Представе

Народно позориште у Београду
СРПСКА ТРИЛОГИЈА

Премијера 22. новембра 2013. Велика сцена

Редитељ Славенко Салетовић
По роману Српска трилогија написали Миодраг и Светолик Никачевић
Адаптација Славко Милановић
Драматург Славко Милановић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Катарина Грчић Николић
Језичка адаптација и лектура др Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет Ферид Карајица
Композитор  Мирољуб Аранђеловић Расински
Дизајн звука Владимир Петричевић

Премијерна подела:
Стојановић, капетан, командир јуришног одреда Вук Костић 
Стеван, потпоручник артиљерије Иван  Босиљчић
Коста Турчин, поручник, артиљерац Вук Салетовић
Рајко, поручник Бојан Кривокапић
Драган, наредник Павле Јеринић
Живорад,  посилни Миленко Павлов
Пуковник Радован Миљанић / Бошко Пулетић
Светозар, каплар Андреја Маричић
Трајко, редов Зоран Ћосић
Милосав, редов Слободан Степић
Станоје, редов Милош Ђуровић
Андра, редов  Стефан Бузуровић
Радослав, поднаредник Иван Заблаћански
Спасоје, редов Вахид Џанковић
Фрулаш Борисав Миљковић
Дромбуљаш Никола Радека

Организатори Немања Константиновић, Кристина Обрадовић
Инспицијент Ђорђе Јовановић     
Суфлер Даница Стевановић
Асистент сценографа Тијана Траиловић
Асистент костимографа Ружица Ристић

Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
ДЕКОР И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

О АДАПТАЦИЈИ
Највећи изазов за свакога ко се подухвати драматизације неког прозног дела није како преобликовати материјал из једне у другу форму (познавање драмских законитости се подразумева) него како се одрећи естетски вредних фрагмената текста за које нема места у строгом драмском канону који захтева непрекинуто кретање радње. Да је тако, потврђује пример пет извођених драматизација романа Дервиш и смрт, од којих је само она коју је написао Борислав Михаиловић Михиз у правом смислу драма. Као компетентан књижевни критичар, једино је Михиз имао храбрости да изостави нека од поетски најлепших места из романа како би остварио јединство радње. Пред браћом Никачевић је стајао још тежи избор када су се одлучили за писање драме на основу монументалног прозног дела Стевана Јаковљевића. Осим естетског мерила, они су морали да имају у виду и историјску веродостојност Јаковљевићевих ратних сећања. Пред њима је стајало штиво од девет стотина страница, компоновано у три дела („Деветсточетрнаеста“, „Под крстом“ и „Капија слободе“) и чак осамдесет и четири поглавља, дело које је обухватало све важне моменте ратних збивања – мобилизацију, прве битке и победе, пораз и повлачења преко Албаније, опоравак војске на Крфу и њено поновно конституисање у Солуну, борбе и пробој Солунског фронта, и најзад посету Кајмакчалану у поратним данима описану у епилогу. Светолик и Миодраг Никачевић су имали потребно театарско знање (један је био глумац, други књижевник) да би схватили да својом драмом могу да обухвате тек мали део Јаковљевићевог исцрпног приказа рата. За драмску обраду су изабрали само једну ратну епизоду: напад на бугарске ровове ради уништења топа мерезера на коти којој су борци дали име „На леђима јежа“. Догађај приказан у том поглављу Јаковљевићевог романа је задовољавао најстроже драмске каноне о три јединства – радње, времена и простора. Све се у драми дешава у једном дану, на једном месту, у рову српске војске, а радња се не прекида ни у једном тренутку. Ипак, аутори нису одолели изазову да у први чин драме непотребно уврсте још два поглавља романа – „Христос воскресе“ и „Опрошћавајте“ – која немају, како би се очекивало, функцију драмске експозиције, већ пред гледаоце доносе само неку врсту опште слике српске војске на фронту. Тај „драматуршки пропуст“ је разумљив: аутори су направили уступак публици чија су сећања на рат још увек била жива. Они су, у ствари, били свесни да се, како каже Ђерђ Лукач, у публици оличава актуелни тренутак историје. Хроничари позоришта сведоче да су били у праву – публици није сметала екстензивност првог чина, а и писац романа је за драматизацију рекао да је „потпун успех“. У данашњем гледаоцу се, међутим, актуелизује нека другачија, нова историја. Захваљујући деценијском потискивању сећања на ове трагичне и славне дане српског војевања, савремена публика, у већини случајева, не познаје добро ни елементарну хронологију Првог светског рата, а униформе српских ратника су за њу – музејски експонати. Зато је била потребна адаптација. Адаптација, за разлику од драматизације (која је у ствари писање драме на основу књижевног или неког другог вербалног материјала), ради се за одређену представу са већ осмишљеним концептом. Она је ефемернији текст, нека врста сценарија за представу. У овом случају, одлучили смо да сачувамо драмско јединство главног догађаја и изоставимо цео први чин. Осим тога, замисао да се целокупна радња смести у ров српске војске, подразумевала је да сви ликови све време буду на сцени. Због тога су безимени Војник I, Војник II, или Наредник I и Наредник II, Војник код пушкарнице итд, који су у драми браће Никачевић епизодисти са повременом сценском функцијом, морали да добију барем обрисе карактера. Да би се то постигло, било је потребно да се из других делова романа компилирају особине различитих, по могућности репрезентативних ликова, њихове реплике и дијалози. Према замисли редитеља, посилни Исаило, који је у роману млад војник, требало је да постане трећепозивац. Тако замишљен лик је већ постојао у адаптацији Александра Огњановића, рађеној за представу Београдског драмског позоришта из 1969. године. Лик смо у целости преузели из Огњановићеве адаптације, заједно са његовим новим именом (Живорад) и пратећим репликама (истина у измењеним драмским ситуацијама), као што смо у једној сцени – чија је функција да се прецизира време Кајмакчаланске битке – употребили фрагменте из романа Крила Станислава Кракова. Из истих разлога у текст су уведени и делови наредби, извештаја и сличних историјских докумената, који сажето упућују на битне одлуке и датуме у хронологији рата. Драма браће Никачевић је носила наслов На леђима јежа. У време када је настала, гледаоци су могли да знају за значење топонима којим су борци исковали метафору своје егзистенцијалне угрожености на најопаснијој коти фронта. На нашој премијери у гледалишту неће, као 1938. године, седети учесници догађаја, а за данашњег гледаоца наслов На леђима јежа би, верујемо, деловао збуњујуће и чак могао да заводи на погрешан закључак у погледу жанра. Због тога смо се определили за наслов Српска трилогија, иако сценски текст чини тек осамдесет и четврти део Јаковљевићевог дела. Надамо се да ће представа подстаћи гледаоце, пре свега младе, да се упознају и са преостала осамдесет и три поглавља једног од најзначајнијих историјских романа српске књижевности, који је истовремено и аутентично сведочење о страдању и препороду српске војске у Великом рату.

Славко Милановић


МИОДРАГ И СВЕТОЛИК НИКАЧЕВИЋ
Светолик Никачевић (1905, Бања Прибојска, Санџак – 1987, Београд) био је један од најпопуларнијих глумаца у периоду измећу два рата. Уздигао се на висок уметнички ступањ још до рата 1941. стваралачком снагом, лепотом и богатством свога дара. Поседовао је најлепше квалитете за тумачење драмских хероја – изузетно атрактивне појаве, беспрекорне дикције (спадао је међу неколико београдских глумаца који су најлепше и најправилније говорили па сцени), освајао је наклоност и публике и критике. Пошто је завршио поштанско-телеграфску школу и трговачку академију, на сцену је први пут ступио у Народном позоришту у Скопљу 1922; од 1926. до 1928. је био стални члан Српског народног позоришта у Новом Саду где је остварио своје прве велике успехе; 1928. се враћа у Скопље где остаје до 1935, кад прелази у Народно позориште у Београду. Други светски рат проводи у заробљеничким логорима у Немачкој и Италији, а 1943. бежи у Швајцарску. После рата одлази у Јужну Америку и у Београд се враћа 1965. Кратко време је члан Савременог позоришта, па Југословенског драмског позоришта и поново Народног позоришта – од 1968. до 1977, кад одлази у пензију. Заједно са братом Миодрагом (1899, Средска, Призрен – 1981, Београд) за време Првог светског рата преко Солуна прелази бродом у Француску, где се обојица школују у Барселонеу, Екс-ан-Провансу и Болијеу. Солидног образовања и знања неколико језика, браћа своје литерарне склоности реализују кроз превођење, писање критика, есеја, приповедака, историјских студија, мемоара... до врло успешних драматизација.

Олга Марковићу: „Поговор“ – На леђима јежа, МПУС, Београд, 2004.


СТЕВАН ЈАКОВЉЕВИЋ
1890. Рођен је 7. децембра у Књажевцу. Основну школу похађа у родном месту, а гимназију у Крагујевцу.
1913. Дипломирао на биолошкој групи Филозофског факултета у Београду.
1914. Одлази у рат као резервни официр.
1919. После четворогодишњег ратовања, демобилише се и добија прво запослење – ради најпре као суплент, а затим као професор у крагујевачкој гимназији.
1922. Премештен је у Београд, где ради као професор у IV мушкој гимназији. Исте године почиње објављивати своје прве научне радове из области експерименталне биљне морфологије. На крају године бива изабран за асистента Београдског универзитета на катедри ботанике.
1925. Полаже докторат наука.
1929. Постаје доцент на Београдском универзитету.
1934. Издаје прву књигу своје ратне хронике, Деветсто-четрнаеста. Исте године постаје ванредни професор универзитета.
1935. Излази друга књига његове ратне хронике, Под крстом.
1936. Штампа трећи део, Капија Слободе.
1937. Објављује сва три дела заједно под насловом Српска трилогија.
1938. Постаје редовни професор Београдског универзитета.
1939. Објављује савремени роман из београдског живота Смена генерација.
1941. У краткотрајном априлском рату бива заробљен од Немаца и одведен у заробљеништво где проводи четири године.
1946. Постаје ректор Београдског универзитета.
1952. Штампа ратну хронику из Другог светског рата, Велика забуна.
1956. Објављује роман из заробљеничког живота, Ликови у сенци.
1962. Умро у Београду.

Из: Стеван Јаковљевић, Српска трилогија, Просвета / Обод, 1976.


СЛАВЕНКО САЛЕТОВИЋ
Славенко Салетовић је редовни професор предмета Позоришна режија на катедри за Позоришну и радио режију Факултета драмских уметности, Универзитета уметности у Београду. Још као студент, добио је Мајску награду Града Београда. У сезони 1973/74. био је стални редитељ Драме Српског народног позоришта у Новом Саду. Од 1. априла 1974. је у сталном радном односу на Факултету драмских уметности у Београду. Дугогодишњи је шеф катедре за Позоришну и радио режију, а у два мандата је биран за продекана ФДУ. Током двогодишњег мандата (1999. и 2000) је био проректор Универзитета у Београду. Обављао је и функцију председника Савета ФДУ, а актуелни је председник Савета Универзитета уметности у Београду. Добитник је Велике плакете са повељом Универзитета уметности у Београду, 2009. На позоришним сценама Новог Сада, Сарајева, Сомбора, Тузле, Шапца, Крагујевца, Зрењанина, Зајечара, Лесковца, Ниша, Пирота, Тршића, Тивта, Ужица, Херцег Новог и Београда, режирао је око сто представа. За Телевизију Београд режирао је дванаест ТВ филмова и ТВ драма. Салетовић је добитник и најпрестижнијег признања у својој професији, Награде „Бојан Ступица“, за најбољу режију позоришне представе у Србији (за период од 2005. до 2007). Поред ове, ту су и бројне друге и награде и признања додељене њему и његовим представама и филмовима, међу којима су: три Награде за режију Сусрета српских позоришта „Јоаким Вујић“, Награда за представу године 1989. (према гласању југословенских позоришних критичара – анкета недељника НИН), три Награде Стеријиног позорја у Новом Саду,Награда „Миодраг Петровић Чкаља“, две Награде „Јованча Мицић“ и седам Награда „Ћуран“ на Данима комедије у Јагодини, Награда за најбољу представу Сервантесовог фестивала у Мексику, Награда за најбољу представу Сусрета „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, Награда за најбољи ТВ филм Фестивала југословенске телевизије у Неуму, Награда Светског фестивала телевизије у Пловдиву, Награда за најбољу представу ЈоакимФеста у Крагујевцу, Награда Фестивала малих форми у Сарајеву и Дана комедије у Бијељини.

1.jpg
1.jpg
2.jpg
2.jpg
3.jpg
3.jpg
4.jpg
4.jpg
5.jpg
5.jpg
img_65291.jpg
img_65291.jpg
img_66251.jpg
img_66251.jpg
img_66791.jpg
img_66791.jpg
img_67401.jpg
img_67401.jpg
img_67801.jpg
img_67801.jpg
img_68171.jpg
img_68171.jpg
img_68301.jpg
img_68301.jpg
img_68641.jpg
img_68641.jpg
img_69191.jpg
img_69191.jpg
img_70781.jpg
img_70781.jpg
img_70841.jpg
img_70841.jpg
img_71261.jpg
img_71261.jpg
img_71551.jpg
img_71551.jpg
img_72391.jpg
img_72391.jpg
img_72591.jpg
img_72591.jpg
Представе - Драма