Актуелна подела - Опера

Премијера, 07. октобар 1995.
Премијерна обнова, 27. новембар 2010. / Велика сцена

Либрето написао, по истоименом комаду Е. Скриба и Е. Легувеа, Артуро Колаути
Режију Радослава Златана Дорића обновили Александар Николић и Стеван Марковић
Диригент Ђорђе Павловић
Сценограф Александар Златовић
Костимограф Весна Радовић
Асистент диригента Стефан Зекић**
Кореограф Владимир Логунов
Креацију маске Нијаза Мемиша обновио Драгољуб Јеремић

Премијерна подела:

Маурицио  Душан Плазинић / Александар Дојковић  
Принц де Бујон Вук Матић / Драгољуб Бајић
Опат Шазеј Игор Матвејев / Данило Стошић*
Мишоне Миодраг Д. Јовановић / Марко Калајановић к.г.
Кино Милош Ђуричић*
Поасон Љубодраг Беговић  
Адријана Лекуврер Јасмина Трумбеташ Петровић / Сузана Шуваковић Савић  
Принцеза де Бујон Наташа Јовић Тривић / Јелена Влаховић
Госпођица Жувено Светлана Несторов / Марија Митић*
Госпођица Данжевил Жељка Здјелар / Љубица Вранеш*
Парис Ентони Бакти
Јунона Јасна Пауновић
Палада Атина Маја Остојин
Венера Инес Ивковић
Меркур Игор Волошин

*Чланови Оперског студија Народног позоришта „Борислав Поповић”
**волонтер
ОРКЕСТАР И ХОР ОПЕРЕ И АНСАМБЛ БАЛЕТА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
У представи учествују статисти Народног позоришта
Концертмајстор Едит Македонска
Шеф хора Ђорђе Станковић
Корепетитори Срђан Јараковић, Нада Матијевић, Невена Живковић
Корепетитор Хора Татјана Шчербак Пређа
Организатори Маша Милановић Минић, Сњежана Вујасиновић
Инспицијенти Ана Милићевић / Бранислава Пљаскић
Суфлери Силвија Пец, Биљана Манојловић
Репетитор Паша Мусић
Превод за титлове Маја Јанушић
Мајстор светла Петар Алагић
Мајстор позорнице Невенко Радиновић
Мајстор тона Перица Ћурковић
Декор и костими су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду.

 

ОБНОВА или ПРЕМИЈЕРА?
Обнова опере је низ заблуда и неспоразума, како у мишљењу тако и у пракси. Нема обнове! Кад се после неколико година поново поставља једна опера у њој је све ново. Ново је, пре свега, време у којем се то ради. Нови су певачи – други, другачији људи, са својим особинама, врлинама, манама, проблемима... 
Од „старог“ – можда би ту, на првом месту, могла бити музика. Али ако се мења диригент и она је нова... другачија. Велика заблуда многих позоришта је да „све већ постоји“ и да само нови актери треба да савладају своје улоге, па да се све постави на своје место. Свака обнова, заиста би морала бити права, нова премијера оперског дела. Иначе – зашто се нешто „обнавља“ – зашто се не би радило нешто ново? Уметнички разлози би морали бити једини разлог новог живота једне већ изведене и игране опере. Наше сиромаштво – чињеница да у фундусу имамо декор и костиме – никад не смеју бити кључни разлози „обнова“, иако у нашој пракси тога има. Свака је „обнова“ опере за оног ко је то икад радио – тежи посао од припреме новог дела! Парадоксално, али тачно! Зато се свакој „обнови“ мора прићи са истим амбицијама, бројем проба, радом, као да смо на самом почетку! О томе посебно морају размислити управе, дирекције. То је наравно, моје мишљење. Свестан сам тога да ће у позоришној пракси превладати мишљење са којим овде полемишем: за оног ко на сцену излази да први пут пева – све је ново.

Радослав Златан Дорић
Одломак из есеја „Наша оперска пракса“


ФРАНЧЕСКО ЧИЛЕА
Овај савременик Пучинија, Леонкавала и Маскањија, родио се у Палми, у Калабрији, 1866. Веома рано је показао изванредан смисао за музику и, будући да му је породица била добростојећа, почиње да се музички школује још у раном детињству да би га касније, на наговор породичног пријатеља који је препознао изузетан дечаков таленат, родитељи 1881. послали и на Конзерваторијум, у Напуљ. Ту студира клавир код Бењамина Чезија, а композицију код Паола Сера. Још током студија компонује своју прву оперу, Ђина, која је приказана у студентском позоришту и толико се допала Сонцоњу, директору чувене издавачке куће, да поручује од младог аутора нову оперу у три чина (била је то Тилда, изведена 1892. у театру Паљано у Фиренци). Оперу Арлезијанка, чији либрето се заснива на познатом истоименом комаду Алфонса Додеа, написао је 1897, а на премијери у миланском Театру „Лирико“ исте године, дебитовао је млади тенор Енрико Карузо. Чилеина следећа опера, Адријана Лекуврер, за коју је либрето написао Артуро Колаути према чувеном истоименом комаду Скриба и Легувеа, имала је светску премијеру у истој оперској кући 1902. Ове две опере су се једине и данас задржале на репертоару. Компоновао је и камерну музику, неколико оркестарских дела, као и симфонијску поему посвећену Вердију, не стихове Сема Бонелија. Већи део живота посветио је педагошком раду: био је професор клавира на напуљском Конзерваторијуму, потом професор теорије и контрапункта на Краљевском музичком институту у Фиренци (1896–1904), директор Конзерваторијума „Вићенцо Белини“ у Палерму (1913–1916), најзад пуне две деценије директор Конзерваторијума „Сан Пјетро Мајела“ у Напуљу. Умро је 20. новембра 1950. године, у својој вили на обали Лигурског мора. Конзерваторијум и Teatro Communale Калабрије названи су његовим именом, а у родном граду је основан маузолеј у знак сећања на овог значајног композитора.


РАДОСЛАВ ЗЛАТАН ДОРИЋ
Рођен је 29. фебруара 1940. у Бачком Градишту, у Војводини. Гимназију је завршио у Бечеју, а београдску Академију за позориште, филм, радио и телевизију – одсек режије, у класи професора др Хуга Клајна, 1964. Као стални позоришни редитељ живео је и радио у Нишу, Мостару, Сарајеву, Београду, Новом Саду... Трајније је био везан за Народно позориште Сомбор и Новосадском позоришту Ujvideki szinhaz. У Драми Народног позоришта у Београду био је редитељ више од деценије. У Опери је режирао Адријану Лекуврер (1995), Ану Болен (1997) и Евгенија Оњегина (1999). Неколико година је водио Оперски студио Народног позоришта, са којим је поставио представе Ђани Скики и Сестра Анђелика (делови из опера) и Покондирена тиква. Према неким театрографским изворима, Дорић је српски редитељ са највећим бројем остварених режија. Био је и плодан, често награђиван драмски писац. Многи његови комади су штампани, а играли су их театри у Новом Саду, Београду, Нишу, Сомбору, Зајечару, Кикинди, Будимпешти, Новој Горици...
Последње године посветио је раду са студентима Факултета музичке уметности у Београду. Преминуо је у Београду, 2010.


РЕЧ РЕДИТЕЉА
И ја спадам у оне драмске редитеље који се са великим опрезом (и ретко) одлуче да раде оперу или мјузикл. Кад сам се одлучио да у новосадској Опери урадим Сутон Стевана Христића, било је то зато што је либрето чинио сјајни истоимени комад Ива Војновића (сезона 1993/1994). Сада, кад радим Адријану Лекуврер Франческа Чилее, поново имам као основу за либрето сјајну мелодраму Ежена Скриба под истим именом. Ваљда ми то даје сигурност да се у послу осећам добро, као код „своје куће“. Овога пута имао сам још један велики и прави мотив, који овде са поносом желим да истакнем – велики јубилеј Радмиле Бакочевић. Кад ми се указала прилика да томе дам свој допринос, ушао сам у посао са пуно радости и елана. Па ипак, зашто је тако мало драмских редитеља који раде у Опери? Мислим да за то нема правих разлога. И мислим да је на Опери тај потез да их позове, анимира и ангажује. Из мог искуства, и опери и певачима и редитељу, то искуство увек доноси много правог узбуђења; у сусрету различитих метода и енергије у стварању представе, догоде се неочекивана откровења и решења. Сада, пред премијером Адријане Лекуврер сви смо у усијању какво познаје само свет опере: НЕПОНОВЉИВОМ, ВРЕЛОМ, УЗБУДЉИВОМ. СВИ ЖЕЛИМО НАЈБОЉЕ СВИМА БЕЗ ИЗУЗЕТКА... а ипак, ПОСЕБНО – великој слављеници, РАДМИЛИ БАКОЧЕВИЋ.

Радослав Златан Дорић  (из  програма представе, 1995)


ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Боеми, Евгеније Оњегин, као и балете Успавана лепотица и Укроћена горопад. Са Хором Опере, у периоду од 2000-06, Павловић премијерно изводи три обимна дела, Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње, Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, веома је активан и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике.  Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја,  са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од  маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури Београда (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.