Вести

Изложба „Живан Сарамандић – српски Шаљапин“, аутора Драгана Стевовића, отворена је у петак 14. октобра у Музеју Народног позоришта.
Поставка, остварена у сарадњи са Службеним гласником, према речима аутора, обухвата пресек Сарамандићеве веома успешне и богате каријере која је трајала више од четири деценије.
Осим Стевовића, присутнима су се обратили примадона Милка Стојановић, и в.д. управника Народног позоришта Дејан Савић који је изразио задовољство што је изложба изазвала велико интересовање публике.
- Веома ми је драго што смо се вечерас, у толиком броју, окупили. Колико смо, наравно, пресрећни што је једна оваква изложба направљена, толико нам је жао што Живан није ту са нама да га слушамо и да уживамо у његовој уметности, његовом гласу и његовим креацијама које су, током пребогате каријере коју је имао, од њега, заиста, с правом направиле српског Шаљапина. Трудићемо се и убудуће да наш музеј буде место где ћемо окупљати вас, праве пријатеље наше уметности и нашег позоришта, приликом оваквих и сличних манифестација којима чувамо успомене на оне наше великане који су оставили неизбрисив траг у историји Народног позоришта – рекао је Савић.
Госпођа Стојановић, Сарамандићева животна и уметничка сапутница, такође се захвалила свима који су дошли да погледају ову поставку, а посебну захвалност упутила је Дејану Савићу, Драгану Стевовићу, музикологу Бранки Радовић и новинарки Душици Милановић који су, како је нагласила, најзаслужнији за њену реализацију.
Изложба ће бити отворена до средине децембра.
М.Б.

Више фотографија можете погледати ОВДЕ

Биографија:
Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду.
Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у Аранђеловац, родни град његових родитеља.
Комплетна Живанова фамилија, и по очевој и мајчиној страни, била је веома музички обдарена и талентована, па је и он у раној младости закорачио у свет музике – још као ученик аранђеловачке Гимназије, оснива забавни оркестар, а био је и најистакнутији члан хора.
По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добија позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.
Први корак на путу ка великим оперским улогама, било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове, после чега полаже аудицију за пријем у Оперу, 30. марта 1966, пред комисијом коју су чинила велика музичка имена: Чангаловић, Данон, Пивнички...
Дебитовао је на отварању сезоне, 21. септембра 1966, у улози Краља Египта у Вердијевој Аиди, да би 14. фебруара 1968. био примљен у стални ангажман.
Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма Кнез Игор (Кончак, Галицки), Моћ судбине (Гвардијан), Фауст (Мефисто), Набуко (Захарија), Севиљски берберин (Дон Базилио), Кнез од Зете (Иво Црнојевић), Ернани (Де Силва), Дон Карлос (Филип, Велики Инквизитор), Порги и Бес (Краун), Евгеније Оњегин (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма Борис Годунов, Иван Сусањин, Дон Кихот...
Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола, те на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...
Био је и врстан интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито је био познат по својим интерпретацијама руских народних песама из репертоара Шаљапина, које је певао и у СССР-у, на више од 500 концерата.
Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.
На сцени је био до последњег даха – поред текућег репертоара, спремао се и за обнову “Дон Карлоса” који је изведен 4. фебруара 2012. године, а неколико дана касније, 13. фебруара, требало је да поново наступи у соло-рециталу Торжество Шаљапину, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“.
Нажалост, смрт је била бржа - преминуо је 30. јануара у Београду, у 73. години.
Сахрањен је 2. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.