22
јан
Пон

Почеле пробе Лоркиног класика „Дом Бернарде Албе“, премијера 5. априла на Сцени „Раша Плаовић“

Прва читаћа проба драме „Дом Бернарде Албе“, по тексту чувеног шпанског песника, драматурга и позоришног редитеља Федерика Гарсије Лорке, у режији Ане Григоровић, одржана је у уторак 23. јануарa.

Премијера је планирана за 5. април на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су Дара Џокић (Бернарда Алба), Светлана Бојковић (Понсија), Златија Ивановић (Ангустија), Дубравка Ковјанић (Магдалена), Слобода Мићаловић (Амелија), Зорана Бећић (Мартирио), Сузана Лукић (Адела), Сара Вуксановић (Марија Хосефа) и Рада Ђуричин (Глас).

Адаптацију текста, који је Лорка завршио 19. јуна 1936. године, само неколико месеци пре него што је погубљен, урадила је Вања Николић, која је и драматург представе.

Сценограф је Марија Јевтић, костимограф Катарина Грчић Николић, композитор и дизајнер звука биће Маја Боснић, док ће сценски покрет урадити Тамара Антонијевић.

Лектор је др Љиљана Мркић Поповић.

У сарадничкој екипи су Невена Мијатовић (асистент редитеља), Дуња Костић (асистент сценографа), Александра Пецић (асистент костимографа), Вук Милетић (продуцент), Немања Константиновић (организатор), Милица Tатомировић (организатор на пракси), Сања Угринић Мимица (инспицијент) и Душанка Вукић (суфлер).

Прву и, до сада, једину поставку овог комада у Народном позоришту, урадила је Вида Огњеновић, а премијера је одржана 23. марта 1978. године на Сцени у Земуну.

У подели су биле Ксенија Јовановић (Бернарда Алба), Томанија Ђуричко (Марија Хосефа), Добрила Ћирковић (Ангустија), Љиљана Газдић (Магдалена), Анђелка Ристић (Амелија), Нада Блам (Мартирио), Огњанка Огњановић (Адела), Славка Јеринић (Понсија), Љиљана Јанковић (Служавка), Богосава Никшић Бијелић (Пруденсија), Горјана Јањић (Просјакиња) и Звонка Берус (Либрадина кћи).
М.Б.

Интервју са Аном Григоровић, објављен у 112 броју "Позоришних новина", 3. фебруара

                              И даље нисмо спремни да сами себи дозволимо слободу

После паузе од четири деценије, један од најпознатијих комада славног шпанског песника, драматурга и позоришног редитеља Федерика Гарсије Лорке „Дом Бернарде Албе“, ускоро ће се поново наћи на редовном драмском репертоару Народног позоришта. Након Виде Огњеновић, која је тај комад режирала 23. марта 1978. године, нову поставку дела писаног средином тридесетих прошлог века, које до данас није престало да буде актуелно, спрема млада и талентована Ана Григоровић, кћерка некадашњег чувеног редитеља Националног театра Боре Григоровића. Премијера се очекује почетком априла на Сцени „Раша Плаовић“, а у подели су Стела Ћетковић (Бернарда Албе), Светлана Бојковић (Понсија), Златија Ивановић (Ангустија), Дубравка Ковјанић (Магдалена), Слобода Мићаловић (Амелија), Вања Ејдус (Мартирио), Сузана Лукић (Адела), Сара Вуксановић (Марија Хосефа) и Рада Ђуричин (Глас).

„Дом Бернарде Албе“ је класично дело које говори о репресији и напетости у породици без мушкараца, у средини у којој су животи жена одређени строгим културним и друштвеним табуима. Шта ће бити у фокусу ваше поставке данас, нешто више од осам деценија од тренутка када је комад написан?

Данас, осам деценија касније, животи мушкараца и жена су и даље одређени строгим друштвеним нормама. Потреба да се не иде мимо света је дубоко укорењена у људској природи и узрок је бројних трагедија. У Лоркином „Дому Бернарде Албе” сведочимо уништењу породице зарад чистог образа. Бернардин страх од тога шта ће свет да каже је мотив који овај класик чини актуелним, а шпански сеоски миље близак је савременој урбаној средини у којој живимо. Репресија која се у комаду спроводи од стране мајке је мутирала у репресију коју свакодневно спроводимо сами над собом у жељи да се савршено уклопимо у улоге које нам средина намеће. Овом представом желим да преиспитам однос јавног и приватног у животу обичних људи, бавећи се трачем који је основни мотор за нашу, често комичну потребу за стварањем лажних слика о сопственом идеалном животу.

Ипак, да ли је тема сексуалне, емоционалне и егзистенцијалне осујећености жена у сеоској, патријархалној средини које су приморане да, скривене иза високих кућних зидова, безнадежно дуго жале мртвог оца и тако спутавају своје људске, односно, емоционалне прохтеве, у данашњем савременом друштву, на неки начин, постала „пасе“ и како ћете у том смислу „превести“ комад да би он неминовно могао да одговори на изазов духа времена?

Наша средина се не разликује много од сеоске патријархалне средине тридесетих година прошлог века. Иако уживамо у великом броју „слобода”, нисмо и даље спремни да сами себи дозволимо слободу да будемо онакви заиста јесмо. Околност осмогодишње жалости у кући и забрана сексуалне и емоционалне слободе свакако нам делује далеко и страно, али мотив за успостављање такве казне нам је, нажалост, изузетно близак. Инхибиције које сами себи намећемо, упркос томе што живимо у времену у којем је наизглед све дозвољено, упућују нас на чињеницу да су правила понашања данас често суровија и комплекснија него што су некад била. Самим тим, осмогодишњи затвор није много различит од свакодневног ропства било ком медију или социјалној мрежи у покушају да произведемо савршену слику за друге.

У кући Бернарде Албе стали су живот и ерос, радост је угушена, а трагедија се, као зла коб, преноси с генерације на генерацију. Упркос свему, има ли места за оптимизам, да ли у тим и таквим околностима може да се уради представа у славу живота, иако комад, у суштини, говори о смрти?

Оптимизам ми никад није био јача страна, али је хумор добар начин да се приступи трагедији свакодневнице. Верујем да је свака представа која комуницира са публиком о актуелним проблемима и људској природи обликованој тим проблемима заправо представа у славу живота. Ако публика изађе после представе са неким новим сазнањем или жељом да промени себе или свет око себе, има простора за оптимизам.

Лорка, као један од најснажнијих драмских аутора људске страсти и патње, та емоционална стања је у својим комадима веома вешто описивао, пре свега, код жена. Такође, он користи две основне боје, ерос и танатос, да би описао огромну количину бола. Колико је тешко иза једног тако специфичног поетског језика, пронаћи и сценски изразити аутентичну драмску радњу и карактере?

Лорка управо због коришћења широке палете емоционалних стања пружа велики простор за креацију комплексних и узбудљивих карактера. Поезија којом се служи у језику често је препрека на путу до драме. Међутим, верујем да је могуће у овом комаду, који је и он сам сматрао својим најреалистичнијим делом без трунке поезије, доћи до поезије која је производ узбудљиве сценске радње и њеног значења, без њеног буквалног одигравања на сцени.

Ова сурова прича о традицији, моралним нормама и лицемерју, осим по својој веома интересантној теми, важна је и посебна и по томе што и данас, у светској драматургији, представља један од најлепших примера „женског позоришта“...

Овај комад је изузетно важан јер се бави женским питањима и нуди велики број богатих женских улога у времену када простора за жене није било. Лорка је третирајући проблем позиције жена у шпанском друштву вешто провукао чињеницу да су њихови најсуровији џелати оне саме. Данас га можемо сврстати управо у поменуту категорију „женског позоришта” и неоспорно је и даље актуелан, али због природе проблема које третира и природе друштва које се мало променило од тридесетих година прошлог века, никако није намењен искључиво женској публици.

Микојан Безбрадица

 

Црно беле фотографије су урађене на проби представе 21. марта