Вести

Првакињи Балета Народног позоришта Ани Павловић свечано је у недељу 29. априла уручена награда ”Терпсихора” коју додељује Удружење професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије.

На свечаности у Музеју Народног позоришта, награду је уручио управник Народног позоришта у Београду Божидар Ђуровић који је рекао да има велику част што први додељује то признање и истакао да може само да претпостави колико је Ана Павловић, као први добитник, “срећна због ове, верујем, значајне награде”.
Прва добитница награде Удружења професионалних балетских уметника (ПУБС) основаног пре две године као центар који окупља играче, кореографе и педагоге, али и уметнике који нису из ове професије, редитеље, сликаре, сценографе, чији је рад везан за балетску уметност, захвалила је бројим пријатељима и поштоваоцима њеног рада који су дошли на свечано уручење награде.
- Много сам узбуђена, нисам навикла на оваква узбуђења, јер не примам често награде, а добити награду која носи име богиње игре на Међународни празник игре, више је него што сам икада могла очекивати - казала је Ана Павловић.
Она је додала да јој је веома важно што је тако много људи данас са њом, да јој је награда показатељ да је на правом путу и да ће свакако бити подстрек за њен даљи рад.
О првом добитнику награде одлучивао је петочални жири у којем су били председница Иванка Лукатели, сценограф др Снежана Арнаутовић, првак балета и кореограф Роналд Савковић, редитељ Кокан Младеновић и редитељ и управник Народног позоришта Божидар Ђуровић.
Образложење жирија прочитала је председница Лукатели која је истакла да свака награда вреди колико и уметник који је прима и да се нада да ће прва добитница то имати у виду јер је по пропозицијама награде “Терпсихора” дужна да оформи следећи састав жирија.
- Павловић је уметница која својом дугогодишњом квалитетном игром на сцени свог матичног Народног позориста као и на сценама у региону и свету, негује традицију претходника српског балета - казала је Лукатели.
Она је додала да је Ана Павловић својим приступом и поштовањем сваког повереног задатка, па био то и мали, као у последњој премијери на сцени матичног позоришта, улога Роксане у балету “Александар” Роналда Савковића, показала да је баш она прави избор и да игра зато што је то део ње саме.
Награда се састоји од сребрног медаљона, рад младе сликарке Тамаре Младеновић, и новчаног дела од 2000 евра који је уручио оснивач ПУБС-а кореограф и играч Александар Илић пожелевши лауреаткињи да тај износ “потроши на добар одмор”.
Новчана средства за награду обезбедио је анонимни дародавац са којим је ПУБС потписао специјални уговор да неће откривати идентитет особе. Независни донатор обавезао се да ће финансирати награду у висини 2000 евра наредних десет година.
Награда “Терпсихора” додељиваће се на Светски дан игре 29.априла и то искључиво домаћим уметницима.
Поред ове награде, додељена је и похвалница за унапредјење балетске уметности балерини  која се бави медијском промоцијом игре Дрини Пешић, солисткињи Балета Националног театра и ауторки емисије “Свет балета“ која се емитује на Арт телевизији.
М.Б.

ПОРУКЕ ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ИГРЕ:
Поводом Међународног дана игре Удружење балетских уметника Србије (УБУС), прослављајући 50 година свог постојања, по први пут шаље поруку еминентног уметника из области плесног стваралаштва у Србији. Са надом да ће акција постати традиционална УБУС на овај начин жели да допринесе афирмацији домаћих стваралаца.
Ауторка овогодишње поруке поводом Међународног дана игре, који се обележава 29. априла, је призната балетска уметница, примабалерина, кореограф и добитница Посебног признања за врхунски допринос националној култури Републике Србије, Лидија Пилипенко.
- Људски живот је непресушна кореографија, а игра као узвишени уметнички израз је огледало које често доказује да и немогуће може да постане могуће. После дуге историјске традиције, настанка балетске уметности у нас, славимо 50 година постојања Удружења балетских уметника Србије – казала је госпођа Пилипенко.
Аутор овогодишње међународне поруке за Светски дан игре, која гласи: "Славите бесконачну кореографију живота",  је белгијски играч и кореограф, Сиди Ларби Шеркауи, а прослеђује је репрезентативно Удружење балетских уметника Србије
Кроз време, кроз раздобља, уметност је оно што углавном опстаје. Уметност је, чини се, све што човечанство оставља својим наследницима – било да се ради о грађевинама, књигама, сликама или музици. Или покрету и плесу. У том смислу, игру схватам као најактуелнију и најсавременију историјску лекцију, будући да је у сталној вези са својом најнедавнијом прошлошћу и може се догађати само у садашњости.
Ига такође, на одређени начин, не признаје границе онако како то чине друге уметости. Чак и када одређени стилови настоје да сами себе  ограниче или раде унутар некога оквира, покренутост живота, његова кореографија и његова потреба за непрестаним протицањем, убрзо превладава, омогућавајући стиловима да се измешају. Све сарађује једно с другим природно, а игра се успоставља само у простору којем припада – у садашњости која је у непрестаној мени.
Верујем да игра може да буде један од најпоштенијих облика изражавања који треба да негујемо, јер док људи играју, без обзира да ли се ради о балету, о хип-хоп надметању, експерименталном извођењу савременог плеса, или једноставно о игри у дискотеци, они се препуштају и ретко се појављује лаж и ношење маски. Људи се стално одражавају једни у другима али када играју оно што можда одражавају по највише, јесте тренутак поштења.
Крећући се попут других, крећући се с другима и проматрајући их како се крећу, можемо најбоље да осетимо њихове емоције, да читамо њихове мисли и повежемо се са њиховом енергијом. То је, можда, тренутак у коме можемо људе јасно да спознамо и разумемо.
Волим да замишљам плесну представе као прославу суживота, начин давања и стварања простора и времена за друге. Имамо тенденцију да то заборавимо, али имплицитна лепота представе састоји се пре свега у конвергенцији гомиле људи, особа које седе једне крај других и деле исти тренутак. У томе нема ничег приватног, представа је изразито социјално искуство. Свакога од нас који смо се окупили због тог ритуала, који је наша веза с представом, наша веза са самом садашњошћу.
И дакле, у 2012., свима желим много игре. Не да бисте заборавили све своје проблеме из 2011., већ на против, да би сте их креативно савладавали, играли око њих, како бисте пронашли начин суделовања са сваким од нас и светом, суделовања у животу као делу бесконачне кореографије. Играјте како бисте пронашли поштење, преносили га, одражавали и славили.