Представе

Народно позориште у Београду
ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО

Премијера, 22. мај 2010 / Сцена „Раша Плаовић“

Превела Бојана Денић 
Режија Ксенија Крнајски 
Драматуршкиње: Бранислава Илић и Маја Пелевић
Сценограф Синиша Илић
Костимограф Бојана Никитовић
Композитор Владимир Петричевић
Текст сонгова Маја Пелевић
Кореограф Милица Церовић
Лектор Љиљана Мркић Поповић
Асистент сценографа Мираш Вуксановић
Асистент костимографа Момирка Баиловић 

Премијерна подела: 

Петер / Лав / Јаје на око Милош Ђорђевић 
Дирк / Птица марабу / Флаша кечапа Гојко Балетић 
Изабел / Мунгос / Млин за бибер Златија Ивановић
Сандра / Антилопа / Тост хлеб Анастасиа Мандић 
Френки / Зебра Александар Срећковић
Крис Борис Пинговић 

Организатор Немања Константиновић
Инспицијент Сандра Жугић Роквић
Суфлер Гордана Перовски
Мајстор позорнице Зоран Мирић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор светла Душан Пивач
Тон мајстор Роко Мимица
Израда маски и лутки за Јаје на око, Флашу кечапа, Млин за бибер, Тост хлеб: Радица Комазец
Израда лутке Марабу: Никола Комазец
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта 

 

Разговор са Ксенијом Крнајски
ПЛАСТИКА ЈЕ ЗАВОДЉИВА САМО ДОК ЈЕ НОВА
Животињско царство – метафора међуљудских односа, хијерархије унутар друштвено-политичког система, критика културне сцене или приказ глумачког света у back-stage-у? Твоја прва асоцијација?
Одушевила ме је ова драма баш зато што тако непретенциозно функционише на свим овим нивоима... О глумачком свету иза кулиса су написане многе драме и снимљени бројни филмови и то је сваки пут узбудљиво, и за гледаоце и за уметнике који се том темом баве. Међутим, мени је у овом комаду значајнија била парабола одређене културне политике, како домаће, тако и светске. Позоришта све више функционишу као мале фабрике у којима се производе, не толико лепе и свакако не много квалитетне, али тако растерећујуће шарене ђинђуве. Њихова највећа улога је да забљеште пред очима и да зараде паре. Постало је неважно да ли ће о тим ђинђувама причати наша деца или их наследити наши унуци. Пластика је заводљива само док је нова и ако је има пуно на гомили. Тако и јунаци ове драме већ шест година играју животиње у једној позоришној шареници.
С обзиром да комад обухвата три одвојене целине: представу која се игра за „неку тамо публику“, живот иза сцене и нову представу која замењује стару, како си се одлучила да их прикажеш у различитим жанровима? Посебно ме интересује, зашто си од представе, која је у комаду прилично наративна, направила кантри мјузикл? Како те је баш овај жанр привукао?
Осећала сам да у жанру треба заоштрити представу коју наши јунаци играју већ „шест година, седам пута недељно, и за Божић, и за Ускрс“, која је овим људима украла идентитете, увукла им у груди гнев, а у колена трему од следећег дана. То је морало бити нешто атрактивно и лежерно, потпуно супротно од њиховог реалног живота. Био нам је потребан наш Lion King. Ни близу тако скуп и помпезан као „њихов“, али духовит, и у исходу тужан, свакако. Кантри музика је доживела светску ренесансу последњих година кроз неке филмове, тв серије и гомилу тинејџерских музичких звезда. Чинило ми се да је пут који је кантри прешао од Доли Партон до попа у метрополама, исти онај који пређу неки људи од обора до лимузине. Рачуна се белина осмеха, а не истина. На тај начин смо и састављали представу-мјузикл за имагинарну публику (читај: јавност), а живот у гардероби за судбину.
Животињско царство је средишња драма трилогије која обухвата још две драме, Посета оцу, те Крај и почетак. Колико су ове драме повезане и колико су ти помогле а колико одмогле прошлости и будућности ликова? Да си имала услова, да ли би пристала да радиш целу трилогију, иако то још увек нигде није рађено?
Оне су повезане више песнички него драмски, па су врло аутономне и доречене свака за себе, иако се можда не чини тако на први поглед. Бојана Денић је била драгоцен сарадник и саговорник, због одличног превода не само Животињског царства већ и фрагмената ове друге две који су ми се чинили важним и сочним, пре свега као глумачки материјал. Немам потребу за спајањем ова три комада, највише зато што су они у својој структури као различите епохе, али бих се са великим жаром бацила на сваки понаособ.
Праизведбу ове драме је радио један од највећих немачких редитеља, Јурген Гош. С обзиром на то да си видела фотографије из представе, да ли ти је то представљало неку врсту оптерећења и колико је српска праизведба другачија од немачке?Вероватно онолико колико и Срби од Немаца (хихихииии)... Судећи по томе шта сам читала о Гошовој представи и по фотографијама, он је „параболу пропасти“ видео експресионистички. Глумци су смештени у апстрактни бели простор и од почетка представе су потпуно голи. Сликају по телу животиње које играју, лепе по кожи право перје, мажу се од главе до пете, и та припрема, како нам рече Шимелпфениг, траје двадесет минута! Ја сам хтела редуковане елементе праве гардеробе и праве људе који шест година играју у нечему што би и код нас могло да има публику толико дуго. Сумњам да би у Србији било довољно заинтересованих да пуни салу представе са голим глумцима, у белом простору, који играју животиње. Сви ми које то занима, погледали бисмо је у току две недеље. Животињско царство је у Србији нешто друго него у Немачкој, иако бих ја волела да није...
Oвај комад третира и тему транзиције, кроз смену старе представе новом. Колико ти је овај аспект представе био битан и шта је за тебе то старо, а шта ново?
Било нам је важно да се види колико ни репертоари, ни хонорари, ни продукциони услови  не зависе од глумаца, који су најважнији механизми у машинерији званој позориште. Они су често незадовољни, понеки лајави, неки са чврстим ставом о себи и свету, неки без њега, неки генијални, неки завидни, али их ни у једном случају нико ништа не пита. То вам је као мала држава, неће се државници бавити потребама појединаца или група, већ својом визијом будућности. А глумци, нарочито они „на плати“ ће најчешће играти оно што им се сервира, свидело им се то или не. О томе се говори и у нашој представи, сви се буне против новог наслова, јер су, иако га нису прочитали, одлучили да је играти Јаје на око и Флашу кечапа понижавајуће. Али, сви ће на крају играти у тој будалаштини од лоше интерпретираног текста награђеног писца... И зато је крај тужан... Зато сам захвална целој екипи са којом сам радила, поготово Борису, Милошу, Ањи, Гојку, Кубури и Златији, јер су били довољно мудри и довољно несујетни да мисле и играју оно што је важно и што нас се итекако тиче.

Разговор водила Маја Пелевић


РОЛАНД ШИМЕЛПФЕНИГ
Рођен je у Гетингену 1967. Најпре је радио као новинар и писац у Истамбулу, али 1999. одлучује да студира позоришну режију на Факултету „Ото Фалкенберг“ у Минхену. По завршеном школовању почиње да ради као асистент редитеља, а нешто касније постаје и члан уметничког тима Камершпиле (Kammerspiele) позоришта у Минхену. У сезони 1999/2000. радио је као драматург и писац у берлинском Шаубуне (Schaubühne). Тренутно је ангажован као стални аутор у Немачком драмском театру у Хамбургу (Deutsches Schauspielhaus). Награде и признања: 
* Награда „Елсе-Ласкер-Шулер“ (Else-Lasker-Schüler-Prize) за драму Риба за рибу (Fisch um Fisch) 1997;    
* Нестрој награда 2002. године за најбољег младог аутора;     
* Нестрој награда 2009. године за најбољу драму, за комад Посета оцу (Besuch bei dem Vater);    
* Награда „Елсе-Ласкер-Шулер“ (Else-Lasker-Schüler-Prize) за уметнички рад, 2010. године;     
* Добио је више позива да учествује на Позоришном фестивалу Милхајм, и то: за драму Давно у мају (Vor langer Zeit im Mai), 2000. године; за драму Арапска ноћ (Arabische Nacht) 2001. године; за драму Push up 1-3, 2002; за драму Пре / после (Vorher/Nachher), 2003; за драму Жена из прошлости (Die Frau von früher), 2005; те за драму Овде и сада (Hier und Jetzt), 2009. године. Са комадом Златни змај (Der Goldene Drache), који је режирао у бечком Бургтеатру, Роланд Шимелпфениг се налази у селекцији Фестивала драме у Милхајму (за најбољи драмски текст) и Berlin Teatertrefen (за најбољу режију), 2010. 


КСЕНИЈА КРНАЈСКИ
Рођена 10. априла 1977. у Новом Саду. Дипломирала позоришну режију 2001. године на Академији уметности „Браћа Карић“, у класи проф. Никите Миливојевића и Аните Манчић. Члан редакције позоришног часописа Сцена (2004–2008. године). Досадашње режије:  Јавна читања – Далеко Керил Черчил, Београд-Берлин Маје Пелевић, Румунија 21 Штефана Пеке. Целовечерње представе – Језички рулет Даре Карвила (Битеф театар), Полароиди Марка Рејвенхила (Народно позориште у Београду), Порша Коклан Марине Кар (Вечерња сцена „Радовић“), омнибус Говорница Јагоша Марковића (Театар Народне армије, Софија, Бугарска), Покондирена тиква Јована Стерије Поповића (Српско народно позориште, Нови Сад), Под плавим небом Дејвида Елдриџа (Народно позориште, Суботица), Будите Лејди на један дан Маје Пелевић (39. БИТЕФ, Битеф театар), Београд-Берлин Маје Пелевић (Звездара театар), Четири мале жене Љиљане Јокић Каспар, у драматизацији Светислава Јованова (Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин), Авети Хенрика Ибзена (Српско народно позориште), Лек од бресквиног лишћа Зорице Кубуровић, у драматизацији Маје Пелевић (Мало позориште „Душко Радовић“, Београд), Све о женама Мира Гаврана (Дом културе Ваљево), Totally Spies – Тотални Мраз Маје Пелевић (Позориште „Бошко Буха“, Београд).

1.jpg
1.jpg
10.jpg
10.jpg
11.jpg
11.jpg
122.jpg
122.jpg
13.jpg
13.jpg
15.jpg
15.jpg
18.jpg
18.jpg
19.jpg
19.jpg
2.jpg
2.jpg
20.jpg
20.jpg
2010_07_12_4269.jpg
2010_07_12_4269.jpg
2010_07_12_4289.jpg
2010_07_12_4289.jpg
2010_07_12_4326.jpg
2010_07_12_4326.jpg
2010_07_12_4346.jpg
2010_07_12_4346.jpg
2010_07_12_4389.jpg
2010_07_12_4389.jpg
23.jpg
23.jpg
24.jpg
24.jpg
4.jpg
4.jpg
6.jpg
6.jpg
7.jpg
7.jpg
Представе - Драма