Вести

Посебно признање за неговање традиције у уметничком стваралаштву коју Фондација Милан Ђоковић други пут додељује заслужним уметницима, биће уручено књижевнику Миловану Витезовићу 25. маја (18,00) у Музеју Народног позоришта у Београду.
На промоцији ће бити представљен уметнички опус господина Витезовића, писца песама, романа, драма, филмских и телевизијских сценарија, књига за децу, есеја и афоризма, професора и дугогодишњег уредника Уметничког програма Радио-телевизије Србије, добитника великог броја награда и признања.
Посебно признање за неговање традиције у уметничком стваралаштву чине Плакета са ликом Милана Ђоковића, новчани износ и портрет нашег драмског великана Јована Стерије Поповића, рад академског сликара Драгана Стојкова.
Први добитник била је редитељка Народног позоришта у Београду Цисана Мурусидзе Чоловић
Улаз је слободан.
М.Б.

НА СЦЕНИ "РАША ПЛАОВИЋ" ПРЕМИЈЕРНО ИЗВЕДЕНО НУШИЋЕВО "СУМЊИВО ЛИЦЕ", У РЕЖИЈИ АНДРАША УРБАНА
Представа „Сумњиво лице“, по тексту Бранислава Нушића, у режији и адаптацији Андраша Урбана, премијерно је изведена 21. јуна на Сцени „Раша Плаовић“.
У овом комаду који се бави политичко-друштвеним односима једне средине улоге су остварили Слободан Бештић (Јеротије Пантић), Нела Михаиловић (Анђа), Сузана Лукић (Марица), Павле Јеринић (Вића), Никола Вујовић (Жика), Хаџи Ненад Маричић (Милислав), Небојша Кундачина (Таса), Милош Ђорђевић (Алекса Жуњић), Анастасиа Мандић (Газда Спаса, Газда Миладин), Бојан Кривокапић (Ђока) и Драган Николић (Јоса).
Уз редитеља, који је и сценограф представе, ауторски тим чинили су Молина Удовички Фотез (драматург), Ката Ђармати (драматург и сарадник редитеља), Марина Сремац (костимограф), Ирена Поповић Драговић (композитор), Љиљана Мркић Поповић (лектор) и Јасна Сарамандић (асистент сценографа).
Извршни продуцент је Милорад Јовановић, организатор Немаља Константиновић, инспицијент Сандра Жугић Роквић, суфлер Даница Стевановић, док је Мартина Врањић организатор на пракси.
"Сумњиво лице" је позната Нушићева комедија која говори о полицијском самовлашћу током режима Обреновића. Она живописно илуструје полицијску власт у унутрашњости и показује сву њену ограниченост и бирократску затуцаност. Такође, то је и сатирична слика метода полицијског сумњичења и гоњења, а у суштини, говори о безвлашћу које избија из самовоље полицијских органа и датог им пуног овлашћења да грађанство могу да тероришу без одговорности.
Полицијски чиновници су оличење бирократског понашања у коме нема ничег људског и Нушић се грохотом смеје тој бирократији. Она споро мисли, у њој се живот механизовао. Људи захваћени њоме заузети су својом личношћу, својим интересима и профитима, те губе реалан однос према животу и стварности.
Заплет је водвиљски и везан за два писма, службено и љубавно. Љубавна прича подстиче главни заплет и умеће се у њега у кључним и најзанимљивијим тренуцима.
Нушић вешто манипулише информацијама и постиже снажну драмску иронију, најјачу у оном тренутку када је публика више информисана од јунака, то јест када она зна да је као сумњиво лице ухапшен вереник кћери полицијског капетана Јеротија Пантића, Ђока.
И у овом комаду Нушић истиче витализам негативних јунака јер они увек желе више и сматрају да им је све дозвољено. С друге стране у њиховом шарму и духовитости препознајемо нушићевски оптимизам.
Урбаново полазиште за тумачење "Сумњивог лица", била је лична и друштвена параноја која се појављује у овом комаду, који је славни српски комедиограф писао између 1887. и 1888. године.
Он се у представи бави сталним стварањем такозваног непријатеља, преко чега једна заједница, чији је легитимитет прилично сумњив, или може да се доведе у питање, покушава да се одржи. Стварањем тог непријатеља истовремено долази и до афирмације одређених сила, које другачије не би могле постојати...
Била је ово пета премијера "Сумњивог лица" у Народном позоришту у Београду, у којем је и праизведено 29. маја 1923. године.
Наредна поставка је урађена 14. марта 1938, потом 7. октобра 1960. и последња 25. новембра 1984. године.
М.Б.