СУМЊИВО ЛИЦЕ - у припреми

Народно позориште у Београду
ПОЧЕЛЕ ПРОБЕ ПРЕДСТАВЕ „СУМЊИВО ЛИЦЕ“, ПРЕМИЈЕРА 21. ЈУНА НА СЦЕНИ „РАША ПЛАОВИЋ“

Прва читаћа проба представе „Сумњиво лице“, по тексту Бранислава Нушића, у режији и адаптацији Андраша Урбана, одржана је 8. маја у библиотеци Народног позоришта.
Премијера је планирана за 21. јун на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су Слободан Бештић (Јеротије Пантић), Нела Михаиловић (Анђа), Сузана Лукић (Марица), Павле Јеринић (Вића), Никола Вујовић (Жика), Хаџи Ненад Маричић (Милислав), Небојша Кундачина (Таса), Милош Ђорђевић (Алекса Жуњић), Анастасиа Мандић (Газда Спаса, Газда Миладин), Бојан Кривокапић (Ђока) и Драган Николић (Јоса).
Уз редитеља, који је и сценограф представе, ауторски тим чине Молина Удовички Фотез (драматург), Ката Ђармати (драматург и сарадник редитеља), Марина Сремац (костимограф), Ирена Поповић Драговић (композитор), Љиљана Мркић Поповић (лектор) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).
Извршни продуцент је Милорад Јовановић, организатор Немаља Константиновић, инспицијент Сандра Жугић Роквић, суфлер Даница Стевановић, док је Мартина Врањић организатор на пракси.
Нушић је овај комад, који се на комичан начин бави корумпираним стањем државних чиновника у Србији, писао између 1887. и 1888. године.
Биће то пета премијера представе "Сумњиво лице" у Народном позоришту у Београду, у којем је и праизведена 29. маја 1923. године.
Наредна поставка је урађена 14. марта 1938, потом 7. октобра 1960. и последња 25. новембра 1984. године.
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ

О Нушићевом комаду Сумњиво лице

Позната Нушићева комедија која говори о полицијском самовлашћу током режима Обреновића. Живописно илуструје полицијску власт у унутрашњости и показује сву њену ограниченост и бирократску затуцаност. Сатирична је слика метода полицијског сумњичења и гоњења, а слика у суштини безвлашће које избија из самовоље полицијских органа и датог им пуног овлашћења да грађанство могу да тероришу без одговорности.  Полицијски чиновници су оличење бирократског понашања у коме нема ничег људског. Нушић се грохотом смеје бирократији. Она споро мисли, у њој се живот механизовао. Људи захваћени њоме заузети су својом личношћу, својим интересима и профитима, те губе реалан однос према животу и стварности. Заплет је водвиљски и везан за два писма, службено и љубавно. Љубавна прича подстиче главни заплет и умеће се у њега у кључним и најзанимљивијим тренуцима. Нушић вешто манипулише информацијама и постиже снажну драмску иронију, најјачу у оном тренутку када је публика више информисана од јунака, то јест када она зна да је као сумњиво лице ухапшен вереник кћери полицијског капетана Јеротија Пантића, Ђока. И у овом комаду Нушић истиче витализам негативних јунака јер они увек желе више и сматрају да им је све дозвољено. С друге стране у њиховом шарму и духовитости препознајемо нушићевски оптимизам.