Вести

СВЕТСКЕ БАЛЕТСКЕ ЗВЕЗДЕ АНА ЦИГАНКОВА И МЕТЈУ ГОЛДИНГ ГОСТОВАЛИ У “ДОН КИХОТУ”

29 април 2015

Примабалерина Националног балета из Амстердама Ана Циганкова и првак Краљевског балета из Лондона Метју Голдинг гостовали су 29. априла у “Дон Кихоту” који је поводом Светског дана игре, изведен у Великој дворани Центра “Сава”.
У овом популарном Минкусовом балету, насталом по истоименом роману Мигуела де Сервантеса, Циганкова се представила као лепа Китри, кћи крчмара, док је Голдинг наступио у улози њеног вољеног Базила, сиромашног берберина.
Осим прослављеног балетског пара, као солисти наступили су Горан Станић као Дон Кихот, Милош Кецман као Санчо Панса, Милош Маријан као Еспада, Милица Јеврић Дрндаревић у улози Мерцедес, Денис Касаткин Лоренца, Александар Илић у улози Гамаша, док су Миља Ђурић и Нелка Лазовић играле другарице.
Одушевљени гледаоци, њих више од 2000, наградили су уметничку екипу на крају представе вишеминутним овацијама.
Оркестром Народног позоришта у највећем саставу дириговала је Весна Шоуц.
У представи, која је на Великој сцени Националног театра премијерно изведена 15. новембра 2007. године у поставци чувеног руског играча и кореографа Владимира Васиљева, био је ангажован целокупни ансамбл Балета Народног позоришта у Београду
Костиме је креирала Олга Мрђеновић, а декор Борис Максимовић.
Сервантесову причу о Дон Кихоту, на музику Лудвига Минкуса, обрадио је у свом либрету Маријус Петипа крајем 19. века на нов начин - без Дулцинеје, уводећи у причу љубав између Китри и Базила, који се упркос забрани родитеља на крају венчају уз помоћ витеза тужног лика Дон Кихота.
На сцени Народног позоришта овај балет, који је као фундамент класичног репертоара највећих светских компанија, одавно постао критеријум за квалитет, први пут је одигран 1931. године.
Следеће верзије су изведене 1973. и 1988. године.
М.Б.

Ана Циганкова је рођена у Новосибирску, Русија.
По завршетку Балетске школе у Новосибирску позвана је у Бољшој театар где је убрзо промовисана у солисткињу. Педагог јој је била чувена руска балерина Раиса Стручкова. Године 2004. одлази у Будимпешту где постаје примабалерина у Националном балету Мађарске. Три године касније, 2007, постаје примабалерина и Националног балета у Амстердаму (Dutch National Ballet). Равноправно наступа у обе компаније. Као гошћа, наступала је у Бечкој државној опери, Мађарском националном балету, Римској опери, на Фестивалу Нурејев са Државним балетом Татарстана...
Метју Голдинг је првак Краљевског балета у Лондону и стални гост Националног балета у Амстердаму (Dutch National Ballet). Рођен је у Канади, а похађао је и школу при Краљевском балету Винипег, као и Балетску академију у Вашингтону. Дипломирао је у Балетској школи при Краљевском балету у Лондону 2003 године. Освојио је "Youth America Grand Prix" и "Prix de Lausanne prize scholarship" 2002. године.
Године 2003. постаје члан чувене компаније АBT (American Ballet Theatre) у Њујорку, а 2009. првак Националног балета у Амстердаму.

Порука Израела Галвана поводом Светског дана игре
Интернационални театарски институт при УНЕСКУ је 1982. године установио Међународни дан игре, који се обележава сваког 29-ог априла.
На тај дан, 1727. године рођен је Жан-Жорж Новер, творац модерног балета.
Сваке године једна позната личност из света игре шаље поруку која обилази свет.
Циљ Међународног дана игре и Поруке јесте да се на овај дан уједини свеколика Игра, да прослави ову уметност и да укаже на њену универзалност, њену моћ да укине све политичке, културне и етничке баријере и зближи људе у миру и пријатељству кроз заједнички језик – ИГРУ.

Овогодишњу поруку шаље славни фламенко играч Израел Галван (Israel Galván).
"Кармен Амаја, Валешка Герт, Сузуши Ханајаги, Мајкл Џексон… видим их као турбине које генеришу енергију, и они ме воде у размишљање о томе колико је кореографија важна за енергију играча.
Или можда кореографија и није толико важна, колико је битна та енергија, тај вихор који она покреће. Замишљам Теслин струјни калем који их привлачи и емитује исцељујући зрак, са последицом метаморфоза њихових тела: Пина Бауш као богомољка, Рајмунд Хоге претворен у бубу котрљару, Вићенте Ескудеро у инсекта са рилицом, а Брус Ли у стоногу.
Играо сам свој први дует са мојом мајком, у њеном седмом месецу трудноће. Можда делује као преувеличавање. Иако ја углавном играм сам, увек замишљам да сам окружен духовима који чине да напустим своју ролу “усамљеног играча”. Зар није Диди-Хоберман размишљао да каже: песме солее. Када сам био мали нисам волео игру, али је она наишла природно и лако. Готово инстиктивно. Временом сам схватио да игра исцељује, и поседује готово медицински ефекат, она ми је помогла да не будем толико интровертан, и отворила ме је у односу на друге људе. Видео сам слику детета оболелог од еболе, и био сведок његовог излечења игром. Знам да је то сујеверје, али некада се може догодити? На крају, игра је постала опсесија која је попуњавала моје време и која је чинила да играм чак и када сам миран, непокретан, одвајајући ме од стварности и чињеница. Не знам да ли је то било добро, лоше или потребно, али… било је тако. Моја кћерка Милена, док седим мирно на каучу, размишљајући о неким мојим пословима, са својим сопственим жамором, говори ми: тата, прекини да играш. А ствар је у томе да ја посматрам људе који се крећу док пролазе улицом, док зову такси, док праве покрете на различит начин, у њиховом стилу и са свим неправилностима. И они сви играју! Они то не знају, али они сви играју. И желео бих да им викнем: има људи који још не знају! Ми сви играмо! Они који не играју су несрећни, они су мртви, они не осећају и не пате! Ја волим свет фузије, не у смислу маркетиншке речи, конфузије која продаје неки стил, бренд. Боље размножавање, једна атомска смеша: коктел у коме су ноге везане за земљу као код Хуана Белмонтеа, руке саздане од ваздуха као код Исидоре Данкан, а део лепршавог струка као код Џефа Коена у Гунисима. И са свим овим састојцима направити задовољавајући и интензивни напитак, који је истовремено делиција и горчина, и који удара у главу. Наша традиција је такође у мешавини, јер смо сви настали из коктела чија се формула успешно крије. Али не, расе и религије и политичка уверења, све се меша! Сви могу играти заједно! Можда се не могу ослањати једни на друге, али могу играти на обе стране. Постоји стара кинеска пословица која каже: "лепршање лептирових крила може се осетити у целом свету". Када мува лети у Јапану, тајфун комеша воду на Карибима. Педро Ромеро, након вратолонме севилијане каже: истог дана када је бомба пала на Хирошиму, Нижински је понављао свој савршени скок по аустријској шуми. И надаље замишљам: ударац Сејвиона Гловера, тера Михаила Баришњикова на окрет. У том моменту Казуо Оно стоји мирно и шаље врсту електрицитета ка Марији Муњоз, која размишља о Конраду Веидту и тера Акрама Кана да проузрокује земљотрес у својој гардероби; они склањају своје звечке да би се под прекрио уморним капима њиховог зноја.
Желео бих да могу да посветим овај Међународни дан игре и све ове речи свим оним људима који играју баш у овом тренутку. Али, дозволите ми да направим истовремено и шалу и жељу: играчи, музичари, продуценти, критичари, организатори, хајде да се сви добро забавимо, да сви заиграмо, као што је то Бежар чинио, хајде да играмо у истом стилу, да играмо на музику Равеловог Болера, хајде да играмо заједно."
 
СРПСКА ПОРУКА ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ИГРЕ  2015 . ГОДИНЕ
(Овај светски празник ИГРЕ установио је 1982.године CID UNESCO)
Поводом Светског дана игре, Удружење балетских уметника Србије, као и сваке године, шаље поруку нашег еминентног уметника из области уметничке игре. Аутор овогодишње поруке посвећене Светском дану игре, који се традиционално обележава 29. априла широм света, јесте Милица Зајцев, критичарка уметничке игре, публициста и историчар. Добитница је Стеријине награде за театрологију, награде Удружења балетских уметника Србије за Животно дело затим Посебног признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије као и плакете за рад на организовању Фестивала кореографских минијатура поводом десетогодишњег јубилеја фестивала. Фестивал кореографских минијатура, који ће се ове године одржати по деветнаести пут, почеће управо обележавањем 60 година рада Милице Зајцев:
Ако су Ти старији причали да си као беба у колицима цупкао-ла и пљескао-ла  уз ритам музике за плес....
Ако си у обданишту весело пружио-ла руке девојчици и дечаку у колу које си тада први пут играо-ла  са радошћу учествујући у заједничком кружењу...
Ако си у првим школским данима изабрао-ла да се бавиш спортском гимнастиком...
Ако си са успехом положио-ла строг пријемни исипит  у Балетској школи....
Ако си у њој упознао-ла софистираност виртуозитета у класичном балету, распеваност плесне архитектонике неокласике, одраз времена садашњег у савременој игри и неке од начина сликања игре речју...
Онда си МОЖДА постао-ла одани следбеник Терпсихоре као балерина, играчица, играч, педагог, кореограф, критичар, теоретичар, историчар уметничке игре, публициста. МОЖДА. А ако ниси, онда си сигурно образовани гледалац и љубитељ свих стилова игре које извођачи на разноврсним сценама поклањају својој публици.
Током Твог сазревања  суочаваш се са свекодневицом суровом, пуном лажи, сујета, непоштовања ни јединке, ни заједништва. Но ,немој се „разбити у парампарчад, остани читав и играј“, да парафразирамо стихове Васка Попе. Покушај да у безглавој хуци и јурњави за обезбеђење макар и основне егзистенције, понекад погледаш у дечја колица поред којих пролазиш и да Ти срце, упркос свему, заигра када видиш да малецка девојчица и малецки дечак цупкају и пљескају уз ритам музике за игру.