Премијера, 19. мај 2011. / Велика сцена

Балет у 3 чина, 5 сцена  
Либрето и оригинална кореографија Маријус Петипа  (Светска премијера 1877)
Музика Лудвиг Минкус 
Кореографска поставка Габријела Комлева 
Према верзији В. М. Чабукијанија и В. И. Пономерева
Асистент Ирина Иванова 
Диригент Ђорђе Павловић
Костимограф Олга Мрђеновић 
Сценограф Борис Максимовић
Припрема за штампу делова сценографије Милица Максимовић  

Премијерна подела:
Никија, индијска плесачица, бајадера Мила Драгичевић
Солор, ратник краљевске касте Јовица Бегојев
Гамзати, кћи раџе Дугманте Тамара Ивановић
Велики Браман, свештеник Денис Касаткин
Магдавеја, главни факир Милош Кецман
Раџа Дугманта, владар Стеван Хаџи Славковић
Толорагва, Солоров пријатељ, ратник Божин Павловски
Аја, Гамзатина слушкиња Тамара Антонијевић
Златни бог Игор Пастор
I ЧИН /
Кшатрији - ратници Небојша Станковић, Жељко Гроздановић, Владимир Панајотовић, Срђан Михић, Љубиша Пековић, Немања Сувачаревић
Факири Глеб Суманов, Ентони Бакти, Игор Чупковић, Алекса Јелић, Чедомир Радоњић, Душан Милосављевић
Свештенице Свете Ватре Ива Игњатовић, Инес Ивковић, Јелена Недић, Маја Остојин, Смиљана Стокић, Љупка Стаменовски, Анамариа Раданович, Сандра Стојановић
Ples d'Žampo Олга Олћан, Нада Стаматовић, Јована Волф, Драгана Вујичић, Ана Иванчевић, Марина Милетић, Маша Тадић, Ада Распор
II ЧИН / 
Бајадере Ивана Комарић, Сања Нинковић, Маргарета Бата, Маша Тадић
Игра с папагајима Јована Волф, Драгана Вујичић, Инес Ивковић, Јелена Недић, Маја Остојин, Теа Шахинагић, Љупка Стаменовски, Смиљана Стокић, Анамариа Раданович, Сандра Стојановић
Игра с лепезама Наталија Бата, Ивана Веселиновић, Лидија Дармановић, Милена Ивић, Гордана Јанковић, Јелена Момиров, Сања Томић, Ива Игњатовић, Небојша Станковић, Жељко Гроздановић, Владимир Панајотовић, Срђан Михић, Љубиша Пековић, Немања Сувачаревић, Игор Каракаш, Душан Милосављевић
Индијска игра Олга Олћан, Милош Маријан, Игор Волошин, Михајло Стефановић, Глеб Суманов, Ентони Бакти, Игор Чупковић, Алекса Јелић, Чедомир Радоњић
Pas d'action Дејан Коларов, Александар Илић, Душанка Ђорђевић, Јована Несторовска, Ада Распор, Ана Иванчевић
Служавке Бојана Леко, Ирена Зборник
Ловци, слуге, свештеници, носачи - Статисти
Мали робови - Ученици Балетске Школе
III ЧИН / Краљевство сенки
Pas de Trois Милица Јевић, Ивана Козомара, Нада Стаматовић
Corps de ballet Маргарета Бата, Инес Ивковић, Смиљана Стокић, Душанка Ђорђевић, Драга Вујичић, Јована Несторовски, Марина Милетић, Маша Тадић, Ада Распор, Сања Нинковић, Љупка Стаменовски, Ивана Комарић, Јована Волф, Милена Ивић, Ива Игњатовић, Јелена Недић, Ивана Веселиновић, Ана Иванчевић, Анамариа Раданович, Сања Томић, Лидија Павловић, Јелена Момиров, Гордана Јанковић, Лидија Дармановић, Маја Остојин, Сандра Стојановић, Теа Шахинагић, Наталија Бата, Милица Јевић, Нада Стаматовић

СУДЕЛУЈЕ ОРКЕСТАР НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
В.д. Директора Балета Милош Дујаковић
Репетитори балета Константин Костјуков, Светозар Адамовић, Душка Драгичевић, Милица Безмаревић, Марија Вјештица, Паша Мусић
Организатори Бранкица Кнежевић, Гојко Давидовић
Концермајстор Едит Македонска
Соло виолончело Синиша Јовановић
Корепетитори Елена Колтига, Емилиа Таирова
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Мајстор шминке Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Невенко Радиновић
Мајстор тона Тихомир Савић
Инспицијенти Мирјана Голочевац, Ана Милићевић

 

ПУТОВАЊЕ У ИНДИЈУ
МИТ О БАЈАДЕРИ
„Појам бајадера који потиче од португалске речи – bailadeiras (плесачице), у западну културу долази у другој половини XVIII века. Путопис Пјера Сонера из 1782. један је од најстаријих докумената који говоре о играчицама из индијских храмова, бајадерама, као посебним знаменитостима северне области Сурат. Бајадере су постајале славне у свом народу, певајући и играјући у сакралним процесијама посвећеним боговима. Девојке су се опредељивале за ово занимање веома младе, пре ступања у брак, и улазиле у службу брамана, првосвештеника индијских пагода, где су обучаване за игру и плес. У тадашњој Индији, професија бајадере је била веома цењена и популарна“.
(Из књиге Пјера Сонера Путовање у Индију)
Овај балет се може назвати и Путовање кроз стару Индију или Романтични мит о бајадерама. Далека колоритна култура понудила је фантастичну идеју о жени-музичарки, играчици и заводници у оквиру далеке егзотичне религије. Зашто се чудити што је баш Индија 19. века пружила одличну подлогу настанку романтичног мита о лепим и слободним девојкама, које, за разлику од погледу недоступних жена високих касти, своју лепоту нису ускраћивале мушкарцима. И, што је најинтересантније, све то је било у потпуном складу са древним обичајима и канонима религије. Није ли то вечити мушки сан, суштински и људски? Париз 19. века, који је чезнуо за широким моралним ослобођењем, замишљао је Индију као земљу бројних краљевстава факира, аскета, махараџа и тигрова, земљу богатих палата и пагода и, изнад свега, домовину бајадера. И само помињање њиховог имена изазивало је пометњу и узнемиреност духова. Ни један путник, ни романописац, нити либретиста опера које говоре о бајадерама, не може а да се посебно не осврне на њихов „ласцивни плес уз чудну и нескладну музику, који се приређује у палатама, као из легенди...“ Виктор Жакмон је 1830. године без устручавања изјавио да је плес бајадера далеко надмашио арабеске балерина париске Опере: „Још довољно не схватам индијску културу, али њихов плес већ месецима доживљавам као најатрактивнији и најзаводљивији на свету“. Суштински, фасцинација овим романтичним бићем произилази из њене двоструке судбине – божанске куртизане и робиње богова. „Желимо да видимо бајадере“, могло се чути у културним круговима. Неки од највећих умова свих времена, попут Гетеа, подлегли су потресном миту о њиховом сужањству, о чему сведочи поема Балада о Богу и Бајадери. Утицај индијске културе осећао се и у свету музике и опере. Имагинарни Оријент, са фантастичним темама о демонима и чудесима наизменичног задовољства и дивљаштва, постао је устаљени клише оперског либрета (Кателове Бајадере (1810), Делибов Лакме (1883), Lalla Roukh Фелисијена Давида (1862). Појава нових научних дисциплина и ерудита који проучавају Оријент, доносе знања о екстраваганцији и разметљивости необичних кнежева окованих гвожђима с драгим камењем, о тиранији брамана над немоћнима, или провокативним плесовима бајадера у храмовима, дакле о једној сасвим другачијој стварности Индије, што даје нову, дубљу димензију сценско-музичким делима која се баве овом темом. Поводом наступа аутентичних бајадера из Индије у Паризу, на челу са чувеном Амани, писац бројних балетских либрета и „маг савршеног француског језика“ (како га је називао Шарл Бодлер), Теофил Готје, у свом одушевљењу изјављује: „Сама реч бајадера буди у нашој свести идеју о сунцу, мирису и лепоти, исконску и људску... Плес девојака, које су долазиле из места ходочашћа посвећених богу Вишнуу, њихова романтична појава и егзотична лепота, уједињене са снагом и врелином крви, биле су у потпуности непознате у нашој цивилизацији. То је био тренутак незаборавне магије...“
Први озбиљни покушај да се дух Индије инкарнира на европским сценама, била је опера-балет Бог и Бајадера, коју је написао Франсоа Обер 1830, а кореографију је за балерину Марију Таљони посебно креирао њен отац, Филип Таљони.  Представа се дуго изводила на сцени париске Опере. Сам Готје је 1849. написао либрето за балет Сакунтала, према митској поезији индијског песника Калидаса из IV века, о истоименој индијској плесачици из заборављеног храма. Овај пантомимски балет на музику Ернеста Рејера, у кореографији старијег брата Маријуса Петипa, Лисијена, доживео је огроман успех. Као и многи други одлични балети тог времена, нестао је са репертоара пред новим креацијама. Ипак, 20 година касније, као ехо овог успеха, Маријус Петипа у Санкт Петербуругу почиње рад на балету Бајадера (Ла Баyадèре на француском, Бајадерка на руском), на музику Минкуса, где се појављују исти ликови као и у Лисјеновом делу: раџа Дугманта, владар Индије и Гамзати, његова кћи. Ипак, балет Маријуса Петипа Бајадера (1877), сматра се оригиналним делом, премда је већина самих иновација смештена у конвенције Запада. Како наводи  Роланд Џон Вили: „Музика је условљена прекомерним трпљењем историјског контекста балета. Минкус користи дуваче и удараљке као ‘зачин’ који даје егзотичну обојеност и повремено користи поли-ритмове. Шта би се иначе десило да је морао да сачува народни музички састав: три сата академског балета уз инструменте из Индије? Балет Маријуса Петипа је заправо гранд-спектакл уметности западне цивилизације, где је кореограф сачувао једну од својих особености – смисао за мелодраму... Са своје стране, Екатарина Вазем је била тако надахнута, као да њена уметност није имала границе, њено савршенство било је тако изванредно да су се тешко могле наћи речи да то опишу... Петипа је захваљујући свом великом таленту знао шта је требало приказати публици и како ће она то видети. Бајадера је представљала успешан брак између уметничког стваралаштва и очекивања публике“.
Милош Дујаковић


ЛУДВИГ МИНКУС
Рођен је у Бечу 1826. Био је композитор балета и виолиниста. Широј јавности се као композитор представља у Паризу, 1846. године са балетом Пакита, који је писао заједно са Едвардом Делдевеом, у сарадњи са кореографом Жозефом Мазилијеом. Као плод његове сарадње са кореографом Сен-Леоном, уследили су балети: Фјамета (La Fiammetta, 1846) и Немеа (1864). Потом сарађује са француским композитором Делибом на балету La Source и компонује музику за још два балета са Сен-Леоном: Le Poisson d’Or  и Le Lys. Одлази у Русију 1853, у Санкт Петербург, као диригент оркестра кнеза Јусупова. Наступа као солиста оркестра Бољшој театра у периоду (1861–72), предаје на Конзерваторијуму у Москви (1866–72) и званични je композитор балета у Бољшој театру у Москви (1864–71). У Санкт Петербург се враћа 1871. и ту ради све до пензије, у коју одлази 1891. Незадовољан малим примањима, композитор напушта Русију и одлази у Аустрију, где умире 1917, у 91. години живота. Током каријере је компоновао више од 20 балета међу којима су: Дон Кихот, Пакита, Бајадера, Роксана, Камарго, Бандити, Лептири итд. Минкус је био велики мајстор композиторског заната и одлично је познавао стилове балетске музике свог доба. Његова музика је мелодична и допадљива, са јасним играчким ритмовима.


MАРИЈУС ПЕТИПА
Једна од најпознатијих личности балетске уметности свих времена, Маријус Петипа, творац је класичног балетског академизма, играчког стила који својим строгим а лепим и виртуозним формама, одушевљава и балетске уметнике и њихову публику. Маријус Петипа је рођен у Марсељу 1819. године, у уметничкој породици. Започео је своју сценску каријеру као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847. је дошао у Русију, где ће остати све до своје смрти, 1910. На сцени Маријинског театра у Санкт Петeрбургу радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа балетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком маштом. Најпознатији његови балети су: Дон Кихот (1869) и Бајадера на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети П. И. Чајковског Зачарана лепотица (1890), Лабудово језеро (1895 – у сарадњи са Левом Ивановим), и Рајмонда А. К.  Глазунова (1898). Петипа је имао удела и у стварању балета Чајковског и Иванова Крцко Орашчић, за који је написао либрето на основу познате Хофманове приче. И површан увид у оне његове поставке које су се до данас сачувале, упућује на закључак да су солистичке деонице и велики класични дуети најдрагоценије наслеђе које је Петипа оставио новим генерацијама балетских уметника, све до данашњих дана. Чињеница је да се класични балет сматра основом свестраног играчког образовања, а да највреднији класични балети и њихови делови представљају окосницу репертоара балетских ансамбала широм света. Они су увек, наравно, у зависности од степена техничке оспособљености извођача, радо гледани и добро примани од стране публике. Сасвим је јасно да је улога и стваралачко дело кореографа и балет-мајстора Маријуса Петипа у томе од прворазредног значаја.


ГАБРИЈЕЛА КОМЛЕВА
Легенда петербуршке сцене, Комлева, балетско школовање на Академији Ваганова и петербуршком Конзерваторијуму, завршила је са одличним успехом. У периоду од 1957. до 1988. године била је примабалерина Кировског, Маријинског театра. Са великим успехом је носила академски репертоар и стекла титулу Ballerine Petipa. Улоге је спремала са чувеним педагогом Наталијом Дудинском и другим прослављеним балет-мајсторима као што су: Е. Љук, Б. Шавров, Г. Уланова, К. Сергејев. Учествовала је у многим оригиналним креацијама руских кореографа. Као што каже чувена руска балетска енциклопедија: „трасирала је нови правац у извођењу савремених дела. Њена игра увек се одликовала благородним академизмом, музикалношћу, драмском виртуозношћу и изузетном техником“. Од 1979. ради као балет-мајстор и репетитор у Маријинском театру, подједнако са руским и страним звездама балета. Остварила је бројне преносе класичних балета на домаћим, руским, али и на иностраним сценама. О њој је снимљено више филмова. Од 1987. предаје на катедри за Балет-мајстора, репетитора на Конзерваторијуму у Санкт Петербуругу, где постаје професор и шеф катедре 2009. Комлева је победик многих руских и међународних такмичења, а међу бројним признањима која је добила, најважнија су: Народни уметник СССР, Заслужни уметник Дагестана, Најбољи уметник године, Најбољи уметник године у ТВ филмовима, Најбољи увежбач, Најбољи балет-мајстор, као и Државна награда Русије „М. Глинка“. Интернационални биографски институт у неколико наврата ју је прогласио Женом године. Председник Друштва за заштиту руског класичног балетског стила игре у Енглеској, постаје 1994. У уметничкој каријери Габријеле Комлеве улога Никије заузима важно место. У тој улози је њен таленат највише дошао до изражаја. Екранизација Бајадере са Комлевом у главној улози проглашена је од стране BBC-ја за најбољи музички филм 1979. године. У представи посвећеној стогодишњици првог извођења балета Бајадера, 1977, велика руска балерина Тамара Карсавина послала је Комлевој, која је наступила у улози Никије, честитку следеће садржине: „Бајадера – јединствени, непревазиђени балет; знам да се велика традиција руске балетске школе пажљиво чува у граду којег се ја са нежношћу сећам“.


БАЈАДЕРА
ОД РОМАНТИЧНОГ БАЛЕТА ДО ДАНАС

1877 – Маријус Петипа, играч и кореограф, био је аутор целокупног спектакла, као либретиста и кореограф. Балет у четири чина и седам слика премијерно је изведен 23. јануара 1877. у Великом театру Санкт Петербурга. У главним улогама су наступили Екатарина Вазем као Никија, Лав Иванов као Солор и Марија Горченкова у улози Гамзати. Првобитно, балет је имао четири чина. Због великих техничких захтева у смислу веома компликоване машинерије, сцена Бес богова (рушења храма) из IV чина, касније је изостављена. Сцена веридбе у другом чину је импресионирала по броју извођача на бини – преко 230. У оригиналном балету није било дуета Никије и Солора у I чину, сола Златног бога у II чину и варијације Солора у III чину. Солор је наступао само у Коди – финалној игри.
1884 – Екатарина Вазем, прва балерина Императорског театра, опростила се од публике и сцене својим 70. наступом у улози Никије. Њена наследница је Ана Јохансон.
1900 – Бајадера је обновљена на сцени Маријинског театра, поводом 40 година уметничког рада Павела Герда који је наступио као Солор у својој 56. години. Варијацију Солора играо је Николај Легат, уводећи мушку варијацију из балета Papillon (такође у Петипаовој кореографији и на Минкусову музику). У улози Никије је наступила Матилда Кшешинска, Гамзати је била Олга Преображенска. Сам Петипа је овом приликом скратио неке музичке делове, али је зато број сенки у III чину повећао са 32 на 48, а блештаву палату је заменио мистичним и сеновитим приказом планинског масива.
1902 – Ана Павлова у својој 21. години наступила први пут у улози Никије. У Сцени сенки је у овој улози приказала нову и другачију поетику и духовност.
1903 – Маријус Петипа, велики кореограф, одлази у пензију и напушта Маријински театар.
1904 – Бајадера је уврштена у репертоар Бољшој театра у Москви, у кореографији Александра Горског.
1917 – нова продукција Бајадере у Бољшој театру, у ревидираној кореографији Александра Горског и Василија Тихомирова, која ће се изводити 126 пута, до 1936.
1923 – на захтев кореографа Горског, Борис Асафијев прави нову оркестрацију појединих делова Минкусове музике.
1930 – Марина Семјонова напушта Маријински и прелази у Бољшој театар, где дебитује у Бајадери.
1932 – Агрипина Ваганова, која се по повлачењу са сцене посветила педагогији, поново поставља овај балет на сцену Маријинског (тада театра Киров).
1941 – Чабукијани и Пономарев припремају једну од најзначајнијих ревизија Бајадере. Четврти чин који су чиниле сцене Pas d’Action и Бес богова, заувек нестаје. Pas d’Action је пребачен у II чин и често се назива Grand Pas или Pas de Six (игра за шест играча). Чабукијани је играо Солора и урадио нову кореографију за варијацију, раније убачену из балета Papillon, док је Пономарев кореографисао нову варијацију Гамзати. Чабукијани је у I чин додао и дует Солора и Никије, као и сцену Солоровог буђења (после Сцене сенки; она је убрзо потом избачена и представа се завршава наступом Сенки). У ову верзију, која се још увек изводи у Маријинском театру, ушла је и постала традиционална варијација Златног бога из II чина (коју је још 30-их година додао играч Николај Зубковски), као и дует Никије и роба, који је за своју жену, Наталију Дудинскају, креирао Константин Сергејев 50-их година.
1943 – у Бољшој театру се поставља нова верзија Бајадере, у кореографији Смолцов-Кудријацева за Марину Семјонову. Ова поставка ће кратко бити на репертоару, а нову ће тек 1992. реализовати Јуриј Григорович.
1958 – Рудолф Нурејев, на молбу Наталије Дудинскаје, наступа у Бајадери са Олгом Мојсејевом,  у својој 20. години.
1961 – Киров балет (Маријински) изводи у Паризу III чин, Краљевство сенки, из Бајадере, са Нурејевим у улози Солора.
1962 – Бољшој театар, слéдећи овај пример, а само ради наступа у САД, обнавља III чин, Краљевство сенки, уз помоћ балет-мајстора из Санкт Петербурга, Олге Јордан и Фјодора Лопухова (који задржавају Чабукијанијеву варијацију Солора), према изворној Петипаовој верзији. У Њујорку су наступили Маја Плисецка и Никола Фадејчев.
1963 – Рудолф Нурејев у Лондону поставља Краљевство сенки са 24, уместо 32 балерине. То је прва продукција овог балета на Западу. Исту верзију ће поставити 1974. у париској Опери, али са 32 сенке. У обе поставке Нурејев игра главну мушку улогу – у Лондону са Маргот Фонтејн, у Паризу са Ноел Понтуа.  
1974 – Наталија Макарова, првакиња Маријинског (Киров) театра, након одласка из СССР-а, у Њујорку, у Америчком балетском театру (АБТ), поставља Краљевство сенки, са Синтијом Грегори и Иваном Нађом у главним улогама.
1977 – први филмски снимак Бајадере у извођењу Киров балета, верзија Пономарев-Чабукијани из 1941. У главним улогама: Габријела Комлева као Никија, Татјана Терехова као Гамзати и Рејен Абдејев као Солор. Касније издање – DVD.
1980 – Наталија Макарова приређује Бајадеру, у три чина за њујоршки АБТ, према Маријусу Петипа, са знатним изменама у структури чинова, посебно I и II, који су доста скраћени, док је III чин у суштини покушај да се врати Сцена рушења храма у скраћеном облику, на музику из I и II чина. Верзија је веома успешна и изводи се у многим театрима у свету (Стокхом, Лондон, Милано, Рио де Жанејро...). За кореографску верзију Макарове Џон Ланчбери је сачинио нову оркестрацију Минкусове музике.
1991 – Јури Григорович, према оригиналу Маријуса Петипа, поставља нову верзију у Бољшој театру у Москви. Кореограф, који је и сам био играч Маријинског театра током 50-их година, сачувао је интервенције Олге Јордан, Чабукијанија, Лопухова, Пономарева, Зубковког и Сергејева. На самом крају, после Сцене Краљевства сенки, додао је Рушење храма, где сви актери, по освети богова страдају.
1992 – Рудолф Нурејев поставља Бајадеру у Опери у Паризу као балет у три чина, у сарадњи са Нинел Кургапкином, својом некадашњом партнерком из Маријинског театра, пратећи оригиналну партитуру Лудвига Минкуса, уз додатак неколико музичких партија које је компоновао Џон Ланчбери. Нурејев је желео да врати аутентичне сцене Бајадере, али је сам кореографисао неколико пантомимских деоница, са идејом да их приближи савременицима.
1991 – трећи чин Бајадере (Сенке), изведен је у Народном позоришту у Београду под називом Снови (!).
2011 – Бајадера у поставци Габријеле Комлеве из Маријинског театра, биће праизведба овог дела у извођењу Балета Народног позоришта. Комлева нам богатство овог класичног балета доноси директно са његовог историјског извора.
Приредио Милош Дујаковић