Представе

Народно позориште у Београду
ТОСКА
Актуелна подела - Опера

Премијера 2. април 2014. / Велика сцена

Музичка драма у три чина
Либрето по драми Викторијена Сардуа написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза
Диригент Ана Зорана Брајовић
Редитељ Дејан Прошев к.г.
Сценограф Мираш Вуксановић
Костимограф Катарина Грчић Николић 
Асистент диригента Ђорђе Станковић
Асистент редитеља Ана Григоровић
Асистент сценографа Јасна Сарамандић
Асистент костимографа Ружица Ристић
Видео продукција Петар Антоновић


Премијерна подела:
Тоска Јасмина Трумбеташ Петровић / Сузана Шуваковић Савић / Ана Рупчић 
Каварадоси Душан Плазинић / Јанко Синадиновић / Дејан Максимовић 
Скарпија Борис Трајанов, к.г. / Миодраг Д. Јовановић / Александар Стаматовић
Црквењак Павле Жарков / Михаило Шљивић
Сполета Дарко Ђорђевић / Данило Стошић / Игор Матвејев 
Анђелоти Вук Матић / Александар Пантелић / Страхиња Ђокић*/ Михаило Шљивић
Шароне Михаило Шљивић / Александар Пантелић / Павле Жарков
Пастир Иванка Раковић Крстоношић / Јована Чуровић* / Јована Белић*
Тамничар Страхиња Ђокић* / Михаило Шљивић

Кардинал, државни судија Роберти, писар, официр, наредник, војници, шпијуни, госпође и господа, народ у цркви
Догађа се у Риму, јуна 1800.

ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
* полазници Оперског студија „Борислав Поповић“ Народног позоришта у Београду
Концертмајстор Едит Македонска, Весна Јансенс
Шеф Хора Ђорђе Станковић
Корепетитори Срђан Јараковић, Глеб Горбунов, Нада Матијевић, Невена Живковић, Стефан Зекић
Бинску музику води Ђорђе Станковић и Милица Радивојевић
Инспицијенти Бранислава Пљаскић, Ана Милићевић, Мирјана Голочевац
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић Ђорђевић, Немања Станојевић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Срђан Мићевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Моделар мушких костима Дрена Дринић
Шеф мушке кројачнице Јела Бошковић
Моделар женских костима Радмила Марковић
Шеф женске кројачнице Снежана Игњановић
Моделар обуће Милан Ракић
Модиста Радица Комазец
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта

 

 

 

ПУ­ЧИ­НИ­ЈЕ­ВА ТО­СКА
Пу­чи­ни­је­ва То­ска спа­да ме­ђу нај­о­ми­ље­ни­је и нај­ви­ше из­во­ђе­не опе­ре уоп­ште. Пи­сци и ко­мен­та­то­ри стал­но из­но­се но­ве прет­по­став­ке о узро­ци­ма ове по­пу­лар­но­сти, а пр­о­из­во­ђа­чи гра­мо­фон­ских пло­ча ис­по­ру­чу­ју но­ве и но­ве сним­ке ком­плет­не опе­ре. Из­гле­да да ја­сна и пре­глед­на, али уз­бу­дљи­ва рад­ња, сме­ште­на у по­год­но исто­риј­ско раз­до­бље, и две те­нор­ске и јед­на со­пран­ска ари­ја, уз два ве­ли­ка ду­е­та со­пра­на и те­но­ра, обез­бе­ђу­ју тра­јан успех, иако су мно­ги сма­тра­ли да са­др­жи­на ни­је баш опер­ска. Пу­чи­ни је још 1889. у Ми­ла­ну гле­дао пред­ста­ву Сар­ду­о­ве То­ске са је­дин­стве­ном Са­ром Бер­нар у на­слов­ној уло­зи, али ка­ко је мо­гао са­мо да пра­ти глав­ни ток рад­ње, по­што ни­је знао фран­цу­ски, до­ста бр­зо је на­пу­стио иде­ју да ком­по­ну­је опе­ру на овај си­же, ко­ји ће ка­сни­је би­ти об­ра­ђи­ван и на фил­му. Из­гле­да да је Вер­ди ви­со­ко оце­нио са­др­жи­ну То­ске као под­ло­ге за опер­ски ли­бре­то, јер је на­вод­но из­ја­вио да би то ра­до ста­вио у му­зи­ку, ка­да би још имао до­вољ­но вре­ме­на. По­сле успе­ха Бо­е­ма, Пу­чи­ни је у тра­га­њу за по­год­ним ли­бре­том по­но­во обра­тио па­жњу на То­ску и по­што је био са­знао да је ком­по­зи­тор Фран­ке­ти за­по­чео рад на Или­кин ли­бре­то по Сар­дуу, ус­пео је пре­ко свог из­да­ва­ча Ри­кор­ди­ја да се ње­гов так­мац од­рек­не ли­бре­та, и убр­зо је сам Пу­чи­ни по ли­бре­ту Или­ке и Ђа­ко­зе при­о­нуо на ком­по­но­ва­ње. Тре­ба­ло је са­вла­да­ти из­ве­сне от­по­ре пре­те­ра­но су­јет­ног Сар­дуа, и по­сле ду­гих и те­шких пре­го­во­ра, при­пре­ме су по­вољ­но окон­ча­не. Из­ба­че­не су из ли­бре­та бр­ој­не спо­ред­не лич­но­сти дра­ме, из­о­ста­вље­не су све ма­ње зна­чај­не епи­зо­де, и све је све­де­но на три за­о­кру­гље­на чи­на. Кри­ти­ча­ри сма­тра­ју да је Пу­чи­ни од свих опер­ских ком­по­зи­то­ра имао нај­пре­ци­зни­ји осе­ћај за вре­мен­ско пр­о­сти­ра­ње рад­ње, за од­ме­ра­ва­ње ду­жи­не сва­ке епи­зо­де, та­ко да ни у То­ски, као ни у Бо­е­ми­ма, не­ма ни­че­га су­ви­шног, за­ма­ра­ју­ћег, и рад­ња иде стал­но на­пред, а лир­ске сце­не са ари­ја­ма и ду­е­ти­ма су на пр­вом ме­сту. Рад­ња То­ске, гра­ђе­на на те­ме­љу љу­ба­ви, стра­сти али и љу­бо­мо­ре, у ко­јој има муч­них сце­на му­че­ња, уби­ста­ва, из­вр­ше­ња смрт­не ка­зне стре­ља­њем и са­мо­у­би­ства, му­зич­ки је уоб­ли­че­на ме­ло­диј­ски, гла­со­ви су увек у пр­вом пла­ну, иако је орке­стар­ска прат­ња увер­љи­ва, из­ра­зи­та и мај­стор­ска. Ди­ја­то­ни­ка пре­о­вла­да­ва, иако из­ле­ти у це­ло­сте­пе­ну ска­лу ни­су рет­ки, а и упо­тре­ба цр­кве­них ска­ла је при­сут­на. У сво­је вре­ме, му­зи­ка То­ске је мо­жда и шо­ки­ра­ла слу­ша­о­ца, од пр­вих так­то­ва ко­ји до­но­се мо­тив ба­ро­на Скар­пи­је у три акор­да ко­ји са­свим но­во зву­че, али да­нас нам све из­гле­да ми­ло­звуч­но, ра­фи­ни­ра­но и вир­ту­о­зно. На­по­ме­ни­мо да То­ска са­др­жи упра­во па­рад­не уло­ге за со­пра­на, те­но­ра и ба­ри­то­на, и да увек ка­да се на­ђу на оку­пу три ве­ли­ка пе­ва­ча, успех је ви­ше но за­га­ран­то­ван. Ме­ђу пр­вим ве­ли­ким ту­ма­чи­ма То­ске би­ла је Мил­ка Тр­ни­на, ко­ја је у Лон­до­ну и Њу­јор­ку сла­ви­ла три­јум­фе као нај­бо­ља То­ска. То­ска је на бе­о­град­ској сце­ни увек има­ла од­лич­не ту­ма­че, и све со­пра­нист­ки­ње ко­је су ту­ма­чи­ле на­слов­ну уло­гу сма­тра­ле су То­ску за јед­ну од не­ко­ли­ко сво­јих нај­бо­љих уло­га. На гра­мо­фон­ским пло­ча­ма су по­зна­ти сним­ци Ре­на­те Та­бал­ди са парт­не­ри­ма Ђу­зе­пе Кам­по­ром и Ен­цом Ма­ске­ри­ни­јем, под упра­вом Ал­бер­та Ере­деа, за­тим исте со­пра­нист­ки­ње са Ма­ри­ом дел Мо­на­ком и Џор­џом Лон­до­ном, под па­ли­цом Мо­ли­на­ри-Пра­де­ли­ја, за­тим Ма­ри­је Ка­лас са Ђу­зе­пе ди Сте­фа­ном и Ти­то Го­би­јем, под упра­вом Вик­то­ра де Са­ба­те, као и по мно­ги­ма нај­леп­ши сни­мак, на ко­јем глав­не уло­ге ту­ма­че Зин­ка Кунц, Ђу­си Бјер­линг и Ле­о­нард Во­рен, под упра­вом Ери­ха Лајн­сдор­фа.

Кон­стан­тин Ви­на­вер


ЂА­КО­МО ПУ­ЧИ­НИ
Ка­да има да се ока­рак­те­ри­ше ита­ли­јан­ски ве­ри­зам, пра­вац ко­јем је по­ред Ма­ска­њи­ја и Ле­он­ка­ва­ла при­па­дао са из­ве­сним огра­ни­че­њи­ма и Ђа­ко­мо Пу­чи­ни (1858–1924), мо­ра се ба­ци­ти је­дан по­глед на му­зич­ко-драм­ско ства­ра­ње XIX ве­ка. У цен­тру му­зич­ко-драм­ског ства­ра­ња XIX ве­ка сто­ји Ри­хард Ваг­нер, не­сум­њи­во нај­ве­ћи му­зич­ки дра­ма­ти­чар уоп­ште. Ваг­не­ро­во му­зич­ко-драм­ско де­ло из­вр­ши­ло је је­дан од нај­ве­ћих ути­ца­ја у исто­ри­ји му­зи­ке. Чи­тав низ Ваг­не­ро­вих епи­го­на, ком­по­зи­то­ра скром­ни­јих та­ле­на­та, у свим европ­ским зе­мља­ма а на­ро­чи­то у Не­мач­кој, ком­по­но­ва­ло је ду­га и до­сад­на, да­нас пот­пу­но за­бо­ра­вље­на му­зич­ко-сцен­ска де­ла, до­во­де­ћи до ап­сур­да Ваг­не­ро­ве прин­ци­пе. Са­свим је при­род­но да се ре­ак­ци­ја про­тив Ваг­не­ра ја­ви­ла у Ита­ли­ји, где је због из­ван­ред­но ја­ке опер­ске тра­ди­ци­је, Ваг­не­ров ути­цај био нај­сла­би­ји. Ита­ли­јан­ски ве­ри­зам, сво­јим дра­ма­тич­ним сце­на­ма из на­род­ног жи­во­та, без фи­ни­је пси­хо­ло­шке ана­ли­зе, му­зич­ки не­мар­но и по­вр­шно об­ра­ђе­ним, са екс­трем­ним ко­ле­ба­њи­ма из­ме­ђу ли­ри­зма и бру­тал­них ефе­ка­та, зна­чио је ре­ак­ци­ју на Ваг­не­ров ути­цај, ко­ји се у Ита­ли­ји мо­гао кон­ста­то­ва­ти де­ли­мич­но у Вер­ди­је­вом Оте­лу, а на­ро­чи­то у де­лу Ари­га Бо­и­та, у ње­го­вом Ме­фи­сто­фе­ле­су. Чист ве­ри­зам оства­рен је са­мо у Ка­ва­ле­ри­ји ру­сти­ка­ни Ма­ска­њи­ја и Па­ја­ци­ма Ле­он­ка­ва­ла. Иако су њи­хо­ва де­ла има­ла ве­ли­ког успе­ха и из­вр­ши­ла зна­тан ути­цај на европ­ско опер­ско ства­ра­ње кра­јем XIX и по­чет­ком XX ве­ка, Ма­ска­њи и Ле­он­ка­ва­ло ни­су ус­пе­ли да ве­ри­стич­ки стил по­диг­ну до уни­вер­зал­ног зна­ча­ја. То што они ни­су ус­пе­ли, учи­нио је Пу­чи­ни, мо­ди­фи­ку­ју­ћи, у из­ве­сној ме­ри, основ­не по­став­ке ве­ри­стич­ке есте­ти­ке. Ро­ђен 22. де­цем­бра 1858. го­ди­не у Лу­ки, ма­лом гра­ду То­ска­не, Пу­чи­ни је за­вр­шио кон­зер­ва­то­ри­јум у Ми­ла­ну, код Ба­ци­ни­ја и Пон­ки­е­ли­ја, про­сла­вље­ног ком­по­зи­то­ра Ђо­кон­де. Са ве­ли­ким сми­слом за опер­ски те­а­тар, Пу­чи­ни се по­све­ћу­је ис­кљу­чи­во опер­ској ком­по­зи­ци­ји. По­сле пр­вих по­ку­ша­ја (Ви­ли 1884, Ед­гар 1889) и пр­вих ве­ћих успе­ха (Ма­нон Ле­ско 1893), он сти­че свет­ску сла­ву сво­јим нај­зна­чај­ни­јим и нај­по­пу­лар­ни­јим де­ли­ма: Бо­е­ми (1898), То­ска (1900) и Ма­дам Ба­тер­флај (1904). За­тим сле­де Де­вој­ка са за­па­да (1912), Ла­ста­ви­ца (1917), Трип­тих (Плашт, Се­стра Ан­ђе­ли­ка, Ђа­ни Ски­ки 1918) и нај­зад ње­го­ва ла­бу­до­ва пе­сма, Ту­ран­дот (из­ве­ден 1926. го­ди­не). Је­дан од Пу­чи­ни­је­вих успе­ха ле­жи у срећ­но иза­бра­ним ли­бре­ти­ма. „Ја не мо­гу жи­ве­ти, а да не пи­шем му­зи­ку“, го­во­рио је он Фра­ко­ро­ли­ју, свом доц­ни­јем би­о­гра­фу. „И, ка­ко ни­сам вешт да ком­по­ну­јем сим­фо­ниј­ску му­зи­ку, по свр­шет­ку јед­не опе­ре од­мах идем да тра­жим но­ву. Увек ми­слим да ће ми про­ви­ђе­ње по­мо­ћи да на­ђем сим­па­ти­чан текст ко­ји ће би­ти пун жи­во­та, уз­бу­ђе­ња и чо­веч­но­сти, на­ро­чи­то пун чо­веч­но­сти. Муч­но је тра­га­ње за јед­ним ли­бре­том.“ Ипак, то муч­но тра­га­ње увек се успе­шно за­вр­ша­ва­ло. Чо­век са си­гур­ним по­зо­ри­шним ин­стинк­том, Пу­чи­ни је осе­ћао сце­ну, тра­жио уз­бу­дљи­ве драм­ске су­ко­бе и не­го­вао култ ве­ли­ких ге­сто­ва и очај­них кри­ко­ва ко­ји ре­зул­ти­ра­ју из ја­ких стра­сти. Пу­чи­ни је ова­ко фор­му­ли­сао тај­ну сва­ког по­зо­ри­шног успе­ха: „По­сто­је три за­ко­на ка­да је у пи­та­њу по­зо­ри­ште: бу­ди­ти ин­те­ре­со­ва­ње, из­не­на­ђи­ва­ти и дир­ну­ти“. То је ујед­но ње­го­во основ­но естет­ско на­че­ло. Пу­чи­ни је ви­ше не­го ико ра­чу­нао на нер­ве сво­је пу­бли­ке и де­ло­вао на њих, слу­же­ћи се че­сто и спо­ља­шњим ефек­ти­ма. Ње­гов опер­ски стил пред­ста­вља ви­ше или ма­ње хар­мо­нич­ну ме­ша­ви­ну бру­тал­но­сти и сен­ти­мен­тал­но­сти. Те две осо­би­не ње­го­вог сти­ла има­ју и сво­је спе­ци­јал­но по­ре­кло. Кад је у пи­та­њу бру­тал­ност, на­ту­ра­ли­зам, гру­би кон­тра­сти и ши­ро­ке ли­ни­је, Пу­чи­ни­јев стил је  не­по­сред­ни  на­ста­вак  ве­ри­зма. Пу­чи­ни­је­ва сен­ти­мен­тал­ност у му­зич­ком сми­слу, про­ис­ти­че јед­ним де­лом из ње­го­ве Ма­нон Ле­ско, а дру­гим де­лом из Вер­ди­је­ве Тра­ви­ја­те. Ана­ли­зи­ра­не ком­по­зи­ци­о­но-тех­нич­ки, пар­ти­ту­ре Пу­чи­ни­је­вих опе­ра са­сто­је се из мо­за­ич­ног му­зич­ког тки­ва, из­ван­ред­но ду­хо­ви­то ин­стру­мен­ти­ра­ног и уоб­ли­че­ног у јед­ну це­ли­ну си­гур­ном ру­ком мај­сто­ра. Ин­тен­зив­но ор­ке­стар­ско под­вла­че­ње дра­ме, из­не­над­ни кон­тра­сти, ве­ли­ке гра­да­ци­је, че­сто те­а­трал­не и не­у­бе­дљи­ве, тем­пе­ра­мент­ни из­ли­ви, ши­ро­ка рас­пе­ва­ност ме­ло­диј­ских ли­ни­ја у сми­слу ита­ли­јан­ске тра­ди­ци­је – то су би­ле глав­не осо­би­не Пу­чи­ни­је­вог опер­ског сти­ла. На по­чет­ку сво­је мо­но­гра­фи­је о Пу­чи­ни­ју, Адолф Вајс­ман је ре­као: „Ја не же­лим Пу­чи­ни­ја да схва­тим тра­гич­но. Он то не под­но­си. Ње­го­ве гра­ни­це су очи­глед­не“. У су­ми ства­ра­лач­ких ква­ли­те­та Пу­чи­ни ни­је ком­по­зи­тор ве­ли­ког фор­ма­та. Оно што ни ве­ћи­ма ни­је успе­ва­ло, по­сти­гао је Пу­чи­ни: ство­рио је свој лич­ни стил, ко­ји вр­ло сна­жно де­лу­је, иако че­сто пре­ла­зи у ма­нир или се спу­шта на ни­во опе­ре­те. Ипак, Пу­чи­ни је да­нас, за­јед­но с Вер­ди­јем, и по­ред из­ра­зи­тих мо­дер­них тен­ден­ци­ја у опер­ском ства­ра­њу, су­ве­ре­ни го­спо­дар опер­ских сце­на.

Б. Дра­гу­ти­но­вић


АНА ЗО­РА­НА БРА­ЈО­ВИЋ
Ро­ђе­на је 1975. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Ди­пло­ми­ра­ла је кла­вир на Фа­кул­те­ту му­зич­ке умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, у кла­си проф. Мир­ја­не Шу­и­це Ба­бић и ма­ги­стри­ра­ла ди­ри­го­ва­ње у кла­си ма­е­стра Јо­ва­на Шај­но­ви­ћа. До­би­ла је Ок­то­бар­ску на­гра­ду за до­стиг­ну­ћа у му­зич­кој умет­но­сти 1995, као нај­мла­ђи кан­ди­дат. На так­ми­че­њу „Бо­рис Хри­стов“ у Со­фи­ји 2000, осва­ја Пр­ву на­гра­ду за из­во­ђе­ње и ко­ре­пе­ти­ци­ју. За школ­ску 2003/04. до­би­ја Фул­брај­то­ву сти­пен­ди­ју у окви­ру ко­је се уса­вр­ша­ва­ла на Пи­бо­ди (Pe­a­body) кон­зер­ва­то­ри­ју­му у Бал­ти­мо­ру, у кла­си проф. Гу­ста­ва Ме­је­ра. Од 1. ок­то­бра 1994. је аси­стент ди­ри­ген­та, а од 2000/01. стал­ни ди­ри­гент Оперe и Ба­ле­та На­род­ног по­зо­ри­шта. Као нај­мла­ђи ди­ри­гент ко­ји је стао за пулт Опе­ре, 1995. је ди­ри­го­ва­ла Мо­цар­то­ву Ча­роб­ну фру­лу. Ди­ри­го­ва­ла је свет­ску пре­ми­је­ру опе­ре о Ни­ко­ли Те­сли Љу­би­ча­ста ва­тра Џо­на Гиб­со­на, 2006. Од 2007. до 2012. ди­ри­гу­је те­ку­ћи ре­пер­то­ар у ма­тич­ној ку­ћи, из­ме­ђу оста­лог и об­но­ве опе­ра Се­виљ­ски бер­бе­рин (2010) и Бал под ма­ска­ма (2011). Ро­си­ни­је­вим Се­виљ­ским бер­бе­ри­ном је 24. но­вем­бра 2011. обе­ле­жи­ла 20 го­ди­на умет­нич­ког ра­да. Ка­ри­је­ру је за­по­че­ла 1991. као пи­ја­ни­ста, мно­штвом кон­це­ра­та у Ср­би­ји и ино­стран­ству. У За­ду­жби­ни „Или­је М. Ко­лар­ца“ је 1995. одр­жа­ла про­ме­над­ни кон­церт у прат­њи Сим­фо­ниј­ског ор­ке­стра РТС, као пи­ја­ни­ста и ди­ри­гент. Од та­да је ре­дов­ни гост овог ор­ке­стра, са ко­јим је 2003. (уз уче­шће Хо­ра РТС) сни­ми­ла CD са сви­том Алек­сан­дра Ко­сти­ћа De­us Ab­scon­di­tusУче­ство­ва­ла је на кон­цер­ту Mil­le­ni­um Sta­ge у Ке­не­ди цен­тру у Ва­шинг­то­ну. У са­рад­њи са му­зи­ча­ри­ма Ме­тро­по­ли­те­на, 2006. је уче­ство­ва­ла на Бру­клин­шком фе­сти­ва­лу му­зи­ке у Њу­јор­ку. Ра­ди­ла је и у опер­ским ку­ћа­ма у Бал­ти­мо­ру и Ва­шинг­то­ну. У са­рад­њи са Са­ра­јев­ском фил­хар­мо­ни­јом, ди­ри­го­ва­ла је Жи­зе­лу у На­род­ном по­зо­ри­шту у Са­ра­је­ву 2011.


ДЕ­ЈАН ПРО­ШЕВ
Ро­ђен је 1979. у Ско­пљу, где је за­вр­шио со­ло пе­ва­ње у Сред­њој му­зич­кој шко­ли „Или­ја Ни­ко­лов­ски – Луј“ у кла­си проф. Ма­ри­је Ни­ко­лов­ске, а по­том на со­фиј­ској Му­зич­кој ака­де­ми­ји „Пан­чо Вла­ди­ге­ров“ ди­пло­ми­ра опер­ско пе­ва­ње (2002) и ма­ги­стри­ра (2003), у кла­си проф. Ни­ка Иса­ко­ва, да би ма­ги­стар­ски рад из му­зич­ко-сцен­ске ре­жи­је од­бра­нио на ис­тој ака­де­ми­ји код проф. Па­ве­ла Гер­џи­ко­ва (2012). Као пе­вач, де­би­то­вао је 2002. у деч­јој фан­та­стич­ној опе­ри Сви­тац, В. Чуч­ко­ва, у Со­фиј­ској на­ци­о­нал­ној опе­ри и ба­ле­ту. Сле­де ба­ри­тон­ске уло­ге у пред­ста­ва­ма Ма­ке­дон­ске опе­ре и ба­ле­та Ту­ран­дот, Тај­ни брак и По­се­та ста­ре да­ме, те При­ча о све­тло­сти (пр­ва бу­гар­ска рок-опе­ра) у На­ци­о­нал­ном му­зич­ком те­а­тру у Со­фи­ји. У Ма­ке­дон­ској опе­ри и ба­ле­ту је ан­га­жо­ван од 2005. као аси­стент ре­ди­те­ља, где до 2008. одр­жа­ва све опер­ске пред­ста­ве те­ку­ћег ре­пер­то­а­ра. Од 2007. па­ра­лел­но ра­ди и као про­је­кат-ме­на­џер: од 2008. до 2010. је био умет­нич­ки ди­рек­тор, а од 2011. је управ­ник ове ку­ће. Био је аси­стент ре­ди­те­ља при по­ста­вља­њу До­ни­це­ти­је­ве опе­ре Дон Па­сква­ле у Би­тољ­ској опе­ри (2005); пре­нео је ре­жи­ју Мо­цар­то­ве Ча­роб­не фру­ле аустриј­ског ре­ди­те­ља Ан­ге­ла Ца­бра­са на сце­ну На­ци­о­нал­не опе­ре у Ти­ра­ни (2006), а на сце­ни Ма­ке­дон­ске опе­ре и ба­ле­та 2007. је ре­жи­рао два Вер­ди­је­ва де­ла, Тру­ба­дур и Аиду – ко­јом су за­тво­ре­не 35. мај­ске опер­ске ве­че­ри. По­ха­ђао је ma­ster class: Ане Ма­ри­је Пи­пи­то­не (1997, Ре­ђо Ка­ла­бри­ја, Ита­ли­ја), Ми­ре­ле Па­ру­то и Ан­то­ниа Бо­а­јеа из Ита­ли­је (1997, Ин­тер­фест, Би­тољ) и Рај­не Ка­ба­и­ван­ске (2002, Со­фи­ја, Бу­гар­ска). Био је члан жи­ри­ја Ме­ђу­на­род­ног так­ми­че­ња опер­ских пе­ва­ча „Дон Сал­ва­то­ре Па­па­га­ло“ (2012, Мол­фе­та, Ита­ли­ја). Од 2013. је струч­ни са­рад­ник Опер­ског сту­ди­ја Уни­вер­зи­те­та „Го­це Дел­чев“ у Шти­пу.

img_0316.jpg
img_0316.jpg
img_0350.jpg
img_0350.jpg
img_0353.jpg
img_0353.jpg
img_0356.jpg
img_0356.jpg
img_0563.jpg
img_0563.jpg
img_0580.jpg
img_0580.jpg
img_0611.jpg
img_0611.jpg
img_0624.jpg
img_0624.jpg
img_0937.jpg
img_0937.jpg
img_0961.jpg
img_0961.jpg
img_0967.jpg
img_0967.jpg
img_0969.jpg
img_0969.jpg
img_0975.jpg
img_0975.jpg
img_0982.jpg
img_0982.jpg
img_0992.jpg
img_0992.jpg
img_0998.jpg
img_0998.jpg
img_1003.jpg
img_1003.jpg
img_1006.jpg
img_1006.jpg
img_1009.jpg
img_1009.jpg
img_1012.jpg
img_1012.jpg
img_1016.jpg
img_1016.jpg
img_1131.jpg
img_1131.jpg
img_1160.jpg
img_1160.jpg
img_1166.jpg
img_1166.jpg
img_1178.jpg
img_1178.jpg
img_1218.jpg
img_1218.jpg
img_1226.jpg
img_1226.jpg
img_1228.jpg
img_1228.jpg
img_1229.jpg
img_1229.jpg
img_1232.jpg
img_1232.jpg
img_1234.jpg
img_1234.jpg
img_1246.jpg
img_1246.jpg
img_1250.jpg
img_1250.jpg
img_1279.jpg
img_1279.jpg
img_3360.jpg
img_3360.jpg
img_3366.jpg
img_3366.jpg
img_3367.jpg
img_3367.jpg
img_3371.jpg
img_3371.jpg
img_3380.jpg
img_3380.jpg
img_3388.jpg
img_3388.jpg
img_3395.jpg
img_3395.jpg
img_3401.jpg
img_3401.jpg
img_3403.jpg
img_3403.jpg
img_3408.jpg
img_3408.jpg
img_3415.jpg
img_3415.jpg
img_3419.jpg
img_3419.jpg
img_3423.jpg
img_3423.jpg
img_3425.jpg
img_3425.jpg