер се ожени њом.
Јер Јован говораше Ироду: не можеш ти имати жене брата својега.
А Иродијада расрди се на њега, и шћаше да га убије, али не могаше.
Јер се Ирод бојаше Јована знајући га да је човјек праведан и свет, и чуваше га, и много којешта чињаше како му он рече, и радо га слушаше.
И догоди се дан згодан, кад Ирод на дан свога рођења даваше вечеру кнезовима својијем и војводама и старјешинама Галилејскијем.
И ушавши кћи Иродијадина и игравши и угодивши Ироду и гостима његовијем рече цар дјевојци: ишти у мене шта год хоћеш, и даћу ти.
И закле јој се: штогод заиштеш у мене даћу ти, да би било и до по царства мога.
А она изишавши рече матери својој: шта ћу искати? А она рече: главу Јована крститеља.
И одмах ушавши брзо к цару заиска говорећи: хоћу да ми даш сад на кругу главу Јована крститеља.
И забрину се цар, али клетве ради и гостију својијех не хтје јој одрећи.
И одмах посла цар џелата, и заповједи да донесу главу његову.
И он отишавши посијече га у тамници, и донесе главу његову на кругу, и даде дјевојци, а дјевојка даде је матери својој.
И чувши ученици његови дођоше и узеше тјело његово, и метнуше га у гроб.

(Јеванђеље по Марку, гл. 6. 14-29)


САЛОМА – ОД ВАЈЛДА ДО ШТРАУСА
Оскар Вајлд је написао своју једину једночинку, Салому 1891. године на француском језику, инспирисан Флоберовом причом Ирод (по којој је Масне компоновао оперу Иродијада) и сликама Гистава Мороа на тему Саломе. Њихов заједнички извор су новозаветна Јеванђеља по Марку (VI, 22) и по Матеју (XIV, 6). Јеванђелисти не наводе Саломино име, већ је зову Иродијадином кћери. Драму је на енглески одмах из рукописа превео Вајлдов пријатељ лорд Алфред Даглас. Пробе Вајлдове Саломе су почеле 1892. у лондонском Палас театру са славном Саром Бернар као Саломом. Међутим, британски цензор... не дозвољава извођење драме, јер је у Британији било забрањено приказивање комада са библијским личностима... У Еглеској се забрана лорда коморника (chamberlain) није односила на приватне представе. Вајлдова Салома између 1905. и 1931. приказана је „приватно“ пет пута... Забрана је у Великој Британији званично скинута тек 1931. Вајлдова Салома инспирисала је младог британског графичара Бирдслија (Aubrey Vincent Beardsley, 1872–1898) да изради илустрације за енглеско издање Вајлдове драме 1894, којима писац није био задовољан, тако да, наводно, није држао ово издање у својој кући. Вајлдова Салома први пут је приказана на француском оригиналу 1896. у Паризу (када је писац већ био у затвору)... у режији и продукцији Лиње-Поа... Макс Рајнхард режира Салому 1905. у Neues Theater у Берлину, после једне мање значајне минхенске представе из 1901. У Русији, Салома је први пут приказана у московском Камерном театру 1917. у режији А. Ј. Таирова са Алисом Конен у главној улози... Вајлдова Салома снимљена је у доба немог филма, 1922. Режирао је Чарлс Брајант по сценарију Питера М. Винтерса. Насловну улогу је играла Ала Назимова (1879–1945), глумица рођена у Русији, неко време чланица МХАТ-а, која је после гостовања у Њујорку и Лондону, остала на Западу...
Вајлдова драма Салома приказана је први пут у Београду у Народном позоришту 4. јуна 1909, у преводу Хаима Давича, у режији Љубе Станојевића са А. Крњић у насловној улози... На 11. БИТЕФ-у 1977. је приказана Вајлдова Салома у режији Линдсија Кемпа, који је тумачио насловну улогу... После превода Саломе Хаима Давича с почетка века који није објављен, 1932. је штампан нови превод Радивоја Драгића у издању Француско-српске књижарнице А. М. Поповића у Београду...

***

Рихард Штраус је компоновао оперу Салома по тексту драме Оскара Вајлда. Вајлдов текст је у стиховима превео за оперски либрето Хедвиг Лахман. Премијера је одржана у Дрезденској опери 9. јануара 1905. После тога даје се у многим великим оперским кућама света: Вроцлав, Келн и Берлин (1906), Њујорк, Брисел, Париз и Беч (1907), Лондон (1910), Каиро (1911), Будимпешта (1912), Загреб (1915), Москва (1925), Букурешт (1926), Хелсинки (1930), Београд (1931). Штраусова опера базирана на Вајлдовом тексту даје се у свету далеко чешће него сама Вајлдова драма. Либрето за београдску премијеру Штраусове опере превео је Станислав Бинички, а диригент је био Иван Брезовшек. Са Бахријом Нури Хаџић као Саломом, оперу је режирао Јосип Кулунџић, у декору и костимима Владимира Жедринског, а премијера је била 25. новембра 1931.... Кореографска верзија Вајлдове Саломе на музику Рихарда Штрауса приказана је 25. јуна 1952. у Народном позоришту у Београду. Кореограф и редитељ представе била је Мира Сањина (Салома), сценограф Миомир Денић, а костимограф Милица Бабић Јовановић...

Јован Ћирилов, 1997 (из програма представе ЈДП)

***

Штраусову Салому Опера Народног позоришта је поново премијерно поставила тек 19. јануара 2003, у копродукцији са Фондом „Ђурђевка Чакаревић“. Ауторски тим су чинили махом гости – диригент Штефан Шрајбер, редитељ Бруно Климек, костимограф Ута Винкелсен, уз уметнике Народног позоришта – сценографа Александра Златовића и асистента редитеља Ивану Драгутиновић. У насловној улози је наступила гошћа, Клери Барта, а остале улоге су тумачили: Ханс-Дитер Бадер к.г. (Ирод), Леандра Оверман к.г. (Иродијада), Миодраг Д. Јовановић и Горан Глигорић  (Јован), Радивоје Симић и Александар Дојковић (Наработ), Оливера Дукић и Тамара Никезић (Паж). Пет Јевреја су тумачили Борис Бабик, Љубодраг Беговић, Дарко Ђорђевић, Игор Матвејев и Свето Кастратовић, Првог и Другог Назарена – Бранислав Косанић и Милан Просен. У улогама Првог војника и Странца су се смењивали Горан Крнета и Александар Тасић, Другог војника је тумачио Александар Стаматовић, а улогу Роба Стево Јовићевић. Те сезоне представа је играна три пута, да би, са изменама у подели и под управом маестра Јоханеса Харнајта, поново била на репертоару 2005/06. и 2007/08, када је на гостовању у Италији одиграна по два пута у Teatro sociale у Ровигу и Teatro Aligieri у Равени. Поред поменутих, улоге су тумачили: Ана Рупчић и гошће Маруза Ксуни и Елена Берера (Салома), гост Јулијус Бест (Ирод), Јелена Влаховић и Александра Ангелов (Иродијада), Александар Стаматовић (Јован), Љубомир Поповић и Светислав Стојановић к.г. (Наработ), Жељка Здјелар, Татјана Митић и гошћа Џин Ду (Паж), Првог војника је тумачио и Небојша Бабић, док су улогу Другог војника певали Гаврило Рабреновић и гост Филип Мајерхефер. Салома у режији Бруна Климека је приказана укупно 12 пута, пред нешто више од 6000 гледалаца.

Јелица Стевановић


САЛОМА У ИКОНОГРАФИЈИ
Иродова (Херодова) гозба (грч. Херðдēс). Ирод Антипа је био „четвoро-власник“ (у колоквијалном говору „краљ“) Галилеје и Переје од 4. године пре нове ере до 39. године нове ере. Протерао је своју жену да би узео Иродијаду. Јован Крститељ га прекорава због овог инцестуозног, светогрдног брака с рођаком и према наредби Ирода бива бачен у тамницу. Када Салома (име Салома изводи се према хебр. šālēm „здрав, читав“), кћи Иродијадина, плеше на Иродовој гозби, он јој за награду обећава што год зажели. На наговор своје мајке, Салома затражи главу св. Јована Крститеља. По Иродовом налогу, џелат у затвору Јовану одсече главу, коју потом доносе Саломи на послужавнику. Посмртне остатке св. Јована Крститеља је (према једном апокрифном спису) спалио Јулијан Апостата. У ликовној уметности, честа су два приказа Иродове гозбе. Први је приказ Саломиног плеса: краљ Ирод је обично са круном и седи уз Иродијаду или уз званице; Иродијадина кћи Салома плеше; од XII века до ренесансе увек је у акробатским позама (хода на рукама, савија се као змија); у приказу наступају и свирачи. У другом се приказује Салома како носи главу св. Joвана Крститеља: одсечену главу на послужавнику обично носи Иродијади или, ређе, Ироду; Ирод и Иродијада каткада рукама покривају очи; на француским приказима Иродијада понекад пробада великом иглом или ножем Јованову одсечену главу.           
 

Према: Лексикон иконографије, литургике и симболике западног кршћанства и Увод у иконографију, уредио Анђелко Бадурина,
Свеучилишна наклада „Либер кршћанска садашњост“, Загреб 1985.


РИХАРД ШТРАУС (1864, Минхен – 1949, Гармиш-Партенкирхен)
Рихард Георг Штраус је истакнути немачки романтичарски композитор са краја XIX и почетка XX века. Његове симфонијске поеме из деведесетих година XIX и опере са самог почетка XX века су заувек нашле место у стандардним репертоарима. Његов отац, Франц, био је водећи хорниста у минхенском Дворском оркестру, а мајка је потицала из познате породице произвођача пива. Када је Рихард напустио школу 1882, већ је имао више од компонованих 140 дела, међу којима 59 песама, те разна камерна и оркестарска дела.   Штраус постаје асистент диригента у Мејнингену 1884, потом диригент у Минхенској опери (1886–89), директор Вајмарског дворског оркестра (1889–94), други а затим и главни диригент у Минхену (1894–98), диригент (а касније и директор) Краљевске дворске опере у Берлину (1898–1919) и музички директор бечке Државне опере (1919–24). Штраус је дириговао на премијерном извођењу своје симфонијске поеме Дон Жуан у Вајмару, новембра 1889. Тријумфални успех овог дела је Штраусу донео титулу Вагнеровог наследника и означава почетак његове успешне композиторске каријере. Такође у Вајмару, 1894, он диригује на премијери своје прве опере Гунтрам, у којој сопран Паулина де Ана, његова вереница, тумачи главну улогу. Њен необуздан, нетактичан и отворен темперамент је био у суштој супротности са повученом и дискретном личношћу њеног супруга; њено ексцентрично понашање је често било предмет (углавном истинитих) анегдота. Међутим, њихов брак је био јак и успешан, обожавали су једно друго, и њихов заједнички живот је потрајао 55 година. Рихард и Паулина, која је певала готово све његове песме, гостовали су 1904. у Сједињеним Државама, где је он дириговао првим извођењем своје Symphonia Domestica у Њујорку. Наредне године је у Дрездену доживео успех своје опере Салома, засноване на драми Оскара Вајлда. У овом ремек-делу, он своју специјалност, музичку поему, трансформише у оперу, која се истиче изузетном снагом којом је представљена Саломина наивна жудња за Јованом Крститељем и неправда суда њеног очуха, Ирода. Иако су неки Салому сматрали богохулном и опсценом, она је тријумфовала на свим великим оперским сценама, осим у Бечу, где је цензор забранио Густаву Малеру да је постави. После 1908, Штраус се настанио у Гармишу, у Баварији, у вили коју је саградио од прихода који му је донела СаломаШтраусова сарадња са аустријским песником и драмским писцем Хугом фон Хофманшталом је трајала 20 година (све до пишчеве смрти 1929), а резултирала је операма Електра (1909), Каваљер са ружом (1911), Аријадна на Наксосу (1912), Жена без сенке (1919) и Египатска Јелена (1928). Када су националсоцијалисти дошли на власт у Немачкој 1933. године, Штраусова политичка наивност је у одређеној мери нашкодила његовој репутацији: у периоду 1933–35, Штраус је био председник Коморе за музику Рајха. Међутим, он у том периоду сарађује са Штефаном Цвајгом, писцем јеврејског порекла, на комичној опери Ћутљива жена (1934), која је забрањена после само четири извођења. Нацисти су замерали и то што је његова снаха Јеврејка, па он део Другог светског рата Штраус проводи у Бечу, а 1945. одлази у Швајцарску. После рата, међународни суд га ослобађа кривице и он се враћа у Гармиш-Партенкирхен 1949, где исте године умире, три месеца после прославе свог 85. рођендана, 8. септембра. Као млади композитор, Штраус је био под утицајем Вагнера, Хектора Берлиоза и Листа, све до тренутка када су његова техника и машта од њих преузеле све што се могло. Почевши од његове младалачке симфонијске поеме Из Италије (1886) па надаље, његов стил је постао препознатљив по сјајној, бравурозној, флексибилној свеобухватној употреби елемената постромантизма, којим доминира гледалиштима с краја XIX и почетка XX века. Међутим, иако је славу стекао као авангардни композитор, после Каваљера са ружом Штраус постаје конзервативац који наставља да ствара у изолацији, ван утицаја напретка и експеримената који се одвијају око њега. У позним годинама, Штраусов стил постаје класичнији, у моцартовском смислу. Дакле, може се рећи да су опера Капричо (1941), као и остала дела из тог периода, достигла савршено јединство касног немачког романтизма и неокласичног манира. Поред поменутих, компоновао је опере: Пожар (1901), Интермецо (1918–1923), Арабела (1929–1932), Дафне (1936–37)... Писао је и симфонијске поеме, симфоније, концерте за соло инструменте са оркестром, балетску музику, камерну музику, 200 песама...

Према: Мајкл Кенеди
www.britannica.com


ВЕЧИТА САЛОМА
Свакога дана, нека Салома, тражи главу неког Јована. Свакога дана, неки Ирод, зарад тренутка чулног задовољства, одлучује о судбини нечије главе. Свакога дана, неки су људи слепи за чудо, глуви за Божју реч мудрости, неосетљиви за туђи бол и несрећу. Искушење је свакога дана, на сваком кораку, за сваког човека. Јован је строг, прек, истинољубив, богољубив и гнуша се људског разврата. Салома је млада, каприциозна, несрећна и жељна љубави. Иродијада је управо онаква, каква мајка и жена не сме да буде. Ирод је луд и привидно моћан у сопственој немоћи. Зло и прагрех се врте у круг и понављају. Исусова жртва се понавља. На нама је одлука да ли ћемо чути поруку и видети чудо, или ћемо остати замотани у неки од Саломиних велова.

Ивана Драгутиновић Маричић, оперски редитељ


АНА ЗОРАНА БРАЈОВИЋ 
Рођена је 1975. године у Београду. Дипломирала је клавир на Факултету музичке уметности у Београду, у класи проф. Мирјане Шуице Бабић и магистрирала дириговање у класи маестра Јована Шајновића.  Добила је Октобарску награду за достигнућа у музичкој уметности 1995, као најмлађи кандидат. На такмичењу „Борис Христов“ у Софији 2000, осваја Прву награду за извођење и корепетицију. За школску 2003/04. добија Фулбрајтову стипендију у оквиру које се усавршавала на Пибоди (Peabody) конзерваторијуму у Балтимору, у класи проф. Густава Мејера. Од 1. октобра 1994. је асистент диригента, а од 2000/01. стални диригент Оперe и Балета Народног позоришта. Као најмлађи диригент који је стао за пулт Опере, 1995. је дириговала Моцартову Чаробну фрулу. Дириговала је светску премијеру опере о Николи Тесли Љубичаста ватра Џона Гибсона, 2006. Од 2007. до 2012. диригује текући репертоар у матичној кући, између осталог и обнове опера Севиљски берберин (2010) и Бал под маскама (2011). Росинијевим Севиљским берберином је 24. новембра 2011. обележила 20 година уметничког рада. Каријеру је започела 1991. као пијаниста, мноштвом концерата у Србији и иностранству. У Задужбини „Илије М. Коларца“ је 1995. одржала променадни концерт у пратњи Симфонијског оркестра РТС, као пијаниста и диригент. Од тада је редовни гост овог оркестра, са којим је 2003. (уз учешће Хора РТС) снимила CD са свитом Александра Костића Deus Absconditus. Учествовала је на концерту Millenium Stage у Кенеди центру у Вашингтону. У сарадњи са музичарима Метрополитена, 2006. је учествовала на Бруклиншком фестивалу музике у Њујорку. Радила је и у оперским кућама у Балтимору и Вашингтону. У сарадњи са Сарајевском филхармонијом, дириговала је Жизелу у Народном позоришту у Сарајеву 2011. Од почетка сезоне 2014/15. је вршилац дужности директора Опере Народног позоришта у Београду.


БРУНО КЛИМЕК 
Рођен је 1958. у Штутгарту. Од 1976. у позоришту ради најпре као техничар, расветљивач, инспицијент, асистент режије, а од 1982. и као редитељ. Од тада је био ангажован у Нирнбергу, Крефелду, Манхајму, а гостовао у позориштима у Келну, Дизелдорфу, Дармштату, Минхену, Хамбургу и Берлину. На сцену је поставио преко педесет драмских и оперских представа. Од 1996. до 2000. године био је директор Националног театра у Манхајму, а од 2000. је слободни уметник. Поред режије, се бави сликањем и писањем. Избор режија: Кипхарт Брат Ајхман, Вајс Мара / Сад, Бернхард Пред пензију и На циљу, Шекспир Ричард II, Чехов Три сестре, Ујка Вања и Вишњик, Молијер Тартиф, Бихнер Војцек, Шилер Девојка из Орлеана,  Шостакович Леди Макбет Мценксог округа (са сопраном Клери Бартом у Нирнбергу), Курт Вајл Улична сцена (у Ахенској опери)...


ШТЕФАН ШРАЈБЕР 
Шрајбер је пијаниста и диригент. Рођен је у Дуисбургу, а тренутно живи у Штутгарту. Био је музички директор у Државној опери у Хановеру (2001–06) и у Државној опери у Штутгарту (2006–12). Предаје на Универзитету за музику у Штутгарту. Специјализовао се за извођење савремене музике, а у последње време је сарађивао са композиторима попут Ханса Јоакима Хеспоса, Чаје Черновин, Ханса Томалије и Хелмута Лахенмана. Сарађивао је са редитељима као што су Ана Виброк, Кристоф Марталер, Томас Бишоф, Петер Конвични...  Скорији наступи: 

Хелмут Лахенман / Микаел Бореманс – Изгубљени / Појести сопствену браду (праизведба, Württembergischer Kunstverein, фебруар 2011)
Минг Цао, Die Geisterinsel (прво извођење камерне опере Минг Цао као „zeitoper X“ у Државној опери Штутгарт, мај 2011)
Die Menschliche Stimme / La Voix Humaine на музику Фредерика Зелера (једна од последњих продукција мецосопрана Леандре Оверман и Каликста Бјеита у Државној опери Штутгарт, јул 2011)
Џенифер Волш, Тактика (праизведба ове мултимедијалне опере, Опера младих у Штутгарту, јун 2012)
OFF CAGE – за размонтиране инструменте (извођење у част 100. рођендана Џона Кејџа на Универзитету у Торонту)
Дете дрвета (аудио-видео наступ Варијација III Џона Кејџа у Државној опери Штутгарт / НОРД, децембар 2012)
Мортон Филдман, Ниједан (у Концертном театру Берн, Швајцарска, април 2013)
Продукције у 2014:
Двојник, Музички театар Давида Мартона (праизведба 11. јануара, Камерни татар Државног позоришта у Штутгарту, Камерни театар)
Хорхе Санчез-Чионг, Престани слушати, почни вриштати, überwachungsoper (праизведба 21. јуна, Камерни театар Опере младих Штутгарт)
Нови CD, објављен 2014:
Минг Цао, Die Geisterinsel – Музичка продукција Каиро


ИВАНА ДРАГУТИНОВИЋ МАРИЧИЋ
Завршила је средњу музичку школу, клавирски одсек, и гимназију, природно-математички смер. Дипломирала је на одсеку оперске режије на Академији уметности БК у класи проф. Младена Сабљића и проф. Гордана Драговића. Од 1998. године ради као асистент редитеља у Народном позоришту и у Камерној опери Мадленианум, а од децембра 2003. као редитељ Опере Народног позоришта. Режије: Трубадур Ђ. Вердија, Сестра Анђелика Ђ. Пучинија, Хасанагиница Р. Камбасковића на Великој сцени Народног позоришта, Фигарова женидба – варијација В. А. Моцарта и Тајни брак Доменика Чимарозе (заједно са редитељем Радославом Златаном Дорићем), на Сцени „Раша Плаовић“. Режирала је представу Век Политике, поводом прославе 100 година постојања новинске куће „Политика“ (2004). Oбновила је оригиналну режију Младена Сабљића представе Дон Карлос Ђ. Вердија и адаптирала представу Салома Р. Штрауса (у оригиналној режији Бруна Климека из Немачке), са којом је оперски ансамбл Народног позоришта остварио изузетно успешно гостовање у италијанским градовима Равени и Ровигу. Са колегама из Народног позоришта је 2009. гостовала је у Португалији са представом Дон Ђовани В. А. Моцарта, специјално припремљеном и прережираном за летњи фестивал у Силвешу. Следеће сезоне је обновила режију Борислава Поповића Росинијеве опере Севиљски берберин, а почетком сезоне 2014/15. и Вердијеве Травијате. Као редитељ и помоћник редитеља, у Опери Народног позоришта је сарађивала са значајним уметницима из земље и иностранства и то на представама: Вештице из Салема, Атила, Мадам Батерфлај, Пепељуга, Ивица и Марица, Чаробна фрула, Вертер, Љубавни напитак, Слепи миш, Пајаци, Кавалерија рустикана, Ђани Скики, Љубичаста ватра, Кармен, Италијанка у Алжиру, Набуко, Боеми, Риголето, Тоска, Аида и многе друге, а у МадленианумуНасиље над Лукрецијом, Мудрица, Две удовице и Тако чине свеЧлан је уметничког руководства Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић“, а ради и као професор Оперског студија на Академији лепих уметности у Београду. Члан је удружења MENSA, а од марта 2011. је мама једне девојчице, која ју је употпунила и као жену и као уметника.

13_.jpg
13_.jpg
15_.jpg
15_.jpg
17_.jpg
17_.jpg
1_.jpg
1_.jpg
2_.jpg
2_.jpg
30.jpg
30.jpg
31.jpg
31.jpg
32.jpg
32.jpg
33.jpg
33.jpg
34.jpg
34.jpg
35.jpg
35.jpg
4_.jpg
4_.jpg
8_.jpg
8_.jpg
9_.jpg
9_.jpg
saloma_1.jpg
saloma_1.jpg
saloma_10.jpg
saloma_10.jpg
saloma_11.jpg
saloma_11.jpg
saloma_12.jpg
saloma_12.jpg
saloma_13.jpg
saloma_13.jpg
saloma_14.jpg
saloma_14.jpg
saloma_15.jpg
saloma_15.jpg
saloma_16.jpg
saloma_16.jpg
saloma_17.jpg
saloma_17.jpg
saloma_18.jpg
saloma_18.jpg
saloma_2.jpg
saloma_2.jpg
saloma_20.jpg
saloma_20.jpg
saloma_21.jpg
saloma_21.jpg
saloma_22.jpg
saloma_22.jpg
saloma_23.jpg
saloma_23.jpg
saloma_24.jpg
saloma_24.jpg
saloma_25.jpg
saloma_25.jpg
saloma_26.jpg
saloma_26.jpg
saloma_27.jpg
saloma_27.jpg
saloma_28.jpg
saloma_28.jpg
saloma_29.jpg
saloma_29.jpg
saloma_3.jpg
saloma_3.jpg
saloma_4.jpg
saloma_4.jpg
saloma_5.jpg
saloma_5.jpg
saloma_6.jpg
saloma_6.jpg
saloma_7.jpg
saloma_7.jpg
saloma_8.jpg
saloma_8.jpg
saloma_9.jpg
saloma_9.jpg