Чувени српски баритон Никола Митић сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Великан оперске уметности, чувени српски баритон и дугогодишњи првак Опере Народног позоришта Никола Митић сахрањен је 30. јануара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

Последњем испраћају славног уметника, осим ћерке Татјане и фамилије, присуствовали су његови пријатељи, колеге, поштоваоци...

Опело је одржано у цркви Светог Николе, уз саслужење Хора Народног позоришта којим је дириговао Ђорђе Станковић.

Пре тога, на Великој сцени, одржана је комеморација на којој су своја сећања на Николу Митића евоцирали в.д. управница Народног позоришта Ивана Вујић, директор Музеја Народног позоришта Драган Стевовић, диригент Дејан Савић и примадоне Радмила Смиљанић, Милка Стојановић и Радмила Бакочевић.

Вујић је истакла да Митић није био само господин баритон, величанствени уметник и колега, него и дивно биће.

„Он нас није напустио. Никола је и даље са нама, са нама је његово велико дело, његов величанствен баритон, његове добре мисли. Као и сваки уметник, дао је све што има овој сцени, публици, својим колегама и породици, колико је могао. Ја вас молим, господине Никола, да нас чувате, пазите онако како сте радили свих ових година. У то се уздам, и у то верујем, и пружам вам руке. Хвала бескрајно“, рекла је Ивана Вујић.  

Након што је прочитао Митићеву веома богату биографију, прожету великим, главним улогама и бројним наградама, Стевовић је, с пуно емоција, захвалио признатом уметнику „за стрпљење, на почетку заједничког рада када сте ме прихватили као равноправног у подухвату припреме аудио издања наших представа с ове позорнице“.  

„Спремили смо 23 наслова и сигуран сам да ће они једног дана угледати светлост дана. Шефе, обећавам“, поручио је Стевовић и захвалио се Митићу што је наше животе обогатио својом уметношћу и што је био и остао велики господин.

Савић је оценио да је Митић био „уметник најфинијег кова, с топлим, изражајним гласом, сјајном дикцијом и интонацијом“, док му се примадона Радмила Смиљанић захвалила на „свим тим филигранским, финим уметничким сензибилитетима“ због којих је, како је истакла, „приватно, вероватно, плаћао високу цену“.

Додала је да је од свог драгог и цењеног колеге добила највећи комплимент, а који се није односио ни за певање, ни за физички изглед, када ју је једног дана позвао телефоном и замолио да на Академију музичких уметности, на којој је тада предавала, у своју класу прими његову талентовану ћерку Татјану која је, у међувремену (2003. године) постала стални члан ансамбла Опере Народног позоришта у Београду.

Милка Стојановић је истакла да је Никола Митић својом јединственом личношћу био „потпуно опредељен да из дубине душе служи свом небеском дару, у коме смо имали срећу да уживамо и да му се дивимо дуги низ година“.

„Његов прекрасни глас, један од најлепших у сазвежђу баритона, освајао је просторе широм планете и остао да вечно траје. Његова људскост, доброта, осмех, окренутост младим певачким снагама, шарм и смисао за хумор, незаборавни су. Зато овакве личности увек остају са нама, у нашим душама, а душа је као и уметност, вечна. Нека му је вечна слава и хвала“, казала је госпођа Стојановић.

Бакочевић је истакла да јој је најчешћи партнер у представама био управо Митић за кога је рекла да је заједно са њом, Милком Стојановић, Бредом Калеф, Звонком Крнетићем, Ђурђевком Чакаревић, Живаном Сарамандићем...  припадао „једној породици, која је била искрена“.

„Међу нама никада није било ривалитета. Нама је најважније било да цела представа успе... Никола је био сјајан човек, велики уметник и била је велика радост наступати с њим на сцени“, рекла је госпођа Бакочевић.  

У оквиру комеморације, емитовани су инсерти са Митићевим аријама из опера „Набуко“ (1985), „Травијата“ (1992), „Риголето“ (2005), као и са концертног извођења Вердијевог „Магбета“ (1988).

Славни уметник, рођен 27. новембра 1938. године у Нишу, после завршетка средње школе, постао је члан Хора РТБ, а потом је уписао Музичку академију, одсек за соло-певање. 

Као веома перспективан, после првог семестра, постаје солиста Опере Народног позоришта, а после годину дана (1964) њен најмлађи првак. 

Дебитовао је у улози Валентина у Гуноовом „Фаусту“. Убрзо после тога следе позиви за гостовање у земљи и иностранству - у Аустрији, Француској, Белгији, Шпанији, Италији, Немачкој, Швајцарској, САД, Турској и СССР.
 
Облог пастозног гласа, уједначеног у целом регистру, музикалан, глумачки стабилан и убедљив, Митић је дуго година био један од водећих југословенских баритона, а нарочито се истицао као тумач главних баритонских улога у Вердијевим операма. 

Посебно упечатљиве креације остварио је као Фигаро, Риголето, Луна, Оњегин, Магбет, Јаго, Никола Шубић Зрињски, Симон Боканегра...

Митић припада оној групи певача која, поред прецизно вокално израђене улоге, подједнаку пажњу поклања сценској интерпретацији. Певао је са Кабаље, Ричарели, Мофо, Балтсом, Бергонцијем, Домингом, Карерасом, Гедом...

Поред оперског, неговао је и концертни репертоар. Учествовао је у извођењима вокално-оркестарских дела Баха, Бартока, Бритна, Фореа, Хендла, Стравинског, Барановића, Папандопула...

У жељи да помогне младим певачима, 1992. године, постао је педагог Оперског студија Народног позоришта у Београду. 

Пре два месеца, 27. новембра, поводом његовог 80. рођендана, у Музеју Народног позоришта отворена је изложба „Никола Митић – баритон 20. века“, аутора Драгана Стевовића, која може да се погледа до краја фебруара.  

Никола Митић је преминуо 25. јануара у Београду, у 80. години.
М.Б.

    

 

Прочитајте још вести