Премијера, 20. октобар 2007 / Велика сцена

Режија и адаптација Вида Огњеновић
Превод Гага Росић
Драматург Молина Удовички Фотез
Стручни сарадник Божо Копривица
Сценски говор др Љиљана Мркић Поповић
Сценограф Герослав Зарић
Костимограф Бојана Никитовић
Композитор Зоран Ерић
Продуцент Борислав Балаћ
Организатори Немања Константиновић, Биљана Лукић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски

Премијерна подела:

Едип, тебански цар, изгубљено Лајево дете Игор Ђорђевић
Тиресија, слепи тебански пророк Предраг Ејдус
Свештеник Зевсов, предводник групе молилаца Едипа Борис Пинговић
Креонт, Јокастин брат Ненад Стојменовић
Хор тебанских стараца племићког рода. (Министар, Саветник) Небојша Кундачина
(Саветник,шеф Кабинета) Милош Ђорђевић
Јокаста, Лајева жена, мајка и супруга Едипова Александра Николић
Гласник из Коринта који је донео Едипа у Коринт као новорођенче Дарко Томовић
Пастир Лајев који је спасао Едипа кад је остављен као новорођенче у шуми Бранко Јеринић
ТВ новинарка Јелена Хелц
Секретарица кабинета Милена Јакшић
Секретар кабинета Урош Урошевић
Новинарка 1 Ана Стојановић
Новинарка 2 Јелена Шкондрић
Камерман 1 Стефан Бузуровић
Камерман 2 Иван Иванов
Фото-репортери Саша Танасковић, Гордана Перовски, Небојша Ђекић, Милојко Жижовић

Организатори Немања Константиновић, Биљана Лукић
Инспицијент Саша Танасковић
Суфлер Гордана Перовски
Асистент сценографа Владислава Мунић
Мајстор светла Миодраг Миливојевић
Видео режија Петар Антоновић
Мајстор маске Драгољуб Јеремић
Мајстор позорнице Димитрије Радиновић
Мајстор тона Тихомир Савић
Видео материјал је снимљен у видео студију Народног позоришта под руководством Петра Антоновића.
Костими и декор су израђени у радионицама Народног позоришта.

ЕДИП, ПОЛИТИКА, ВЛАСТ, КОРУПЦИЈА
...Креонтов долазак у Другој појави је од изузетног драмског значаја. То је прво од његова три појављивања у комаду, на чијем крају ће он, као нови краљ, заузимати место на коме се Едип сада налази. Свештеник обавештава Едипа да Креонт мора да доноси добре вести, иначе не би носио круну од ловоровог лишћа („под густим венцима од родног ловора“ преводи М. Ђурић – прим. прев.). Круну од ловора су носили победници на Питијским играма, које су одржаване у Делфима и биле друге по значају, након олимпијских. Отуда оваква маска даје Креонту ореол победника...
...Политички мотив се појачава са овом Креонтовом појавом. Он је управо чуо да су против Едипа, владара (tyrannos), подигнуте страшне оптужбе. Већ смо поменули посебан значај Креонтове круне од ловора. Од изузетне је важности да ли Креонтова маска у другом појављивању изгледа друкчије; но било би врло необично да је његов изглед друкчији, а да о томе у тексту нема никакве напомене. Чим Едип угледа Креонта, он упућује заједљиву примедбу на рачун његовог изгледа: „Зар са тим безочним изгледом (prosopon) долазиш у моју кућу, а бесумње си ти мој крвник и пљачкаш мог престола?“ (Ђурићев сажети превод фразе испушта овај смисао – прим. прев.). Ово подсећа гледаоце да Креонт представља прећутну претњу Едиповом положају....Са Едипове тачке гледишта, за поруку из Делфа, њему јамчи једино Креонтова реч. Оптужба која се у трагедији генерално упућује пророцима јесте да су подмитљиви, а Едип јасно даје до знања како верује да је Креонт подмитио Тиресију. У гневном призору између Едипа и Креонта који следи, аргументи којима се Креонт брани имају типичну арому говора софиста:
    КРЕОНТ: ... Jа сам рад онако да те питам ко ти мене сад.
    ЕДИП:     Па питај! Нећеш наћи да сам крвник ја.
    КРЕОНТ:     Па шта! Са мојом сестром да л' ступи у брак ти?
    ЕДИП:     Што питаш, то ти никако не поричем.
    КРЕОНТ:     И с њоме делиш власт, ко она управљаш?
    ЕДИП:     Што год зажели, све јој радо свршавам
    КРЕОНТ:    Зар вама двома нисам једнак трећи ја?
    ЕДИП:     Ко такав баш показујеш се невера.
    КРЕОНТ: Не, ако промишљаш овако као ја.
         Пре свега размисли ми ово: мислиш ли
         би л' когод био рад у страху владати
         но мирно спати исту имајући моћ?
         Па отуд ни сам немам већу жељу ја
         да будем царем но да радим што и цар
         ...од тебе сад све без страха добивам
         да владам сам, сав рад би био без воље.
    
Креонт не пориче да су му драге привилегије власти; он једноставно не жели да дели тешкоће управљања... Не изненађује да Едипу Креонтове речи изгледају дволичне и да не ублажавају његове сумње.        
...Софокле користи маску слепог у три од седам сачуваних трагедија. Да ли је увежбавао посебног глумца који је носио ту маску? Ако је тако, онда је вероватно да у последњем делу комада, глумац који je пре тога глумио Тиресију – у завршној сцени игра Едипа, а Креонта, новог краља, игра глумац који је раније тумачио Едипа. Гулд даје ефектну напомену о Креонтовом последњем уласку: „Креонтов улазак иронични је одраз његовог првог појављивања у комаду... Још једном треба да се донесе политичка одлука, поново треба да се затражи божја (Аполона из Делфа) пресуда, али сад је одлука на Креонту, и он, као Едип раније, мора да сачека божју реч и да поступи према њој. Такав Креонт заиста поседује исту смиреност и самоувереност која је красила Едипа у уводној сцени, те попут Едипа предвиђа шта мора бити учињено, шаљући по Едипове кћери ради последњег поздрава и опроштаја од оца. Изгледа као да Едип, преобразивши најпре сам себе у Тиресију, поново васкрсава у облику новог, одбојнијег али човечнијег Едипа.“

Џош Бир, Софокле и трагедија атинске демократије (2004)


...Реч је о паду владара, човека који је дошао на власт и о себи мислио као о  „равном боговима“. Смела свештеникова метафора уводи другу од слика која се паралелно развија са обртом судбине јунака, и која сугерише да је Едип симболична фигура људског разума и напретка уопште. Он није само кормилар, ратар, проналазач, законодавац, ослободилац, откривач тајни и лекар – он је такође изједначитељ, математичар, рачунџија... Једна од омиљених Едипових речи је „мера“ и то је такође значајна метафора: мера, мерење, број, рачунање – спадају међу најважнија открића која су омогућила владавину човека. Есхилов Прометеј, митски цивилизатор људског живота, такође наводи „број“ као један од својих најважнијих поклона људима...

Бернард Нокс, Софоклов „Едип“ (1951) Приредио и превео с енглеског Светислав Јованов


СОФОКЛЕ
Софокле (Σοφοκλης) је рођен око 495. год. пре н.е. на Колону Хипију, а умро 406. год. пре н.е. у Атини. Један је од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида. Софокле је заузимао високе државне положаје. Године 443/2. п.н.е. именован је за хеленотамију, благајника савезничке благајне. У рату са Самом (441–439) био је члан стратешког савета, заједно са Периклом. Поверавани су му дипломатски послови. У дипломатским мисијама посетио је острва Хиј и Лезб. На Хију се упознао са трагичарем Ијоном. Био је 413. п.н.е. изабран за члана комисије Десеторице саветника, који су се две године касније придружили Двадесеторици олигарха и Већу од четири стотине чланова, због чега је морао да се брани пред успостављеном демократијом. Поред политичке и дипломатске, вршио је и свештеничку службу. Био је свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Основао је, на верској основи, заједницу за Музе која је окупљала најславније уметнике, песнике, музичаре, глумце. На надгробном споменику му је урезан натпис: „Кријем у овом гробу Софокла, који је прво место стекао трагичком уметношћу, најчаснији украс“. Исте године су два комедиографа, Аристофан у Жабама и Фриних у Музама, прославили Софокла. Софокле је на трагичарским надметањима однео двадесет и четири пута победу. Сматра се да је прву победу освојио 468. год. п.н.е. својим Триптолемом и то против Есхила. У Александријској библиотеци се налазило сто тридесет драма под Софокловим именом. Сто четрнаест трагедија је познато по наслову, а сачувано је само седам: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.  Највећи део његове сатирске игре Ловачки пси пронађен је на једном египатском папирусу 1911. године. Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима.


ВИДА OГЊЕНОВИЋ
Вида Oгњеновић je рођена у Дубочкама крај Никшића, одрасла и школовала се у Војводини и Србији. Основну школу завршила у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду и на одсеку за режију Београдске академије за позориште, филм и ТВ. Последипломске студије је започела у Паризу на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе режије одбранила је на универзитету у Минесоти, САД (1972. године). Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977. године, а по истеку четворогодишњег мандата остала је у ангажману као стални редитељ. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу  (UCLA, 1981–1982), Чикагу (UIC, 1997–1998), а у оквиру предавачких турнеја обишла је у неколико махова, као гост предавач, све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997, 1999). Редовни је професор Академије уметности у Новом Саду. Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је много драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења, а објављене су у различитим издањима. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је представе и у иностранству. Режирала је разнородан репертоар, како домаћу и страну класику, тако и модерну савремену драму и многе праизведбе.  Нема веће позоришне награде коју није добила, међу њима: Стеријину награду за режију (Јегоров пут, 2001), Стеријину награду за најбољи драмски текст (Је ли било кнежеве вечере?, 1991), Стеријину награду за драматизацију  (Коријен, стабло и епилог, 1984), Стеријину награду за најбољи драмски текст (Јегоров пут, 2001), Октобарску награду града Београда за режију (Мефисто,1984), Златни вијенац Сарајевског фестивала за режију (Мефисто, 1985), Награду „Јоаким Вујић” за драмски текст  (Како засмејати Господара, 1998), Награду „Златни ћуран" за режију (Како засмејати Господара, 1986), Награду „Златни ћуран" за најбољи драмски текст (Како засмејати Господара, 1986), Награду Заједнице културе града Београда за режију (Сеобе, 1986), Награду „Јоаким Вујић” за позоришно дело (1999), Награду Вукове задужбине за уметност (Је ли било кнежеве вечере?, 1990), Награда Града театра Будва за драмско стваралаштво (2007). Објавила је шест књига прозе: збирке приповедака Отровно млеко маслачка („Просвета", Београд, 1994), и Стари сат („Просвета", Београд, 1996), Најлепше приповетке Виде Огњеновић („Просвета", Београд, 2001), роман Кућа мртвих мириса („Просвета", Београд, 1995), Путовање у путопис (2005), роман Прељубници (2006) и седам књига драма: Меланхоличне драме (СКЗ, Београд, 1991), Девојка модре косе (Ars dramatica, Београд, 1994), Сетне комедије (СКЗ,1994), Милева Ајнштајн, сабране драме у три књиге Драме I, II, III („Стубови културе", 2000, 2001, 2002), Кањош Мацедоновић („Октоих", Подгорица, 1989) и Јегоров пут („Октоих", Подгорица, 2000).  Добила је и многе значајне награде за књижевност, између осталих: Награду Просвете за књигу године (1994),  Андрићеву награду за приповетку (1995),  Награду „Бранко Ћопић” за прозу (1996), Награду „Лаза Костић” за роман (1996), Награду „Карољ Сирмаи” за приповетке (1996), Награду „Паја Марковић Адамов” за прозу (1997), Награду Ramonda Serbica за прозу (1998), Награду „Стефан Митров Љубиша” за књижевно дело (1999), Награда Народне библиотеке Србије за најбољу књигу године (роман Прељубници, 2006). Проза и драме су јој превођене на енглески, француски, мађарски, немачки, македонски, норвешки и друге европске језике. Била је амбасадор Савезне републике Југославије (а касније и Србије и Црне Горе) у Норвешкој.


ЕДИП БЕЗ КОМПЛЕКСА
Ако је Едип, крај Јокасте, доживео срећу, то је стога што, психолошки, та постеља није за њега мајчина постеља, léktron mētrós, о коме је говорио у 976-ом стиху, мислећи на Меропину постељу; кад она то постане, то ће, за Јокасту и за њега, бити управо знак њихове несреће. Брачна веза коју му Тебанци нуде с њиховом краљицом не може за Едипа значити поновно поседовање мајке, јер Јокаста је за њега туђинка, xénē, пошто сам себе сматра, у Теби, како то Тиресија каже, странцем насељеником, xénos méoikos (452). А растанак од  „мајке“ није се за њега одиграо по рођењу, на Китерону, него онога дана кад је морао да напусти Коринт, а тиме и „мали лик родитеља“ (999). Може ли се рећи да је Јокаста „замена“ за Меропу и да Едип своје брачне односе с тебанском краљцом доживљава налик на сједињење с мајком? Све оповргава такво тумачење. Да је Софокле то хтео, било би му лако да то сугерира. Но он је, напротив, отклонио све што би, пре завршног открића, у личним односима мужа и жене, могло подсећати на везу између сина и мајке.

Жан-Пјер Вернан, Едип без комплекса; у: Жан-Пјер Вернан и Пјер Видал-Наке „Мит и трагедија у античкој Грчкој", Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци, Нови Сад 1993.

Представе - Драма