Представе

Народно позориште у Београду
ТРУБАДУР
Актуелна подела - Опера

Премијера, 22. новембар 2001. / Велика сцена

Опера у четири дела
Диригент Дејан Савић / Зорица Митев Војновић
Редитељ Ивана Драгутиновић
Сценограф Александар Златовић
Костимограф Љиљана Орлић

Премијерна подела (првоименовани из списка):

Гроф Луна Никола Митић / Никола Мијаиловић / Зоран Александрић
Леонора Вишња Павловић Дракулић / Јасмина Трумбеташ Петровић / Вјера Микић
Ацучена Јелена Влаховић / Драгана дел Монако
Манрико Душан Плазинић / Никола Китановски / Сергеј Дубровин
Ферандо Бранислав Јатић / Свето Кастратовић
Инес Оливера Дукић / Александра Стаменковић
Руиз Александар Дојковић
Гласник Дарко Ђорђевић / Томислав Витаз
Стари Циганин Александар Стаматовић / Немања Павловић
Калуђерице, грофова послуга, војници, Цигани и Циганке

У представи у чествују хор и оркестар Опере Народног позоришта у Београду.
Концертмајстор Балинт Варга / Искра Узелац
Хор спремио Ђорђе Павловић
Бинску музику води Ана Зорана Брајовић
Асистент костимографа Бранка Ђуричић
Музички сарадници Срђан Јараковић / Невена Живковић / Драган Радивојевић / Нада Матијевић
Сценариста Мирјана Голочевац / Дејан Филиповић
Суфлер Силвија Пец
Организатор Маша Милановић Минић
Превод и титловање Константин Царина
Главни сликар Мирослав Николић
Главни вајар Станимир Павловић
Маска Нијаз Мемиш
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Шеф декорске опреме Жељко Рудић
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

 

ТРУБАДУР У НАРОДНОМ  ПО3ОРИШТУ
Вердијев Трубадур је на сцени Народног позоришта први пут изведен 24. априла 1913, у режији А. И. Андрејева и у декору израђеном по нацртима В. В. Балузека. Оркестром је дириговао Станислав Бинички.
(...Да се) наслутити да је Бинички своју представу 'стратегијски' припремао, да су је он и његови протагонисти током читаве 1912. имали на уму (...) и када је коначно 24. априла 1913. у Народном позоришту дигнута завеса на премијери Трубадура – био је то почетак остварења једног дугог и грозничавог сна, који ће и Бинички и његови протагонисти тако силовито и беспримерно 'докрајчити', изводећи у току једне године шест опера (...). Шта више, може се и мора се рећи, по оном што је тај њихов Трубадур значио за победу 'оперске идеје' и по оном како је она прихваћена, да је датум те премијере стварни и једини датум оснивања и почетка рада Београдске опере, тј. 24. април 1913.“ (Слободан Турлаков Верди у Београду). „Али значај премијере Трубадура није био само у успеху представе. Та премијера била је повод да се озбиљно размишља о оснивању сталног оперског ансамбла. Ово мишљење било је поткрепљено чињеницом да су протагонисти Трубадура били углавном домаћи певачи, чланови драмског ансамбла Народног позоришта: Драга Спасић (Леонора), Теодора Арсеновић (Ацучена), и Војислав Турински (Манрико). У улози грофа Луне наступио је Рудолф Фејфар, баритон љубљанске Опере. (...)
Али било је и оштријих судова критичара, мада су сви истицали како је Вердијев Трубадур за наше прилике, био добро изведен изузимајући знатне примедбе на рачун оркестра, као и хора. (...) Премијера Трубадура обележава и почетке оперске режије у нас. Режија ове популарне опере била је поверена новоангажованом руском уметнику Андрејеву. Према оцени критике, његова режија није била традиционална, нити 'стереотипна, каботенска и банална'.“ (Рашко Јовановић Предисторијат Београдске опере). У понедељак, 4. фебруара 1929, „први пут у новој опреми“, Трубадур је изведен у преводу Милана Димовића (диригент г. Матачић, редитељ г. Кинтл, Гроф Луна г. Ертл, Леонора гђа Жалудова, Ацучена гђа Пинтеровић, Манрико г. Шименц). Следећа премијера Трубадура била је истовремено и прво послератно приказивање ове опере у Београду. Догодило се то у четвртак, 28. јуна 1951. године, под диригентском палицом Предрага Милошевића и у режији Јосипа Кулунџића. Улогу Луне певао је те вечери Станоје Јанковић, Леоноре Зденка Зикова, Ацучене Меланија Бугариновић, а Манрика, као гост, Борис Маринов, члан Загребачке опере. Представу је „декорски поставио“ Сташа Беложански, „костимски“ Мара Трифуновић, а хорове спремио Милан Бајшански. Шеснаест година касније, још једном у преводу Милана Димовића, певали су Никола Митић (Луна), Милка Стојановић (Леонора) Ђурђевка Чакаревић и као гост, Салваторе Пума, тенор из Милана (Манрико). Те вечери 29. јуна 1967, дириговао је Борислав Пашћан. Редитељ Арса Јовановић. Декор по нацртима Владимира Маренића, костим по нацртима Љиљане Драговић. „Из тежње да растерети, деромантизира и прочисти либрето резултирала је представа сасвим одређених стилских квалитета. Иако је било веома уочљивих режијских иновација, иако су статични хорови местимично подсећали на ораторијум, ипак су музичке вредности остале у првом плану док је ток драмског збивања био и разумљив и занимљив“ - написао је у својој рецензији нажалост непотписани критичар „Политике" (Трубадур у новом руху, 5. јула 1967). Марији Корен представа се још више допала - у чланку под насловом Са укусом и мером објављеном у Борби од 1. јула 1967, она је написала да су „мера, укус и култура Арсе Јовановића и Борислава Пашћана и склад њихових концепција спасли Трубадура чак и оних слабости које он објективно носи, омогућили да га доживимо као суптилну музичко-психолошку причу велике сугестивности и лепоте“. Прошло је десет година и у пролеће 1977. Опера Народног позоришта припремила је нову поставку Трубадура у режији Борислава Поповића; диригент је опет био Борислав Пашћан. Одржане су две премијере: у Крагујевцу, у сали Шумадија, у петак, 22. априла (Владета Димитријевић као гроф Луна, Радмила Смиљанић као Леонора, Бреда Калеф као Ацучена, Стојан Ганчев као Манрико), и у Београду, наравно у Народном позоришту, у суботу 23. априла (гроф Луна – Зоран Александрић, Леонора – Славка Поповић, Ацучена – Ђурђевка Чакаревић, Манрико – Звонимир Крнетић). Декор је у овој продукцији дизајнирао Миомир Денић, а костиме Љиљана Драговић. Стана Ђурић-Клајн, тада критичар „Политике", изнела је међутим овој представи озбиљну замерку коју најједноставније сажима наслов њеног чланка – Враћање на старо. „Београдска премијера коју смо сада видели није премијера по томе што у њој учествују многи ранији извођачи: што је дириговао Борис Пашћан, додуше мање прецизно, полетно и усклађено него на премијери пре десет година; што је у улози Ацучене, Ђурђевка Чакаревић опет испољила своје признате гласовне квалитете, али са рутином примадоне која је прешла преко многих светских позорница; што је у тумачењу Манрика, Звонимир Крнетић обновио једну своју, у свим компонентама (у дикцији, фразирању, глуми) сазрелу и лепо уобличену ролу; што је Славка Поповић у улози Леоноре, очигледно индиспонирана а самим тим и деконцентрисана, певала своју партију испод свог уобичајеног стандарда и на начин који не одговара премијерском презентирању.“ („Политика", 6. мај 1977). У својој новој поставци, Трубадур је ове, 2001. године окупио неке од најважнијих уметника и сарадника Опере. Представу је, као своју дебитантску режију, на сцену поставила Ивана Драгутиновић, која је оперску режију дипломирала на Академији уметности БК, 1999. године, у класи Младена Сабљића.

                                  Милош Кречковић


ОПЧИЊАВАЈУЋА СУГЕСТИВНОСТ
(...) Редуциран сценски покрет омогућава интерпретаторима да дају максимум на вокалном плану. То нарочито потврђују ликови који не стоје у првом плану: изванредни Ферандо (Братислав Јатић), Инес Оливере Дукић, спремне и за комплексније улоге, као и Руиз (Александар Дојковић). Најкомпликованије делују велике сцене, јер под вођством диригента Дејана Савића, хор и оркестар нису само потпора јунацима приче о трубадуру, већ базична нит. (...) Костими Љиљане Радоњић Орлић су сведени, ненатрпани, јасно дефинишу ликове, њихов статус, карактер. На исти начин конципирана је и сценографија (Александар Златовић) која, усклађена са једноставношћу режије, бива решена већ поменутим масивним каменоликим блоковима и покретном кружном сценом. Опчињава сугестивности, глас који преплављује дворану – припадају Јелени Влаховић. Несвакидашња глумица, сама обликује вишеслојни лик Ацучене (...) Прекрасно затамњеног дубоког регистра и заобљених висина, импозантне појаве. Јелена Влаховић је стожер нове поставке „Трубадура”.

 Марија Ћирић, „Политика", Београд, 2. децембар 2002.


(...) У представи је бриљирала Јелена Влаховић као Циганка Ацучена, предивно тамно обојеног волуминозног гласа, изванредне изражајности у свим лагама (...) Душан Плазинић као Манрико знатно је бољи од осталих ликова које је до сада остварио. (...)

Гордана Крајачић, „Блиц", Београд, 26. новембар 2001.


ЗАМРШЕНА ФАБУЛА О ЉУБАВИ, МРЖЊИ И ОСВЕТИ
(...) Слушајући оркестар Опере Народног позоришта под изванредним вођењем маестра Дејана Савића, који је звучао боље него икад, уверили смо се да је у припрему Вердијеве опере „Трубадур” уложен велики труд и рад. И хор је готово увек био на истој висини.

 Доната Премеру, „Борба", Београд, 28. новембар 2001.

image1.jpg
image1.jpg
image10.jpg
image10.jpg
image2.jpg
image2.jpg
image3.jpg
image3.jpg
image4.jpg
image4.jpg
image5.jpg
image5.jpg
image6.jpg
image6.jpg
image7.jpg
image7.jpg
image8.jpg
image8.jpg
image9.jpg
image9.jpg
trubadur_1.jpg
trubadur_1.jpg
trubadur_10.jpg
trubadur_10.jpg
trubadur_11.jpg
trubadur_11.jpg
trubadur_12.jpg
trubadur_12.jpg
trubadur_13.jpg
trubadur_13.jpg
trubadur_14.jpg
trubadur_14.jpg
trubadur_15.jpg
trubadur_15.jpg
trubadur_16.jpg
trubadur_16.jpg
trubadur_17.jpg
trubadur_17.jpg
trubadur_18.jpg
trubadur_18.jpg
trubadur_19.jpg
trubadur_19.jpg
trubadur_2.jpg
trubadur_2.jpg
trubadur_20.jpg
trubadur_20.jpg
trubadur_21.jpg
trubadur_21.jpg
trubadur_22.jpg
trubadur_22.jpg
trubadur_23.jpg
trubadur_23.jpg
trubadur_3.jpg
trubadur_3.jpg
trubadur_4.jpg
trubadur_4.jpg
trubadur_5.jpg
trubadur_5.jpg
trubadur_6.jpg
trubadur_6.jpg
trubadur_7.jpg
trubadur_7.jpg
trubadur_8.jpg
trubadur_8.jpg
trubadur_9.jpg
trubadur_9.jpg