Представе

Народно позориште у Београду
ТРАВИЈАТА
Актуелна подела - Опера

Премијерна обнова 4. октобра 2014. / Велика сцена


Опера у три чина (четири слике)
Либрето по роману Диме-сина написао Франческо Пијаве
Диригент Ђорђе Павловић / Зорица Митев Војновић 
Режију Борислава Поповића обновила Ивана Драгутиновић Маричић 
Сценограф Борис Максимовић 
Костиме Божане Јовановић обновила Олга Мрђеновић 
Кореограф Владмир Логунов 
Видео материјал Петар Антоновић 

Премијерна обнова:
Виолета Валери Сања Керкез / Снежана Савичић Секулић / Гордана Томић 
Алфред Жермон Душан Плазинић / Дејан Максимовић / Јанко Синадиновић
Жорж Жермон  Миодраг Д. Јовановић / Вук Зекић Владимир Андрић
Флора  Бервоа Светлана Несторов / Љубица Вранеш / Тамара Никезић / Вишња Радосав 
Анина  Татјана Митић / Јована Белић
Доктор Гренвил Свето Кастратовић / Михаило Шљивић 
Барон Дуфол Павле Жарков / Александар Пантелић
Гастон, виконт од Леторијера Игор Матвејев / Дарко Ђорђевић / Данило Стошић / Слободан Живковић*
Маркиз д’ Oбињи Михаило Шљивић / Александар Пантелић
Ђузепе Слободан Живковић* 
Комисионарио Данило Стошић

* полазник Оперског студија „Борислав Поповић“
Виолетине и Флорине пријатељице и пријатељи, слуге, маске.
Догађа се у Паризу и околини 1840. године.
Соло у балету: Олга Олћан, Михајло Стефановић, Горан Станић
ХОР, ОРКЕСТАР  И  БАЛЕТСКИ АНСАМБЛ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Концертмајстори Едит Македонска / Весна Јансенс
Шеф хора Ђорђе Станковић
Бинску музику води Стефан Зекић
Музички сарадници: Срђан Јараковић, Невена Живковић, Нада Матијевић, Глеб Горбунов, Стефан Зекић, Марко Богдановић
Суфлер Силвија Пец / Биљана Манојловић
Инспицијент Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић / Мирјана Голочевац
Организаторке Маша Милановић Минић и Сњежана Вујасиновић Ђорђевић
Асистент костимографа Сара Брадић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла
Петар Алагић, Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор тона Роко Мимица

ДЕКОРИ И КОСТИМИ СУ ИЗРАЂЕНИ У РАДИОНИЦАМА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

 

Прва премијера је одржана 6. марта 1853. у Венецији
Премијера, 30. децембар 1991. / Велика сцена

Либрето по роману Диме-Сина написао Франческо Пијаве
Диригент Младен Јагушт
Редитељ Борислав Поповић
Сценограф Борис Максимовић
Костимограф Божана Јовановић
Кореограф Владимир Логунов
 
Премијерна подела:

Виолета Валери Гордана Томић 
Флора Бервоа Олга Савовић 
Анина Душанка Симоновић 
Алфред Жермон Драгослав Илић 
Жорж Жермон Никола Митић 
Барон Дуфол Велизар Максимовић
Гастон, виконт од Леторијера Зоран Рајковић 
Маркиз Добињи Миодраг Јовановић
Доктор Гренвил Небојша Маричић
Виолетине и Флорине пријатељице и пријатељи, слуге, маске
Соло у балету Мирјана Стаменковић, Горан Јованов, Горан Станић


 

 

ОКО ТРАВИЈАТЕ
Ђузепе Верди је током целог живота неуморно трагао за новим, смелим, интересантним садржајима, који би могли послужити за основу оперског либрета. Тако је 1848. године, одмах по изласку из штампе, запазио роман Александра Диме Сина Дама с камелијама, о коме се много расправљало у свим круговима. Верди чак приправља за свог будућег либретисту сценарио са садржајем преузетим из романа, али напушта детаљнију разраду. Он неуморно пише опере, једну за другом: 25. октобра 1848. је премијера Корсара у Трсту, 27. јануара 1849. приказује се Битка код Лењана, 8. децембра исте године изводи се Лујза Милер, 16. новембра 1850. Стифелно. После тог убрзаног темпа писања и припремања њихових премијера у бурним годинама револуције, устанка, битака и освајања, Верди је сазрео, и као личност и као уметник, тако да његова следећа дела: Риголето, Трубадур и Травијата представљају не само његове највеће дотадашње успехе, већ и права ремек-дела оперске литературе и далеко надмашују целокупно европско оперско стваралаштаво епохе (изузев Вагнера). Верди је после трагичног губитка породице успео да се отргне из очајања и потиштености; сопственик је имања у Ле Ронколу и палате у Бусету и, са тастом, утаначује куповину великог плодног земљишта Сант Агата на Поу. У певачици Ђузепини  Стрепони  пронашао је идеалног животног сапутника, жену, друга и пријатеља. Сада има знања, снаге и искуства да ствара велика дела. Са Ђузепином путује на премијере својих опера а у Паризу се осећа најбоље. Њихова веза није озакоњена, што смета Италијанима, суграђанима у Бусету, тасту Барецију, али у Паризу, томе нико не придаје никакав значај. Кад су у театру Водвиља заједно гледали сценску верзију Диминог романа, остали су обоје фасцинирани, Верди са либретистом Пијавеом израђује окосницу радње. За само четрдесетак дана цела опера је компонована! Премијера је предвиђена у позоришту Фениче у Венецији. Верди у преговорима са управом позоришта у Венецији тражи добре тумаче главних улога, јер зна да је садржај за оперу нов и необичан. На сцени се приказује радња из савременог живота, који публика познаје и у коме учествује. На премијери 6. марта 1853. Травијата неславно пропада. У писму ученику и сараднику Емануелу Муцију, Верди пише: „Травијата синоћ пропала. Да ли је кривица до мене или до певача?... Време ће одлучити". Рикордију јавља: „Морам Вам нажалост саопштити једну тужну вест, али не могу сакрити истину. Травијата је пропала. Не истражујмо узроке." Хроничари су углавном забележили три основна узрока неуспеха. Прво, певаче: Виолету Валери је певала Фани Салвини Донатели, крупна жена најбољег здравља, која је изазвала смех у публици у сцени умирања. Тенор Лодовико Грациани, тумач Алфреда, био је готово изгубио глас, а баритон Феличе Варези је, потпуно незаинтересован за своју улогу, лоше певао, данас тако популарну арију Жермона. Друго: Верди и либретиста Пијаве су из неразумљивих разлога били пристали на коришћење костима из доба Луја XIV, што сасвим мења однос гледаоца према садржају. Треће: новост садржаја, односно неприпремљеност публике да на оперској сцени види осуду постојећег система у коме се једино новац цени и у коме се све купује новцем. Верди је био уверен у вредност свог ремекдела и за нову премијеру 6. маја следеће (1854) године у венецијанском позоришту Сан Бенедето за насловну улогу узима јединствену Марију Специја, која је заслужна за тријумфални исход ове премијере. Травијата врло брзо осваја оперски свет, тако да слава опере одржава и Димину драму на сцени. Сара Бернар, Елеонора Дузе и Едвиж Фејер су њени незаборавни тумачи на сцени, а Грета Гарбо је милионима биоскопских гледалаца остала у трајном сећању. После Италије Травијата осваја Беч, Рио де Жанејро, Буенос Ајрес, Мексико Сити: 24 маја 1856, Лондон је очаран, 3. децембра Њујорк одушевљен. Варшава, Петроград, Барселона и Лисабон дају оперу у узастопним серијама. Опера се приказује на италијанском, али свуда убрзо и на језику земље у којој се даје. Публика жели да разуме и схвати радњу, да доживљава страсти, заносе и љубав Виолете, а не само да ослушкује раскошне гласове. Међу најпознатије оперске Виолете спадају Мариета Пиколомини, Аделина Пати, Мери Гарден, Лили Леман, Марчела Сембрих, Луиза Тетрачини, Нели Мелба, Амелита Гали-Курчи, Селма Курц, Роза Понсел, Жералдина Фарар. Алфреда су певали Карузо и Ђиљи и Лаури-Волпи, Жермона Карло Галефи, Рикардо Страчиари и Ђузепе де Лука. У наше доба Рената Тебалди је била јединствена Виолета, а представе Травијате са Маријом Калас, Ђузепе ди Стефаном и Еторе Бастијанинијем су бацале присутне у прави транс. Карајан је 1963. у миланској Скали сарађивао са Мирелом Френи која ову улогу тумачи у снимљеној филмској верзији представе. Ана Мофо и Ноан Сатерланд су се трудиле да досегну ненадмашну оперску трагичарку Каласову, а режисери Фелзенштајн, Стелер и Висконти уложили су више времена у режију Травијате но што је то уобичајено. У нашој земљи Травијата је први пут изведена 11.марта 1879. у Загребу, а у Београду 6.априла 1921. Све наше оперске куће изводе ову оперуз тако да је она управо стално на репертоару.

Константин Винавер


РЕЧ РЕДИТЕЉА
Травијата је опера која се стално враћа у мој живот, а никако да се у потпуности ухватимо у коштац, нас две, насамо, од почетка до краја. Када сам се припремала за пријемни испит за студије оперске режије на Академији уметности (1995), замолила сам редитеља Александра Пантелића, породичног пријатеља, да ми из своје богате колекције видео снимака разних (бело)светских оперских продукција изабере једну, коју бих детаљно проучила и извршила драматуршку анализу дела. Његов избор је била филмска верзија Травијате у режији Франка Зефирелија, са Терезом Стратас у насловној улози. То није био случајни избор, јер је филмским средствима било много лакше непогрешиво пронићи у музичку драматургију дела и дати право значење сваком тону, акорду, тоналитету и свакој музичкој фрази. Био је то школски пример беспрекорно анализиране музичке партитуре од стране врхунског редитеља, а самим тим, буквар сазнавања читаве лепезе редитељских захвата, без могућности грешке (што је у театру увек присутно и никада се не зна да ли је редитељ нешто баш тако желео, или је само тог пута случајно тако испало). Овај снимак је први, али не и једини „кривац“ што сам са математичког факултета побегла на оперску режију и што сам за сва времена заволела Вердијеву даму са камелијама. Следећи сусрет са Травијатом био је при избору теме за дипломски испит. Желела сам да применим нова сазнања, добијена током четворогодишњег студирања од професора Младена Сабљића и Гордана Драговића, и да овога пута самостално изрежирам једну сцену из опере. Режирала сам прву слику другог чина, односно сцену у башти. Моја прва Виолета је била Сања Керкез, којој је то био први наступ у улози Виолете Валери. И Јанко Синадиновић је дебитовао као Алфред, а музички, и добрим делом драматуршки, припремала их је Ана Зорана Брајовић, која је тада већ била као асистент диригента и диригент у нашој Опери. Једино су Миодраг Д. Јовановић као Жорж Жермон и Александра Стаменковић Гарсија као Анина већ певали у „великој“ представи. Управо је Ана дириговала представу Травијате на Великој сцени, 24. марта 1999. на коју сам дошла да видим костиме из другог чина, али су се одмах после првог чина огласиле сирене и најавиле бомбардовање, тако да сам гледање костима, као и сам дипломски испит морала да одложим за који месец. „Моја башта“, на Сцени „Раша Плаовић“ је личила на „Борину башту“ на Великој сцени. Намештај је био исти, али сам мало променила распоред, костими су били исти, али сам се трудила да направим нови, другачији мизансцен, а да исто тако буде логичан и драматичан, као што је то био случај са мизансценом у представи са Велике сцене, коју је 1980. па затим 1991. режирао господин Борислав Поповић. Пре неколико година, имала сам прилику да поново режирам скраћену верзију Травијате на Сцени „Раша Плаовић“, којом је тенор Љубомир Поповић полагао магистарски испит из певања, улогом Алфреда, а како „стара“ Травијата у то време није била на репертоару, направили смо целу представу, без хорских нумера, уз клавир, са Горданом Томић као Виолетом и осталим младим колегама, од којих су неки били и полазници Оперског студија. Мој четврти сусрет са Травијатом је обнова режије Борислава Поповића, чија је премијера била 1980, а коју је и он сам обнављао и мењао много пута. Овог пута је требало помирити сећања оних који су наступали у представи више од три деценије са онима који дебитују у својим улогама, требало је увести доста нових, младих чланова хора, освежити и помало модернизовати костиме (који су и даље у епохи и рађени по старим снимцима и скицама госпође Божане Јовановић, али ипак измењени и допуњени, а све под надзором наше костимографкиње Олге Мрђеновић)... и коначно, сценографија, која је доста измењена у односу на ону из 1991, чије је обнављање и све промене у договору са мном вршио сценограф Борис Максимовић. Будући да један човек увек мора на крају да одлучује и пресуђује како ће дотична представа изгледати и коју ће поруку носити са собом, стојим иза сваке коначне одлуке, тимски донесене, а све за добробит представе и за што лепши угођај нашој публици. Овим захватима нисмо реанимирали 34 године стару представу и продужили живот старици која би опет да буде девојка, него смо девојку обукли у искуство и знање, научили је да поштује мудрост и традицију, а наоружали је смелошћу и лепотом и пустили је да живи и да нас узбуђује, забавља и растужује још много година на нашој сцени.

* * *

ЗАШТО ЦРВЕНА КАМЕЛИЈА? Уместо одговора на ово питање, цитираћу пасус из романа Александра Диме, млађег, о букету камелија који је био Виолетин „заштитни знак“:

...Двадесет пет дана у месецу камелије су биле беле, а пет дана су биле црвене. Никада се није сазнало за разлог тог мењања боје, које бележим, мада не могу да га објасним, а које су њени пријатељи и стални посетиоци позоришта у која је чешће залазила, запазили исто као и ја...

Мислим да свака жена разуме њен знак којим је на врло префињен начин стављала до знања да када су камелије црвене, она одлази кући сама. Мушкарцима је мало теже да схвате тај сасвим женски знак, па ја ни у једној „мушкој режији“, не видех да Виолета Алфреду (у роману и драми Маргерита Арману) даје црвену камелију одгађајући њихов интимни сусрет док цвет не увене, односно до следећег дана. Сви редитељи, чије сам поставке имала прилике да видим, како у опери, тако и у драми, романтизовали су тај гест поклањања цвета и давали Виолети у руке белу камелију, не препознајући информацију жене, која је вероватно само онима са којима је била најинтимнија пријатељица и тренутна љубавница, на тај начин давала до знања да тих вечери, како бисмо данас рекли – има поштеду. Тај и још неколико детаља и малих измена, мој су допринос овој представи да буде што боља и знам да ми наш Бора Поповић то неће замерити. Јер све што смо урадили – нашем Бори је у част. 

Ивана Драгутиновић Маричић

 

 

 
 
 

1.jpg
1.jpg
10.jpg
10.jpg
3.jpg
3.jpg
4.jpg
4.jpg
5.jpg
5.jpg
6.jpg
6.jpg
7.jpg
7.jpg
8.jpg
8.jpg
9.jpg
9.jpg
travijata_obnova_10.jpg
travijata_obnova_10.jpg
travijata_obnova_11.jpg
travijata_obnova_11.jpg
travijata_obnova_12.jpg
travijata_obnova_12.jpg
travijata_obnova_13.jpg
travijata_obnova_13.jpg
travijata_obnova_14.jpg
travijata_obnova_14.jpg
travijata_obnova_15.jpg
travijata_obnova_15.jpg
travijata_obnova_16.jpg
travijata_obnova_16.jpg
travijata_obnova_17.jpg
travijata_obnova_17.jpg
travijata_obnova_18.jpg
travijata_obnova_18.jpg
travijata_obnova_19.jpg
travijata_obnova_19.jpg
travijata_obnova_2.jpg
travijata_obnova_2.jpg
travijata_obnova_20.jpg
travijata_obnova_20.jpg
travijata_obnova_21.jpg
travijata_obnova_21.jpg
travijata_obnova_22.jpg
travijata_obnova_22.jpg
travijata_obnova_3.jpg
travijata_obnova_3.jpg
travijata_obnova_4.jpg
travijata_obnova_4.jpg
travijata_obnova_5.jpg
travijata_obnova_5.jpg
travijata_obnova_6.jpg
travijata_obnova_6.jpg
travijata_obnova_7.jpg
travijata_obnova_7.jpg
travijata_obnova_8.jpg
travijata_obnova_8.jpg
travijata_obnova_9.jpg
travijata_obnova_9.jpg
travijta_obnova_1.jpg
travijta_obnova_1.jpg