Представе

Народно позориште у Београду
СЛЕПИ МИШ
Актуелна подела - Опера

Премијера, 22. јун  2005. / Велика сцена

Оперета у три чина
Либрето, по Мејаку и Халевију, написали Хафнер и Жене
Праизведба у Бечу, 5. априла 1874.
Препев Илди Ивањи
Превод говорног текста Ана Зорана Брајовић, Ивана Драгутиновић, Драган Стевовић
Диригент Бојан Суђић
Редитељ Пламен Карталов, к. г.
Сценограф Миодраг Табачки, к. г.
Костимограф Оља Ивањицки, к. г.
Кореограф Владимир Логунов

Премијерна подела (првоименовани са списка):

Габријел фон Ајзенштајн, рентијер Владимир Андрић / Александар Дојковић
Розалинда, његова супруга Сања Керкез / Јасмина Шајновић / Драгана Радаковић
Франк, управник затвора Мирослав Марковски / Бранислав Косанић / Драгољуб Бајић
Принц Орловски Александра Ангелов / Ана Лачковић / Жељка Здјелар
Алфред, наставник певања Љубомир Поповић / Саша Штулић / Игор Матвејев / Дејан Максимовић
Др Фалке, нотарош Оливер Њего / Предраг Милановић / Ненад Ненић
Др Блинд, адвокат Дарко Ђорђевић / Борис Бабик
Адела, Розалинда собарица Драгана Томић / Снежана Савичић / Гордана Томић
Ида, Аделина сестра, балерина Наталија Радић / Ана Цветковић
Фрош, тамничар Игор Ђорђевић / Предраг Милетић
Гости код Орловског, послуга, затвореници
Балетски ансамбл Олга Олћан, Милена Ивић, Ана Иванчевић, Маша Тадић, Јована Волф (Драгана Вујичић, Верица Станојевић, Ана Милић), Горан Станић, Небојша Станковић, Никица Крлуч, Душко Михаиловић, Владимир Панајотовић, Жељко Гроздановић (Љубиша Пековић, Михајло Стефановић, Милош Кецман, Manuel Palazzo)

Радња се догађа у бањи у близини великог града.
Пауза после првог и другог чина.
Учествују оркестар и хор опере Народног позоришта
Асистенти диригента Ана Зорана Брајовић, Ђорђе Станковић
Асистент редитеља Ивана Драгутиновић
Шеф хора Ђорђе Павловић
Концертмајстори Искра Узелац, Едит Македонска
Музички сарадници Нада Матијевић, Ђорђе Станковић, Срђан Јараковић
Асистенти костимографа Невенка Милосављевић, Бранка Бонџић Ђуричић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић Ристић, Мирјана Голочевац
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатор Маша Милановић Минић
Координатор пројекта Вања Косанић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Ненад Костић
Главни реквизитер Дејан Јанковић
Главни гардеробер Вера Мекић, Југослав Пурић
Декор је израђен у радионицама Народног позоришта под вођством Жељка Рудића.
Костими су израђени у радионицама Народног позоришта под вођством моделара костима Љиљане Костић и Божидара Зарића.

 

Слепи миш као класична оперета, или као комична опера, захтева изврсне певаче, раскошне гласове, искусне глумце, комедијаше, лепршаве балерине, расположени хор, одличан оркестар и омиљеног апсанџију. Дворска опера, касније државна опера у Бечу, рано је примила под своје окриље ово дело, тако да су многе најугледније оперске куће од Ковент Гардена до Метрополитена  постављањем Слепог миша правиле одличне послове. И широм наше земље, прво под називом Шиш-миш, Штраусово ремек-дело је брзо освојило публику.

Константин Винавер


СЛЕПИ МИШ НА СЦЕНИ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Више од деценије пре оснивања Опере, тзв. „музичка грана” Народног позоришта представила је београдској публици оперету Јохана Штрауса Слепи миш 26. маја 1907. године. О овој премијери нам је остало мало писаних трагова. По истраживању др Живојина Петровића, представа је певана у преводу Милана Димовића, дириговао је Драгутин Покорни, а редитељ је био Светислав Динуловић. Слепи миш је до краја те сезоне одигран још пет пута, а у следећој, 1907/08, под диригентском палицом Петра Ј. Крстића, приказан је четири пута, што је за Београд с почетака XX века био примеран број извођења једног наслова. Мр Данка Томковић, на основу својих истраживања, сматра да је гошћа из Новог Сада, Драга Спасић била Розалинда, да је Александар Бинички певао партитуру Ајзенштајна, а Раја Павловић Алфреда. Зорка Тодосић је, према истом извору, играла улогу грофа Орловског, Десанка Поповић је била Адела, а Иван Динуловић Франк. Ову поделу делом потврђује и Верослава Петровић ослањајући се на критику објављену у „Вечерњим новостима”. Тај напис наводи да је Тодосићка, као и увек, добро обавила свој сценски задатак, младог глумца Ивана Динуловића пореди са великаном београдске сцене, Вељом Миљковићем, а управи замера што улогу Габријела није уместо Александру Биничком доделила Добрици Милутиновићу. Роксанда Пејовић је, пак, дошла до податка да је 1908. Ајзенштајна тумачио Војислав Турински који је певао „чисто, течно и поуздано” и глумио непосредно, принца Орловског је „алтом тамне боје” савесно певала Теодора Арсеновић, а Мијат Мијатовић је „својим лирским, светлим тенором” тумачио улогу Алфреда. Драга Спасић је и даље долазила из Новог Сада да игра Розалинду, и о овом гостовању критика је забележила: „Спасићка је красна појава. То је млада, лепа и љупка дама са пуно живота и пуно темперамента... она ванредно лепо пева. На сцени Код Споменика ова популарна оперета је следећу премијеру доживела 7. децембра 1932. Било је то прво оперетско дело које се нашло на репертоару Опере од њеног званичног оснивања (1920). На плакату премијере стоји: СЛЕПИ МИШ, оперета у три чина (седам слика). Музика Јохана Штрауса (прерада Е. В. Корнголд), текст Мелак и Лидовик Алеви, превео Милан Димовић.Диригент је овог пута био Иван Брезовшек, редитељ Јосип Кулунџић, сценограф Владимир Жедрински, а костимограф Милица Бабић. Улогу Габријела Ајзенштајна је на премијери тумачио Драгутин Петровић, Розалинда је била Корнелија Нинковић Грозано, управника затвора Франка је играо Милан Пихлер, кнеза Орловског Милица Манојловић, Аделу Бахрија Нури Хаџић, а Алфреда Владимир Поповић. Станоје Јанковић је био др Фалке, Василије Жумски др Блинд, а Лика Калмић је тумачила улогу Иде. У осталим улогама су наступили: Хитрина (Мици), Митровић (Кнежев ађутант), Николићка (Грајлингер), Освалдова (Куварица), Јевтићка (Собарица), Николићка (Покућарка), Лихтерова (Куваричина помоћница), Николић (Вратар), Љагин (Слуга), Семењенко (Поштар). Улогу Фроша је тумачио члан драмског ансамбла, Васић. Блет је спремила Нина Кирсанова, која је, заједно са Анатолијем Жуковским и Јаном Васиљевом, и предводила балетски ансамбл.Критика је највише пажње посветила проблему постављања на репертоар националне куће једног „нижег” сценско-музичког жанра, каквим се сматрала оперета. И док је неки критичари бране и оправдавају управу због оваквог репертоарског потеза, један у нападима иде тако далеко да се чак позива и на закон о позоришту, који, по његовом мишљењу, забрањује извођење оперетских дела на сцени Народног позоришта. Они први, пак, покушавају да објасне како се у тој „лакој” музици Штраус истиче својом неопозивом инвентивношћу, а његов Слепи миш је „класичан”, најбољи комад тог жанра. Оправдање налазе и у материјалном моменту, јер публика је већ на премијери јасно показала да је ово дело весели и да ће га радо гледати „јер је добила музичко дело које је 'лака музика' али није фриволна, површно сентиментална и натегнуто духовита, већ жива, искрена и у својој врсти несумњиво изразита.” Један критичар каже: „најзад, зашто се не бисмо мало и смејали у овом нашем тешком животу”. У диригента је критика имала пуно поверење, које је Брезовшек и оправдао. Партитура је била добро и темељно простудирана, са благом тенденцијом приближавања стилу комичне опере, што се „нарочито осетило у ритмичким прелазима”. И док се једнима „звучан и ритмички израђен” оркестар безрезервно допао јер је постигао завидан музички ниво, а увертира је била окарактерисана као „интерпретација која 'пали' и открива пуно реалних квалитета нашег оперског оркестра”, дотле су неки налазили да „друкчије свира оперетски, а друкчије оперски оркестар”, замерајући београдском недостатак „лакоће”.И режија је поделила критику: једни су сматрали да у скученом простору и са исто таквим материјалним средствима представа није дочарала раскош бечког високог друштва Штраусовог времена, док су други хвалили стилску доследност, примерну разиграност, изузетно постигнуту ритмичку заједницу између оркестра и сцене, за шта је био заслужан „наш изврсни редитељ г. Кулунџић”. Критика углавном поздравља потез редитеља и управе да улоге подели, уместо глумцима како се то раније практиковало у оперетама – оперским певачима, те су „већ сами квалитети оперских певача и њихова глумачка способност осигурали успех ове оперете”.За комичност представе најзаслужнији су били Петровић, који је у улози Габријела био „ненадмашан”, Пихлер и Шумски који се највише допао публици и који је био „сасвим у своме елементу (...) и није ни једну прилику пропуштао, и улогу др. Блинда, адвоката, муцала, стилизовао је одлично али сасвим у шаблони оперетских бас-буфа”. Шумском је једино замерено да је физиолошки недостатак др. Блинда, муцање, можда превише наглашавао. Станоје Јанковић је био др Фалке „са лепим органом”, а Поповић је у улози Алфреда био „глумачки непосредан до крајности. Нарочито у сцени када његово високо це интонира – духовито – оркестарски инструмент”.Нинковић-Грозано, гласовно врло изразита, у „благородну и не високу певачку партију” Розалинде унела је „пуно срдачности и духа”,  поготово у арију у другом чину. Позитивне оцене су  својим гласовним особинама заслужиле и Бахрија Нури-Хаџић која се веома успешно снашла у „пикантној” улози Аделе и Манојловићева која се такође глумачки „ванредно држала” и „са пуно природнога геста и са лепом модулацијом гласа креирала улогу руског кнеза Орловског”. Сви рецензенти се позитивно изражавају и о осталим, епизодним улогама, а нарочито о хору који је на премијери био „врло жив и звучан”. Балет у другом чину је био хомоген, а у солистичким тачкама се истакла Јана Васиљева, док су „г-ђа Кирсанова и г. Жуковски носили најтежи део балета са успехом”. Ова поставка Слепог миша се задржала на репертоару све до 1939. године, и одиграна је четрдесет пута. Љубитељи најпопуларније Штраусове оперете морали су дуго да чекају како би је поново видели у згради на Тргу Републике. Прва премијера после Другог светског рата била је 14. марта 1966. Овог пута плакат је, кад је реч о либрету, прецизнији, и наводи да су његови аутори Хафнер и Жене, по Мељаку и Халевију. Певан је нови превод, Илдија Ивањија. На премијери је дириговао Оскар Данон, а на репризи Борислав Пашћан. Редитељ и кореограф је била Ани Радошевић. Аутори ликовне компоненте представе су били гости, сценограф Петар Пашић и загребачки костимограф Инге Костинчер. Хорове је спремио Јован Неквинда, музички сарадници су били Зденко Марасовић и Константин Винавер, асистент кореографа Градимир Хаџи Славковић, а балетски корепетитор Вера Новаковић. У главним улогама су наступили Драго Старц (Габријел Ајзенштајн), Славка Поповић (Розалинда), Драгомир Нинковић (Франк), Милица Миладиновић (Орловски – овог пута пише „принц”), Добрила Богошевић (Адела) и Стјепан Андрашевић (Алфред). Број улога је редукован, те су поред наведених на плакату још и Станоје Јанковић у улози др Фалкеа и Никола Јанчић као др Блинд. Улогу Иде је тумачила балерина Љиљана Дуловић, која се уз Александра Вељковића појављује и у балетском солу (Пицикато полка), док је партију Фроша одиграо првак Драме – Мија Алексић. Неке улоге су спремане у дуплој подели, па су на другој репризи, 23. марта, у улогама Франка и Орловског наступили Живојин Милосављевић и Олга Милошевић Лачковић, док се у улози Аделе представила гошћа из суботице, Марика Пец Галер. Ролу Др Фалкеа је припемао и Никола Митић који је у овој улози дебитовао 30. априла.Полемике између заговорника „лаке” и „озбиљне” музике и даље су се водиле. Чувени музиколог Стана Ђурић Клајн је стала у одбрану ове оперете речима: „данас нам ненадмашни мајстор Јохан Штраус може већ по који пут доказати како 'лака' музика може да буде и добра и трајна.” Разлоге за трајност Слепог миша она налази, поред осталог, и у музичким коренима овог дела који се налазе у аустријској народној мелодици, немачком зингшпилу, класичним буфо-операма па чак и у делима Моцарта и Шуберта. „Али он је своје дело зачинио и типичном бечком атмосфером давних хабсбурговских времена кад су се, уз ритам валцера, одржавале политичке конференције, водиле борбе за освајање непокорених народа, кад је валцер био забавна игра како у племићким и дипломатским салонима, тако и у пролетерским предграђима аустријске царске престонице”, наводи даље исти критичар. Валцер је основни облик у свим Штраусовим оперетама, што је било у дослуху са захтевима времена и средине у којима је овај композитор стварао, али валцер обогаћен „вештијом композиционом техником” и „много богатијом инструментацијом”. Критика наводи да је композитор поседовао изузетну обдареност за мелодију „лаку, течну, ведру и упечатљиву” која се  у његовим оперетама удружила с „развијеним смислом за фриволна и ефектна сценска збивања”. Захваљујући својим музичким квалитетима, као и чињеници да вокални извођачки захтеви умногоме премашују уобичајени ниво жанра упркос безначајном и плитком, типично оперетском либрету, Штраус је, сентиментално сликајући бечко друштво свог времена, успео да створи оперету која је ушла у ред класичних дела и заузела место у оперским репертоарима. Уз свест о томе да се редитељка Ани Радошевић налазила пред дилемом у погледу извођачког стила, покушавајући да пронађе „златну средину” између класичног оперског и уобичајеног „лаког” оперетског жанра, што јој је свакако отежавала и чињеница да протагонисти нису били навикнути ни на оперетски стил певања и глуме, као ни на говорени текст, представа у целини је окарактерисана као ”велики и добар оперски спектакл”. За најуспелији домет представе проглашен је други чин, тојест сцена бала.О музичкој интерпретацији дела диригента Оскара Данона, речено је да је „избегавајући рубата, нагле паузе, 'уклизавање' у темпа, изостављајући те типичне традиционалне елементе тумачења Штраусове трочетвртинске мелодике”, оркестар водио „одмереним ритмичким пулсом и често у дискретном звучном интензитету”. И о остварењима осталих чланова ауторског тима критика се изразила врло повољно.  Декор Петра Пашића је окарактерисан као „изванредно инвентиван, ваздушаст и стилски погођен а у исто време функционалан”, Инге Костинчер је креирала раскошне костиме „с пуно смисла за склад боја и линија”, док је „распевани хор који је припремио Јован Неквинда (...) дао пуно сјаја свим финалима оперете”. Стручној критици се допала интервенција у музичкој партитури на месту предвиђеном за балетски дивертисман, која је  замењена другим Штраусовим композицијама, међу којима је и Пицикато полка. Ани Радошевић је дала изузетно инвентивну и духовиту кореографију, коју су „са изразитим даром за гротеску извели Љиљана Дуловић и Александар Вељковић”. Солистима је критика замерила недовољно јасну и прецизну дикцију, која је у оперети знатно важнија него у опери, услед чега се уместо супериорне лакоће извођења понекад примећивао напор, што је умањивало комични ефекат и у најизразитијим буфо-сценама. Задовољивши се да само помене имена солиста, критика за њихове креације наводи да су, „свака за себе, имале и своје врлине и врхунце и своје недостатке и падове”, те изражава веру да ће током даљег сценског живота ове поставке „квалитети самог извођења расти”. Слепи миш у режији Ани Радошевић игран је на сцени Народног позоришта до 1971, укупно 30 пута.Следећу поставку најпопуларније Штраусове оперете у нашем националном театру је режирао Дејан Миладиновић. Премијера је, под диригентском палицом Николаја Жличара, премијерно изведена 17. марта 1982, у већ поменутом преводу Илдија Ивањија, али у сценографији Миомира Денића, костимима Божане Јовановић и кореографији Лидије Пилипенко. Асистент диригента је био Јанез Говедник, асистент сценографа Дејан Ивковић, музички сарадници Нона Лесковар и Александар Коларевић, хорове је спремио Слободан Крстић, а концертмајстори су били Стојан Грбић и Балинт Варга.Главне улоге су поверене Јову Рељину (Габријел Ајзенштајн), Радмили Смиљанић (Розалинда), Александру Веселиновићу (Франк), Олги Милошевић (Принц Орловски), Гордани Јевтовић (Адела) и Миливоју Петровићу (Алфред). Улогу др Фалкеа је дочарао Никола Митић, а др Блинда Стјепан Андрашевић. Улогу Иде је тумачила балерина Соња Дивац, која је Пицикато полку, балетско соло, играла са партнером Владимиром Логуновим. У улози  Фроша је, можемо рећи већ традиционално, наступио глумац, сада Ђорђе Пура. Балет добија нешто значајније место у представи него што је то раније био случај, па у игама наступају истакнути солисти И. Живковић, Нада Шарић, Владимир Логунов, Јован Сувачаревић (Чардаш), Љиљана Хмела, Весна Лечић, Ранко Томановић, Ратко Петровић (Валс), Крунислав Симић, М. Мирковић, Петар Рајковић, В. Јаћимовић и Ратко Петровић (Руска игра). На првој репризи је улогу Розалинде, као и толико пута у ранијој поставци, тумачила Славка Поповић, а на другој Анђелка Обрадовић Симоновић, док је у улози Аделе наступила Светлана Бојчевић.И поново се критика спори око оправданости репертоарског подухвата, враћања на оперску сцену једног оперетског дела. Овога пута, пореде чисто естетичких, поставља се и етичко питање: да ли се функција оперско-оперетског дела завршава у „невином разгаљивању публике, притиснуте сивилом свакодневља, пуне неурозе, нерешених проблема, сваковрсних несташица, личних и општих брига”. Иако су оптужбе знатно блаже и малобројније, један критичар се те, 1982. године, у одбрани Слепог миша и његовог аутора чак позива на речи „суперозбиљног” Рихарда Штрауса, изговорене 1925, поводом стогодишњице рођења Јохана Штрауса: „Јохан Штраус је између свих Богом благословљених људи најљубазнији даривалац радости. За мене је он један од последњих који је имао примарне музичке идеје. Да, примарне, исконске, прамелодијске, то је то!” А један од могућих одговора на постављену моралну дилему даје и гледалиште, „пуно и насмешено”, које после представе одлази у ноћ звиждућући бар неку од „лепљивих” Штраусових мелодија. Поново је поздрављен помак у интерпретацији дела (који га још више приближава комичној опери), постигнут, између осталог, скраћивањем говорних делова у представи. Дејан Миладиновић, за кога критика каже да на нашу сцену доноси дах новог, успео је да „наивни заплет радње учини интересантним”, а својом маштовитом режијом, уз спретно коришћење могућности које пружа ротациона бина, постигао је „полетни темпо целе представе”. Његова концепција је била „веома добро замишљена, погодила је дух и атмосферу некадашњих бечких салона у којима се забављало уз звуке валцера и полке”.Сценографија Миомира Денића била је „поздрављена бурним аплаузом већ при дизању завесе”. Остварена је у видљиво успешној сарадњи са редитељем и окарактерисана као једна од највећих вредности представе. Денићев декор је био „ваздушаст, инвентиван, театарски функционалан”, успешно је дочарао „патину старинских слика из 19. века”. Ни богати и стилски адекватни костими  Божане Јовановић нису заостајали – „пастелних боја, богати и ненаметљиви”, били су „достојни оних новогодишњих, из чувеног телевизијског преноса концерта Бечке филхармоније”. Кореографија Лидије Пилипенко је била изузетно инвентивна и духовита, а „одвијала се у узлазној линији са врхунцем духовитости и одличних кореографских решења у Пицикато полки”. Захваљујући свима њима, сцена Народног позоришта се „у појединим сценама (заустављен полупокрет ансамбла током увертире или завршна сцена са фијакером у дну позорнице) претварала у старинску разгледницу Беча са краја прошлог века”. Николај Жличар је целу представу дириговао „постижући добру звучну уравнотеженост између оркестра и вокалних солиста и хора”. Иако је било и неких замерки, оцењено је да је оркестар вођен маестровим умећем „остварио основне линије, дух и карактер Штраусове музике. Повремено је допирао и до истинске радости музицирања”. „Распевани и разиграни протагонисти, у нимало лаким певачким партијама које укључују доста глуме и говорних делова”, скоро без изузетака су освојили симпатије критике. Радмила Смиљанић је лирско-комичну хероину Розалинду приказала кроз „раскош једног сопранског тембра”. Вокално супериорној примадони помало је замерено да је „гасовно била ближа опери него оперети”, али је улогу „остварила музички поуздано и глумачки изражајно”, а „њен приступ вокалној партији био је озбиљан, професионалан, до испевавања сваког тона, посебно оних у високом регистру, што је постизала заобљено, племенито, музикално”.„Дубоко ангажован, и музички и глумачки”, Никола Митић је „обојио представу својом корпулентном личношћу која је доносила неопходну стилску компоненту – радост и безбрижност, упркос свим компликованим ситуацијама”. Велико откровење представљао је Јово Рељин, којем је улога Ајзенштајна била прва већа рола на београдској сцени. Остало је забележено: „у својој првој главној улози показао је оно што се у нашој опери не очекује: концертантну прецизност, рекли бисмо и инструменталну ритмичку тачност сваког тона. Савршен слух, фина музикалност, редак глумачки дар особине су овог певача од кога у будућности много очекујемо”. Овај тенор „поседује природну мекоћу и неуобичајену интонацијску прецизност гласа као и драгоцене особине сценског понашања обележеног спонтаношћу и шармом”. Друго „тенорско откриће” ове премијере био је Миливој Петровић који је улогу типичног тенора-љубавника, Алфреда, донео са „неодољивом комиком” приказавши при том „све лепоте гласа у коме има и топлине и снаге звука”.Гордана Јевтовић је у „гласовно беспрекорно, са хумором и шармом у маниру праве субрете” оствареној улози собарице Аделе „пленила лепим певањем и одличном глумом”, као и  „природно вођеном музичком фразом, прецизном и лаком емисијом тона, јасном дикцијом”. „Убедљиви” Александар Веселиновић је улогу Франка, управника затвора, донео „певачки одлично и глумачки врло шармантно”, Стјепан Андрашевић је као др Блинд био „певачки на висини а глумачки веома уверљив”, Олга Милошевић у улози Принца Орловског „сигурна”.Балерина Соња Дивац је улогу Иде остварила „одмерено и са својственим шармом”. Глумац Ђорђе Пура је у улози Фроша са „много шарма и духа, подсетио на све невоље у оперској кући, као и на актуелне дневне догађаје”, па чак и фудбалску утакмицу Црвене звезде и Радничког”. Замерено је само што његови сатирични, импровизовани текстови, нису отишли даље од „приземног хумора и поред своје актуелности” и предложено да ове текстове пишу хумористи Витезовић и Виб.Хор, чија је улога у овом делу невелика, „звучао је уједначено, ведро”, био је добро спремљен, сигуран и музицирао је „гласовно уједначено, полетно”. Балетски солисти и ансамбл су одлично играли и били нарочито успешни „у три додате игре (Валцер, Пицикато полка и Руска игра на музику 'гопака' из Сорочинског сајма Мусоргског)”. Слепи миш је у овој поставци био на репертоару до 1988. године. Одигран је 36 пута, од тога седам пута на гостовањима (Ниш, Крагујевац, Пријепоље, Чачак, Пожаревац, Крагујевац и Смедерево). Представу је видело преко 16 000 гледалаца. Последњи пут у двадесетом веку је Слепи миш своју премијеру у Београду доживео 28. новембра 1992. Представу је режирао Борислав Поповић, а дириговао Оскар Данон.  Миомир Денић, Божана Јовановић и Лидија Пилипенко поново потписују ликовну и кореографску компоненту поставке. Партитура је, као и раније, певана у преводу и препеву Илди Ивањи. У бројном ауторском тиму су били и Невенка Видак (сценограф реализатор), Жељка Кнежевић (асистент диригента), Стојан Грбић и Балинт Варга (концертмајстори), Срђан Јараковић, Нона Петровић, Зорица Митев, Ђорђе Павловић и Александар Младеновић (музички сарадници), Жељка Кнежевић и Александар Коларевић (припремили хорове), Невзати Кренаре и Весна Лечић (асистенти кореографа и репетитори), Кристина Игњатовић (асистент костимографа), Мирослав Николић, Миодраг Мустеровић, Светислав Живковић и Срђан Пушељић (сликари), Станимир Павловић (вајар) и други.У солистичкој подели скоро сва имена су била нова. Некадашња Адела,  Гордана Јевтовић, сада је Розалинда, Предраг Протић је Габријел фон Ајзенштајн, млади баритон Оливер Њего, мецосопран Милена Китић и сопран Сања Керкез тумаче улоге управника затвора Франка, Принца Орловског и собарице Аделе. Зоран Александрић и Игор Матвејев наступају у ролама др Фалкеа и др Блинда, само је у улози Алфреда, као и на премијери из 1982. Миливој Петровић. Солисткиња Балета, Марија Вјештица тумачи улогу Иде. Апсанџију Фроша игра Павле Минчић, а на плакату се појављује и лик Ивана, мајордомуса код Орловског, у тумачењу Синише Дутине. Већ на првој репризи улогу Розалинде пева Гордана Томић, а улогу Ајзенштајна Зоран Рајковић.Велико балетски соло, Пицикато полку, играју Софија Жугић и Светозар Адамовић, који наступа и у соло улози у Руској игри. Нада Шарић, Ратко Петровић и Петар Рајковић играју Чардаш, док Милица Безмаревић, Анђела Ђаковић, Денис Касаткин и Стеван Хаџи Славковић имају соло улоге у Валцеру. Прикладност оперете као сценско-музичког жанра, први пут од кад се ово дело приказује на сцени Народног позоришта, нико не доводи у питање. Штраусовом, како га сад називају, „ремек делу”, у прилог више не иде само уметнички квалитет, већ и несумњива, насушна потреба публике за разбибригом условљена ратом, економским, политичким и другим кризама.Углавном задовољна критика вели да је представа врло добра, „ведра, разбија бригу, нуди опуштање и подстиче добро расположење, а то и јесу не само довољни него и прави разлози да се посети”. А ту неопходну, дуго очекивану добру забаву „омогућио нам је целокупни оперски ансамбл на челу са ветераном-диригентом Оскаром Даноном и редитељем Бориславом Поповићем који је направио духовиту бурлеску, натерао певаче да глуме, засмеју публику, да уживају у послу који раде”. За разлику од претходне режије Дејана Миладиновића, која је представљала благу стилизациу бечке резгледнице, Поповићева концепција је нешто традиционалнија, али зато протагонистима оставља велику слободу да ”испоље своје осећање комике”.Сцену бала код Орловског један рецензент, упркос замерци да је помало статична, упоређује са „гламурозним” Слепим мишевима из Келна или Темишвара, наглашавајући ликовну компоненту: „хор, одевен у костиме Божане Јовановић који су сасвим дочарали раскалашност и сјај бечких салона прошлог века, у сценском простору којим је потпуно владао бард наше сценографије – Миомир Денић, био је вођен нежним, женственим покретима диригента Зорице Митев-Војновић и редитељским иницијативама Борислава Поповића”. У оквиру изузетно повољног утиска који је ова поставка у целини оставила на критику, највише комплимената је упућено носиоцима солистичких рола. Они су своје улоге донели „полетно”, демонстрирајући, осим својих „лепих гласовних квалитета” и примерну „глумачку сналажљивост”. Пре свих ту су сад већ зрели уметници – сопран Гордана Јевтовић, која је „са искуством тумача великог броја комичних ликова”, своју Розалинду „приближила типично нашем, стеријанском типу, заблиставши у технички захтевној арији мађарске грофице у II чину”, тенор Предраг Протић који је „у одличној гласовној форми” с успехом је освојио улогу насамареног мужа; „гласовно стабилан” Зоран Александрић је „показујући драгоцене особине лежерног владања сценом” глумачки уверљиво донео лик др Фалкеа, а Миливој Петровић је за ову прилику обновио своју „неодољиво комичну креацију тенора-љубавника” Алфреда. Највећи квалитет ове премијере је, ипак, била одлука редитеља и управе да три улоге понесу „изванредне младе снаге Београдске опере које су (коначно) добиле своју прилику”, и пријатно изнеднадиле и публику и критику. Под насловом „Субрета је рођена” лист „Борба” пише у првом реду о Сањи Керкез која је „освојила публику младошћу, ведрином, појавом, глумом и целокупним наступом на сцени”, дајући тако покретачки импулс читавој представи. Упркос младости и скромном искуству, ова шармантна субрета сигурно влада вокалним елементима. Раме уз раме с Керкезовом је исто тако млада Милена Китић, мецосопран. „Шармантна, изузетно сигурна у главној арији, музикална, природног држања и наступа”, с успехом се трансформисала у руског принца Орловског. Баритон Оливер Њего је симпатије публике већ раније освојио улогом Фигара у Севиљском берберину, да би их сад потврдио „феноменално доживљеном” ефектном епизодом управника затвора Франка. Марија Вјештица је „одлично тумачила балерину Иду”, хор је био „звучан и расположен у игри”, оркестар „супериоран”, а наступ глумца Павла Минчића који је у „сјајној епизоди у III чину” обилно користио слободе које пружа оперета – могућност „убацивања дневних актуелности и 'штосова' у говорене делове” – изазвао је подељена мишљења критике и неподељено одобравање публике. Редитељ Поповић је, пак, ову отвореност жанра за импровизације искористио и да на премијери приреди присутнима изненађење: у сцену бала је интерполирао једну руску романсу коју је отпевао гост са естраде, Предраг Цуне Гојковић. „Да ћу изаћи на сцену знали су само господин Винавер, управник, маестро Оскар Данон, и наравно редитељ Поповић. Моја нумера била је, дакле, изненађење не само за публику него и за цео ансамбл, па су сви заиста изненађено узвикнули – ју, Цуне (...) тако су ми се знојили дланови, да то никад нисам доживео за ових 40 година колико певам”, причао је популарни Гојковић о овом свом дебију на сцени Народног позоришта. „Гледалиште се несумњиво добро забављало, салве смеха испуњавале су салу, а естрадни уметник је добио охрабрујући аплауз”, остало је забележено после премијере.Последња представа Слепог миша у режији Борислава Поповића је одиграна 31. јануара 1998, а за шест сезона свог сценског трајања одиграна је 39 пута, пред више од 13000 гледалаца.* * *

Завршимо овај крaтак историјски преглед извођења Слепог миша речима Бранка Драгутиновића: „Срећан је онај који заборавља оно што се не може променити, пева Алфред у првом чину. То је порука Јохана Штрауса целоме свету у овој химни лакомислености и животне радости, која повезује срца и по сваку цену жели да исцрпи све радости живота. Јер, живи се само једанпут...”

Јелица Стевановић